INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941)

Radni rukopis monografije

Naslovna stranica knjige

Stevan Mačković, INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941), Subotica, 2004, str. 435.  (PDF monografije: MONOGRAFIJA INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI SUBOTICA 1918-1941

SADRŽAJ: IZVORI I LITERATURA, UVODNE NAPOMENE,

Stevan Mačković

INDUSTRIJA  I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941)

SADRŽAJ:

IZVORI I LITERATURA

            UVODNE NAPOMENE

            UVOD – INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI

SUBOTICA

položaj, veličina, infrastruktura, vodovod, kanalizacija,otpadne vode saobraćaj, železnički, kolski, poštanski

Subotica nakon 1918.

STANOVNIŠTVO

popisi 1910,1919,1921,1931

DRUŠTVENA I PRIVREDNA KLIMA,   organizacija vlasti, političke prilike broj fabrikanata, zakoni, nacionalizacija,  odnos prema strancima,      energija,  kriza 1927-1934, porezi, trošarina,  zborovi,  sajmovi,            Udruženja, posete, Masoni, Rotari,  trgovci, deonička društva, JTD, KTD, KD,    radnici,  predratna atmosfera, cene

ULOGA JEVREJSKE POPULACIJE

GRAĐEVINSKA INDUSTRIJA

            PREHRANBENA INDUSTRIJA

KOŽARSKO OBUĆARSKA INDUSTRIJA

            HEMIJSKA INDUSTRIJA

            DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

            INDUSTRIJA PAPIRNE ROBE I GRAFIČKA INDUSTRIJA

            METALOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

            TEKSTILNA INDUSTRIJA

            GRADSKA I DRŽAVNA PREDUZEĆA

            OSTALE GRANE INDUSTRIJE

PRILOZI

REGISTRI

Imenski

Firmi

UVOD – INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI    PDF: UVOD

SUBOTICA, položaj, veličina, infrastruktura, vodovod, kanalizacija,otpadne vode, saobraćaj, železnički, kolski, poštanski, Subotica nakon 1918.

STANOVNIŠTVO, popisi 1910,1919,1921,1931

DRUŠTVENA I PRIVREDNA KLIMA, organizacija vlasti, političke prilike, broj fabrikanata, zakoni, nacionalizacija, odnos prema strancima, energija, kriza 1927-1934, porezi, trošarina, zborovi, sajmovi, Udruženja, posete, Masoni, Rotari,  trgovci, deonička društva, JTD, KTD, KD, radnici, predratna atmosfera, cene

ULOGA JEVREJSKE POPULACIJE

GRAĐEVINSKA INDUSTRIJA    PDF:GRAĐEVINSKA INDUSTRIJA

PREHRANBENA INDUSTRIJA        PDF:   PREHRANBENA

KOŽARSKO OBUĆARSKA INDUSTRIJA     PDF: KOŽARSKO OBUĆARSKA

HEMIJSKA INDUSTRIJA  PDF: HEMIJSKA

DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

INDUSTRIJA PAPIRNE ROBE I GRAFIČKA INDUSTRIJA

METALOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA PDF: METALSKA

TEKSTILNA INDUSTRIJA

GRADSKA I DRŽAVNA PREDUZEĆA

OSTALE GRANE INDUSTRIJE

PRILOZI   PDF: PRILOZI prilozi

REGISTRI, Imenski, Firmi

IZVORI Arhivski

Arhiv Jugoslavije, fond:F:65 Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije

Arhiv Vojvodine, fondovi: F:92 Trgovinsko – industrijska i zanatska komora, F:110 Savez industrijalaca Dunavske banovine, F:126 Kraljevska banska uprava, VIII odeljenje, F:138 Udruženje Industrijalaca, Istorijski arhiv Subotica: fondovi: F:30 Udruženje zanatlija – Subotica (1879-1961), F:37 Okružni ured za osiguranje radnika – Subotica (1893-1948), F:39 Električna željeznica i osvetljenje d.d. – Subotica (1898-1944), F:43 Opšta kreditna banka d.d. – Subotica (1910-1947), F:47 Senat grada Subotice (1919-1941), F:51 Udruženje trgovaca za grad Suboticu ( 1921-1946), F:53 Tvornica električnih strojeva „Sever“ – Subotica ( 1923-1941), F:54 Automobilski klub Kraljevine Jugoslavije – sekcija u Subotici (1925-1945), F:55 Udruženje ugostitelja za grad Suboticu (1926-1946), F:56 Udruženje industrijalaca u Novom Sadu -povereništvo Subotica (1933-1942), F:57 Sresko načelstvo – Subotica ( 1934-1940), F:68 Gradski Narodni odbor – Subotica (1944-1955), F:70 Okružni narodnooslobodilački odbor – Subotica ( 1945-1946), F:75 Fabrika suhomesnatih proizvoda „29. novembar“ – Subotica (1945-1949), F:86 Okružni sud Subotica (1945-1959, )F:90 Tvornica čokolade i bonbona „Pionir“ – Subotica (1946-1949), F:235 Udruženje trgovaca i industrijalaca – Subotica ( 1899-1934 ), F:361 Zbirka rukopisa

ŠTAMPA:“Jugoslovenski Dnevnik“, Subotica, 1929-1935, „Trgovački glasnik“, Subotica, 1940,1941, “Bácsmegyei Napló”, Subotica, 1921-1941, “Narodni glas”, Subotica, 1933-1935

ODABRANA LITERATURA (knjige): Almanah KSHS za 1924, 2 sv, IV i V deo, Zagreb 1925, Adresar sedišta Dunavske banovine, Beograd 1938,Dr.inž.Avramović Teodor, Privreda Vojvodine od 1918. do 1929/30 godine s obzirom na stanje pre pre Prvog svetskog rata, Novi Sad 1965.,  Bratstvo Subotica 1886-1986, Subotica 1986, Bogojevac Branko, Šematizam industrije Dunavske Banovine, Beograd 1940, Brenner János, A kinematográfia úttörője, Subotica 1982,  Compass 1934, Wien 1934, Compass 1935, Wien 1935, Compass 1936, Wien 1936, Compass 1940, Wien 1940, Dr Nikola Gaćeša, Privreda Vojvodine između dva svetska rata, Zbornik za istoriju Matice  srpske br.22,Novi Sad 1980, str.84, Iványi István,Szabadka szabad királyi város története, II, Szabdka 1892,Imenik subotičkih Jevreja žrtava fašističke okupacije 1941-1945, Subotica 1948, Izveštaji uprave i nadzornog odbora o radu i stanju Udruženja i o stanju industrije na njegovom području u (1934.1935.1936. 1937. godini, Udruženje Industrijalaca u Novom Sadu, Novi Sad 1935;1936; 1937; 1938., Jevrejski istorijski muzej- Beograd, Zbornik 5, Beograd 1987, Jojkić Vladan, Nacionalizacija Bačke i Banata, Novi Sad 1931, Devavari Zoltan, Štrajk u fabrici Fako, Subotica 1958, Dr Dimić Ljubodrag, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, I,II,III, Beograd 1997, Dubajić Milan, Radnički pokret u Subotici od kraja 1918-1921 god, Subotica 1966, Dr Đurović Smiljana, Državna intervencija i u industriji Jugoslavije ( 1918 – 1941 ), Beograd 1986, Istorija bankarstva u Vojvodini, Novi Sad 2001, Dr Kecić Danilo, Revolucionarni radnički pokret u Vojvodini 1917-1921, Novi Sad, 1972, Kolozsi Tobor, Szabadkai sajto ( 1919-1945), Subotica 1979, Dr Kosić Mirko, Privreda Vojvodine u 1929. godini, izdanje Trgovinsko i zanatske Komore, Novi Sad, 1930,Dr Kukoleča Stevan, Industrija Jugosalvije 1918-1938, Beograd 1941, Dr Miladinović Milivoj , Elektricitet i pravo, Subotica 1929, Dr Mirković Mijo, Industrijska politika, Beograd 1936,  Dr Mirković Mijo, Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb 1958, Dr Mirković Mijo, Ekonomska struktura Jugoslavije 1918-1941, Zagreb 1950,  Dr Mirković Mijo, Zanatska politika, Beograd 1934, Dr Mezei Stevan, Privredne ustanove i organizacije u Vojvodini između dva svetska rata (1918 – 1941), Novi sad 1954, Nenezić D. Zoran, Masoni u Jugoslaviji (1764-1980), Beograd 1984,  O proizvodnim snagama Subotice 1964, Subotica 1966, Opšta privredna banka, Budimpešta 1942,  Palić Milenko, Ustanove za zaštitu i osiguranje radnika u Vojvodini 1918- 1941, Novi Sad 1986, Petrović Kosta, Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928,  Popović Munjatović Đorđe, Subotica 1922, Subotica, Pedesetogodišnja istorija Opšte privredne banke deoničarskog društva u Sabadki,1892-1942, Budimpešta 1942,  Pekić Petar, Povijest oslobođenja Vojvodine, Subotica 1939,  Protić Marko, Zlatni dani Subotice od oslobođenja 13. novembra do potpisa mira 4. juna 1920, Subotica 1930, Položaj radničke klase, Privredne i socijalne prilike radnika u Vojvodini – Poslovanje Privremene Radničke Komore za Vojvodinu u 1926-27. godini, Novi Sad 1927, Dr Ranko Končar, Opozicone partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, Novi Sad 1995, Stanojlović Aleksandar, Damjanović Milan, Industrija Vojvodine, Zagreb 1924, Sigma 1923 – 1983, Subotica 1983,  Spomenica povodom pedesetogodišnjice rada Udruženja, Udruženje trgovaca za grad Suboticu, Subotica 1932,  Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, Novi Sad 1939, Szbadka – Palicsfürdó utmutotoja, Subotica 1943,  Dr Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918-1929. godine, Novi Sad 1981, Dr Šandor Mesaroš, Mađari u Vojvodini 1929-1941, Novi Sad 1989,  Ulmer Katarina, Mlinarstvo u Subotici od 1868. godine, Subotica 1968,  Ulmer Gašpar, Mlinarstvo u Subotici (1867-1941), Subotica 1968, rukopis, Vrkatić Lazar, Pojam i biće srpske nacije, Novi Sad 2004,  Vojvodina 1944-1954, Almanah povodom 10-ogodišnjice oslobođenja, Novi sad 1954,  Zbornik, br.5, Jevrejski Istorijski muzej, Beograd 1987,  222 godine Udruženja zanatalija, Subotica 1986,  40 godina rada Severa 1923-1963, Subotica – Beograd, 65 godina „Pionira“ (1917-1982), Novi Sad 1982, 125 godina štamparstva u Subotici ( 1844 – 1969 ), Subotica 1970,  „Zorka“ – 75 godina rada, 1904-1979, Subotica 1979, Žombor Sabo, Stepski grad, Subotica 2002.

SKRAĆENICE: BBB – Baranja, Bačka i Banat, JVO – Jevrejska veroispovedna opština, KBU – Kraljevska banska uprava, k.č. – katastarska čestica, k.j. – katastarsko jutro, MUD – Ministarstvo unutrašnjih dela, NO – Narodni odbor, NOO – Narodnooslobodilački odbor, t. – tona, TIiZK – Trgovačko industrijska i zanatska komora, v. – vagon

U V O D N E        N A P O M E N E

Kraj dvadestog veka, ulazak u novi milenijum, prigodna je prilika za svakog pojedinca, ali i širu zajednicu da se osvrne i pokuša da napravi bilans – šta nam je doneo protekli period? Trenutna situacija pokazuje da je naša državna zajednica dospela na samo dno evropske liste po ukupnim privrednim, ali nažalost i širim društvenim, civilazicijskim rezultatima i pokazateljima, da ukupno zaostajanje za modernim evropskim državama, pa i onima u neposrednom okruženju, postaje zabrinjavajuće veliko. Sada, nakon izvršenih društveno političkih promena u smeru demokratizacije, ulaska o procese tranzicije, koje nakon pola veka opet nagoveštavaju pravac razvoja građanskog društva, privrede kapitalističkog tipa, a kada se polažu nade u brz industrijski i celokupni društveni oporavak, kada se dešavaju procesi vlasničke transformacije, privatizacije, pretvaranja državnih i društvenih firmi u privatne, smatrali smo da se i na polju lokalne istorigrafije, nakon talasa revolucionarno klasnih, pa zatim romantičarsko nacionalnih tema, treba okrenuti i fokusirati u pristupu i istraživanjima na druge socijalne staleže i drugačije oblasti ljudskog života, proizvodnju, vlasničke odnose, istaknute preduzetnike – industrijalce, čija bi valjana obrada pomogla u boljem razumevanju prošlosti perioda kada je ekonomija i privreda bila zasnovana na – privatnom vlasništvu, preduzetničkoj inicijativi, sličnim temeljima koji se pokušavaju obnoviti. Time bi se dao i doprinos jasnijem shvatanju tog doba ali i sadašnjosti, kao i razumevanju puteva koji vode razvoju ove sredine.

Izbarali smo fokusiranje na položaj industrije i industrijalaca između dva svetska rata, od 1918. do 1941. godine, taj kratki istorijski period izgradnje građanskog društva u okvirima jugoslovenske državne zajednice.

Domaća istoriografija je pružala sliku dugotrajnog zapostavljanja izučavanja oblasti ekonomske istorije novijeg perioda, to jest jugoslovenske države, u korist rada na istraživanjima događajne i političke istorije. I po tome je naša istoriografija zaostajala za modernim svetskim trendovima.

Istorijske sinteze su kod nas po pravilu struktuirane po kriterijumima političke istorije. Uočeno zaostajanje u civilizacijskom razvoju, jugoslovenskih zemalja, početkom ovoga veka, tako je samo konstatovano bez ulaska u objašnjavanje uzroka tih pojava. Olako se prebacivala „istorijska krivica“ na nasleđe iz prošlosti i „dugovekovnu potčinjenost neprijateljima Slovena na Balkanu“.

Čak ni uticaj analista i apsolutno – sociološke škole, koja je metodološki i teoretski afirmisala presudni značaj ekonomskog faktora u razvoju društva, a koji se osećao na istoriografiji u Jugoslaviji, nije bitnije doprineo jačanju istorijsko ekonomskih istraživanja,

Mnogo gora je situacija sa lokalnom istoriografijom, gde se u čitavom XX veku pojavilo nekoliko dela sa obradom prošlosti Grada, pretežno fokusiranih na događajnu, političku istoriju, zatim niz manjih studija parcijalnih tema, ali nije nastala ni jedna celovita, naučno argumentovana, monografska obrada prošlosti Grada.

Za predmet proučavanja je izabran položaj subotičke industrije i uloga ličnosti vlasnika takvih firmi – industrijalaca u njenom razvoju. Segmenti te teme su do sada naišli samo na sporadnične pokušaje obrade, večinom prigodne – prilikom obeležavanja obletnica preduzeća, ili posmatrane iz perspektive radničkog pokreta.

Težište hronoloških odrednica je period od 1918. do 1941. godine, odnosno vreme postojanja Kraljevstva (Kraljevine) Sraba, Hrvata i Slovenaca (SHS), odnosno Kraljevine Jugoslavije, uz osvrt i preplitanje sa vremenom s kraja XIX veka, kada se utemeljuje većina od subotičkih fabrika, kao i praćenje prvih godina nakon II sv. rata, tog završnog perioda egzistiranja industrije u vlasništvu privatnih lica.

Rad je podeljen na poglavlja u kojima se obrađuju pojedine industrijske grane.

Prilozi su odabrani deo izvora-građe koji su korišteni pri pisanju.

Prikaz subotičke industrije i najistaknutijih subotičkih industrijalca, vlasnika ili većih akcionara industrijskih preduzeća u periodu između dva svetska rata, pokušaj je da se osvetli jedan deo privredno – ekonomske i socijalne prošlosti Subotice, oblasti koja je inače nedovoljno tretirana u delima zavičajne istoriografije isto kao i u obradama širih prostornih okvira, a čije upoznavanje i razumevanje, smatramo da treba da predstavlja temelje za dalje i dublje istorijske sinteze.

U V O D

I N D U S T R I J A   I     I N D U S T R I J A L C I

U latinskom jeziku pojam „industria“ ima dosta opšte i široko značenje; marljivost, vrednoću, staranje, radinost. Ipak, u novije doba, industrijom se označava jedna posebna vrsta privredne delatnosti – fabrička proizvodnja.

Mijo Mirković ( Mate Balota pseudonim)

Industrijalizacija u modernom obliku, svojom pojavom na istorijskoj sceni početkom 19.veka, i efektima koje je izazvala, postala je i potvrdila se kao jedan od glavnih zamajaca i pokretačkih snaga napretka i razvoja država i društvenih zajednica u kojima je našla uslove za razvoj. Ona je bila preduslov za rast nacionalnog bogatstva, socijalnu stabilnost društva, međunarodnu ulogu zemlje i celokupni materijalni i kulturni napredak.

„Industrija je proizvod zapadnoevropske kulture, rezultat duhovnog razvoja i materijalne civilizacije zapadnoevropskih naroda.“ pisao je polovinom tridesetih godina dr Mijo Mirković ( 1898-1963), profesor na subotičkom Pravnom fakultetu, jedan od vodećih ekonomskih istoričara Jugoslavije. „Industrijalizacija je tako postala sudbina naroda čovečanstva, jer se u njoj nalazi osnova za privredni napredak zemalja, a privredni napredak postaje potreban radi održavanja stanovništva, odbrane nacionalne nezavisnosti i narodne kulture, održanja državnog aparata.“

Složen i kompleksan proces industrijalizacije, zahtevao jepostojanje čitavog niza preduslova, iz materijalne ali isto tako i duhovne, idejne sfere.

O tom problemu i privrednom zaostajanju južnoslovenske države su zanimljive i karakteristične ocene i stavovi citiranog autora dr Mirkovića, o postojanju „protivindustrijske filozofije“ kod slovenskih naroda. On je smatrao da su južnoslovenski narodi van zapadnoevropskog kulurnog kruga i da je za agrarne zemlje u kojima oni žive, karakteristična dominacija agrarističke ideologije u istorijskoj svesti ljudi, kao i „antiindustrijska filozofija“.

Već u svojoj doktorskoj disertaciji dr Mirković je analizarao uslove za privredni razvoj, kako prirodne tako i ljudske koji su po njemu odlučujući determinirajući faktor. Duhovna struktura Slovena „slovenska duša“, pod nizom uticaja, u prvom redu religije, nije dozvoljavala razmah moderne industrije, i kao reakciju rađala je „nacionalizam protiv zapadnjački, protivracionalni i protivkapitalistički. On znači negaciju individualizma, liberalizma i građanskog društva.“ U razradi te teze delje ističe: „Slovenifilska filozofija i politički ciljevi doveli su sve slovenske narode do precenjivanja svojih snaga. Sa visine gleda slovenski čovek na ekonomski rad i materijalnu kulturu zapadne Evrope.“

Sam proces industrijalizacije je neodvojiv i od konkretnih ličnosti, glavnih nosilaca, kreatora i inicijatora proizvodnje – industrijalaca. Oni su živeći i delujući u konkretnim istorijskim okolnostima, u društvima gde kao principi dominiraju ustanova privatne svojine i ideja slobodne konkurencije, vođeni njima, a raspolažući finansijskim, tehničkim, poslovnim i drugim neophodnim preduslovima za određenu vrstu proizvodnje, davali i svoj lični pečat privrednoj delatnosti, često obeležavajući time čitave periode.

Tako je i za praćenje i analizu razvoja industrije u Subotici neophodno imati u vidu i ličnosti subotičkih industrijalaca, njihov socijalni, politički, nacionalno konfesionalni, porodični, odnosno sveukupni društveni položaj.

Ko je sve činio taj socijalno privredni segment – industrijalce, u međuratnom periodu? Koga svrstati pod odrednicu – „subotički industrijalci“. Odgovor je na prvi pogled lak, vlasnike industrijskih preduzeća na teritoriji grada Subotice. No, put do njega nije tako lagan. To je samo jedna od grupa pitanja, na koja će ova studija pokušati da pronađe odgovore.

Treba imati u vidu da ni savremenici nisu uvek imali tačne definicije, odnosno zakonsku regulativu šta tačno spada pod industriju. Pored toga, u identifikaciji vlasnika, od nekoliko oblika firmi, nešto je lakša varijanta kod onih inokosnih, a mnogo teža u akcionarskim društvima, gde je vlasništvo podeljeno u nekoliko stotina ili hiljada – akcija (deonica), glasećih na donosioca. Tako o preduzećima – akcionarskim društvima „Trgovačka i industrijska Komora“ iz Novog Sada daje 1933. godine ovu ocenu: „Osim toga akcionari i broj akcija mogu svakog dana da se manjaju prema volji akcionara. Jednako ni jedan akcionar nije suvlasnik dotičnih preduzeća, jer u akcionarskim društvima nema uopšte „suvlasnika“. Vlasnik svakog takvog preduzeća jeste društvo, kao firma koja je protokolisana“.

POČECI INDUSTRIJALIZACIJE SUBOTICE

Industrija se u Austro-Ugarskoj brzo razvijala od osamdesetih godina XIX veka, mada je ona poslednja od velikih zapadno evropskih država započela industrijalizaciju. “Poslednja decenija XIX veka se smatra najzanačajnijim najintenzivnijim razdobljem uspona kapitalizma u Ugarskoj,…” Država je u velikoj meri i svojim zakonadvstvom pomagala industrijalizaciju. “To je bilo karakteristično za države koje su kasnile sa industrijalizacijom. U vreme dualizma doneto je ukupno četiri zakona za pomaganje zanatsko-industrijske proizvodnje i to 1881, 1890, 1899 i 1907. Ovi zakoni su regulisali i podsticali priliv stranog kapitala u privredu Ugarske, pospešivali su unutrašnju akumulaciju, pojedince ili grupe su podticali na osnivanje radionica, fabrika, deoničarskih društava uz pomoč subvencija, poreskih olakšica, oslobađanja od raznih državnih i lokalnih taksi, dodele zemljišta za izgradnju zanatsko-industrijskih objekata, itd.“

Periferni položaj Subotice, uz njen dominantno poljoprivredni profil, uslovio je i da postane eksportna baza žitarica i drugih zemljoradničkih proizvoda.”Neki delovi današnje Bačke, pre svega Potisje, bili su toliko čuveni po proizvodnji pšenice, pa su imali poseban tretman na budimpeštanskoj berzi poljoprivrednih proizvoda.”

Druga polovina 19. veka doba je kada se javljaju prvi začeci industrije u Subotici. Talasi velikih privrednih promena zapljuskuju i Monarhiju, pa i ove njene periferne krajeve. Od Nagodbe 1867. godine, i u Subotici se može pratiti snaženje zanatstva i prvi koraci u industrijalizaciji koja se oslanja na poljoprivredu. To se ogledalo u osnivanju mlinova i narastanju mlinarstva, koje je bilo izvozno orijentisano.

Ukidanjem cehovskog organizovanja 1872. i donošenjem Trgovačkog zakona 1875. godine stvaraju se pravni osnovi za dalji put i razvoj industrijsko-manufakturne proizvodnje.

Tek tada su stiču temeljni preduslovi, finansijski – koncentracija kapitala, tehnički – razvoj niza sredstava za proizvodnju, saobraćajni – izgradnja železničke mreže, tržišni – nove potrebe kod populacije, socijalni – snaženje građanskog sloja i niz drugih, prvenstveno na nivou lične inicijative, koji otvaraju mogućnosti ka bržoj industrijalizaciji.

Sama struktura prvih fabričkih pogona, koju 1875. godine čine mlin, 5 sirćetana, ciglana, fabrika sode ( Fabrika za dobijanje sode je izgrađena na Paliću 1782. godine.), štamparija, dovoljno govori o njihovoj vezanosti i upućenosti na poljoprivredu.

Zanatstvo i trgovina su u Subotici imali dugu tradiciju. Te privredne grane su od polovine XIX veka predstavljale stepenice kojima će, uz druge faktore, i privreda Subotice, ići ka razvoju industrijskog kapitalizma.

„Jedna od osnovnih karakteristika mađarske građanske revolucije 1848 – 49. u odnosu na Suboticu je okolnost – što ističe i Ištvan Ivanji (Iványi István) u svojoj monografiji – „da je trgovina prešla isključivo u ruke Jevreja“. Ta osobenost subotičke trgovine, tada posle poljoprivrede vodeće privredne grane u gradu, zadržala se uz neznatna odstupanja koja nisu narušavala suštinu stanja sve do aprila 1941.“

„U poslednjoj deceniji XIX veka, Subotica stupa u razdoblje kapitalističkog ekonomskog uspona, dojučerašnje seljačko naselje počinje oživljavati, niču fabrike, izgrađuju se javne zgrade, pojedinci zidaju palate, a u mračnim ulicama pale se plinska svetla.“

I u ovoj sredini su se zapažale jasne suprotnosti između zemljoposedničke oligarhije i preduzimljivih trgovca, zanatlija i fabrikanata.

Industrijski razvoj, temelj i preduslov za izgradnju kapitalističkog društva, kao dominantna pojava u širim razmerama, zahvatila je u drugoj polovini 19. veka i Suboticu. Time će se i pored zaostajanja za najrazvijenijim zapadnim zemljama a i drugim razvijenijim delovima Monarhije ova sredina uključivati u moderne privredne i civilizacijske tokove. Promene koje će se dešavati pod tim uticajima će biti duboke i višeznačne. Jedna od njih je i proces dugog trajanja – prerastanje karaktera grada i njegovog stanovništva iz polupoljoprivrednog u pravi urbani. Procenat stanovništva Subotice koje se bavilo poljoprivredom 1900. godine iznosi 59,4 a 1910. godine se smanjuje na 53,5 da bi tek 1927.godine pao na manje od polovine populacije i iznosio 44 609 stanovnika ili 49 % od ukupnog broja. Broj onih koji se bave zanatstvom i industrijom je te godine dostigao 16 233 ili 17,8%. I na nivou Jugoslavije dominiralo je poljoprivredno stanovništvo.To potvrđuju podaci popisa stanovništva 1921.godine, po kojima je ta kategorija iznosila čak 79,50% od ukupnog broja stanovnika.

Kraljevina SHS je bila izrazito agrarna zemlja i stepen industrijskog razvoja je u celini bio veoma nizak. Političko ujedinjenje je dovelo do stvaranja konglomerata privrednih celina. Delovi iz sastava bivše Monarhije, Vojvodina, Slovenija i Hrvatska su prednjačili po razvijenosti industrije, zanatstva, trgovine i bankarstva, odnosno gradova kao okruženja u kojem se stiču uslovi za takve privredne delatnosti.Tako je i Subotica, unoseći u Kraljevinu SHS gotovo potpuno očuvane predratne privredne resurse, spadala u red razvijenijih i većih gradskih centara. Ona je bila među tri jedina grada, sa Beogradom i Zagrebom, koja su premašivala broj od 100 000 stanovnika.

Nasleđena, relativno razvijena i u ratnom periodu (1914-1918) očuvana industrija i zanatstvo, predstavljaće solidne preduslove za dalji razvoj privrednih potencijala i u novoj državi.

Subotica je po mađarskom državnom popisu iz 1910. godine imala 18 industrijskih preduzeća sa 940 radnika i 3380 zanatskih radnji sa 6399 zaposlenih. U zanatstvu je daleko nadmašivala druge vojvođanske gradove. Novi Sad je u 24 preduzeća imao 1175 radnika, a Budimpešta – pravi industrijski centar čak 1296 preduzeća sa 128 358 radnika.

Podaci tog popisa jasno ukazuju na zaostajanje Vojvodine pa time i Subotice postepenu razvoja industrije u Ugarskoj. Ali i sa tim i takvim razvojem, ove teritorije će nakon 1918. godine, u novoj državi imati privredno ekonomske pokazatelje znatno iznad proseka u odnosu na celinu države.

Šta je od industrijskih pogona (i manufaktura), velikih zanatskih radionica, koje će nastaviti da se razvijaju, nasleđeno iz ranijeg ugarskog perioda, a šta je osnovano u novoj državi? Po industrijskim granama to izgleda ovako.

U hemijskoj grani 50% preduzeća je osnovano pre rata, u prvom redu fabrika sumporne kiseline „Clotild“, i nekoliko manjih pogona: 2 štirkare, 1 sirćetana, 1 pogon za proizvodnju špirita i 4 za izradu sapuna.

U građevinskoj grupi, sve ciglane datiraju iz ranijeg perioda, isto kao i industrija mramora, te 1 kamenorezački pogon. Nakon 1918. godine zaživele su, 2 firme za gradnju stanova, 1 tvornica cementne robe, te 2 manja pogona za preradu asfalta.

Drvna industrija gotovo da nije imala predstavnike pre rata, izuzev 2 veće stolarske radionice, a u kasnijem periodu osnovano je 6 preduzeća te struke.

Suprotna je situacija u grafičkoj grupi. Čak osam štamparija, osnovanih u Monarhiji, radilo je i u novoj Kraljevini.Pored njih uspostavljene su i 4 nove.

I većina mlinova, (66%) datira od pre 1918. godine a nakon toga osnovana su samo 2 nova. Obe fabrike za izradu čokolada i bonbona rade od pre rata, kao i izvozna klanica. Novi su bili pogoni 3 mesarsko – kobasičarska preduzeća, od kojih je samo jedno opstalo na tržištu.

Kod tekstilne grupe, od 11 firmi, 4 osnovane ranije, nastavile su da rade i u novim državnim okvirima. Bile su zanatsko manufakturnog karaktera i bavila su se izradom odela, zatim preradom kudelje i izradom džakova, tkanjem i proizvodnjom šešire. Većina novoosnovanih, bavila se trikotažom ili izradom čarapa i imala je karakteristike prave industrije, bogat, mada ne baš i najmoderniji mašinski park i veliki broj radnika.

Pored jednog od pionira u metalskoj grupi, livnice i fabrike železnog nameštaja (Rotman), osnovane 1888. godine, samo je mali pogon za izradu elektromotora (Reiter) imao korene u ranijem periodu. Deset novih preduzeća, sa relativno velikim kapitalom, osnovano nakon toga, samo svedoči o konjukturi koja je vladala za robama takve vrste.

SUBOTICA U NOVOJ DRŽAVI

Jesen 1918. godine, kraj četvorogodišnjeg ratnog sukoba, čije su linije borbi i frontova bile udaljene od Subotice, a koji ipak nije poštedeo ni ovaj region gubitaka, kako u ljudskim žrtvama tako i materijalno ekonomskim, donosi splet vojnih, političkih, diplomatskih, državno pravnih akcija, izraslih na talasu poraza Centralnih sila, raspada Austro-Ugarske monarhije, a usmeravanih težnjama sila pobednica da uspostave novu geopolitičku kartu i ovog dela Evrope, koje će bitno odrediti i dalju sudbinu ovih prostora.

Jedna od njih je i ulazak srpske vojske u Suboticu 13. novembra 1918. godine, samo nekoliko časova pre potpisivanja Beogradskog ugovora o primirju (između mađarske vlade i komadanta savezničkih snaga), te uspostavljanje demarkacione linije prema Mađarskoj, od strane snaga Antante, čime se stvara na ovom području vrlo složen državnopravni provizorijum. Događaji koji su usledili nakon toga, Velika narodna skupština u Novom Sadu – 25.11.1918. godine i njene odluke o otcepljenju i pristupanju Kraljevini Srbiji, te formiranje nove južnoslovenske državne zajednice, Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca – 1.12. iste godine, označali su, usmerili i odredili dalju sudbinu Subotice, baš kao i drugih delova teritorija “zemalja krune Sv. Stefana” u južnoj Panoniji, koje prelaze u novu sferu uticaja ulazeći u “srpski imperium” a zatim i u jugoslovensku državu.

Time u Subotici započinje jedan novi istorijski period, koji će biti omeđen novouspostavljenim državnim okvirima, obeležen novom ideološko-političkim i nacionalnim smernicama, pa time i iziskivati prilagođavanje svih društvenih faktora, kako političkih tako i privrednih, uslovima koji su zavladali. A oni će se, sa aspekta subotičkih privrednika, pokazati bitno drugačijim no u prošlim vremenima. Od perifernog položaja u Monarhiji, grad dospeva u sam pogranični region Kraljevine SHS, gubeći zaleđe sa kojim je do tada bio povezan. Iz sredine u kojoj je po stepenu industrijskog razvitka bio relativno slabo rangiran, prelazi u položaj da se nađe među teritorijama (pored delova Hrvatske i Slovenije) t.j. mestima koja su prednjačila po dometima industrijalizacije. Prilike da realizuju date prednosti u tom privrednom okruženju, uspešno je koristila grupa subotičkih industrijalaca.

Posle Prvog svetskog rata privreda Vojvodine se našla u nesređenom stanju, koje se može obeležiti i haotičnim. Glad za robom je posle rata došla do punog izražaja, špekulacija je carevala, pojedinci su se prekonoći obogatili.

Špekulanti su defictarnu robu krijumčarili u Mađarsku, odakle su donosili obezvređene, jeftnije krune. Vladala je inflacija, novčana i kreditna kriza. Da bi se tome stalo na kraj, započelo se sa žigosanjem krunskih novčanica, koje u Subotici počelo januara 1919. a okončano do februara naredne godine, a zatim i sa markiranjem. Prelazak na jedinstvenu monetu-dinar, usledilo je polovinom 1920. godine. Krunske novčanice su se manjale u odnosu 4:1. Takva zamena je rezultirala realnim gubitkom za vlasnike krunskih novčanica od čak 76%.

Krajem 1918, i u 1919-20. godini, u Subotici kao i u široj regiji vladala je nestašica hrane, uglja, drva, gasa, petroleje, benzina, industrijskih proizvoda – šećera (od marta do oktobra 1920. nije ga bilo gotovo uopšte). Veoma je bio veliki broj „neopskrbljenih“ o kojima se starala „Gradska Aprovizicija“. U 1919. bilo ih je 24013 a u 1920. godini – 18 477. Vlasti su hranu za zbrinjavanje stanovništva imale pravo da rekviriraju. Ta Naredba Ministarstva za ishranu i obnovu zemlje je važila do 19.3.1920. godine. Imale su i poseban gradski fond iz koga se kupovala, ali cene, na pr, žitarica su brzo rasle, Tako je Senat plaćao maksimiranu cenu od 120 k, za m. centu žita, a na crno je ona dostizale cenu od 800 k. Hleb čija je maksimirana cena novembra 1919. godine bila – 6 k., u aprilu 1920. godine dostiže – cenu od 14 k. Oskudica najsiromašnijih slojeva je bila izrazita. Iz izveštaja senatora za ishranu – Aleksandra Suvajdžića, iz 1920. godine, saznajemo da niko nije hteo da predaje hranu, da su se velike količine žitarica izvezle u pasivne krajeve i inostarnstvo. Cene žitarica su rasle, a taj trend je dobivši zamah polovinom dvadesetih godina, potrajao sve do prvih godina trećeg desetleća.

Tabela rasta cena hleba

Artikal 1 kg Datum Cena

Hleb mart 1919. 3 krune

april 1920. 6 kruna

maj 1920. 14 kruna

D R U Š T V E N A   I   P R I V R E D N A   K L I M A

„Vojvođanska privreda 1919. godine doživela je oštru prekretnicu, za koju nije, iz sasvim razumljivih razloga, bila pripremljena.“ Ona se ogledala u kidanju mreže uhodanih poslovnih veza sa srednjom Evropom i preorijentacija na tržište nove države.

Jedan od argumenata za stvaranje zajedničke države bila je i mogućnost bržeg ekonomskog prosperiteta. Očekivalo se da će stvaranje jedinstvenog državnog područja, sa otvaranjem šansi za ubrzani kapitalistički razvoj, objediniti ekonomska bogatsva jugoslovenskih zemalja.

U pogledu periodizacije privrednog života Kraljevine, mogu se izdvojiti tri perioda. Prvi – od 1918. do 1929. godine tretira se kao period privredne konjunkture, drugi – od 1930. do 1934. godine kao period privredne depresije, a treći – od 1935. godine karakteriše stabilizacija uz jačanje državne intervencije.

Po statistici iz 1921. godine od ukupnog broja stanovnika Subotice, u industriji i zanatstvu je radilo 16233 ( 17,80%), u zemljoradnji 49%, trgovini 6,6%, činovnika i slobodnih profesija je bilo 9,4% i 17,2% u ostalim strukama. To potvrđuje pretežno zemljoradnički karakter grada.

Na razvijenoj poljoprivredi Vojvodine, razvijala se prvenstveno snažna industrija u organskoj vezi sa njom. I to kao industrija bazirana na sirovinama iz poljoprivredne proizvodnje, kao mlinarska i druge prehrambene struke ili u vlasništvu razvlaštenih agrarnih velikoposednika.

„Osim poljoprivredne, u Vojvodini je prilično razvijena i ostala industrija. Njeno razvijanje izazvale su potrebe jako razvijene poljoprivrede i isto tako jako razvijene potrebe života i konfora vojvođanskog stanovništva. Zanatsvo je takođe jako razvijeno, stoji na visokom stupnju tehnike i ima dobe i stare tradicije. Bez potrebnih neposrednih izvora sirovina za preradu i uglja, ovako razvijena industrija i zanatsvo dokaz su i snažnog pregalaštva,…“ U relacijama novonastale države, stepen razvijenosti čitave industrije Vojvodine je bio iznad proseka. „Industrija je poglavito u rukama agilnih i okretnih Jevreja, kao i u svoj Mađarskoj, kojoj je do 1918. pripadala i Vojvodina. Ovi su je umeli prilagoditi potrebama Vojvodine i uzdići je na zavidan stepen.“ Stanje u gradu Subotici se u tom pogledu nije bitno razlikovalo, i ovde su upravo privrednici jevrejskog porekla držali najveći deo industrijskih postrojenja.

„Privredne novine“ br. 561 od 30.8.1925. godine donose vest o II Kongresu privrednika Vojvodine, koji je održan u Subotici ( I Kongres je održan u Novom Sadu 21.11.1924, a II u Subotici 30.8.1925. godine ). Privrednici su jasno uviđali neophodnost privrednog razvoja, koji je po njima preeduslov i za rešavanje nagomilanih političko nacionalnih problema zemlje.U rezoluciji usvojenoj tom prilikom oni ističu:“… jer uopšte sve što se pre kod nas rešavalo, činilo se samo sa političkog i partijskog stanovišta ne vodeći računa da će samo zdrava i dobro rešena privredna konsolidacija sigurnije i trajnije i mnogo pre dovesti i do plemenskog jedinstva kao i do blagostanja države.“ Jedan od ključnih zahteva privrednika je bio i smanjivanje poreskog opterećenja Vojvodine, koja je “ iscrpljivana kao obični limun“ ( Po podacima iz “Privrednih novina” u 1925. godini od Srbije sa Crnom Gorom je naplaćeno manje od polovine sume sa kojom je Vojvodina doprinosila budžetu države neposrednim porezima) Sličnim tonovima prožeta je i „Rezolucija privrednog staleža Subotice“ doneta 14.2.1926. godine u kojoj se ističe da je poresko opterećenje Vojvodine najveći uzrok privreden propasti.

Kao jedan od uzroka tako velikog poreskog opterećenja Vojvodine navodi se i da ljudi u Poreskim upravama poznaju Vojvodinu tek od juče, te su: „Oni iz neupućenosti i nepoznavanja prilika načinili u roku od nekoliko godina pravi haos u vojvođanskoj privredi.“

Zanimljiva je i inicijativa organizacije „Narodna odbrana“ koja poziva na borbu protiv skupoće i nepotrebnog luksuza, tako da se bojkotuju trgovci određenim robama.

ORGANIZACIJA LOKALNE VLASTI  I  PRIVREDA

U sistemu organizacije lokalne vlasti u Subotici (kao i u ostalim delovima koji su pripadali Monarhihji) još dugo nakon ulaska u novu južnoslovensku državu, zadržaće se kao forme i neki stari obrasci pravnog i administrativno – teritorijalnog ustrojstva nasleđenog iz pređašnje države. Tako je za Suboticu zadržan naziv „Slobodni kraljevski grad“, ali više samo kao jezička oznaka, bez realnih oblika bilo kakve „slobode“ odnosno „samouprave“ u odnosu na centralne beogradske vlasti. Svi lokalni organi vlasti, počevši od gradonačelnika do odbornika u predstavničkom telu – Proširenom senatu ( Gradskom odboru od 1929, Gradskom veću od 1934.), kao i čelni ljudi gradskih insitucija u kulturi, prosveti, zdravstvu i gradskom redarstvu (policiji) bili su imenovani su od strane beogradskih vlasti, putem Ministarstva unutrašnjih dela.

Na čelu glomazne gradske administracije, koja se sastojala od 13 odeljenja, sa ukupno nekoliko stotina službenika (1924. ih je bilo 516) nalazio se gradonačelnik. Pored njega do 1931. godine postoji i mesto velikog župana, kao direktog predstavnika centralnih vlasti.

U 1934. godini dolazi do formiranja subotičkog sreza, čija se teritorija poklapala sa opštinskom. Srez je bio potčinjen Kraljevskoj Banskoj upravi ( dalje KBU) u Novom Sadu, odnosno centralnim vlastima, Ministarstvu unutrašnjih poslova. Time se jedan deo ingerencija gradskih vlasti premešta na novouspostavljeno telo – sresko načelestvo. Njega je vodio postavljeni državni funkcioner – sreski načelnik.

Jedini lokalni izbori održani su novembra 1927. godine. Na njima je svoju listu istaklo i Udruženje industrijalaca- Lloyd . Broj osvojenih glasova doneo im je 5 gradskih odbornika u predstavničkom telu koje je imalo 100 mesta.

Gradske vlasti vodile su evidencije privrednih subjekata i izdavale obrtnice zanatlijama. (Od 1874. se vode evidencije o zantlijama). Od 1934.godine, kada je i formirano, Sresko načelstvo preuzima i nastavlja da vodi taj obrtni otsek koji se bavio tim evidencijama..

Okružni sud je vodio protokole firmi, upisivao i registrovao radnje, trgovačke, zanatlske, industrijske. Vođene su posebne knjige za inokosne (Ce) i društvene (Ct) firme.

S U B O T I C A, položaj, veličina, podela,

Opština grada Subotice u međuratnom periodu prostirala se na površini od 140 611 k.j. što odgovara 809,166 kv. km. Od ove površine unutarnji grada zauzimao je 1 992 k.j, kupalište Palić 1 812 k.j. a pustare t.j. periferija grada Subotice ( salaši) zauzimale su površinu od 136 807 k.j. Od toga je: ziratno zemljište – 107 262 k.j., vinograda – 5 995, livada – 2 827, šuma – 8 044, pašnjaka – 2 257, ritova – 1 569, jezera – 1 676, unutarnji grad i putevi, groblja, – 10 978 – 140 611 k.j.

„Subotica je jedan od glavnih privrednih centara Jugoslavije, a što se tiče poljoprivrede, može se mirne duše reći da je glavni centar, jer se u Subotici od 21 283 gazdinstava (prim.aut.- domaćinstava) bavi 10 641 od sviju gazdinstava u Subotici, prvobitnom proizvodnjom. Zemljoradnja u Subotici kao i u celoj Vojvodini sačinjava bazu, na kojoj se razvijaju skoro sve ostale grane privredne delatnosti.“

Februara 1919. godine gradu Subotici pripadalo je 50 813 k.j. od toga obradivog zemljišta 20 633 k.j. da bi nakon razgraničenja sa Mađarskom ostalo samo 29 441 ukupno, a obradivog 16 333 k.j. Od tog dela za agrarnu reformu 1921. godine je oduzeto 7 368 k.j. Ukupno je za te svrhe od gradskih zemalja eksproprisano 15618 k.j. Sve to je uticalo na opadanje prihoda grada, pošto je te zemlje Grad ranije izdavano pod zakup ili eksploatisao na drugi način. Isto tako, Subotica povlačenjem novih granica beleži i demografske gubitke od oko 10 000 stanovnika.

Gradske vlasti su često isticale da je gubitak gradskih zemalja izazvao krah gradskih finasija. To je posebno bilo izraženo 1932/3 godine, kada je čitava zemlja bila zahvaćena recesijom, posledicama velike ekonomske krize. Za taj problem vrlo je ilustrativan Memorandum donet na sednici gradskog zastupništva 18.12.1932. godine, u kome se iznosi teško stanje i moli od Kraljevske vlade odobrenje zajma od 35 miliona dinara. U tom dokumentu je navedeno i sledeće: „Opština grada Subotice postala je potpuno nelikvidna, te je tako došla u najteže finaasijsko stanje.“ te dalje „Grad Subotica je u istinu bio bogat grad, jer je imao 8000 jutara bačke oranice prvoga reda, imao je mnogo šuma, oranica, pašnajka i ritova. U posedu navedenih nektertnina proračun gradski nije se morao opteretiti velikim finasijskim prirezom. Grad je iz svojih redovitih prihoda zidao škole, kasrne i puteve i udovoljavao ostalim ekonomskim, kulturnim, zdravstvenim i socijalnim zahtevima jednog lepog i velikog grada.“ Istaknuto je i da je grad primao subvencije od države, da je bio oslobođen samoupravnih prireza, ali u ovo doba kada gradske imanja „…skoro više i ne postoje, jer su sve velike oranice oduzete po agrarnoj reformi, a veliki deo ostalog imanja prilikom razgraničenja pripao je Mađarskoj. Ovako je preostala opštini od nekadašnjeg velikog bogatstva samo uspomena.“ Sve to je nametalo povišenje opštinskog prireza i uvođenje novih dažbina, trošarine, luksuznog poreza, itd. Time su dodatno opterećeni stanovnici, u prvom redu „zemljoradnički stalež“, a pošto su cene njihvih proizvoda drastično padale, mnogi nisu bili u stanju da udovaljavaju tim obavezama. Paralelno sa tim rasla su i izdvajanja za državu, koja inače nije redovito izmirivala svoje obaveze prema gradu na ime oduzetih gradskih objekata, namenjenih za srednje škole, vojsku, za stanove državnih činovnika.

Gradu je u tom vremenu raspolagao sa 12 000 k.j. ali od toga samo 330 k.j. oranica a ostalo su bili pesak, pašnjaci, šume i ritovi, koji nisu donosili dovoljno prihoda. Broj “domova, kuća i drugih zgrada za stanovanje” je iznosio po popisu iz 11931. godine, 19098.

S T A N O V N I Š T V O

Tabela broja stanovništva Subotice:

godina broj stanovnika

1850 – 49 958

1857 – 53 499

1869 – 56 323

1880 – 61 367

1890 – 72 683

1900 – 82 122

1910 – 93 232

1919 – 101 286

1921 – 90 961

1931 – 100 058

Rast broja stanovnika u periodu 1850-1910 je imao dosta ujednačen i pravilan tempo. Subotica je u ugarskim okvirima po ukupnom broju stanovnika zauzimala visoko mesta, od 1857. do 1900. godine bila je trećem, odmah iza Budimpešte i Segedina. I u jugoslovenskim relacijama je predstavljala treći grad po veličini, iza Beograda i Zagreba.

Godine 1870. kada je Subotica imala 56 323 stanovnika, od toga broja 15,2% je znalo čitati i pisti (8 517), 2,68% je znalo čitati, a čak 82,2% je bilo nepismeno. U 1880. godini procenat onih koji su čitali i pisali bio je 21,29 ( 12 951)

Broj nepismenih je bio velik. Tako 1880. godine čak 75% ili 45 994 spada u tu grupu, da bi taj parametra se spustio ispod 50% tek 1910. godine kada je nepismenih bilo 45 537 ili 48,8% od ukupnog stanovništva. Treba istaći da je gledajući konfesionalnu pripadnost, među Jevrejima bilo najviše pismenih, a najmanje među rimokatolicima. Po službenoj statistici od 1921. godine u Vojvodini je bilo 76,69% pismenih stanovnika. Tada je u Subotici bilo 24 534 nepismenih, računajući samo starije od 6 godina, ili 29,85%.

Slovenija, delovi Hrvatske i Vojvodina, teritorije koje su pripadale bivšoj Monarhiji, prednjačile su po ulasku u novu jugoslovensku državnu zajednicu po stepenu industrijskog razvitka. Bačka, Banat i Baranja, po rezultatima popisa iz 1921. godine, imale su i najveći procenat gradskog stanovništva – 30,68. Subotica je bila jedan od najvećih gradova u novoj državi. Lokalni popis obavljen 1919. godine za potrebe Pariske mirovne konferencije, daje podatke o ukupno 101 286 stanovnika. Bunjevaca – 65 135, Srba – 8 737, Mađara – 19 870, Nemaca – 4 251 i Jevreja – 3 293.

Dokument sa rezultatima popisa stanovništva u 1919. godini

Po prethodnim rezultatima državnog popisa od 1921. godine Subotica broji 101 857 ( ili po drugom izvoru 101 709, 49 024 muških i 52 685 ženskih. Broj zanatlija je iznosio 2060, a broj radnika 8519. IAS, F:47, II 44/1928), a po konačnim 90 961. Rrazlika se delimično objašnjava smanjivanjem teritorije grada, gubitkom delova Tompe i Kelebije.

Po podacima gradonačelničkog ureda, na osnovu državnog popisa 1931. godine, u Subotici je bilo 100 058 stanovnika, ( 48 703 muških i 51 355 ženskih) a po podacima inženjerskog ureda i Sreskog načelstva 102 133. Pored nje, 1921. godine, samo Beograd i Zagreb jedino prelaze broj od 100 000 stanovnika. U Evropi je početkom 19. veka bio svega 21 grad sa više od 100 000 stanovnika, krajem tog veka 145, da bi ih 1930. godine bilo 255. Te godine; Švedska, Austrija, Mađarska, Grčka i Jugoslavija, su bile zemlje sa po 3 grada u toj grupi. Mada je ukupno stanovništvo Subotice vrlo specifično teritorijalno raspoređeno, polovina u užem gradu, sa naznakama karakteristika građanskog sloja, a druga polovina na okolnim mestima i salašima, sa osobinama bližim stanovništvu sela, ipak je ta velika brojnost predstavljala jedan od elemenata za razvoj i jačanje privrednih potencijala.

SAOBRAĆAJ, železnički, vodni, poštanski, kolski

Železnički

Jedan od osnovnih preduslova za razvoj privrede je svakako i dobro organizovan putnički i teretni saobraćaj. Bez blizine plovnih puteva i kvalitetnih drumskih cesta, za Suboticu je izgradnja prve železničke pruge Segedin – Subotica – Vinkovci (1864-1869), kao dela tzv. Alfeldske pruge, predstavljala izuzetno važan momenat za njen ukupan razvoj a posebno za napredak trgovine i industrije Daljom izgradnjom železničke mreže postićiće se da po ulasku u novu državu, Bačka bude na prvom mestu u zemlji po gustini i dužini pruga, a Subotica jedna od važnijih železničkih raskrsnica sa veoma intenzivnim saobraćajem.

„Sve su pruge u Vojvodini izgrađene pre rata, a trasirane u vezi sa izvesnim privrednim centrima od naročitog značaja, a prema politici predratne državne uprave u Vojvodini.“

Problemi nakon rata i pored toga što nije bilo ratnih razaranja pruga, bili su održavanju, kako pruga, tako i lokomotiva i vagona. Železnička mreža u Bačkoj ( i u celoj Vojvodini ) je bila relativno najgušća u novoj državi – 8,6 km na 100 km kvadratnih. Subotica je igrala veoma važnu ulogu u železničkom pograničnom saobraćaju a i prometu svake vrste. Preko ove stanice, 1928. godine, otpremljeno je ukupno 816 219 putnika, i 82 096 tona robe.

Vojvođanska železnička mreža spadala je u delokrug Oblasne Direkcije državnih željeznica u Subotici. ( Tu su bile uključene i slavonske pruge, Dalj-Vinkovci-Osijek.) Činile su je 41 pruga normalnog i 3 uzanog koloseka. Četiri najvažnije pruge koje su prolazile kroz grad su bile:

1. Subotica – Kelebija (državna granica ) – Budimpešta

2. Subotica – Dalj – Zagreb

3. Subotica – Horgoš (državna granica ) –

4. Subotica – Novi Sad – Beograd

Pored toga tu su bile i vicinalne pruge Subotica – Bogojevo, Subotica – Crvenka, Subotica – Senta. Subotička Direkcija je imala u 1928. godini, ukupno 10 056 zaposlenih, od čega je u samom gradu bio manji deo (oko 400).

Vodni

Za Suboticu su bili značajni i vodni, rečni odnosno kanalski putevi. Na kanalski saobraćaj subotički „Llojd“ (Udruženje trgovaca i industrijalaca) ima 1929. godine primedbe, da se kanali ne čiste, da se inostrani šlepovi ne puštaju u bački kanal, te da su pristaništa neupotrebljiva. U Bačkoj su ( 1929.) bila samo dva uređena pristaništa („Umschlag“), Novi Sad i Apatin, gde je pristanište povezano sa železničkim kolosekom. Za Suboticu je bilo najvažnije apatinsko pristanište. Tim načinom transporta, iz Subotice i okoline najviše su se izvozile žitarice, a uvozio ugalj i drvo.

Poštanski

Prvi privatni telefon je u Subotici postavljen još 1886. godine u kući vlasnika livnice Mirka Rotmana. To svedoči o prihvatanju tog noviteta u svetu komunikacija upravo od istaknutih pripadnika privrednog staleža. Odluka o uvođenju i izgradnji telefonske mreže donešena je 1892. godine.

„Pošta sa telegrafom i telefonom jesu presudni faktori u savremenom privrednom životu i radu. Stanje pošta iza rata bilo je užasno.“ pisao je 1930. godine dr Mirko Kosić glavni sekretar Trgovačko – industrijske i zanatske Komore u Novom Sadu. Problemi sa ovim sistemom u Vojvodini, su poticali od toga što je on bio u ranijem periodu povezan sa Mađarskom, međunarodne linije su išle preko Segedina i Budimpešte, a preorijentisanje na nove državne centre išlo je sporo.

Direkcija pošta je tokom 1920. godine bila prebačena iz Velikog Bečkereka u Suboticu. Gradske vlasti su na zahtev da se pronađe odgovarajuća zgrada za njen smeštaj, koji je uputilo Ministarstvo pošta, donele odluku o ustupanju uz zakup zgrade tzv. „Kakaš“ škole i Više ženske škole, za te namene.

Teškoće u dobijanju međugradskih i međunarodnih telefonskih veza, osećale su se u čitavom međuratnom periodu. U Subotici je jedna od poštinih investicija bilo proširivanje postojeće centrale sa 900 na 1200 brojeva, tokom 1929. godine. Ipak u gradu je 1930. godine bilo samo 665 telefonskih pretplatnika.

Industrijalci kojima je od izuzetne važnosti bila mogućnost uspostave što boljih, bržih i sigurnijih veza, komunikacija sa mestima u zemlji a pogotovo u inostranstvu, s pravom su se žalili na slabosti u telefonskom i poštanskom saobraćaju. U gradu su 1927.godine radile samo dve pošte, u centru – Vilsonova 27 (Maksima Gorkog) i kod železničke stanice. Osećao se veliki manjak linija za inostranstvo a i međugradske veze su bile opterećene. Na tim poslovima je radilo samo 14 službenika, a poštonoša je bilo samo 13.

Kolski

Kroz Suboticu je prolazilo 10 važnih puteva. Svi su oni bili u prilično lošem stanju, samo delimično nasuti tucanikom, popločani ciglama od „keramita“ (žuta kocka) ili malim kockama od bazaltnog kamena. Zimi je saobraćaj, na svim putevima, a pogotovo na tzv. “letnjim” (zemljanim) bio izuzetno otežan .

Po jednom izveštaju gradske uprave iz 1931. godine u Subotici je bilo, računato u dužini, 34% izgrađenih kolnika a 66% neizgrađenih. Izraženo kroz površinu puteva, taj procenat je još lošiji; 17,3% neizgrađenih a samo 82,7% izgrađenih.

Putevi (sa stanjem 1930.)

1. „Horgoški put“ Subotica – Horgoš (nasut tucanikom)

2. Subotica – Bačka Topola (nasut tucanikom)

3. „Majšanski put“ (delimično izgradđen „klinkerom“)

4. „Halaški put“ (delimično izgrađen „klinerom“)

5. Subotica – Čikerija „Bajski put“ (delimično izgrađen tucanikom)

6. Subotica – Bajmok (izgrađen delimično tucanikom )

7. Subotica – Senta (delimično izgrađen tucanikom , slabo održavan)

8. Subotica – Čantavir (izgrađen delimično tucanikom )

9. Subotica – Pačir (manjim delom izgrađen tucanikom )

10. Gornjo Tavankutski put (manjim delom izgrađen tucanikom )

Mreža puteva

Izgradnja modernog asfaltnog puta Beograd – Subotica (Horgoš), kao dela međunarodnog pravca Kale – Istanbul, dovršena je tek 1937. godine. „To je ujedno jedini put te vrste izgrađen u Jugoslaviji 1918-1941. godine.“ Poslove je organizovala firma „Labor, tehničko preduzeće za gradnju modernih puteva“. Jugoslovenska i subotička organizacija „Rotari cluba“ znatno je doprinela da trasa tog puta prolazi upravo kroz Jugoslaviju.

Broj prevoznih sredstava u Subotici je 1929. godine iznosio: 73 osobnih zaprežnih kola, 7 800 teretnih, 1 886 bicikala, 35 motocikala, 160 automobila, 61 teretnih automobila i 9 autobusa. Uočava se dominacija zaprežnih kola, a mali broj motornih. Zanimljivo je poređenje sa Novim Sadom, koji je tada imao znatno manje zaprežnih ( 2740 ukupno) ali više motornih, 270 osobnih i 70 teretnih.

Broj vozila 1932. godine je bio: 32 motocikla, 63 fijakera, 23 taksi automobila, 4 autobusa i 55 luksuznih automobila i 24 traktora. Poljoprivrednici su držali najveći broj zaprega, a upravo su privrednici, bankari, trgovci, snažnije zanatlije i naravno industrijalci bili ti koji su posedovali većinu automobila i kamiona. Pored automobila, ipak se kod određenog dela tog sloja, zadržao običaj držanja luksuznih zaprega – karuca i fijakera.

Komunalna infrastruktura (vodovod, kanalizacija)

Grad nije imao svoj vodovod, stanovništvo se snabdevalo sa pedesetak javnih bunara. Kanalizacija je izgrađena samo delimično. Gradski odvodni kanali su bili u prvo vreme otvoreni. Tek početkom tridestih godina se pristupa gradnji zatvorenih kanala i njihovom povezivanju u kolektorsku mrežu. Tako je 1933. godine bilo 22 964 m. otvorenih jendeka i kanala, 21 064 m. kanala građenih od cigle, 9 821 m. kanala od betona ili cevi, 703 m. drvenih kanala dok je 85 497 m. predstavljala dužina ulica bez ikakve kanalizacije.

Potrošnja vode bila je u Subotici minimalna, po proceni inž. Otona Tomandla (od 1935. godine menja prezime na Tomanić) kretala se samo oko 30 litara po glavi stanovnika. To je bio izveštaj Tomandla o poseti „higijenskoj izložbi u Drezdenu“. Pored nedostatka vodovoda on tu navodi još niz velikih urbanističkih komunalnih i problema; preterano širenja grada u širinu, loše puteve, previše prašine, nezdrave uslove stanovanja nekih slojeva stanovništva, uz zaključak da bi Grad morao za podizanje opštih higejenskih uslova da investira mnogo više sredstava.

Karta grada iz 1921. godine

Većina industrijskih postrojenja imala je sopstvene bušene bunare, za upotrebu u proizvodnji ili samo za piće. Po podacima jedne ankete iz 1934. godine, saznajemo da je „Samuel Gingold“ u svojoj fabričkoj zgradi u Nikolićevoj ulici 7, imao 35 m. dubok bušeni bunar, „Braća Goldner“, bunar od 40m., „Gradska klanica“ 2 bunara, „Industrija mramora i kamenoreza d.d.“ je imala 48 m. dubok arteški bunar, „Merkur“ nije imao bunar sa pitkom vodom, snabdevali su se sa najbližg javnog ( arteškog) bunara.

Ilustraciju komunalnih problema vezanih za snabdevanje vodom i njenim odvođenjem, daje 1930. godine i gradski odbornik Ago Fister koji piše Senatu: „U našem gradu jedva se nalazi nešto kanalizacije, a o vodovodu ni traga ni glasa. Koliko je žalosno i netrpljivo ovo stanje, imam da primetim, da ne samo u zapadnim kulturnim državama jedva se nalazi i jedna varošica, koja ne bi imala vodovod i potpuno izgrađenu kanalizaciju, već i u našoj domovini se nalaze tako po broju stanovništva, kao po veličini površine znatno manje varošice, koje su snabdevene sa vodovodom i izgrađene su sa potpunom kanalizacijom. Usled malene i nepotpune naše kanalizacije vlada u našem gradu tako loše zdravstveno stanje da od dana do dana dopunjava svoje guste i bedne redove strahovita tuberkuloza, a manjkavost vodovoda preti u slučaju požara prilikom većeg vetra, da će izgoreti cele ulice, štoviše i celi delovi našeg grada.“

Otpadne vode

Paralelno sa procesima jačanjem privrede, posebno industrije, sve će biti očitiji i dublji uticaji kojima se menja prirodno okruženje. Sa napretkom proizvodnje, u prvom redu fabričke, industrijske, javljaće se sve veći broj negativnih posledica u prirodi. Zagađivanje voda će biti samo jedan vid takvih delovanja. Većina podzemnih i površinskih voda sa područja grada uz otpadne vode odvođene kanalizacionom mrežom slivala se u prirodni vodeni rezervoar i prijemnik – Palićko jezero.

Gradske vlasti su problem izlivanja otpadnih voda u jezero, prvi put razmatrale 1904. godine ali zbog nedostatka sredstava nisu preduzeli nikakve mere na njihovom prećišćavanju, pa su one i dalje direktno išle u Palić. Gradska kanalizacija, čija dužina krajem tridesetih godina iznosi preko 30 km, koja je u prvo vreme odvodila samo vodu iz domaćinstava a zatim i industrije, znatno ubrzava prorodni proces odumiranja jezera, menjajući karakteristike vode,čineći je zasićenom sulfatima. Tek 1938. godine, subotička opština u planovima za ulaganja u narednom periodu, predviđa i izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Ni ovaj put, takvi planovi koji su uviđali dalekosežne štete od zagađivanja Palića i predlagali mere za njegovo svođenje na najmanju meru, zbog približavanja ratnog vihora, nisu bili realizovani. Hemijska i biološka ravnoteža jezera, pored svih negativnih uticaja, još nije tada bila toliko alarmantno narušena, da bi onemogućila funkcionisanje Palića kao turističkog mesta.

Kraljevska banska uprava uputila je 10.6. 1939. godine, u vezi donošenja Zakona o slatkovodnom ribarstvu, subotičkom Sreskom načelstvu, dopis u kome traži spisak preduzeća koja upotrebljavaju vodu, sa podacima odakle je dobijaju, gde i kako ispuštaju otpadne vode i da li poseduju postrojenja za njihovo prećišćavanje. Načelstvo je 23. juna iste godine odgovorilo jednim tabelarnim spiskom. U njemu je navedeno 15 subotičkih preduzeća, sa traženim podacima. Sva su se snabdevale vodom sa vlastitih bunara a većina je gradskim javnim kanalima ispuštala otpadne vode direktno u Palićko jezero. Od navedenih 15 preduzeća, 10 je ispuštalo otpadne vode direktno u kanalizacionu mrežu, odnosno u Palić. Najveći zagađivači su bili crevara, fabrika sapuna i posebno 2 fabrike štirke, koje Sresko načelstvo u svom dopisu ističe kao one koje ispuštaju „prljavu vodu“.

ZAKONI

Na teritoriji BBB važi Zakon o zanatima i trgovini iz 1884/čl. XVII, a Zakon o osnivanju akcionarskih preduzeća donosi se 1922. godine.

Kralj je proglasio 5.8.1932. Zakon o radnjama. „Ovim zakonom likvidira se dosadašnje partikularističko zakonodavstvo o radnjama, koje je bilo krupna smetnja za pravilan razvitak privrednog rada…“

Formirano je i prinudno Udruženje industrijalaca, a članovi imaju biti svi imaoci industrijskih radnja.Podizanje novih fabrika u blizini državne granice je zabranjeno ???

Nacionalizacija

“Osnovne pretpostavke nacionalizacije proizašle su iz činjenica da je Kraljevina SHS bila jedna od država naslednica Austrougarske monarhije, da je Kraljevina SHS bila u ratu sa Austrougarskom, da je pripadala pobedničkom bloku i na osnovu toga imala određena prava prema imovini poražene strane i njenih podanika.Pravnu osnovu za ovo pružale su odredbe mirovnih ugovora kojima je ratno stanje okončano a koji su predstavljali deo versajskog mirovnog sitema: Sanžermenskog sa Austrijom i Trijanonskog sa Mađarskom potpisanih 19. septembra 1919, odnosno 4. juna 1920. godine.” Prva mera države u vezi sa tim je bilo stavljanje imovine stranih državljana pod sekvestar. Tom merom je ta imovina bila pod državnom kontrolom.

Odnos državnih vlasti i javnosti prema stranom kapitalu, odnosno strancima kao njegovim predstavnicima je bio dvojak. “U jugoslovenskoj državi su se društvene snage konfrontirale: za i protiv stranog kapitala.” U početku se generalna politika svodila na pokušaje “nacionalizacije” domaće privrede. “U vezi s time donet je Zakon o nacionalizaciji privrednih objekata državljana neprijateljskih država. Taj Zakon međutim nije sproveden u celosti u delo, s obzirom na to što su Trijanonskim i Sanžermenskim mirovni ugovori predvideli odredbe po kojima se austrijski i mađarski državljani kao vlasnici izuzimaju iz nacionalizacije ukoliko se radi o teritoriji koja je pripadala Autro-Ugarskoj. Pa tamo gde je ta nacionalizacija preduzeća sprovedena, ona je bila fiktivnog karaktera, jer je samo nominalno došlo do promena, a stvarno ti objekti su ostali i dalje u svojini starih vlasnika.”

U publikaciji „Privredno osvajanje Vojvodine“, ( pseudonim autora Dobrurad), Novi

Sad 1921, nalazimo na ilustraciju takvih gledanja na pitanje zatvaranja domaće industrije za strani kapital i stranu robu. „Industrijaliziranje Vojvodine je na pragu. Zbog njenog otcepljenja od Austro-Ugarske nije više korisno donošenje industrijskih proizvoda iz fabrika, koje su nas dosad snabdevale, a prerada naših sirovina ovde biće od najveće koristi. Što manje našeg novca izlazi iz naše države u druge, tim ćemo biti imućniji, a što više budemo izrađivali svoje potrebe u našoj državi, tim će više biti rada i zarade za naše ljude.“ (st 25) Pošto takve mere nisu donosile napredak u toj oblasti, stvarnost, a i glasovi pojedinih političara i ekonomista su upućivali na preku potrebu angažovanja takvog kapitala, koji već od kraja 1921. godine prodire na ovo tržište. Tako se 1924. godine javlja i konstatacija: “Usled nepoverenja inozemstva prema nama strani je kapital privučen velikim kamatnjakom, počeo dolaziti samo preko Beča i Pešte i to na taj način što su naša preduzeća prodavala svoje udele i deonice, tako da je industrija koja je već bila nacionalizirana opet počela da se otuđuje, i to po cenu koja je niža od njene unutarnje vrednosti.“

O odnosu prema strancima dobru ilustraciju daje i jedan dopis Ministra trgovine i industrije iz 1922. godine. „Mi imamo i suviše stranog elementa u Vojvodini, Hrvatskoj i Sloveniji i Bosni i Hercegovinim i dokle mi taj strani elemenat ne svalimo i dok on ne dobije naš mentalitet, dotle ne treba puštati strance u našu zemlju, do najređeg izuzetka. Mi imamo u zemlji 156 000 Jevreja, najmanje, i svaki i najmanji priliv smatramo kao škodljiv po narodno jedinstvo i gazdinstvo. Samo eventualno da posluže kao učitelji pri podizanju industrije i to samo u preduzećima gde mi imamo većinu kapitala“ To jasno pokazuje tendenciju isključivanja stranog kapitala iz učešća u domaćoj privredi. Ali i konkretna situacija u subotičkim fabrikama, od kraja dvadesetih godina svedoči da je strani kapital sve više prodirao i na ovo tržište. On se morao prilagođavati i pridržavati okvira, da njegovo učešće ne bude većinsko, te se u mnoštvu izveštaja subotičkih firmi višim nadzornim državnim telima javlja popis vlasnika akcija, njihove nacionalnosti i državljanstva, sa ciljem pravdanja da stranci nemaju većinsko vlasništvo. “Kraljevina SHS je imala razvijen sistem deoničarskih društava u industriji i novčarstvu, a institucija akcionarskih društava omogućavala je često stranom kapitalu “da se infiltrira u privredu pod zvučnim nacionalnim imenom i s uticajnim političkim ličnostima kao članovima uprave”.

U gradu se je još 1919. godine uvodi poseban porez na strance, koji će pored posebnih dozvola za rad, opterećivati i u čitavom periodu boravak takvih lica u zemlji. U subotičkim fabrikama ipak su česti primeri da stručne poslove, koji iziskuju obučenu i kvalifikovanu radnu snagu obavljaju radnici – stranci.

Naredba o izgonu ratnih doseljenika,Ministarstva unutrašnjih dela, Otseka za BBB,onih koji su su se u Suboticu naselili u periodu od 27.7.1914. godine, pogađala je veliki broj stanovnika. ( Sačuvana građa svedoči o blizo 1000 pokrenutih postupaka za iseljavanje. IAS, F:47. XIX, 80. ) Ona je obrazložena nedostatkom stanbenog prostora. Međutim, mnogi koji su njome bili zahvaćeni posedovali su sopstvene stanove i kuće. Većina trgovaca, fabrikanata, ipak je uspevala da izbegne iseljavanje, obraćajaći se Ministarstvu MUD, u Beogradu, koje im je omogućavalo da ostanu, pozivajući se na potrebe privrednog razvoja.

CARINE

Od 1920. godine doneto je na državnom nivou rešenje kojim je bio dozvoljen bescarinski uvoz mašina, alata, sirovina za industriju, čime se znatno doprinelo industrijskom poletu. I nekoliko subotičkih firmi (na pr. Ferrum) koriste takve uslove i povoljno uvoze mašine. Sa druge strane, sistemom carinskih zaštita, domaćem tržištu je bilo omogućeno da se razvija bez uticaja jake konkurencije.

NOVAC

Od stabilizacije domaće valute u 1925. godini, u privredi se osećala stalna nestašica u novcu, kreditima, i otežavala već inače poljujani položaj domaće industrije. “Bez potrebne materijalne stabilnosti industrija u Vojvodini vrlo osetljivo je reagovala na svaki pa I najmanji potres koji je izazivao nepovoljne repekusije. To je omogućilo lakše prodiranje stranog kapitala. Strani kapital je prodirao u ekonomski najrentabilnije grane industrije.”

Posle Prvog svetskog rata opada vrednost novca u svim državama, osim u SAD. Smanjenje vrednosti novca će tako u Jugoslaviji 1925. godine iznositi 1522%, u Rumuniji 4 386% u Francuskoj 275%. U 1931. godini nastaje izrazita finansijska kriza, banke imaju uloženih 15 milijardi, a u opticaju je samo 5. Svi su zapali u psihozu i povlače uloge iz Banaka.

U nedostatku kapitala rad velikog dela industrije zavisio je od reparacija.

ENERGIJA

„Najnapredniji segmenti jugoslovenskog društva nalaze se 1918. godine u procesu druge industrijske revolucije,tj. uvođenja električne energije u industrijsku proizvodnju kao pogonske snage.“

U Subotici je 1938. godine čak 12 500 domaćinstava ili čak oko 50% (broj domaćinstava po popisu 1931. iznosio je 24 466 ) koristilo je petrolej za osvetljenje i trošilo 300 000 kg tog goriva. Za 154 automobila potrošnja je iznosila – 211 750 kg, za 40 teretnih vozila – 110 074 kg dizel goriva.

BROJ FABRIKANATA

Po sumarnoj evidenciji „Udruženja zanatlija“, u Subotici je bilo 27 fabrikanata. Oni su upisani kao jedna od ukupno 73 vrste struka – delatnosti. Ukupno su najbrojnije bile zanatlije; cipelari – 242 i berberi – 214. U 1921. godini bilo je 2 000 zanatlija, od toga 1 500 -1 600 Mađara, 400 Bunjevaca (od kojega su broja 90 % „mađaroni“) i tek ostalo 60-70 Srba, saznajemo iz dopisa gradskih vlasti TIK Komori u Novi Sad. U 1935. godini bilo je 1642 zanatlija. Zanatlije su radi zaštite svojih interesa od države tražili pored zaštite i poboljšanja svoga položaja i mere protiv konkurencije „velike industrije“

Broj fabrika u Subotici je 1921. godine iznosio 21, od toga je bilo 12 u obliku deoničkih društava i 9 u inokosnom vlasništvu.

Njihov broj (industrijskih preduzeća) je 1933. godine povišen na 66, a od toga je bilo 9 mlinova, 12 štamparija, 2 parna kupatila, 4 ciglane i 39 firmi drugih struka.

Naslovna strana subotičkog lista Privreda od 15.11.-15.12.1930. godine

Za 1935. godinu postoje podaci o 61 fabrici.

Zanatskih radnji je 1937. godine bilo – 1 726 a trgovačkih i ostalih – 1 184. Broj subotičkih fabrika je 1921. godine iznosio – 21, 1933. – 66 a 1938. godine – 53. Razvijenost poljoprivrede je uslovljavala upućenost industrije na nju, kao sirovinsku bazu i konzumenta gotovih proizvoda. Mlinarstvo se isticalo još u periodu Monarhije a u novim državnopravnim i prvrednim okvirima od 1918. godine, je bilo čak predimenzionirano. Na poljoprivredu se u najvećoj meri oslanjala i razvijena prehrambena industrija, zatim proizvodnja štirke i lepila kao i veštačkih đubriva. Od ukupnog broja iskazanih fabrika 1938. godine bilo je:

13 mlinova

4 štamparije

2 pogona za izradu proizvoda od papira

4 fabrike štirke

2 fabrike sapuna

2 fabrike čokolade i konditorskih proizvoda

7 metaloprerađivačke struke

2 drvoprerađivačke

6 tekstilnih fabrika

2 za obradu kamena i izradu cementnih roba

1 elektrana

1 hemijska fabrika

1 crevara

1 pekara

1 serum zavod

1 klanica

1 ciglana

1 fabrika ribljih konzervi

1 fabrika za izradu celuloidne robe

1 trgovina i pogon za sastavljanje radio aparata.

U 1938. godini u gradu rade 53 industrijska preduzeća sa 4 286 radnika.

POREZI I PORESKA POLITIKA

Poreskom politikom države Vojvodina je bila mnogo više opterećena nego drugi delovi. Ovde su bila uvedena 22 poreza i prireza. Posebnu teškoću je predstavljao ratni porez uveden oktobra 1919. godine, a koji je važio narednih devet godina.

Zbor subotičkih privrednika povodom poreza na dohodarinu i ratnih poreza ( na ratnu dobit za godine 1917-1920) održan je .16.4.1923. godine. Na njemu su oni istakli svoje nezadovoljstvo, te da je takav način oporezivanja pogrešan sa stanovišta narodne privrede, da su imovna stanja poreskih obveznika preterano uveličana.

Problemi koje taj stalež naglašava 1934. godine, vide se iz dopisa Trgovačko zanatske komore, Udruženju industrijalaca. Oni su bili sledeći: bankarstvo ne daje kredite, a inače su kamate visoke 12%, sa još 2% za zakašnjenja, građenje je stalo zbog trošarine od 35% vrednosti cementa, koji je skoro postao luksuzna roba, samoupravne trošarine su počinjale da imaju karakter srednjovekovnih međugradskih carina.

I dokument Udruženja industrijalaca, Novi Sad , iz 1936. godine daje ilustraciju o aktuelnom stanju i problemima vojovđanske privrede. U njemu se navodi da postoje sledeći porezi:

Državni

a) skupni porez na poslovni dohodak

b) porez na luksuz ( mnoge robe danas više nisu luksuz )

c) tečevina

d) društveni porez ( slobodno ga utvrđuju porezni organi i to često

loše i pogrešno )

e) posebni poreski dodatak

Samoupravno finansiranje – opštinski porezi

a) trošarina

Kao otežavajuće okolnosti za poslovanje ističu da su železničke tarife prevelike i da vlada nedostatak povoljnog kreditiranja. Ističu da „…kredit oživljava i održava privrednu radinost.“ I nastavljaju „Kod nas se s jedne strane neopravdano i ničim dokumentovano (samo na osnovu nacionalno – političkih romantičarskih fraza ) vodi kampanja i borba protiv stranog kapitala, ali se istodobno ne pomažu domaća preduzeća, jeftinijim kreditima.“ Na području Udruženja bilo je tada 353 industrijska preduzeća sa 48 143 radnika. ( bez mlinova ) Od toga ih je u Subotici bilo 40.

Sličan je i izveštaj Upravnog odbora Udruženja industrijalaca u Beogradu isto iz 1936. godine. „Najveći pritisak osećala je industrija od raznovrsnih dažbina, kojima je njen rad opterećen. To je čitav jedan konglomerat raznih poreza, prireza, doprinosa, taksa, trošarina, dodatnih poreza, vanrednih doprinosa, luksuznih poreza, skupnih poreza, komunalnih, opštinskih, banskih i državnih poreza. Treba biti zaista odličan stručnjak pa se snaći u celom tom krstopletu dažbina i odgovoriti tačno svakoj na vreme.“

I pojedini subotičani, članovi tog Udruženja, žalili su se na to stanje. Tako vlasnik mesarskog pogona Đula Korhec ističe da je u neke gradove zbog visoke trošarine izvoz robe gotovo nemoguć, da su gradovi obrazovali cerinska područja, gde su zastupljeni i uski lični interesi.

TROŠARINA

Novi gradski namet, trošarina, koja se uvodi početkom 1930. godine , radi popunjavanja deficita gradskog budžeta, predstavljala je veliku teškoću za poslovanje svih subotičkih privrednika, a posebno industrijalaca. Njome je predviđeno plaćanje po posebnim tarifama za svu robu koja se unosi u grad. Time su opterećene i neke sirovine i poluizrađevine koje fabrikanti nabavljaju van subotičkog trošarinskog regiona. Doduše predviđeno je vraćanje dela uplaćene sume, za proizvedenu robu koja se izveze iz Subotice, ali to je bilo skopčano sa nizom poteškoća.

Zbog tih razloga i problema „Lloyd“ je već 17.2.1930. godine organizovao posebnu sednicu sa tom temom, se koje je upućena žalba gradskim vlastima na predlog o uvođenju trošarine, navodeći niz okolnosti koje će otežavati trgovinu i samu proizvodnju, i ugroziti opstanak mnogih firmi. Pored zajedničke žalbe u predmetu su sačavane žalbe pojedinih firmi; „Hartman i Konen“, „Gingold Salamon“, i drugih kao i strukovnih sekcija, ciglara, obućara, šeširdžija,… Pored toga u njoj se naglašava i da je „Subotica jedan grad sui generis, ili još bolje rečeno:“najveće selo sveta“, kako se je naš sadanji gradonačelnik g. Selimir Ostojić veoma karakteristično izrazio. To selo se proteže na pr. prema Bačkoj Topoli 3 – 33 km.“

KRIZA 1927-1934

Privrednici su ekonomsku krizu osećali još znatno ranije. Subotički Poreski odbor još 1927. doneo je sledeće zaključke u kojima ističe da je „…ekonomska kriza dostigla svoju kulminaciju“, ali i delimično pokušavaju da objasne neke od razloga teškog položaja Subotice:

„Ekonomske i privredne prilike na teritoriji grada Subotice od ocepljenja bajskog trokuta, koji je sa svojim bogatim stanovništvom bio stup trgovine i industrije i prirodno zaleđe ovog mesta, s dana na dan se pogoršavaju u Subotica kao centar trgovine i industrije negda bogate Bačke ide u susret lošoj budućnosti. Ona je osuđena inicijativu da preda u ruke Novom Sadu. Jugoistočni delovi Bačke gravitiraju Novom Sadu, a jugozapadni povukli su se u Sombor. Subotica je upućena na samu sebe.“ O težini situacije u kojoj su se tada našle zanatlije, a tako i ostali privrednici, govori i istupanje Age Fistera, zanatlije – stolare, gradskog odbornika, na sednici gradske skupštine 1930. godine, gde je izneo da od 2 200 subotičkih zanatlija „…danas barem 1600 nisu uopšte zaposleni“

U 1931. godini „Lloyd“ odgovara na jednu anketu KBU. i navodi koje bi se mere trebale preduzeti za smanjivanja posledica krize. Na prvom mestu traže da izdavanje pasoša privrednicama ide brže i da putna isprava važi na duži rok, zatim; snižavanje a nepovećavanje državnih poreza i u vezi s tim da se u Subotici, a ne u Somboru, uspostavi reklamacioni odbor „…kako naši privrednici ne bi bili primorani ići u Sombor i podvrgnuti se oceni takvih ljudi, kojima ovdašnje prilike uopšte nisu poznate.“, da se ukine gradska trošarina i da se omogući zapošljavanje neophodnim stranim radnicima. Od 1932. godine, sa izmenama u privrednom zakonadavstvu, uspostavljen je i Reklamacioni odbor u Subotici.

Iz Razolucije koju januara 1932. godine donosi Konferencija, sazvana da raspravlja po pitanju zbrinjavanja nezaposlenih, saznaja se da ih u Subotici, bilo ukupno oko 13 000, 2000 zanatsko industrijskih, 1000 običnih, i 10 000 poljoprivrednih ( od kojih, doduše samo u sezoni jedan deo nalazi posla) . To je uz članove njihovih porodica, značilo da 1/3 građana Subotice „… usred najjače zime besposlicu trpi bez dovoljno sredstava za život.“ To je bila situacija koju subotička sredina još nije nikada imala. Pored Berze rada, sindikalnih, staleških i humanitarnih organizacija i Grad će davati pomoć u svrhe zbrinjavanja nezaposlenih i siromašnih, i osnivanjem udruženja „Dobro delo“.

Krajem 1931. godine, kao ilustracija krize, daje i podatak da „Lloyd“ izveštava da mnogi privrednici pokušavaju da rasprodaju svoje automobile ili ih čak uništavaju, jer se porez plaćao samo na upotrebljiva vozila Tada se auto, vrednosti 40-50 000, mogao se kupiti za samo 8-10 000 dinara.

ZBOROVI protestni

Subotičko „Udruženje Trgovaca i industrijalaca“ uputilo je Ministru finansija, aprila 1923. godine, Rezoluciju u kojoj se žali na visoke poreze za ratnu dobit, za protekle godine, 1917 – 1920. Isto udruženje organizovalo je zbor privrednika 26.6.1924. godine, na kome su dotakli i pitanja poreza deoničarskih društava. Zahtevali su reviziju postupka njihovog oporezivanja. „Postoji fakat, da je prema akcionarskim društvima uveden neprijateljski sistem oporezivanja, koji ne samo da uzima sav prihod, već nosi veliki deo glavnice. Dokazano je, da preduzeće sa jednim milionom prihoda, plaća jedan i po milion na ime raznih poreza.“

Poziv građanima na protesni zbor 30.08.1925. godine

Jedan od najvećih protesta je održan 14.2.1926. godine, također u organizaciji „Udruženja trgovaca i industrijalaca“. To je bio „zbor svih privrednih organizacija i staleža.“ Na njemu su učestvovali: Pučka Kasina, Zemljodilska Kasina, Radnički sindikat, Trgovačka omladina, Savez gornjobačkih industrijalaca, Subotičko obrtničko udruženje, i Udruženje gornjobačkih gostioničara , koje je bilo i organizator manifestacije. Dr Ivan Brankovan na sednici gradske skupštine, zahtevao je da se Rezolucija sa tog zbora iznese pred vladu, što je i prihvaćeno i održeđeno posebno izaslanstvo za to. U rezoluciji je pored ostalog naglašano: „…glavni uzrok našoj već očiglednoj ekonomskoj propasti leži u teškom i neujednačenom oporezivanju Vojvodine.“

PRESELJAVANJE INSTITUCIJA

Subotička javnost reagovala je izražavanjem nezadovoljstva i protivljenjem, na glasove o premeštanju državnih ustanova, Oblasne željezničke Direkcije, Pravnog fakulteta, Komande potiske divizije, iz Subotice, koji se pronose već od sredine dvadesetih godina. ( TZ Komora iz Novog Sada je 1929. pisala Ministru saobraćaja sa zahtevom da Direkcija ostane )

Iz Subotice su do 1936. godine već preseljene sledeće institucije: Vojni okrug – u Stari Bečej, Državna učiteljska škola u Sombor, Konjička podoficrska škola i učenički eskadron te Advokatska Komora u Novi Sad.

Jedan od takvih primera je i Predlog Kraljevskoj vladi,koji su doneli gradski većnici 1936. godine. U njemu se ističe da se oni protive preseljenju bilo koje državne ustanove iz Subotice, te da bi takvi potezi nanali velike štete na privrednom,kulturnom ali i nacionalnom polju, da Subotičani očekuju barem ravnopravan tretman sa drugim gradovima i da bi trebalo ići na osnivanje novih a ne na oduzimanje postojećih državnih nadleštava. Poseban naglasak je stavljan na potrebu osnivanja Poljoprivrednog fakulteta, kao najviše odgovarajućeg za ovaj kraj, gde većina stanovništva živi upravo od poljoprivreda, pa bi za njeno unapređenje to dalo izuzetan doprinos.

Dalje je navedeno da je već dotadašnje stanje u vezi tih pitanja, vešto koristila revizionistička propaganda. „Ovo stvara, pored ostalog, jednu psihozu neverice i malodušnosti i kod našeg nacionalno svesnog življa, prema našoj državi.“ Dalje je navedeno: „U Subotici koja plaća najviše poreza od svih gradova nestaće dobrih i sigurnih poreskih subjekata.“

Bez obzira na te manifestacije neslaganja, 1939.godine iseljena je iz Subotice „Oblasna Direkcija državnih željeznica“, koja je tada imala 380 – 400 radnika, a uz nju i „Glavna radionica“. (Glavna radionica je bila u sklopu Mašinskog odeljenja Generalne direkcije u Beogradu ) koja je zapošljavala oko 300 radnika.

Od 1923. u okviru Direkcije radila je i posebna Telegrafska radionica. Do 1925. imala je destak radnika, da bi pred rat, 1940. zapošljavala čak 180.

CARINARNICA

Glavna carinarnica je izgrađena 1931. godine. To je bila jedna od većih državnih investicija u Suboticu, u izgradnju objekata i infrastukture oko njih, kaldrme, kanalizacije i gvozdenog pešačkog mosta preko teretne stanice, uloženo je 14 miliona dinara.

SAJMOVI

„I subotički sajam i izložba“ održan je avgusta 1925. godine. Izlagači su bili iz zemlje ali i iz inostranstva. Izlagali su u kasarni 3. konjičkog puka i vestibilu Gradske kuće. Najzapaženijima su dodeljene posebne diplome.

U Subotici se od 1929. godine, u prvoj polovini oktobra održavala manifestacija „Subotička jeftina nedelja“ gde su privrednici ( poljoprivrednici, vinogradari, trgovci, zanatlije, fabrikanti itd.) iz grada i zemlje izlagali svoje proizvode. Bila je praćena kulturnim i sportskim programima. koncertima, trkama biciklista, mačevalačkim, fudbalskim utakmicama. Od 1934. godine nosi naziv „Subotička privredna nedelja i izložba“.

Plakat za IV Subotičku nedelju i izložbu

UDRUŽENJA

Industrijalci Subotice su imali do 1932. godine dva svoja strukovna udruženja:

„Savez Gornjobačkih industrijalaca“, osnovan 1921. godine, koji je 1927.godine, kada mu je na čelu bio Dušan Manojlović, imao 32 člana ; i „Udruženje Trgovaca i Industrijalaca“ (poznato i kao „Lloyd“), čiji temelji sežu još u 1899. godinu , koje je bilo znatno brojnije, imalo je do 700 članova. Spajanjem tog udruženja sa „Jugoslovenskim Lloydom“ , tokom 1921. godine ( Predsednik u tom periodu je bio Antun Bešlić, direktor Banke ) nastaće „Udruženje trgovaca i industrijalaca u Subotici“. U 1923. godini je imalo – 750 članova („…iz krugova ovdašnjih najuglednijih predstavnika trgovine, industrije i novčanih zavoda.“) u 1928.- 332, u 1929.- 626. Od toga je bilo: 430 trgovaca, 60 industrijalaca i zanatlija i 136 posednika, advokata, lekara i drugih profesija. Tada je predsednik bio dr Marko Jurić Dr Vladislav Manojlović.

Vladislav Manojlović, potpredsednici Imre Jakobčić i Geza Komor, a direktori: Dušan Manojlović i Lajčo Šreger.

Vladislav Manojlović

Sekretar tog udruženja do 1925. godine je bio Aleksandar Rajčić, podgradonačelnik. zatim Milan Damjanović . Dr Pavlović Miloš je vršio sekretarske poslove od 1928. godine. Tada mu je ugovorom određena ukupna mesečna plata od 4000 dinara, pored određenog procenta od ostalih poslova koje je vršio za stranke. Ugovorom mu je i zabranjeno da se politički eksponira i vrši agitacioni rad. Zanimljivost je da se za taj položaj interesovao veliki broj ličnosti, iz Subotice, ostalih delova zemlje ali i inostranstva, kao na pr. Vasa Dolinka iz Apatina, dr Marko Žužić iz Zagreba, prof. Ljubomir Kosier, koji se tada nalazio u Berlinu, dr Ivo Rafaeli ( Raffaelli ) iz Trsta.

Od 1932. godine, na osnovu Zakona o radnjama ( doneŠenoh 5.11.1931.), koji predviđa formiranje prinudnih udruženja, dolazi do razdvajanja „Udruženja trgovaca i industrijalaca u Subotici“ na dva udruženja: „Uduženje trgovaca“ i „Udruženje industrijalaca u Novom Sadu, povereništvo u Subotici“ kojem je pripojeno i „Udruženje Gornjobačkih industrijalaca“. Prvi predsednik tog novog udruženja (1932-1938 ) je bio dr Žiga Litman (Littman), a zatim (1938-1940) Dezider Rot i Gabor Bela, (od septembra 1940). Zanimljivo je da je mesto sekretara bilo rezervisano za dr Miloša Pavlovića . Udruženje je radilo „iako u vrlo skromnim okvirima“ sve do 15.3.1942. godine.

Jedana epizoda iz rada „Udruženje trgovaca i industrijalaca“ u 1925. godini, vezana je za ime dr Mirka Kosića , tada sekretara „Trgovačko zanatske komore u Novom Sadu“. Njemu tada subotičko Udruženje upućuje posebne izraze zahvalnosti, pošto se zalagao i davao nagoveštaje da će se u Subotici ovoriti ekspozitura novosadske Komore, što je bio stari zahtev subotičkih privrednika. Ipak, sticajem niza okolnosti, do tog koraka nije došlo. Ličnost dr Kosića, je uveliko vezana za Suboticu. Ovaj priznati stručnjak, koji je nakon studija u Strasburgu, Ženevi i Cirihu doktorirarao pravne i filozofske nauke, od 1925. godine redovni je profesor za predmet politička ekonomija na subotičkom Pravnom fakultetu. Ostavku na državnu službu (nastavničku) podneo je 1931. godine, pod pritiskom posledica afere koju je izazvalo njegovo angažovanje upravo u Trgovačkoj Komori. U subotičkoj javnosti i štampi bilo je iznošeno da je to mesto u Komori nespojivo („inkompatibilno“) sa položajem redovnog profesora Pravnog fakulteta. Po tim navodima ono mu je donosilo 10-15 000 dinara mesečno! ( „Subotički glasnik“ 21.2.1926.) Decembra 1930. godine, Disciplinski odbor Komore osudio ga je zbog niza nepravilnosti u radu, stupanja u nekoliko Upravnih odbora akcionarskih društava, čime je i materijalo naneo štete Komori.

Pored tih u Subotici su postojala još neka privredna udruženja: „Udruženje ugostitelja“ ( 1905-1948 ), „Udruženje zanatlija“ ( 1886-1950 ). Ono je već 1885. godine imalo je 704 člana. Nastavilo je da radi i nakon 1932, kada je donet Zakon o radnjama.

INDUSTRIJALCI U DRUGIM DRUŠTVIMA I ORGANIZACIJAMA

Stalež industrijalaca, kao jedan od delova subotičke društvene elite, angažovao se i u čitavom nizu van strukovnih društava i organizacija, kao što su bile masonske lože, Rotari klub, razna sportska, humanitarna ili dobrotvorna društva.

Privrednici, a posebno industrijalci, činili su tako i znatan deo članova u slobodno zidarskim ložama u Subotici. Iz perioda Monarhije, psotojala je loža „Alkotás“ (Stvaranje). Od 1929. godine javlja se i loža „Stella Polaris“ (Sjeverna zvijezda), da bi se 1934. godine javila i jedna čisto jevrejska – „Matuad Jad“.

U loži „Alkotás“ (Stvaranje) bili su: Arnold Balog, Đorđe Bondi, Šandor Farago, dr Jako Fišer, dr Andrija Frankl, Vuktor Grim, Adam Gutvajn, dr Emil Havaš, dr Elemer Kalmar, Ernest Komor, Ilija Lepedat, Mavro Levi, dr Geza Levi, Jovan Levi, Franjo Levi, Aleksandar Lifka, dr Aleksandar Magarašević, Cvetko Manojlović, inž. Milan Manojlović, Samu Nađ, Franjo Denegri, dr Miloš Pavlović, Kosta Petrović , Lajčo Polak, Mihajlo Prokeš, Dezider Rot, Josip Ruf, Iso Štrasburger, Nikola Švajgler, Stevan Vaci, Julije Vali, Kertes Samu, ličnosti koje su bile akcionari ili vlasnici u niza subotičkih preduzeća. U „Sjevernoj zvijezdi“ su bili: Franjo Vukić, Adam Gutvajn, Konen Vilim Jakobčić, Miloš Kurteš, Ilija Lepdat, Cvetko Manojlović, dr Mijo Mirković, dr Miloš Rafajlović, Aleksandar Suvajdžić.

U Subotici je od 1928. godine postojao i Rotari klub (Rotary club). Njegovi osnivači i članovi su bili i neki od istaknutijih industrijalaca, Vilim Konen Jakobčić, Dezider Rot, Viktor Grim, dr Miloš Pavlović. Rotari su bili organizacija elite, u svoje redove primali su samo najistaknutije predstavnike pojedinih profesija.

Vlasnici industrijskih preduzeća su organizovali i neka sportska udruženja ili klubove pri svojim fabrikama. Tako su sportske sekcije imale: Minerva, Ferum (Ferrum, šport klub), Električna centrala (Elektrik, šport klub električne centrale). Drugi od njih su se angažavali u radu uprava već postojećih sportskih društava. Tako je predsednik (u 1927. godini) Hakoaha, jevrejskog kulturnog i športskog udruženja bio Marsel Kop, a S.A.N.D.A. subotičkog atl. Nogometnog društva i Subotičkog društva za mačevanje Dušan Manojlović.

Industrijalci su bili članovi i drugih subotičkih društava ili udruženja, Kasina, lovačkih udruženja , Automobilskog kluba i drugih.

I u humanitarno dobrotvornom radu imućniji stalež, pa tako i industrijalci, je davao svoj veliki doprinos, dajući značajne donacije postojećim udruženjima i ustanovama (Dobro delo, Dobrotvorna zajednica srpkinja, Dobrotvorna zajednica Bunjevaka, Crveni krst, Uboški dom, Kolevka, itd.). Pored toga neke ličnosti iz toga kruga su se posebno isticale i svojim ličnim angažovanjem na tom polju. Kao dobrotvorka ostala je zapamćena supruga Rafaela Hartmana, Tereza Šreger (Schreger).

Industrijalci – Jevreji koristili su priliku da se angažuju i u svojim posebnim verskim ili društvenim udruženjima, Mesnoj cionističkoj organizaciji (osnovanoj 1927), Svetom društvu Chevra Kadischa (osnovanom 1890), udruženju Talmud Tora, Udruženju milosrđa dr Bernard Singer.

POSETE

Privrednici i gradski političari posećivali su i velike svetske privredne manifestacije, pokušavajući tako da ostvare kontakte sa privrednicima iz sveta.

U organizaciji subotičkog „Udruženja industrijalaca“ („Lloyda“), tako je od 21.4. do 14.5.1925. godine, organizovana poseta sajmovima u Milanu, Bazelu i Parizu. Predviđeno je da na put krene delegacija od 23 člana iz čitave zemlje. Subotičane je predvodio gradonačelnik Albe Malagurski sa suprugom Amalijom. Pored njih tu su bili i Žiga Ajzler sa suprugom, lekar, direktor Gradske bolnice dr Paja Ivandekić, dr Radivoj Miladinović, Mirko Rotman, dr Cvetko Ognjanov, veleposednik, Milan Damjanović, sekretar „Lloyda“, Miško Pančić, trgovac i novinar Friđeš Farkaš .

Dr Pajo Ivković Ivandekić

TRGOVCI

Pored velikog broja (od 700 do preko 1000) trgovačkih radnji, u Subotici je postojalo samo nekoliko firmi koje su se bavile trgovinom na veliko i ostvarivale zavidan promet. U tu kategoriju su kao najistaknutije spadale: “Trgovačko prometno d.d. za Vojvodinu” i “Emil Lederer” koji su se bavili uvozom i izvozom žitarica i prehrambenih proizvoda, te trgovine metalnom robom – “Barzel”, „Koloman Senes“ i „Piuković & Co.“, kao i 3 trgovine kolonijalnom robom. “Postoje tri velika trgovca kolonijalnom robom koja direktno uvoze iz prekomorskih krajeva.” To su bili: “Klajn Geza”, “Nemenji i drug” i “Trafikant Gabor”.

DEONIČKA DRUŠTVA, KTD,KD

Forma akcionarskih (deoničarskih) društava preovladavala je i u subotičkim privrednim firmama koje su se mogle svrstavati u industrijske. Osnovna je definicija akcionarskog društva – da se ono određuje kao društvo koje se osniva sa unapred utvrđenom glavnicom, koja je razdeljena u određen broj akcija (deonica) jednake vrednosti i u kojem učesnici sudeluju i odgovaraju svojim ulozima. Ono nije skup lica, već pravno lice – udruženje kapitala, izraženog u nedeljivim jedinicama koje se nazivaju akcije i koje su alikvotni delovi cele glavnice. Akcije glase na donosioca, mada su mogle glasiti i na ime. Osnovni organi takvog društva su: upravni odbor, nadzorni odbor, prokuriste, zbor akcionara, računopolagači.

O statusu akcionara u firmama u obliku akcionarskih društava kao i nadležnostima Komora i drugih tela i udruženja nad njima, dobar opis da je TIiZ Komora koja piše 1931. godine u jednom odgovoru subotičkom „Lloydu“ . U tom predmetu se radi o traženju odgovarajućeg uverenja, potvrde da je Ferdinand Štamberger, akcionar „Industrije željeznog nameštaja“, a kojom bi se produžila njegova dozvola boravaka. U odgovoru se iznosi“…ali ona ne može da izda od Vas traženo uverenje za g. Štambergera,jer niko ne vodi evidenciju o akcionerima i o broju njihovih akcija u pojedinim preduzećima. Osim toga akcioneri i broj akcija mogu svakog dana da se, prema volji akcionera, menjaju. Jednako ni jedan akcioner nije suvlasnik dotičnih preduzeća, jer u akcionarskom društvima nema uopšte „suvlasnika“. Vlasnik svakog akcionarskog društva jeste društvo, kao firma koja je protokolisana.“

RADNICI

Poslodavci industrijalci su svoje radnike uobičajeno isplaćivali nedeljno. U 1934. godini čak se vodila anketa o tome koji je dan najpodesniji za isplate, te da li i to treba zakonski regulisati. Razlozi za pokretanje tog pitanja su socijalne prirode; mnogi radnici, koji dobiju novac u subotu, potrošili bi ga još te večeri u kafanama. Subotičko udruženje industrijalaca daje sledeći odgovor: „Po mišljenju naših članova pojava, da pomoćno osoblje svoju u subotu primljenu platu potroši još iste večeri ili u nedelju, ne zavisi od struka, nego prvenstveno od karaktera pojedinca.“ Iz odgovora pojedinih fabrika, saznaje se da su mnoge ipak već od ranije pomerile dan isplate sa subote na druge dane. „Zorka“ kaže „…već prije 10 godina opazili smo da je isplaćivanje našeg radništva krajem nedelje (subotom) štetno po njih, odnosno po njihove porodice, pa već kroz 9 godina isplaćujemo zarade krajem dekade, t.j. 11,21,30 ili 31 svagog mjeseca.“, „Rotman“ je isplaćivao četvrtkom, pošto je petak veliki pijačni dan, itd.

Okružni ured za osiguranje radnika (OUZOR) ima 1928. godine, po podacima gradskih vlasti oko 19 000 članova,osiguranika. , a u 1933. godini, po podacima samog OUZOR-a, bilo je 17035 članova, iz industrije – 4 838, trgovine 2 605, kućne posluge – 2630, zantlija – 4014, itd. Broj osiguranika je u 1936. iznosio 21 668.

Dragutin Gingold, industrijalac , 1936. godine, kao delegirani član (od strane industrijalaca) u Nadzorni odbor ove ustanove, zalagao se za racionalizaciju rada ove ustanove i ukazivao je da isplate osiguranicima iznose samo 21%, a izdržavanje ustanova radničkog osiguranja 50% ubrane sume na godišnjem nivou. Prihod OUZOR-a je u 1935. godini bio 6 771 827 dinara.

Od 1920. godine radila je u Subotici i Javna berza rada. Tada se nalazila u prostorijama u Harambašićevoj 31. Na tom mestu ostaje do 1934. godine, kada se preseljava u ulicu Paje Dobanovačkog 1 (Ugao Borisa Kidriča i Engelsove) U 1934. godini gradske vlasti su donele odluku i dozvolile da se na uglu Zmaj Jovine i ?? ulice započne sa podizanjem nove zgrada za tu ustanovu kao i za Radnički Dom. Gradnja je završena tek 1939. godine.

U svojoj delatnosti bavila se posredovanjem pri pronalaženju radnih mesta za radnike koji su se nalazili u njenoj evidenciji, a davala je i razne vrste pomoći nezaposlenim radnicima – obezbeđivala je ishranu i prenoćište , povlašteni prevoz, itd.

Specifičnost ovih ravničarskih prostora se aspekta nezaposlenosti se ogledala u tome da veoma veliki deo nezaposlenih radnika tražio, a u sezoni poljoprivrednih radova i nalazio rada upravo u tim delatnostima. Broj industrijskih nezoposlenih radnika je bio znatno manji. Isto tako, od ukupnog broja onih u evidenciji Berze, većinu su činili oni radnici koji su dolazili iz drugih delova krajeva. Ukupan broj onih koji su tražili posao je 1933. godine bio 8393, a broj uposlenih 1233. Čak 6636 nezaposlenih radnika je “otputovalo i otpalo” te ih je krajem godine u evidenciji ostalo samo 502.

PRED RAT

U drugoj polovni 1939. godine javlja se ratna psihoza koja dolazeći iz Evrope zahvata i naše društvo. Ona se oseća kod u svim segmentima života, pa tako i privredi.

U snabdevanju malih potrošača dolazi do nestašica soli, petroleja, špiritusa, čaja, pirinča, kakaoa, kafe, itd. Vršene su velike nabavke, šire se pokušaji špekulacije. Vlada je donela Uredbu o suzbijanju skupoće i nesavesne špekulacije. Sresko načelstvo nadzire trgovinu i industriju. .Državni monopoli ne dostavljaju redovno ni so ni šibice. Cena niza proizvoda, na pr.sapuna su maksimirane.“Erika“ 1940. godine tako prodaje 1 kg tzv narodnog sapuna za 14,80 dinara.

Industrijska preduzeća se nalaze u krizi, sve teže se snabdevaju sirovinama pogotovo iz uvoza, a i gotove proizvode prodaju i naplaćaju uz poteškoće. Zbog učešća radnika na vojnim vežbama 1940. godine mnoga preduzeća još dodatno smanjuju kapacitete. „Štirak, Marcel Kop“ dopis „Opaža se strahovita apatija i rad bez ambicija.“Električna željeznica kaže da se „primećuje selenje industrije i trgovačkih radnji iz Subotice.“Zorka“ smanjila proizvodnju na minimum. Mlinovi nemaju sirovina. Nedostatak gorivog meterijala, i sirovina iz uvoza. Nedostatak deviza za uvoz iz neklirinških zemalja, ograničeni kontigenti uvoza kod Narodne banke.

Preduzeća su trebala da preduzimaju odgovarajuće mere u skladu sa vladinom “Uredbom o zaštiti od napada iz vazduha”, koja je doneta 1939. godine. U 1940. godini stupa “Uredba o ograničavanju prodaje tečnog goriva”. Otežan je čitav promet i saobraćaj.

„Uredba o Jevrejima imaocima radnji koje obavljaju promet sa hranom za ljudsku upotrebu“, donešena je 5.10.1940. godine, i predviđala je postavljenje posebnih državnih komesara na čelo uprave jevrejskih radnji. To je bio jasan uticaj novih rasističkih zakona, koji su se širili Evropom. Time je toj grupi onemogućen dalji promet hranom sa zemljama fašističkog bloka.

NAČIN ŽIVOTA

Sloj bogatijih građana – advokata, lekara, trgovaca, itd, veleposednika, i industrijalaca, jasno se izdvajao od većine stanovništva i po načinu života, (radnom angažovanju i privređivanju, stanovanju, odevanju, putovanjima, higijenskim i kulturnim potrebama) koji je često bio veoma luksuzan. Kod industrijalaca je prva velika razlika bila u pogledu načina sticanja sredstva za život, oni su se kao vlasnici bavili samo organizacijom proizvodnje, i ubirali profit, nisu učestvovali u fizičkom radu koji su proletri kao svoju jedinu vrednost prodavali na tržištu za minimalne nadnice Oni nisu bili nastanjeni u skromnim kućicama od naboja bez osnovnih higijenskih preuslova, već je većina od njih posedovala objekte za stanovanje koji su savremenici nazivali – palatama, sa kupatilima, engleskim toaletima, mnogi su imali vile ili letnjikovce na Paliću, kuće i stanove po drugim gradovima u zemlji ali i inostranstvu. Dok je većina subotičana bila bez ikakvog prevoznog sredstva, dobar deo “salašara” I poljoprivrednika sa zaprežnim kolima, koja su teškim uslovima prohodnosti lokalnih puteva i bila najsigurniji prevoz, a samo retki sa kočijama, motociklima, biciklima ili skromnim automobilima, industrijalci su bili vlasnici raznih luksuznih automobila (Rolce Rols, Cadilac, Benz) a imali su I privatne šofere. Od njih je potekla i inicijativa za osnivanje „Automobilskog kluba“ koja je išla preko „Lloyda“. Većina članova koji su pristupili bila je upravo iz redova „Lloyda“, odnosno industrijalaca. Oni su u velikom broju svoje automobile nabavili pre izbijanja velike ekonomske krize, „da bi svoje trgovačke poslove intenzivnije mogli obavljati“.

Dok mnogi nisu tokom čitavog života napuštali svoje mesto stanovanja i opštinu , subotički industrijalci su putovali po drugim kontinentima, što poslovno, što kao pravi turisti.

„Za unapređenje naše industrijske radinosti od prvostepene važnosti je sigurno potreba za dovođenjem u zemlju stranog kapitala.“ jasno je uočavao dr Kosić.

Radio aparate je 1930. godine imalo samo 2480 subotičana.

ULOGA JEVREJSKE POPULACIJE U RAZVOJU INDUSTRIJE

Lokalna štampa, gotovo u čitavom periodu od 1918. do početka rata, obilovala je antisemitskim člancima, Jevreji su optuživani da privredno i finansijski pokoravaju zemlju.

Učešće Jevreja u industriji Subotice, daleko nadmašuje njihovu procentualnu zastupljenost u stanovništvu grada. Svi vlasnici fabrika 1921. godine su bili Jevreji, a u akcionarskim društvima, drže većinski deo akcija. Sličan odnos se zadržava u čitavom međuratnom periodu. Od 14 preduzeća sa više od 50 radnika, 1931. godine, Jevreji su vlasnici 8 inokosnih firmi, a u 6 deoničkih društava su zastupljeni u visokom procentu vlasništva akcija. Subotička populacija Jevreja beleži relativnu brojčanu stabilnost u čitavom periodu 1910-1934.( za koje postaoje statistički podaci). Po popisima stanovništva 1910. ima 3 508 Jevreja ( 4,20% od ukupnog broja stanovnika Subotice), 1919.- 3 293, 1921. – 3 905 (4,29%), 1931. – 3 758, 1934. – 3 739. U odnosu na čitavu Vojvodine, to je velika koncentracija, pošto Jevreja, po popisu iz 1921. godine ima tek 1,4 %.

Po zadnjem popisu u okvirima Austro-Ugarske Monarhije, iz 1910. godine, grad Subotica ima 83436 stanovnika, od toga 34553 Južnih Slovena ( 41,41%), Mađara 46757 (56,03%), Nemaca 1780 (2,13%), a Jevreja je bilo 3508 (4,20%). Po prvom popisu stanovništva iz 1921.obavljenom u novoj državi, odnosno konačnim rezultatima,grad Subotica je brojao 90961 stanovnika, od toga Jevreja 3905 (4,29%), Južnih Slovena 60930 (66,98%), Mađara 26749 (29,40%), Nemaca 2475 (2,72%). Po konfesionalnoj pripadnosti bilo je rimokatolika 89107, pravoslavaca 6835, i izraelita 3883. Iz navedenih podataka se zapaža da jevrejska populacija u Subotici u periodu 1919-1921, nije prelazila 5% celukupnog stanovništva.U čitavoj Bačkoj je 1921. bilo ukupno 13995 Jevreja, što je u odnosu na 1910. bilo manje za 964. Grad Subotica je za taj period imao 397 Jevreja manje, što predstavlja relativno veliku razliku i govori o odlasku Jevreja iz grada.Po litereturi iz 1928. zabeleženo je za Jevrejsku crkvenu opštinu da ima 5040 duša, a Ortodoksna jevrejska veroispovest 480 duša. Gradske vlasti za 1934. godinu operišu podatkom da grad ima 102133 stanovnika, i od toga 3739 Jevreja, u unutrašnjem delu grada 3640 i 99 na vanjskoj teritoriji grada, i da po veroispovesti ima 3685 „Izraelićana“ na unutrašnjem delu i 102 na spoljašnjem. I za ovaj period, Jevreji, tek po jednom izvoru dostižu učešće od 5 % ukupne populacije u Subotici. Na teritoriji čitave Vojvodine u 1921. godini ima tek 1,4% Jevreja, i beleže opadanje od 0,2% u odnosu na popis iz 1910. godine.

Subotička jevrejska populacija je činila osnovu privrednika industrijalaca, od začetaka industrijalizacije u drugoj polovini XIX veka, do ratnih godina 1942/3, kada dolaze pod udare rasno diskrtiminatorskih zakona i akcija njihovog masovnog fizičkog deportovanja-uništavanja. Jedna od karakteristika koja se zapaža u njihovom privredno finansijskom usponu je generacijska, vertikalna povezanost a sa druge strane oslonjenost na rodbinske i bračne, vertikalne, odnose. Od očeva koji na temeljima zanatstva i manufaktura izgrađuju i utemeljuju fabrička postrojenja, koristeći pri tome i čvrstu strukturu svoje nacionalne zajednice, stvarajući tesne poslovno – porodične odnose, do dece – naslednika koji nastavljaju i usavršavaju poslovanje porodičnih firmi, i dalje se povezujući uspostavljanjem novih familijarnih veza.

Socijalna struktura subotičkih Jevreja po po podacima dr Šandora Štajnfelda je bila sledeća: u njihovoj radno aktivnoj populaciji je bilo 3-10% veleposednika, industrijalaca, bankara, 30-35% intelektualaca, službenika, i slobodnih profesija, 50-55% zanatlija i trgovaca i svega 1-5% industrijskih radnika. “Jevreji su preko uloženog kapitala i preko rukovodećih položaja u subotičkoj industriji, bankama i veletrogovini bili zastupljeni sa 80-90%. Sa 60-70% držali su trgovinu na malo, veće i srednje zanatske radionice, a sa oko 40-50% su sačinjavali grupu intelektualaca i lica slobodnih profesija,…”

Rezultati te male zajednice u domenu modernizacije proizvodnje, celokupnih ekonomsko privrednih dostignuća, kao i doprinosa celokupnom društvenom razvoju grada – nazaobilazni su.

Njihove fabrike, pogoni i druge nekretnine, tehnologija i obučena radna snaga,će biti osnova subotičke privrede i u u novom društvenom periodu od 1945.godine. Preživeli industrijalaci Jevreji, koji su se vratili u Suboticu, nakon ratnih strahota, naišli su na nove političko ekonomske odnose, razvlašteni su i većina ih se odlučila za selidbu u Izrael.

U 1953. godini,krojač Stevan Kalmar, u svojoj molbi za smanjenje poreza, navodi da je u Subotici ostalo samo 2-300 Jevreja. U 2003. godini JVO u Subotici ima 55? članova.

CENE 1931.godine

struja, kw čas 6,80 din. za privatnike

5,00 za reklame firmi

5,20 za individualnu pot. (do 200 kw)

od 1,3- do 2,00 za velike potrošače

šećer 1 kg 12,00

kafa 40,00

pirinač 10,00

hleb 3,50-4,00

govedina 14-16,00

slanina suva 22-24,00

kobasica suva 28-30,00

Plate:

16 na dan, metlar u gradskoj službi

22 na dan, kočijaš u gradskoj službi

1300 mesečno. limar u gradskoj službi

1400 mesečno, šef odeljenja u gradskoj administraciji

1938. 1939. godine

———————————————————————————

lekarski pregled 30 50 dinara

plombiranje zuba 60 60

meni ručak 10 12

„a la carte“ 20 22

bioskopska ulaznica 8,5 8,5

okopavanje 1 č. 16 16

(bez hrane)

Cene su rasle.

1.9.1939. 9.12. 1939

———————————————————————-

hleb luksuzni 3 3,25

hleb crni 2 2,25

hleb ražani 2,50 3,00

jaja 0,60 1,25

petrolej 6 10,0

Indeks cena na veliko ( 1929=100)

1938. – 78, januar 1940. – 93, decembar 1940. – 143

GRAĐEVINSKA INDUSTRIJA

Uvod

Industrijski razvoj, temelj i preduslov za izgradnju kapitalističkog društva, kao dominantna pojava u širim razmerama, zahvatila je u drugoj polovini 19. veka i Suboticu. Time će se i pored zaostajanja za najrazvijenijim zapadnim zemljama a i drugim razvijenijim delovima Monarhije ova sredina uključivati u moderne privredne i civilizacijske tokove. Promene koje će se dešavati pod tim uticajima će biti duboke i višeznačne. Jedna od njih je i proces dugog trajanja – prerastanje karaktera grada i njegovog stanovništva iz polupoljoprivrednog u pravi urbani. Procenat stanovništva Subotice koje se bavilo poljoprivredom 1900. godine iznosi 59,4 a 1910. godine se smanjuje na 53,5 da bi tek 1927.godine pao na manje od polovine populacije i iznosio 44 609 stanovnika ili 49 % od ukupnog broja. Broj onih koji se bave zanatstvom i industrijom je te godine dostigao 16 233 ili 17,8%. I na nivou Jugoslavije dominiralo je poljoprivredno stanovništvo.To potvrđuju podaci popisa stanovništva 1921.godine, po kojima je ta kategorija iznosila čak 79,50% od ukupnog broja stanovnika.

Kraljevina SHS je bila izrazito agrarna zemlja i stepen industrijskog razvoja je u celini bio veoma nizak. Političko ujedinjenje je dovelo do stvaranja konglomerata privrednih celina. Delovi iz sastava bivše Monarhije, Vojvodina, Slovenija i Hrvatska su prednjačili po razvijenosti industrije, zanatstva, trgovine i bankarstva, odnosno gradova kao okruženja u kojem se stiču uslovi za takve privredne delatnosti.Tako je i Subotica, unoseći u Kraljevinu SHS gotovo potpuno očuvane predratne privredne resurse, spadala u red razvijenijih i većih gradskih centara. Ona je bila među tri jedina grada, sa Beogradom i Zagrebom, koja su premašivala broj od 100 000 stanovnika.

Većina subotičke industrije, prehrambena, hemijska, metalo-prerađivačka, je bila upućena na agrar, kao sirovinsku osnovu ili konzumenta gotovih proizvoda.Građevinska industrija Subotice je u periodu Monarhije bila orijentisana nna zadovoljvanjenarastajućih lokalnih potreba, u prvom redu grada, ali i na izvoz.

U ovu granu industrije spadaju preduzeća koja su se bavila proizvodnjom građevinskih materijala,cigle i crepa,izrađevina od kamena, betona i produkcijom cementa, kreča, asfalta te samom građevinskom delatnošću. Do 1918.godine ona je bila spadala među najrasprostranjenije u Vojvodini. Preduzeća za proizvodnju cigle i crepa su zauzimala drugo mesto po brojnosti,odmah iza mlinarskih preduzeća. Dobra sirovinska baza (ilovača), povoljne mogućnosti prevoza (železnička mreža i tarife,vodeni putevi) i izgrađena struktura proizvodnih kapaciteta uz razvijenu potražnju, čine u periodu Monarhije temelj prosperiteta ciglarsko-creparske industrije. Suženo tržište u novoj državi uz smanjenu građevinsku aktivnost uticaće da ova grana industrije radi sa nepotpunim kapacitetima, odnosno sa tridesetak procenata iskorištenosti u međuratnom periodu.Stanje u subotičkoj građevinskoj industriji je bilo slično.

Postojao je niz preduzeća ove grane, koja su bila osnovana još krajem 19. i početkom 20. veka, kada se Subotica ubrzano izgrađivala. Ona će uz nove firme, osnovane posle 1918. godine, činiti temelje građevinske industrije u gradu.

Prve ciglane u Subotici osnovali su inž. Titus Mačković 1879. i Mihajlo Prokeš 1886, a „Industriju kamena i kamenorezačkih proizvoda“ osnivaju braća Levi (Löwy) – 1892. godine. Ciglana Molcer je proradila 1898. godine a ciglana Bernarda Glida 1900 godine.Asfaltno preduzeće osnovao je 1889. godine Bertalan Karšai .

U Aleksandrovu je 1904. godine otpočela rad „Ciglana Kovač“. Kamenorezačka firma „Palatinus“ je započela rad 1908. godine. Ciglana i krečana Kladeka i drugova je radila od 1908 do 1918. godine a Rajhlovo deoničarsko društvo za izradu keramita i ciglana od 1907 do 1911 godine. „Subotičko građevno d.d.“ je radilo od 1911. godine , De Negri i drugovi su imali registrovano ortačko društvo za proizvodnju cementne robe od 1913. do 1921. godine.

Posle rata započela su sa radom sledeće firme:“Bačvanska tvornica cementne robe i građevno d.d.“ (1919.godine), „Labor d.d.“ (1922.),“Deoničarsko društvo za podizanje stanova“ (1928.), koja su spadala u industrijska te subotička filijala „Srborita“ i „Primarius“ koja su bila manjeg obima.

Subotička preduzeća građevinske grupe su od 1918. godine bila prinuđena da zbog niza okolnosti, u prvom redu visoke železničke tarife, tržište za svoje proizvode i usluge traže u samom gradu i okolini. Tako će razvoj i izgradnja Subotice predstavljati preduslov i okvire za njihovo poslovanje. Pored privatnih investitora tu će najznačajniju ulogu imati gradska vlast koja je kreirala urbanistički razvoj grada, raspolažući svojim fondovima za te svrhe, ali i više, državne instance vlasti koje su planirale globalni razvoj na nivou države.

Grad se u periodu pre 1918. godine, po mnogim pokazateljima, već razvio u pravi centar ovog regiona. Brojno stanovništvo, površina gradske opštine, komunikacijske veze, železnička i putna mreža, razvijena privreda, posebno poljoprivreda ali industrija upućivali su i omogućavali Subotici da u se u njoj razvija i građevinska delatnost.Centar grada je poprimao moderna obeležja, nicale su stambene zgrade, palata, trgovine,popločavale se ulice, a visoki toranj monumentalne Gradske kuće, dominirao je okolinom.U promenjenim društveno političkim uslovima, ulaskom u novu jugoslovensku državu, Subotica će pokušavati da obezbedi uslove za razvoj na privrednom i građevinsko urbanističkom planu. Izveštaj gradskog inženjerskog otseka o građevinskoj delatnosti u periodu 1918-1938. godine, dobar je pokazatelj koliko se u tome uspelo.

Na velikoj površini od 809 166 kvadratnih kilometara prostirala se opština Subotica. Sam grad je bio podeljen na unutrašnju i spoljašnju teritoriju.“Centar Subotice imade karakter grada dok okolina ovog centra i periferija imaju sve osobine sela“. U unutarašnjem delu bilo je 7 929 kuća a u spoljašnjem, koji je zauzimao površinu od 787 kvadratnih kilometara, 8967 kuća i na kupalištu Palić 402 kuće. Jedan od nasleđenih problema uređenja grada, koji se nije rešio ni u međuratnom periodu, bio je nedostatak vodovodne i kanalizacione mreže. Stanovništvo se snabdevalo vodom sa 72 javna arteška bunara i većeg broja privatnih bunara.Na izgradnji kanalizacije koja „…postoji delimično izgrađena, bez smišljene osnove.“ radilo se i od 1918. godine. Tako je postignuto da „ciglom, betonom i drvetom izgrađeni kanali iznose ukupnu dužinu od 31 698 m.“ „Subotica je jedan od najvažnijih saobraćajnih centara Kraljevine, a svakako najvažniji saobraćajni centar Vojvodine.Tu se koncentrišu sve železničke linije i svi drumovi, koji teku u Bačkoj, od juga, jugozapada i jugoistoka spram severa,…“ Izgradnja internacionalnog puta Beograd – državna granica koja je započela 1934, a dovršena 1937. godine bila je najveća državna invcesticija putne mreže kroz Suboticu.

Od ulaska u novu državnu zajednicu do 1938. godine bilo je izgrađeno 1 833 nova stanbena objekta i 7 567 sporednih, salaša i adaptacija. Ta statistika se odnosi na sve novogradnje, bez obzira na meterijal,odnosno, uključeni su i objekti od cigle ali i od naboja i nepečene cigle, od toga najviše 1 535 prizemnih kuća, 52 jednospratne, 11 dvospratnih, 25 javnih zgrada i 82 industrijske. Prostor Segedinskih vinograda je bio predviđen novim urbanističkim planom za izgradnju industrijskih postrojenja i radničkih kuća, što se od 1923. godine i počinje realizovati. Plan za širenje grada u Segedinskim vinogradima potiče još iz 1914. godine. U 1920. godini gradske vlsti su donele odluku da se poveća broj građevinsko tehničkog osoblja u gradskoj službi upravo i zbog poslova oko planiranog širenja i regulisanja grada. „Tendencija širenja grada je na svaki način u smeru Palića…“ rečeno je tom prilikom. I zaista, ulice su tu bile smišljeno planirane, pravilne i prostrane,kuće uglavnom prizemne „… građene u slobodnom otvorenom obliku sa predvrtom i obilnim pristupom svetla i vazduha.“ Mnoge industrijske firme izgradile su svoje objekte u tom delu grada ( IX, X, XI krug ): „Ferrum d.d.“, „Hrast d.d.“, „Ferrum livnica d.d.“, „Fabrika štirke Kop i sinovi“, „Sever d.d.“, „Fabrika željeznog nameštaja d.d.“, „Zefir d.d.“, „Bačvanska tvornica cementne robe i građevno d.d.“.

Neke od najznačajnih gradnji koje su posle 1918. godine izvođene u Subotici su bile: Štrand kupatilo na Paliću, sa 600 kabina, koje je podignuto 1921. godine. Odluka o podizanju Štrand kupatila na Paliću i izgradnji pristaništa za čamce, je donešena 1920. godine. Za te svrhe je bila predviđena suma od 200 000 kruna. . Rekonstrukcija Pozorišta je izvršena 1926. godine, Glavna carinarnica je podignuta 1931, Sokolsko sletište 1936. a Jugoslovenski narodni dom se završava u 1937. godini. Iznos sredstva utrošenih do 1938. godine za izgradnju privatnih objekata, iznosio je 201 milion dinara, 45 miliona dinara je koštala gradnja javnih objekta, za ulične kaldrme i trotoare plaćeno je 42 a 2,8 milona dinara za radove na kanalizacionoj mreži. Zanimljiv je i plan gradskih vlasti za gradnje u narednom periodu. Njime je bilo predviđeno da državne vlasti učestvuju u izgradnji: aerodroma, radio stanice, zgrade za poresku upravu, osnovnih škola, pešačkog mosta preko železničke stanice. Opština je planirala da izgradi novu klanicu (stara je poticala iz 1891.), tržne tremove, vodovod i kanalizaciju, postrojenja za prećišćavanje otpadnih voda (koje su išle direktno u Palić) te da izvrši asanaciju terena u blizini Gradske bolnice.

Stepen izgradnje grada dobar je indikator za stanje subotičke građevinske industrije ali i privredno ekonomskih potencijala u celini.U prvim poslertnim godinama, građevinska delatnost u gradu je skoro potpuno zamrla. Broj sagrađenih kuća za stanovanje, u 1920. godini je iznosio samo – 35.

I u kasnijim godinama, pokazuje se relativno zaostajanje u izgradnji stanova i drugih objekata u odnosu na neke druge gradove,u prvom redu Novi Sad, koji 1929. godine postaje politički centar Vojvodine i ubrzano uvećava broj stanovnika i privredno ekonomsku osnovu, beležeći izuzetno snažnu građevinsku delatnost. Sa druge strane “ …vidi se mađutim da najveći grad na komorskom području – Subotica – ne pokazuje gotovo nikakvu građevnu delatnost.“ To je potkrepljeno sledećim podacima: broj prizemnih novogradnji od cigle, u 1929. godini,u Subotici je bio – 63, a u Novom Sadu – 274.Broj vovopodignutih fabričkih radionica pokazuje još veće razlike u korist Novog Sada, gde ih je u 1927. podignuto 35 ( 6 u Subotici), 1928. – 25 ( 11 u Subotici ) i u 1929. godini – 17 ( 3 u Subotici ).

Grad je uočavajući potrebu veće i brže građevinske delatnosti, već od 1920. godine pokušavao da je pospeši davanjem oprosta od gradskog poreza za sve novogradnjena 10 godina. Obrzalažući tu odluku Senat navodi da vlada velika nestašica stanova i da je građevinska struka u velikoj besposlici. Sličnu odluku grad je doneo i 1927, kada je oprost gradskih poreza dat za sve novogradnje na period od 20. godina. Posebnu pogodnost imale su industrijske firme (sa minimumom uloženog kapitala od 1 miliona dinara), kojima je oprost poreza davan na 15. godina. Objektivne privredne teškoće uz periferni, granični položaj Subotice i mahom negativne političke konotacije i zaključke strategijskog karaktera, uslovljene ispecifičnom nacionalnom strukturom grada na severnoj straži nove države,koji su donošeni u centru političke moći – Beogradu a koji rezultiraju njenim zapostavljanjem na državnom nivou, doprineće sporijem napredku odnosno zaostajanju Subotice na privrednom nivou, u periodu posle 1918. godine.To se odnosi i na građevinsku industriju,kojoj novo kreirana ekonomska klima nije omogućavala potpuniji razvoj.

Sudbina ciglana daje dobru ilustraciju položaja čitave privredne grane. Do godina velike ekonomske krize radile su 4 pojedinačne firme, na dostižući svoju poptunu iskorišćenost. Stvaranje kartela 1930. godine, udruživanje postojećih subotičkih ciglarskih firmi, bio je potez kojim pokušavaju smanjiti konkurenciju i zadržati nivo cena cigala.

Pregled koji sledi pokušaće dati sliku građevinskih preduzeća u Subotici između dva rata.

CIGLANA „MAČKOVIĆ“

Ciglana inženjera Titusa Mačkovića izgrađena je 1879. a 1893. godine pretvorena je deoničarsko društvo i od tada nosi ime „Elsö szabadkai géptegla és cementáru gyár r.t.“ ( koje je posle 1918. godine izmenjeno na „Prva subotička parna ciglana i tvornica cementne robe d.d.“).

Njen osnivač je smatrao da grad treba da se izgrađuje isključivo od tvrdog materijala, što je i predložio gradskim vlastima. Kao doprinos toj ideji on i osniva prvu ciglanu u Subotici, pored koje je izgradio za sebe zamak-kulu.

Već u prvim godinama svoga postojanja nailaziće na teškoće u poslovanju i beležiti gubitke.Posle smrti osnivača i glavnog akcionara Titusa Mačkovića, septembra 1919, kada ciglana nije radila, naslediće ga sestra Leontina i preuzeti vođenje nad Upravnim odborom. Poslovni direktor ciglane biće njen sestrić Beno (Benedek) Mačković, inženjer.U novoj državi če ova firma biti stavljena pod sekvestar kao imovina neprijateljskih podanika. Sa radom će započeti tek 1923. godine, pošto je dobila zajam od Narodne banke, 450 000 dinara, na osnovu zaloga kod Opšte privredne banke iz Subotice, za pokretanje proizvodnje.Time će, posle duže pauze, biti započet rad ciglane ali će pozitivni rezultati izostati.

Sukobi akcionara i uprave, afere koja će uslediti nakon toga, označiće i početak kraja najstarije subotičke ciglane. Tom prilikom je proizvedeno 1 milion cigala i prodato Leontini za sumu od 933 600 dinara. Preduzeće je bilo prezaduženo, zgrade oronule, mašine neupotrebljive, zemljište na placu ciglane nepogodno za dalju fabrikaciju cigala, Leontina optuživana od ostalih akcionara da je nestručno vodila poslovanje – to je bio put u likvidaciju koja je započela 1931. godine. Sama Leontina Mačković je bila prinuđena da rasproda celokupnu svoju imovinu, a svoj uloženi kapital, akcije, nisu u potpunosti spasili ni drugi deoničari,između ostalih: Beno Mačković, inženjer, Imre Prokeš zemljoposednik, dr Jovan Milekić advokat, dr Deneš Sterlicki advokat, dr Aron Sekelj advokat, dr Jako Fišer , advokat i tridesetak drugih sitnijih akcionara.

Sama ciglana je bila podignuta na delu grada poznatom kao Bajnat, pored Senćanskog groblja, na površini od preko 16 jutara.

Kapaciteti pogona su bili 3 000 000 komada cigala godišnje uz rad 150 zaposlenih.U 1927. godini radila je sa 10% kapaciteta.

Nakon izrečene likvidacije, svi objekti ciglane su porušeni i upućena je molba za parcelizaciju zemljišta, da bi se placevi mogli prodati, ali je ona odbijena, pošto su vlasti ocenile da lokacija nije pogodna za širenja grada, odnosno da zemljište ne odgovara za izgradnju objekata za stanovanje.

CIGLANA „MOLCER“

Ova ciglana je osnovana je 1898. godine od strane Dragutin Molcera (Molczer Kálor) i Rajhl (Reichl) Ferenca. Nalazila se na adresi Zapadne ugarnice 418, na površini od 20 jutara. Obrtnica je izdata pod brojem 2 225, 1898. godine.

Posle I sv. rata je nastavila da radi kao novo ortačko, javno trgovačko društvo, članova Molcer Kalora, dr Prokeš Mihajla i Glid Marije (udove Glid Bernata).

Imala je instaliranu parnu mašinu od 85 KS, ali je preovladavala ručna proizvodnja. Radila je sa nadničarskom radnom snagom i 1927. godine ima 31 muških i 13 ženskih radnika, a naredne godine 47 ukupno. Nadnice za mušku radnu snagu su bile 30 dinara, a za žensku samo 20 dinara dnevno. Radila je sezonski, obično 3 do 5 meseci godišnje. Proizvodila je do 4 miliona komada cigala, mada joj je maksimalni kapacitet bio do 12 miliona cigala uz zapošljavanje 150 radnika.Po podacima mesnog Udruženja industrijalaca i trgovaca, iskorištenost kapaciteta u 1927. godini je dostizala samo 30%. Učestvovala je na licitacijama koje su raspisivale velike državne firme, kao Direkcija državnih železnica, koja je 1928. godine tražila snabdevača za 300 000 komada cigli, za cenu od 150 000 dinara. Od 1930 do 1932. godine nije radila, a 1933. godine proizvela je 2 500 000 miliona cigala. Udruživanje 1930. godine, sa ciglanam Prokeš I Glid, I stvaranje firme Molcer Karlo i dr. posledica je tada vladajuće ekonomske krize. Krajem tridesetih godina Molcerovi, Karlo st. i Nandor Molcer su i otkupili ciglanu udove Bernata Glida.

Karlo Molcer je 1927. godine dobio i dozvolu za podizanje sušare za hmelj na prostoru ciglane (k.č. 27300).

Ciglana je radila i za vreme II sv. rata. Pored toga Molcerovi 1943. godine instaliraju postrojenja i za kudeljaru. Sin osnivača Karlo ml. formalno je pruzeo od oca rukovođenje poslovima u tom periodu. Kao i kod mnogih drugih subotičkih firmi, ta činjenica karakterisana kao privredna saradnja sa okupatorom je uzeta kao jedan od kljućnih razloga kojima nove vlasti obrazlažu pravne postupke, kada januara 1947. godine konfiskuju to preduzeće.

CIGLANA „KOVAČ“

Osnovana je 1904. godine, na adresi Aleksandovo 201. Osnivači su bili Rajhl Ferenc, Vilmos i Nandor. Kao deoničarsko društvo pod imenom „Reichl féle keramit és gepteglagyár r.t.“ radiće od 1907. do 1911. godine, kada je ubeležen prestanak. Kovač Antun (Kovács Ántal) je nakon toga preuzeo bivšu Rajhlovu ciglanu, koja se prostirala na površini od 40 jutara i proširio je pečenjem kreča, proizvodnjom crepa i keramike i šamotnih cigala. Radi toga je zaposlio i jednog stranog stručnjaka, „keramijskog“ inženjera Hantih Hajnriha (Heinrich Hantich) čehoslovačkog podanika. U molbi Inspekciji rada, vlasnik za njega navodi: „On je kao takav sada jedini keramijski inžinjer u državi našoj. On sada sastavi keramijsko odelenje i izučava radnike u ovoj struci. Zato vrlo važno i za mene i za obrt, da se ova struka, što još nepoznata kod nas, razvije.“

Ciglana Reichl na karti grada iz 1921. godine

Kovač je poticao iz bogate zemljoposedničke porodice, čiji imetak je 1935.godine procenjen na 10 miliona dinara I sam vlasnik će često boraviti u Mađarskoj odakle dolazi da kontroliše rad cilane. Tako je 1928. godine došao u Suboticu iz Budimpešte, da bi posetio i ciglanu. Tom prilikom ju je i izdao u zakup.

Ciglana je imala kapacitete i procenat iskorištenosti u nivou ostalih subotičkih ciglanama. I ona je uz mašinski parni pogon upotrebljavala nadničarsku radnu snagu i radila sezonski. Broj zaposlenih je varirao od 61 u 1925. godini do 66 radnika u 1927. godini. U 1927. godini radila je sa polovinom kapaciteta.

CIGLANA „HERMAN“

Javno trgovačko društvo „za fabriciranje cigala“ koje su osnovale Lea Herman, rođena Braun, iz Subotice i Marta Albahari iz Zagreba, sa poslovođom Vilimom Hermanom , zakupilo je 1928. godine ciglanu Kovač. Ono je nastavilo da radi na izradi cigala, crepova i šamotnih cigala, zatečenim mašinskim instalacijama.

Pogonsku snagu obezbeđivao je 1 parni kotao, od 10 atmosfera, snage 70 KS i elektromotori. Mašinskim pogonom se mešao sirovi materijal, pokretala presa za oblikovanje cigli i pokretna traka kojom su sirove cigle transportovane do okrugle peši sa dva dimnjaka u kojoj se vršilo pečenje cigli. Broj zaposlenih je 1928. godine iznosio 58. Radno vreme je bilo od 6 do 17 sati, uz odmor pola sata ujutro i 1 sat po podne.

Ciglana je radila za subotičko tržište ali je i izvozila svoje proizvode u Mađarsku. Udruženje trgovaca i industrijalaca iz Subotice javlja 1928. godine Direkciji železnica da je za ovu ciglanu potrebno obezbediti, u sezoni kada radi, od 1.avgusta do 15. novembra, ukupno 150 vagona.( 1 vagon = 2400 kom. cigala) „Opšta kreditna banka d.d.“ iz Subotice je preuzela upravljanje nad ovom ciglanom 1930. godine. U tom periodu najveća godišnja proizvodnja je iznosila 6 000 000 cigala, a broj zaposlenih se kretao do 150.

Molcer Karlo je kupio ovu ciglanu 1930. godine.

CIGLANA „PROKEŠ“

Osnovana je 1886. godine.Nalazila se u blizini groblja, na adresi Bajski vinogradi 10 (164 ). Površina sa koje se vadila ilovača iznosila je 21 jutro. Okrugla peć je izgrađena 1891. godine. Stari dimnjak je, zbog jednog oštećenja od udara munje, 1928. godine zamenjen novim, visine 40 metara. Osnivač joj bio Mihajlo Prokeš , a angažovan je bio I njegov sin istog imena advokat i veleposednik.

Nije raspolagala mašinskim pogonom, svi poslovi su obavljani ručnom radnom snagom. Imala je najmanji kapacitet od subotičkih ciglana, do 2 000 000 komada cigala godišnje, i zapošljavala u skladu sa tim i najmanji broj radnika. Tako je 1928. godine imala samo 22 radnika.

Od 1930. godine stupa u zajedničku firmu sa ciglanom Molcer i Glid.

Nakon rata su nove vlasti dale procenu da instalirana peć može da radi još 25-30 godina.

CIGLANA „GLID“ ( „STEVAN“)

4)

Započela je rad 1900. godine. Nalazila se na adresi Tuk ugarnice (Senćanski put) 114. Nakon rata nosila je naziv „Bernat Glid fabrika kreča i cigala“. Tada je vlasnik ove ciglane je bio Bernat Glid (Glied) koji ju je vodio sve do smrti 1927. godine, kada je njegova naslednica, kćerka Katarina Marija udata Dajč (Deutsch) , poverila vođenje firme svome mužu Samuelu Dajču (Deutsch).

Ciglana Glied na karti grada iz 1921. godine

Pošto se nalazila u blizini pruge,povezana je bila na železničku mrežu sopstvenim kolosekom. I ova ciglana, koja se bavila i pečenjem kreča, imala je kružnu peć, a proizvodni proces se obavljao pretežno ručnom snagom. Stepen iskorištenosti je 1927. godine iznosio 50% kapaciteta, koji je iznosio 5 000 000 komada cigala godišnje. Teškoće koje su pogađale čitavu ciglarsku struku nisu poštedele ni ovu ciglanu, pa je firma 1933. godine prestala sa radom, da bi iste godine Dajč Marija ponovo registrovala ciglarsku tvornicu pod imenom „Stevan“ koja je radila do 1936. godine. U vlasništvo Molcerovih prelazi 1936. godine.

Nakon rata sve subotičke ciglane su nacionalizovane. Od njih je formirano gradsko ciglarsko preduzeće „Građevinar“. Zanimljivo je da pored ostalih, iskrsavaju i roblemi zbog nedostatka sirovina, zemljišta.

„LABOR DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA „

Osnovali su ga 1922. godine Josip Hartman , Vilim Konen (Conen) , Ludvig (Lajos) Šreger , dr Jako Fišer i Mirko Kemenj sa osnivačkim kapitalom od 1 000 000 dinara. Ubeleženo je u registar Sreskog načelstva D 50/1922. To je zapravo bilo sestrinsko preduzeće subotičkog izvoznog giganta firme „Hartman i Conen“ (i adresa mu je bila ista – Preradovićeva 18), što je i ozvaničeno 1938. godine, kada se uz promenu pravila društva menja i naziv u „Hartman i Conen Labor d.d.“. Kao predmet rada je navedeno: „Kupovanje i prodavanje nepokretnosti i zidanje kuća;trgovina i prodaja jaja, živine, perja i voća, kao i eksportiranje ovih u živom i zaklanom, svežem ili konzerviranom stanju i to na veliko ili malo.“

I do tada se bavilo podizanjem najamnih palata i prometom nekretnina. Izgradilo je spratnu najamnu palatu u Jelačićevoj ulici 2. Cena izgradnje je bila preko 1,5 miliona dinara.

Beogradska firma „Labor, tehničko preduzeće za izgradnju modernih puteva“ javiće se od 1934. godine kao glavni izvođač radova na izgradnji internacionalnog puta Beograd (Zemun)-Subotica. Sa ovom firmom „Labor d.d.“ je stajao u poslovno finasijskoj vezi. Tako će se prilikom radova na X deonici puta, trasi kroz @ednik, 1937. godine, „Labor d.d.“ javiti kao izvođač poslova. Tada je postavljen uzani industrijski kolosek od žedničke železničke stanice do gradilišta puta.

Spisak deoničara Labor a.d iz 1933. godine

Na početku 1940. godine firmi se opet vraća stari naziv i delatnost, koja kao „Labor d.d.“ ima da se bavi „kupovanjem i prodavanjem nekretnina i zidanjem kuća, fabrika i trgovačkih objekata“. Glavnica je tada povišena i iznosila je čak 5 miliona dinara. Međutim to su bili samo spekulativni potezi uprave, pošto je subotičko Sresko načelstvo 16.avgusta te godine donelo odluku o proglašavanju ovlaštenja firme nevažećim pošto se već više od godinu dana ne bavi svojom delatnošću „nakupovanjem nekretnina i zidanjem kuća“. „Labor“ je po tom izveštaju kupovao nakretnine,a posedovao ih je Subotici, Starom Bečeju, Beogradu, samo za sebe. To su bili objekti velike vrednosti, palata sa 22 stana u Subotici ( „Labor palata“, Jelačićeva 2, k.č. 30220 ), pivara u Starom Bečeju koje je kupljena za 3 500 000 i kuća u Beogradu za 6 700 000 dinara. U žalbi na tu odluku Načelstva, koja nije usvojena, društvo je ukazivalo da u trenutnoj situaciji nema kupaca ali da to ne znači da je obustavilo svoju delatnost.

Ovo deoničarsko društvo, snažne finasijske zaleđine, nije se primarno bavilo neposrednom građevinskom delatnošću, nije imalo svoje stalne radnike i mašinsku opremu, poterebnu za takve poslove. Angažovalo je, prema potrebi ovlaštene ahitekte ,zidarske majstore i nadničare ili ulagalo u nabavku neophodne opreme. Ono je bilo uspešan organizator građevinskih poslova, (kao pri izgradnji internacionalnog puta do Subotice) a bavilo se i iznajmljivanjem te prometom nekretnina.

“ DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA „

Osnivačka skupština ovog deoničkog društva je održana 2.12.1928. godine. Osnivački kapital je bio relativno mali, 500 000 dinara. Registracija je ubeležena u registru suda CT X 820/65. Delokrug rada, koji je bio predviđen pravilima se sastojao u podizanju zgrada za stanovanje i njihovom izdavanju pod zakup.U Upravni odbor su izabrani sledeći akcionari: Josip Hartman, industrijalac, dr Ljudevit Dembic, gradonačelnik u peziji, dr Jako Fišer, advokat, dr Kalmar Elemer te dr Miloš Pavlović, sekretar Udruženja Trgovaca i industrijalaca u Subotici. Delokrug rada je bio sličan deoničarskom društvu Labor, čiji istaknuti akcionari plasiraju kapital i u ovo društvo. Glavnica je povišena na 1 500 000 dinara u 1937. godini. Naredne godine pokušavalo je da dobije od Kraljevske banske uprave dozvolu za zidanje bioskopa, što mu je i omogućeno, pošto su u promenjenim pravilima naznačili i tu deletnost.

„BAČVANSKA TVORNICA CEMENTNE ROBE I GRAĐEVNO D.D.“

Registracija ovog preduzeća je izvršena 1919. godine u registru Ct VIII 39. Bilo je upisano pod imenom „Bácskai cementárugyár és épitö r.t.“. Tek početkom dvadesetih godina počinje da se upotrebljava srpski prevod tog imena. Kao adresa je naveden segedinski put. ( Segedinski put 119, ili kasnije Daničićev put 26, ugao sa Markovićevom ulicom ( Trebinjska) ( Gr. uložak 22902, k.č. 7528-7531, ukupne površine 1 k.j. 583 kv. hv. ) Od te firme je deo placa otkupila i firma „Zephir“, te će i ona nositi istu adresu.) Ono je nastalo kada grupa novih ulagača preuzima firmu „De Negri i drugovi“. , (De Negri koji tek 1932. godine pokreće postupak za dobijanje jugoslovenskog državljanstva, pošto je do tada bio italijanski državljanin.) Nekretnine pređašnje firme ( z.k.br. 7529, 7530, 7531/1 ) preuzete su kao osnivački ulog i procenjene su na vrednost od 76 000 k, odnosno 76 komada akcija, od ukupno 250, koliko ih je bilo emitovano. Tako je nominalna vrednost osnivačkog kapitala novog preduzeća iznosila 250 000 kruna. Već 1919. godine, gradske vlasti su na molbu „Bačvanske tvornice cementne robe i građevnog d.d.“ izdale građevinsku dozvolu za dogradnju fabričkih postrojenja u segedinskim vinogradima. Radovi su završeni krajem te godine i upotrebna dozvola je izdata juna 1920.

Kao najveći akcionar javlja se Žiga Ajzler , koji je imao 100 akcija. Među ostalim akcionarima su bili: dr Jako Fišer, advokat, Ervin Gedike, direktor filijale Jugoslovenske banke, Đula Vali, inženjer , Mavro Donat, trgovac, Žiga Štern, zanatlija, Mirko Jakobčić, direktor „Opšte Kreditne banke d.d.“, Milivoj Nićin veletrgovac i drugi. Žlanovi uprave 1925. godine, kako stoji u izveštaju Ministarstvu, u kome je navedena i narodnost akcionara, su bili: Mirko Jakobčić po narodnosti – Bunjevac; Ervin Gedike – Hrvat; Đula Vali – Mađar, Milivoj Nićin – Srbin, Stevan Vaci – Mađar ; Žiga Ajzler – Jevrej i dr Kalmar Elemer – Jevrej .

Inž. Đula Vali (Vály Gyula)

U Pravilima se kao cilj društva navodi: „…proizvođenje cementne robe i veštačkog kamena i prodaja istih, nadalje zgotovljenje željeznog betona, vršenje poslova od veštačkog kamenja, preduzimanje svakovrsnih ( visokih i dubokih ) građevnih poslova, kupljenje i prodaja svakovrsnog građevnog matrijala na vlastiti i tuđi račun u komisiju“.Praktično se bavila izradom raznih predmeta od cementa, cevi, ploča, te veštačkog kamena.

Raspolagala je sa odgovarajućim mašinama, hidrauličnom presom za cementne pločice, mašinom za glačanje pločica, za izradu betonskih cevi i za drobljenje kamena. Pogonsku snagu obezbeđivali su elektromotori.

Broj zaposlenih radnika se kretao od 120 u 1923. godini, što svedoči o periodu kratkotrajne privredne konjukture, do 26 tokom 1929. godine i samo desetak u godinama pred rat. Kapaciteti, koji su iznosili do 300 vagona robe godišnje, najbolje su bili iskorišteni sredinom dvadestih godina. Tako je u 1926. godini proizvedeno 100 000 cementnih mozaičkih pločica i 4 500 metara betonskih cevi za kanalizaciju.

Poslovanje u prvim godinama postojanja, do 1927, je bilo uspešno, a u kasnijem periodu će društvo početi da beleži gubitke. Oni su se na redovnim skupštinama deoničara objašnjavali opštom ekonomskom krizom i posebno neprilikama koje vladaju u građevinskoj struci. Firma je čak pokušavala da otvori filijalu u Solunu, u nadi da je konjuktura građevinarsta tamo povoljnija. U pregovorima je isticala da ima mogućnosti da pošalje svojih 100 radnika u Grčku. O težini položaja čitave građevinske industrije, pa i ove firme svedoči izveštaj podnet na skupštini deoničra 1939. godine u kome je izneto: „Pošto u Subotici nema građevinske delatnosti u zadnjim godinama nismo iskorištavali niti 20 % kapaciteta i izgleda da će se usled političke situacije ovaj postotak još znatno smanjiti“.

U ratnim godinama 1941-1945 nastaviće da radi pod mađarskom upravom, da bi početkom 1946. ova firma bila ugašena.

“ INDUSTRIJA MRAMORA I KAMENOREZA D.D.“

Još 1892. započela su braća Levi ( Löwy Mór) Mavro i Ferenc (Férencz)?? sa obavljanjem obrade kamena u svojoj radnji, koja je 1906. prerasla u deoničarsko društvo „Köfaragó és márvánuyipar r.t“. Glavnica je iznosila 100 000 kruna podeljenih u 200 deonica. Firma će nastaviti sa radom i nakon rata. Ime „Industrija mramora i kamenoreza“ će biti ubeleženo tek 1925. godine.“Nabavka mramora, kamena za podizanje zgrada, prerada istoga putem ručne i mašinske snage, izgradnja i prodaja nadgrobnih spomenika, vajarskih i kamenorezačkih radova,kao i mermernih ploča za nameštaj “ ubeleženo je kao delatnost deoničkog društva istom prilikom. Kao osnovni kapital fungiraće 250 000 dinara u 250 deonica.

O vlasničkoj strukturi svedoči spiask akcionara prisutnih na glavnoj skupštini 1929. godine. Tada su bili prisutne sledeće ličnosti: Dušan Manojlović sa 10 deonica, Mavro Levi ( Löwi Mór ) sa 30, Jovan Levi (Löwi ) sa 20, Andrija Levi (Löwi ) sa 10, Đula Vali sa 10, dr Jako Fišer sa 5, Nikola Bojnicki sa 10, Josip Bojnicki sa 10, Albert Baruh sa 5, Aladar Šefer sa 5, Vjekoslav Glavina sa 10, dr Antun Vaš sa 10, Oton Dohanj sa 5 i Karlo Hakinger sa 5, što je činilo 145 deonica.Upravni Odbor, koji su činili Đula Vali i Mavro i Jovan Levi, tom prilikom je istakao da je u prošloj poslovnoj godini zabeležen čist dobitak u iznosu od 8 616 dinara.

Reklama Industrije mramora i kamenoreza d.d. Karlo Hakinger

Sirovine, razne vrste kamena, nabavljaće u zemlji ali i uvoziti iz Švedske, Austrije, Belgije, Žehoslovačke, u količinama od 20-30 vagona godišnje. Na uvežene sirovine plaćala se carina, protiv čega je firma protestovala kod nadležnih organa i Ministarstva. „Osim toga imamo da snosimo prilično visoku uvoznu carinu na sirovinu, čega ni u jednoj državi nema.“

Finalnih proizvoda,nadgrobnih spomenika,mauzoleja, kipova, stepenica, kamina, stubova, umivaonika i vodoskoka, proizvodiće u maksimalnoj količini do 200 vagona godišnje. Strana konkurencija predstavljala je veliki problem i za ovu privrednu granu, pošto nije bila carinski zaštićena.“ U našoj zemlji postoji toliko kamenorezačkih preduzeća, da potpuno pokrivaju konzum u celoj našoj državi. Uz prkos toga pojavljuje se sve veća konkurencija inostranstva, naročito „Žehoslovačke republike“, jer su tamo nadnice i ostali proizvodni troškovi mnogo niži, nego kod nas, i jer nema s naše strane zaštite u carini.“ Taj problem ova firma potencira i 1929. godine. „Češka konkurencija koja raspolaže jakim kapitalom, uprpašćuje mladu domaću industriju, koja je lišena svake potpore i tek se sada počela razvijati, sem toga domaća produkcija može sada već potpuno pokriti potrebu u ovim artiklima.

Instalirana oprema spadala je u najmodernije.Mašine,postavljene u pogonu, pokretaće elektromotori snage 50 KS. Mašine za glačanje mramora, materijala koga su godišnje obrađivali do 60 vagona, uvezene su iz Žehoslovačke 1928. godine. Stepen iskorištenosti ovog preduzeća bio je 40 % u 1924. godini, 50 % u 1927. a 100 % u 1934. godini.

Po jednom dopisu firme Ministarstvu industrije i trgovine, u 1927. godini, zapošljavali su izuzetno veliki broj radnika; „…mi, koji momentalno zaposlujemo preko hiljadu porodica, bićemo prisiljeni sve većma da smanjujemo produkciju i restringiramo naše radnje.“ ( Pored centrale u Subotici, imali su i filijale u Vojvodini)

Slabiji poslovni rezultati „Industrije mramora i kamenoreza“ a sa tim i smanjivanje broja zaposlenih, poklapa se sa počecima velike privredne krize. Ni nakon njenog završetka, neće se dostići nivo iz pređašnjeg perioda. Broj zaposlenih u subotičkom pogonu će 1935. godine iznositi tek 48, a 1939. godine – 50. Zapošljavani su stručni radnici – kamenoresci ali i nadničari.

Radionica i prodavnica nalazila se u Gimnazijskoj ulici br.3. Imali su i filijalu u Somboru, koju je vodio Endre Levi i skladišta u Novom Sadu, Senti, Kuli, Srbobranu, Tormi, Osijeku i Inđiji.

Pre izbijanja II sv. rata sedište firme je registrovano u Beogradu, isto kao što je deo preduzeća demontiran i prenet u Beograd.

„TRUD K.D.“

Osnovali su ga 1940. godine inženjer Petar Majoroš, Jurak Antal i Jakša Damjanov. Ta firma je bila registrovana za izvođenje građevinskih poslova.

„PALATINUS“

Palatinus Ivan (János), kamenorezac, radio je već kao ortak u kamenorezačkoj firmi „Fekete“ od 1907. godine.Naredne godine registrovaće i započeti posao u sopstvenoj kamenorezačkoj radnji, koja se bavila tesanjem granita i mramora, izradom nadgrobnih spomenika i kipova.Radionica se nalazila u tadašnjoj Mađarskoj ulici, broj 22, a prodavnica u Jelačićevoj broj 9.

Sirovine je nabavljala u zemlji ali i uvozila iz Švedske, Žehoslovačke i Italije. U 1927. godini je radila sa 30 % kapacitetai proizvodila 1- 3 vagona robe. Imala je nekoliko elektromotora koji su pokretali mašine za obradu kamena, jedan od 9 KS, dva od 4 KS i jedan od 1, KS. Zapošljavala je do 40 radnika. Po tim karakteristikama je spadala u industrijska preduzeća.

Janoš Palatinus (Paltinus János)

„PRIMARIUS“

Ignac Frenkel (Fränkel Ignacz) je od 1921. do 1928. godine imao registrovanu firmu pod nazivom „Primarius, prva subotička industrijalna tvornica kemikalija“. Počela je sa proizvodnjom sveća i kolomasti da bi od 1923, proširila delatnost i sa „proizvodnjom pokrovnih lepenjaka, hemičko tehničkih artikala i predmeta od asfalta, katrana i uljanih proizvoda“ .Nalazila se na adresi Paralelni put 98. (stara adresa Majšanski vin.137?)

„Primarius“ je 1923. godine preuzeo firmu slične delatnosti „Kolarit d.d.“ koja je nosila naziv i proizvodila patentirani proizvod „Kolarit“, krovne ploče i druge proizvode od asfalta, katrana i mineralnog ulja. Akcionari osnivači deničarskog društva „Kolarit“ su bile istaknute ličnosti: dr Vladislav Manojlović kraljevski javni beležnik, Nikola Tabaković podgradonačelnik, Milan Damjanović sekretar Udruženja trgovaca i industrijalaca, dr Ivo Milić profesor Pravnog fakulteta, Ivan Fratrić, Milivoj Nićin trgovac i Franjo Levi direktor banke . Osnivački kapital je iznosio 500 000 dinara.

Godišnji maksimalni kapacitet „Primariusa“ 1925. godine je bio:po 100 vagona kolomasti „Primarius“, krovnih lepenki, katrana i kožne krovne lepenke. Firma je postojala je do 1928. godine, kada pada pod stečaj.

Frenkel Aleksandar , dobio je 1939. godine dozvolu za otvaranje zanatske radionice „Primarius“ koja se bavila asfaltiranjem i izradom predmeta od katrana.

( Paralelni put 82 ) Zapošljavao je 8 do 20 radnika i nije koristio mašinski pogon. Dnevni kapacitet prerade asfalta je iznosio 200 kg. i 70 000 m2 katran papira ( krovne lepenke).Radionica je radila do 1943, da bi 1945. godine prešla u državno vlasništvo i nastavila sa proizvodnjom sa zatečenim sirovinama.

„SRBORIT- Prva srpska fabrika asfalta i katranskih proizvoda“

Centrala ove beogradske firme koja se bavila izradom „srborita“ impregnirane, katranisane krovne hartije, asfaltnih materijala za izolaciju i asfaltiranjem, otvorila je filijalu u Subotici 1937. godine, na adresi Paralelni put 98.To je bilo stovarište ali i radionica. Radila je sa 11 radnika i nije upotrebljavala motorni pogon. Kao suvlasnik u firmi javlja se Ivan Fratrić.

Proizvodnjom i prodajom kreča bavio se Aleksandar Šipoš. Radnju je registrovao 1920. godine (E 10/1920 ) i krečana se nalazila na Beogradskom putu 123. Imala je kapacitet do 170 mtc nedeljno.

***

Pored zanatlija; kamenorezaca i kamenopostavljača, proizvođača kreča, zidara – majstora, te ovlaštenih graditelja – arhitekata, inženjera, koji su se bavili izgradnjom odnosno projektovanjem građevinskih objekata, gore navedena firme činile su grupu građevinskih preduzeća u Subotici između dva rata.

Broj građevinskih inžinjera i arhitekata je 1919. godine iznosio 14. Neki od njih, zaposleni u gradskoj službi (u gradskom inženjirskom odeljenju), kao dr Kosta Petrović i Oton Tomand (Tomanić) radili su i kao privatni ovlašteni arhitekti.

U 1931. bilo je 21 ovlašćenih građevinskih preduzimača, neki od njih su to bili:Kalman Vidaković , Geza Hadnađ, Josip Besedeš,Stevan ( István) Kladek i Beno Mačković, koji su od 1938. imali zajedničku firmu „Mačković i Kladek“ , Lojzija Govorković, Dezider Berkeš, Antun Krmpotić i Teodor Kraus, koji formiraju zajedničku firmu „Kraus i Krmpotić“, Lajčo Grčić, inž. Karlo Špicer.

Karakteristike subotičke ciglarske industrije su da su sve ciglane koje su radile posle 1918. godine, nastale u ranijem periodu.Imale su forme deoničkih društava, ortačkih društava ili su bile u inokosnom vlasništvu.U novim uslovima, pokazaće se da raspolažu sa predimenzioniranim kapacitetima, koji su se koristili sa tridesetak procenata. Sve su radile sezonski, zapošljavajući veliki broj nadničara. Posedovale su kružne peći a neke i dosta bogat mašinski park.

Pojave bespravnog rada u proizvodnji građevinskog materijala, odnosno izrada nepečene cigle, koja je bila rasprostranjena u čitavom međuratnom periodu, učiniće da se gradnje masovno izvode i od čerpića. Visoka železnička tarifa, koja je na relacijama do 50 km iznosila 40 % vrednosti cigala, destimulisala je prodaju van mesta proizvodnje.Ciglane su proizvodile gotovo u celini samo za subotičko tržište. Jedan od problema u ciglarstvu bio je i prelazak na novi format cigle ( 250x120x65) od 1931. godine i zabrana proizvodnje i prodaje opeka velikog formata, koja se nije striktno poštovala.

Proizvodnjom cementne robe bavilo se jedno deoničko društvo, „Bačvanska tvornica cementne robe“, čiji akcionari su bili istakniti privrednici i koja je posedujući solidne matrijalno tehničke osnove, uspešno koristila privredni polet do polovine dvadesetih godina i uspešno poslovala. „Industrija mramora kamenoreza“ i kamenorezac Paltinus su primeri kako se na zanatskim osnovama,uz priliv kapitala, razvija industrijsko postrojenje. Dve firme koje su se bavile izgradnjom ali i iznajmljivanjem objekata i prodajom nekretnina,obe deonička društva, sastavljana mahom od veleindustrijalaca, svedoče o težnjama i mogućnostima da vlasnici kapitala i u tim oblastima nađu profit.

Građevinska industrija u Subotici je delila privrednu sudbinu grada. Realtivno zaostajanje Subotice u razvoju, u godinama između 1918. i 1941, uz veliku ekonomsku krizu (1929-1933) i druge negativne preduslove, kao odraz je imalo i nemogućnost punog prosperiteta građevinske industrije, kako se to uočava po niskom stepenu iskorištenosti postojećih kapaciteta , malom broju novoosnovanih preduzeća ove grupe i usporenom tempu izgradanje grada.

REZIME

Građevinska industrija Ssubotice bila je izrasla na temeljima zadovoljvanja narastajućih lokalnih potreba, ali i na mogućnostima za izvoz ciglarske robe.

Do 1918.godine ona je bila spadala među najrasprostranjenije u Vojvodini. Preduzeća za proizvodnju cigle i crepa su zauzimala drugo mesto po brojnosti,odmah iza mlinarskih preduzeća. Dobra sirovinska baza (ilovača), povoljne mogućnosti prevoza (železnička mreža i tarife,vodeni putevi) i izgrađena struktura proizvodnih kapaciteta uz razvijenu potražnju, čine u periodu Monarhije temelj prosperiteta ciglarsko-creparske industrije. Suženo tržište u novoj državi uz smanjenu građevinsku aktivnost uticaće da ova grana industrije radi sa nepotpunim kapacitetima, odnosno sa tridesetak procenata iskorištenosti u međuratnom periodu. Stanje u subotičkoj građevinskoj industriji je bilo slično.

Postojao je niz preduzeća ove grane, koja su bila osnovana još krajem 19. i početkom 20. veka, kada se Subotica ubrzano izgrađivala. Ona će uz nove firme, osnovane posle 1918. godine, činiti temelje građevinske industrije u gradu.

Sve ciglane u Subotici osnovane su pre 1918. godine. Posle rata započela su sa radom sledeće firme:“Bačvanska tvornica cementne robe i građevno d.d.“ (1919.godine), „Labor d.d.“ (1922.),“Deoničarsko društvo za podizanje stanova“ (1928.), koja su spadala u industrijska te subotička filijala „Srborita“ i „Primarius“ koja su bila manjeg obima.

Subotička preduzeća građevinske grupe su od 1918. godine bila prinuđena da zbog niza okolnosti, u prvom redu visoke železničke tarife, tržište za svoje proizvode i usluge traže u samom gradu i okolini. Tako će razvoj i izgradnja Subotice predstavljati preduslov i okvire za njihovo poslovanje. Grad se u periodu pre 1918. godine, po mnogim pokazateljima, već razvio u pravi centar ovog regiona. Brojno stanovništvo, površina gradske opštine, komunikacijske veze, železnička i putna mreža, razvijena privreda, posebno poljoprivreda ali industrija upućivali su i omogućavali Subotici da u se u njoj razvija i građevinska delatnost. Centar grada je poprimao moderna obeležja, nicale su stambene zgrade, palata, trgovine,popločavale se ulice, a visoki toranj monumentalne Gradske kuće, dominirao je okolinom.U promenjenim društveno političkim uslovima, ulaskom u novu jugoslovensku državu, Subotica će pokušavati da obezbedi uslove za razvoj na privrednom i građevinsko urbanističkom planu ali neće uspeti dostići polet i zamah iz pređašnjeg perioda. Primer subotičkih ciglana najbolje to ilustruje.

SADRŽAJ:

Uvod

a) KLANICE Mesari i pogoni za preradu mesa

HARTMAN – CONEN

KORHEC

IZVOZNICI stoke

b) PRERADA RIBE, GINGOLD

c) MLINARSTVO

d) INDUSTRIJA BONBONA

e) SEMENARSTVO

f) Fabrike SODA VODE

g) FABRIKE LEDA

PREHRAMBENA INDUSTRIJA

„Od svih industrijskih grana Vojvodine prehrambena je industrija najvažnija u svakom pogledu, jer se visoko iznad drugih izdiže kako brojem preduzeća, koji je predstavljaju u količinama koje se proizvađaju – tako i po vrijednosti i važnosti tih produkata.“

Situacija u Subotici je bila slična, mada ovde preduzeća iz ove grane nisu imala takvu izraženu dominantnu poziciju. U okviru ove industrijske grane, mogu se razlikovati sledeće vrste delatnosti: Klanice i za preradu mesa, za konzerviranje i preradu ribe,mlinovi, za poslove semenarske struke, za izradu čokolade i bombona,za izradu soda vode i leda. ( Preduzeća za proizvodnju špiritusa, skroba, iako su bazirana na preradi poljoprivrednih sirovina, prikazana su hemijskoj industriji, pošto su njihovi proizvodi više namenjeneni u druge svrhe a ne ishrani.)

KLANIČNA INDUSTRIJA

U okolini Subotice tradicionalno je bilo dobro razvijeno stočarstvo kao prirodna nadgradnja zemljoradnje.Sama činjenica da je postojala sirovinska baza, uz druge preduslove, uslovila je i razvoj klanične industrije u Subotici, od druge polovine XIX veka.

„U Jugoslaviji, posebno pak u Vojvodini, postojala je vanredno povoljna sirovinska osnova za razvoj klanične i konzervne industrije, kao agrarne industrije koja je trebalo da bude značajan činilac. Međutim, ne samo da se ova industrija nije razvijala, nego i ona koja je postojala vegetirala je i radila sa smanjenim kapacitetima.“

O krizi, koja je nakon prvih posleratnih godina, zahvatala ovu granu, svedoče i podaci o velikom izvozu žive stoke, na mesto prerađevina. I iz Subotice se vršio masovan eksport stoke. Tako je, samo za jedan dan,jula 1923. godine (po „Severnoj pošti“) izvezeno 14 vagona svinja i volova. Tokom 1935. godine izvezeno je 4105 vagona debelih svinja u Beč, Prag i Berlin.

Broj mesara i kobasičara je 1937. godine iznosio – 118 (pekara i poslastičara je bilo 102 ukupno). Pored gradske klanice, koja je bila u svrsi opsluživanja domaćeg stanovništva, postojale su još i ove klanice i pogoni za preradu mesa.

„HARTMAN I KONEN D.D.“

U privrednoj prošlosti ovih krajeva, jedna klanična, eksporterska firma, zauzimala je izuzetno istaknut i važan položaj. Njeni osnivači i uzak krug akcionara, imali su značajne uloge i u javnom, društvenom životu grada. Reč je preduzeću koje je polovinom osamdesetih godina XIX veka započelo sa radom kao trgovačko društvo, da bi uskoro bilo pretvoreno u deoničko društvo pod imenom „Hartmann és Conen r.t.“, a u istom obliku, kao akcionarsko društvo, uz izmene imena, nastavilo sa postojanjem i u čitavom međuratnom, čak i ratnom periodu, da bi od 1945. godine prešla u državnu svojinu i od 1946. godine ponelo ime „29. Novembar“.

O posledicama presudnih, burnih i naglih istorijskih događanja na ovim prostorima, koje su se poigravale sa sudbinama mnogih naših sugrađana, a

koja su se sažela u nepuna 3 desetleća, od sloma Monarhije i ulaska u novu južnoslovensku državu – 1918. godine, preko početka rata i ponovnog pripajanja Mađarskoj – 1941, do uspostave novih komunističkih vlasti 1945. godine, pisalo se i u lokalnoj istoriografiji mnogo – sa raznih aspekata. Put od uspešnih, bogatih i u društvu priznatih industrijalaca, akcionara, do „državnih neprijatelja“, kojima se za kaznu oduzimaju kuće, imanja, fabrička postrojenja, samo govori o dubini socijalnih potresa koji su se i na ovim subotičkim prostorima dešavali po završetku Drugog svetskog rata.

Dve generacije Hartmanovih i Konenovih, od osamdestih godina XIX veka, do 1945. godine, učestvovalo je, čineći okosnicu firme, u izgradnji velike eksporterske klanične fabrike. Prateći njihove živote i sudbine, ocrtava se i rad i delovanje firme. Od očeva, Rafaela Hartmana (Rafela Hartmann) i Vilima Konena (Conen Vilim), preduzimljivih naseljenika u tadašnju „Szabatku“, koji su uspeli da steknu veliku ličnu imovinu ali i zauzmu visoke položaje na lestvicama tadašnjeg građanskog društva, preko njihovih sinova Josipa (József) Hartmana i Vilima Konen Jakobčića, naslednika firme i velikih porodničnih imetaka, do ratnog vihora, dolaska komunističkih vlasti, oduzimanja njihove celokupne imovine – „u ime naroda“ i kažnjavanja, progona, sudskih presuda protiv njih; prošlo je samo šest decenija.

Porodica Konen (Conen) vodi poreklo iz Nemačke. Prvi podaci o njoj sežu s kraja 16. veka, kada se javlja u Dizeldorfu (Düsseldorf). U tom gradu je 1866. godine svet ugledao i Vilim Konen (Conen Vilim ) (1866-1938), kao najmlađe od četvoro dece, od oca Matiasa (Mathias Conen, 1832 – 1905) baštovana i majke Ernestine Ejkeler (Eyckeler). Porodica Konen je imala kuću u centru grada a zemlju u okolnom mestu Ham (Hamm). Glava porodice, Vilimov otac je bio uspešan kao proizvođač povrća, posebno je poznat bio po uzgoju šparoga, a proizvode sa svoga imanja prodavao je na veliko, čak i u Parizu.

Kao dvadesetogodišnji mladić, aprila 1885. godine, Vilim Konen je prvi put umesto oca išao na parisku pijacu. Tamo se upoznao se poslovnim čovekom, trgovcem, od njega dvadeset godina starijim – Rafaelom Hartmanom (Hartmann) ( 1846 -1913 ), Jevrejem, koji je rođen u Lincu ( Amsterdamu) i imao već razvijene poslovne veze širom zapadne Ecrope. On je tada bio član firme „E. & I.Mayer“, registrovane u Frankfurtu na Majni, koja je prodavala živinu, jaja i divljač a i u Subotici je imao firmu „Hartmann Rafael és társai“ („Hartman Rafael i drugovi“) koja se bavila istim poslovima. Da je već u tom vremenu subotička firma, u izvoznim aranžmanima pronašla puteve za razvoj i dobro poslovanje, govori i to što je 1894. godine, dobila dozvolu za izgradnju magacina, površine od 700 m2, pored teretne železničke stanice. Rafeael dobija dozvolu za stalni boravak i nastanjivanje u Subotici 1885. godine.

Ipak, tek će na osnovu poznanstva koje će sklopiti dva preduzimljiva trgovca, Hartman i Konen, biti sklopljen dogovor koji će u firmu uneti novi kapital, osnažiti je i činiti temelje daljem poslovanju. Preduzeće u južnoj Ugarskoj, u Subotici, izvozna trgovina, koja na tom i širem području kupuje, a u zapadnoj Evropi prodaje živinu i jaja, imalo je perspektivu. Rafael je raspolagao iskustvom u toj vrsti poslovanja i dobro je poznavao tržište. Rafaelova firma je poslovala i sa porodicom Šreger (Schräger) u Segedinu, gde se u magacin skupljala prikupljena živina sa tog područja. Novi ortaci, Hartman i Konen, posećivali su i Šregerove. Jedno putovanje, u polovinom 1885. godine, bilo je izuzetno značajno za oba preduzetnika. Složili su se da njihovi planovi za poslovni poduhvat, izvoza jaja i živine, dobri i isplativi, pa time mladi Konen utvrđuje partnerstvo sa iskusnijim Hartmanom. Ali, tu će se ukrstisti, pored poslovnih i neke vrlo lične veze – Rafaela Hartmana i devojke Rezike (Tereze) iz porodice Šreger. Njemu je za oko zapela vredna i sposobna Rezika – Tereza. Tako će Rafael, nakon prvog braka u njoj pronaći novu životnu saputnicu, sa kojom već neredne 1886. godine i dobija sina – Jožefa. Mada je imala samo 2 razreda osnovne škole, pokazalo se da je odlikuje izuzetan poslovni osećaj i ona će u kasnijem periodu činiti jedan od temelja organizacije i uspešnosti firme. Tako se formiralo jezgro, sastavljeno od članova tri preuzimljive jevrejske porodice; Konen, Hartman i Šreger, koje će činiti temelj buduće firme.

Subotica i okolina je bila idealno mesto za njihov posao, prvenstveno zbog razvijene tradicije gajenja živine, ali i dosta dobrih železničkih veza, kao i manjka adekvatne konkurencije.

Vilim Konen je napuštajući roditeljski dom, dobio određeni kapiatal – 10 000 rajhsmaraka, koje će invesirati u Rafaelovo preduzeće, stvarajući tako zajedničku firmu.

Na takvim osnovama, u narednom periodu, izrašće veliki izvozni koncern. Vilim Konen se u Suboticu nastanjuje krajem 1885, da bi iduće godine bio i registrovan kao član preduzeća, klanice i izvozne trgovine za živinu i jaja. Tako će od prvobitne firme, koja je bila registrovana kao ortačko društvo „Hartmann Rafael és társai, nastati „Hartmann és Conen“ („Hartman i Konen“), koje je bilo upisano 1890. godine (Ct II 1/1890. i Ct II 104 /1896. godine), da bi se u novom obliku, kao deoničarsko društvo – „Magyar huskiviteli reszvenytársoság“ ( „Mađarsko deoničko društvo za izvoz mesa“) javilo 1906. godine. Tada je glavnica iznosila 1 milion kruna, podeljenih u 5 000 deonica. Kao članovi Upravnog odbora su bili upisani: Rafael Hartman, Vilim Konen, Ferenc Vaš i dr Gabor Regenji (Regényi Gábor).

Kredit od 1 milion kruna, dobijen od mađarske vlade, firma je uložila u unapređivanje svojih izvoznih poslova kao i razvoj uzoja rasnih svinja, nabavivši 400 svinja engleskih pasmina i podelivši ih kao priplodni materijal svinjarima iz okoline, svojim snsbdevačima.

Pogoni klanice, i ostali objekti su 1905. godine bili izgrađeni na Palićkom putu (Tuk ugarnice 5), preko od kasarne.

Lokacija preduzeća Hartman i Konen na karti grada iz 1928. godine

Dobro poslovanje firme se zasnivalo na veleprodaji, prodavali su samo na veliko,odnosno na bogatoj (jeftinoj) ponudi sirovina, prvenstveno živine i jaja, a u kasnijem periodu i svinja, na okolnim tržištima, dobroj tehnologiji prerade i konzervisanja (hlađenja), ali isto tako i na razvijenoj porodično poslovnoj solidarnosti i saradnji, izgrađenim vezama u inostranstvu, pošto je sva produkcija bila namenjena izvozu.

U početku poslovanja, otkupljenu živinu su klali i rashlađivali prirodnim ledom, da bi je tako eksportovali, isto kao i jaja.

Već 1897. godine izgrađena je hladnjača, koja će koristiti u prvo vreme isključivo prirodni led iz Palića, a od 1903. i veštački, sa tehnologijom koja je tek drugi put primenjena u Evropi. Proizvodnja leda će biti registrovana kao posebna delatnost. Kapacitet ledare je bio vagon leda dnevno. Firma je ipak i dalje, u za to pogodnim zimama, kupovala i led sa Palića.

Tehnički planovi izgradnje ledare

Tehnički planovi izgradnje objekata štala

Posle 10 godina boravka u Subotici, kada se firma učvrstila i osnažila a sam Vilim Konen potvrdio kao uspešan trgovac i njegovo materijalno stanje bitno poboljšalo, on 1895. godine uzima za ženu subotičanku iz ugledne porodice Jelenu (Ilona) Jakobčić. Kao svedoci na venčanju su bili Rafael Hartman i sam gradonačelnik Laza Mamužić.

Jelena Jakobčić, sup. Vilima Konena Portret Jelene Jakobčić (vlasništvo Vere Konen)

Osnivanje filijalnih preduzeća, akcionarskih društava, u Segedinu (Szeged) i Sentešu (Szentes), te kancelarija za prodaju u Beču, Berlinu, Londonu i Cirihu, u periodu do 1914. godine, dovoljno svedoči o razgranatom i uspešnom radu firme. U skladu sa tim,raste i bogastvo Rafaela Hartmana, kao i njegov ugled i značaj u široj javnosti, a posebno u jevrejskoj zajednici. O tome govori i podatak da je zauzimao visoko mesto na listama virilista. Pored kuće u gradu, na Paliću je izgradio vilu. (Horgoški put ).

O razgranatim i dobro uhodanim poslovno porodičnim vezama govori što se kao deoničari firme javljaju i Rafaelov rođak Herman Hartman, nemački državljanin, koji je kao opunomoćenik vodio poslove firme u Berlinu, kao i Julije (Julius) Hartman Rafaelov sin , koji je zastupao firmu u Londonu. I Lajčo (Lajos) Šreger, Terezin brat , je bio akcionar, a nadzirao je rad filijala. I njegov sin Imre (Mirko) Šreger će biti akcionar, a obavljaće i funkcije u upravnim telima preduzeća.

Lajoš Šreger (Schreger Lajos) Objekti klanice

Rafael Hartman, utemeljitelj firme, umire 1913. godine, prilikom boravka u banji Bad Nojhajm (Nauheim).

Jožef Hartman (slika sa vozačke dozvole 1936)

Od 1918. godine firma je rekvirirana ali nastavlja da radi i dalje pod pređašnjim nazivom – „Magyar húskiviteli r.t.“, beležeći dobitak 81 825 kruna u 1918/19. godini. Zbog isporuke svinja u Čehoslovačku, Mađarsku i Švajcarsku, i pored zabrane izvoza (zbog velikih nestašica u zemlji), izbila je velika afera, protiv nje je vođen postupak, ali je završen bez posledica po nju. Problemi ishrane stanovništva, koji su se javili u tim, prvim posleratnim trenutcima, pokušali su se su u prvo vreme rešavati zabranama klanja svinja, izvoza namirnica, itd, a zatim maksimirinjem cena. „Vladina intervencija, uredbe i naredbe, i maksimiranje cena krajem 1919. i početkom 1920. nisu bitno izmenili situaciju na tržištu životnih namirnica. Krijumčarenje, korupcija, izigravanje propisa, zloupotrebe pojedinih vlasnika preduzeća, direktora fabrika,… stvorili su velike socijalne i ekonomske probleme.“

Na jedan dopis 1919. godine, iz Ministarstva Trgovine i industrije gradonačelniku Subotice, o tome da li je to društvo „domaće ili neprijateljsko“ on odgovara da nije strano, nego domaće, pošto je ubeleženo u Subotici gde su mu i pogoni, a da od ukupno 5000 deonica, 1/3 drži Vilim Konen, a 2/3 zastupnici udove Rafaela Hartmana.

Kao i većina drugih subotičkih preduzeća, i ova firma je bila prinuđena da plaća i tzv. „ratni porez“ (porez na ratnu dobit).

U novoj državi, to preduzeće dimenzionirano u drugačijim uslovima, zauzeće položaj najveće eksportna kuće za meso, pernatu živinu i jaja. Nasleđena oprema važila je za dosta modernu. Najveći broj zaposlenih je dostizao 250. Uspelo je i da zadrži filijalna akcionarska društva u Segedinu i Sentešu, zatim prodavnice u Beču, Berlinu i Londonu. Pored toga, razvija mrežu filijala u zemlji, kojih će 1925. godine biti 18. U 1921. godini, izvozom ostvaruje 40 – 50 miliona švajcarskih franaka. O poslovanju u tom periodu govori podatak da su tokom 1921. godine zaklali 3 500 svinja, a naredne 1922, – 6320. Od novembra 1918. do januara 1920. godine zaklali su i 1696 ovaca. Maksimalni kapacitet je iznosio: „klanje svinja 300 koamad dnevno, izvoz jaja i živine 400 vagona godišnje“.

I gradnja dvaju novih magacina, nasuprot teretne stanice (k.č.7498/2 i 7499/1-a), 1922. godine, svedoči da promena državno političkih okvira, mije bitno uticalo na poslovanje preduzeća. Ono se, pošto je bilo okrenuto eksportu, priralogođavalo i stabilizovalo i u novim uslovima.

Ali, taj konjukturni period, prvih posleratnih godina, od 1919. do 1923, koji je zahvatio celu privredu, kada i ovo preduzeće beleži dobitke, završave se i nastaje period teškoća. Od 1924. godine bilansi deoničarskog društva su sa izraženim gubicima u poslovanju. U 1924. godini oni iznose – 198 026 dinara, 1925.- 132 735, 1926. – 8 565, 1927. – 51 248 dinara. U 1927. godini izvoz jaja i živine iznosio je samo 10% od maksimalnih kapciteta a klanje svinja je obustavljeno.

Austrija je bila najveće izvozno tržište ove firme, pošto je dozvoljavala bezcarinski uvoz. Ali sa uvođenjem kontigenata za uvoz svinja i mesnih proizvoda iz Jugoslavije, krajem 1931. godine i „Hartman i Conen“ doći će u situaciju da zavisi od „Ureda za kontrolu izvoza stoke“ iz Beograda, koji je određivao kvote za pojedine izvoznike. Za subotičku klanicu one su bile nesrazmerno male: „Kapacitet klanja klanice je 15-20 000 kg mesa na dan, ali sada dobiva izvozni kontigent svega 5000 kg dvonedeljno, a ova količina se dobiva od 80 – 85 živih svinja -mangalica.“ Pošto slične mere uvodi i Čehoslovačka, u tom periodu izvoz beleži veliki pad. Masti i slanine eksportovano je tada samo 4 vagona mesečno.

Tereza i Jožef Hartman pored njihog Rols Rojsa u banji Karlsbad Tereza Hartman

Sa izbijanjem velike ekonomske krize 1929 – 1932, ( u Jugoslaviji 1930 – 1934) firma će iskazivati samo još uvećane gubitke. Za 1930. godinu – 396 123 dinara, 1931.- 387 960, 1932. – 363 783, 1933. – 290 870 i 1934. – 71 690. Oporavak se beleži tek u 1935. godini kada u bilansu imaju dobitak od 271 981 dinar.

Deoničko društvo čija se fabrika (klanica) nalazila na palićkom (Daničićevom putu), u gradu je imalo „gradsko preduzeće“ na adresi Preradovićeva 18. Pored primarne delatnosti,registrovani su, i bavili su se i proizvodnjom leda, kao i proizvodnjom sapuna, u pogonu pod imenom „Nizza“. On je iskorištavao otpadne masnoće iz klanice. Imao je 5 do 10 radnika, kao i elektromotor od 12 KS. Godišnje je izrađivao do 30 000 kg sapuna, finog i za pranje. Dodatke, kao kokosovo ulje, „Nizza“ uvozi iz inostranstva.

Krajem 1919. godine društvu se daje novo ime: „Dioničko društvo za izvoz mesa“. U to vreme najveći akcionari su bili: Julije Hartman, londonski stanovnik, Vilim Konen, Lajoš Šreger, Josip Hartman (Hartmann József, u svoje ime i kao zastupnik svoje majke Tereze, i dr Jako Fišer.

Prisutni akcionari na Glavnoj skupštini juna 1921. godine su bili: Vilim Konen sa 10 deonica, Lajoš Šreger sa 10 i kao zastupnik udove Rafaela Hartmana sa 2000Lajoš Bek sa 10 dr Jako Fišer sa 10 Jene Krišaber ( direktor Opšte privredne banke) sa 10 Geza Pfan sa 10 Antun Kuntić sa 10 ukupno: 2070 komada deonica.

Spisak akcionara Društva za izvoz mesa, 1921. godine

Tada je zabeležen dobitak u iznosu od 238 421 krune. Doneta je i odluka o štampanju novih spojenih deonica, pa se umesto dotadašnjeg broja od 5000, izdaju se spojene – 25 starih za jednu novu, te će ih biti ukupno samo 200 komada, nominalne vrednosti 5000 kruna.

Sasatav akcionara na skupštini maja 1923. je bio sledeći: udova Rafaela Hartmana sa 50 deonica, Vilim Konen sa 30, Julius Hartman sa 30, Hermann Hartmann sa 10, Lajoš Šreger sa 10, dr Jako Fišer sa 10,dr Velimir Kalmar sa 10, Lajčo Bek sa 10, Jene Krišaber sa 10, Geza Pfan sa 10, ukupno: 180 komada

Tada je osnovni kapital, glavnica iznosila 1 milion dinara.

Problemi sa porezima (državnim ali i gradskim) su opterećivali i ovu firmu. Povodom uvođenja trošarine, pišu u u žalbi Senatu i sledeće: „Kao što je poznato, naša firma, koja se bavi izvozom, liferuje svu robu koju pokupuje na teritoriji naše države, u inostranstvo, i to delom posle rukovanja u hladionici, delom posle obrađivanja stručnog, prema zahtevima inostrane potrošačke publike; ona uopšte ne prodaje robu za potrošnju bilo u samom gradu ili makar kojim mestima naše države, pa je sva ovakva, izvozu namenjena roba oslobođena od sviju državnih, gradskih i ostalih dažbina, a ne potpada ni porezu na promet.“ Iz tog dopisa se stiče i dobra ilustracija i o samom načinu rada preduzeća.

O tome kako je visoko cenjena ova firma svedoči i izveštaj subotičke „Opšte i kreditne banke d.d.“ iz 1928. godine. Mada ona i nije mogla baš da bude u tom pogledu najneutralnija, preko te banke je firma vodila svoje finasijske poslove, njen krupni akcionar bio je i Vilim Konen, isto kao i Imre Jakobčić, brat Konenove supruge, koji je zauzimao mesta u upravi te banke, zanimljiva je ocena koju daje. „Preduzeće kako tu, tako i u inozemstvu, izvrsno je organizovano, u svojoj struci dominira svom pijacom u Jugoslaviji i priznato je kao najveće preduzeće svoje vrste. Vlasnici su poznati kao vredni, korektni, solidni i izvanredno bogati trgovci,koji osim imanja u Subotici poseduju znatne nekretnine u inozemstvu.“ Time je banka bonitet firme ocenjivala najpovoljnije, i preporučivala je za saradnju.

Za potrebe izvoza jaja, postojala je posebna tehnologija konzerviranja. Subotička firma je, jedina u zemlji, posedovala hladnjaču, koju je koristila i za konzerviranje jaja. Ona je imala kapacitet 20 miliona komada jaja, koja su držana na temperaturi od 0 stepeni C. Iako je njihova cena na tržištu je bila za 30-40% manja nego kod svežih, na ovaj način se moglo obezbediti stalno snabdevanje tržišta i izbeći sezonske oscilacije u ponudi. Iz jednog dopisa, Ministarstvu finansija, 20.8.1922. godine saznajemo i da: „U našu hladionicu koja je građene u godini 1897. i koju uzdržavamo sa velikom režijom i sa 40 radnika uložimo svake godine u proletnim mesecima radi hlađenja 3-4 hiljade sanduka jaja,…“

Pošiljke jaja, pakovane su u posebne vagone. Putovale su do Londona 7 dana, do Berlina 3, a do Praga ili Beča 2 dana.

Jaja su kupovali širom Vojvodine, vršili njhovu kontrolu pomoću posebnih lampi, loša škartirali, zatim ih pakovali u sanduke od po 14 000 komada i transportovali, većinom železnicom u inostranstvo. Za London su, na pr. iz Subotice imali obebeđenu direktnu vezu sa Antverpenom, odakle su se pošiljke brodom prebacivale preko Kanala i dalje vozom do Londona. Problemi sa transportom su bili redovni. Tako se 1924. godine, žale da pošiljke predate u Mariolani, Kuli, Sekiću i Velikoj Kikindi, već nekoliko dana ne stižu u Suboticu. Pored te neažurnosti železnice, u toj žalbi navode i loše rokovanje sanducima, koje je izazivalo šštete. Broj polupanih jaja se povećao sa 10-12, na 200-300 po sanduku.

Tako su se žalili Direkciji državnih železnica na mali broj „belih“ vagona (hladnjača). U Subotici je po planu bilo stacionirano čak 23 takva vagona, ali je 1925. godine 5 hladnjača poslato u Maribor, što je za firmu predstavljalo velike teškoće, pogotovo u zimskoj sezoni eksporta zaklane živine. Njene potrebe su u toj godini bile u proseku 2 takva vagona dnevno, ali u su u špicu sezone bile i veće; tako su na pr. samo od 4. do 7. decembra imali potrebe za 15 vagona. Sve te pošiljke su bile upućivane za London.

Polovinom dvadesetih godina, u sezoni, izvoze nedeljno i 2-3 vagona žečeva. Klali su i izvozili i ćurke, do 3000 komada na dan.

Lajčo Bek, koji je vodio poslovne knjige preduzeća, obratio se gradskoj Poreskoj komisiji 1927. godine, sa molbom da se firmi umanji razrezani porez. Pošto ne govori srpskohrvatski jezik u dovoljnoj meri, molio je za dopuštenje da se obrati samo pismeno. Izneo je da je trgovina živinom i jajima skopčana sa ogromnim rizicima i mogućnostima velikih gubitaka. Kao primer je naveo avgustovsku isporuku 5 vagona jaja za Frankfurt, koja nije mogla biti preuzeta, pa je na kraju prodata na bečkoj pijaci, što je donelo gubitak firmi od 111 214 000 dinara! Pad pod stečaj, jedne od najvećih domaćih firme te vrste, „Braća Mihajlović“ iz Beograda, po Beku, samo ilustruje težak položaj ovih eksportera.

U klaničnom pogonu su imali pokretne trake i hidrauličnu presu. Na svojoj klanici imali su i industrijski kolosek koji je vodio da pruge za Horgoš.

Piliće, u jednom turnusu od 25 000 komada, su držali i hranili 8 dana u kavezima, da bi ih tek onda zaklali i zamrzli za izvoz. Sličan je bio postupak i sa ćurkama. Na londonsko tržište su samo u aprilu 1925. godine isporučili 140 000 komada. Na englesko tržište izvozili su ćurke do 1940. godine. Samo dve pošiljke ćuraka, januara 1939, imale su težinu od 35 774 kg, cena im je bila 602 000 dinara, odnosno 2650 funti.

Firma je 1926/27. godine izvozila po 120 vagona jaja. Ostalih dvadesetek izvoznika iz Bačke, eksportovali su zajedno 1000 vagona. Kod izvoza živine, firma daje isti podatak, izvezla je 120 vagona, „…dočim ostale firme u Bačkoj – po broju 8-10, ukupno 150 vagona.“ Stalne su žalbe na sporost železničkih veza, i u Vojvodini, kao i onih iz drugih krajeva koje vode za Suboticu. Pošto su jaja kupovali i Hrvatskoj, žalili su se da pošiljkama iz Belog Manastira do Subotice treba 5-6 dana. I izvoz žive živine, zbog problema sa prevozom, bio je problematičan. Firma je železnici zbog toga čak davala i sugestije kako da se urede posebni vagoni za transort žive živine. Tražili su bude 7, a ne 8 noivoa stelaža, na kojima bi živina imala više mesta.

Oni su kupovali živinu, ali je nisu direktno izvozili, nego su kao ostali izvoznici, imali posebne linije za dalje gojenje peradi, kokošaka, gusaka, pataka. Hranjena je 14-16 dana kuvanom kukuruznom prekrupom i tek tako dostizala kvalitet za eksport. Kada 1928. godine dalazi do povećanja cena kukuruzu, firma je tražila da se na osnovu količine izvežene živine dozvoli slobodan uvoz kukuruza iz inostranstva, pošto hranjenje drugim hranivima, traje duže i ne uklapa se u dotadašnje kalkulacije. „Prisiljeni smo našu živinu u mesto prikrupe kukuruza sa ječmom, zoblju, otpadcima i drugim svakojakim semenjem hraniti. Procedura gojenja sa ovakvom hranom traje ne 14-16 dana, kao što je kod hrane sa kukuruznom prikrupom, nego 20-24 dana i nismo u stanju, da postignemo onaj kvalitet, kao pri hranjenju sa kukuruzom.“

O izvozu živine sama firma u jednom dopisu Ministarstvu trgovine i industrije, 1928. godine, navodi i sledeće: „Glavna izvozna sezona je u jesenje i proletno doba, međutim liferujemo mi i preko cele godine, ponajviće za Englesku i Nemačku, a izvozimo godišnje oko 2 miliona kg.“ Dalje ističu da je „…gajenje živine najbolje u Vojvodini razvijeno…“, a u ostalim delovima to je samo uzgredan posao poljoprivrednika, te da bi trebalo raditi na oplemenjivanu i poboljšanju rasa za uzgoj.

Pored žalbi na železnicu, firma je imala velikih problema i sa slabim telefonskim linijama. Tako je 1932. godine na vezu sa Pragom morala čekati 3 do 4 sata. „Naša firma, kao izvoznik žive i zaklane živine, jaja i zaklanih svinja, mora da obavlja prodaju proizvoda većinom preko telefona i to u razgovorima sa prodajnih tržišta. Najvažnije su pijace za produkciju našeg preduzeća: Wien, Berlin, Brno i ostali češki gradovi.“ U konkretnom slučaju problem je nastajao zbog prebacivanja linija za Čehoslovačku u Beograd, a koja su do tada išle preko Budimpešte. Zbog nemogućnosti uspostavljanja telegonske veze sa Pragom, „Hartman i Konen“ su samo u jednom slučaju izgubili narudžbu od 10 000 kg slanine.

O problemima nabavke kvalitetnih sirovina (jaja, živine, prim. aut.) na lokalnim pijacama, koji nastaju ograničenjima nametnutim od lokalnih vlasti, odnosno određenom vremenu kada veliki kupci mogu početi sa kupovinama ( pijace počinju u rano, ujutro 5-6 sati, a trgovci mogu početi sa kupovinama tek od 7 ili 8 sati ), pišu 1929. godine Ministarstvu tgovine i industrije. „Nije u interesu države, da se škartirana i preostala roba izveze, nego naprotiv valja izvoziti baš robu najbolje kakvoće, jer se u inostranstvu mogu postići dobre cene samo za takvu robu i jer će samo na taj način ući u zemlju dobra valuta. Mesnoj potrošnji može da odgovara i roba slabijeg kvaliteta.“

Od gradskih vlasti firma je redovno dobijala oprost, smanjenje gradske takse na klanje i izvozne pristojbe. U jednoj molbi u vezi toga, ukazuje se na veliki značaj takve izvozne trgovine: „Od kako je naše poduzeće od madžarskih velemesara otelo iznozemna tržišta, koja i dan danas koš u svojim rukama drži, veliki deo žive stoke prerađuje se ovde, što je opšti interes za celu državu, jer na taj način dolazi do izvoza naš najvažniji izvozni artikl.“

Na skupštini akcionara održanoj juna 1927.godine doći će do promena osnovnih pravila kojima je utvrđeno ime društva – „Hartmann & Conen izvoz mesa d.d.“. Osnivački kapital je povišen na 3 miliona dinara, u 30 vezanih (spojenih) deonica po 100 000 dinara.

U Pravilima je delatnost, delokrug firme definisana dosta široko: „Trgovina životnim namirnicama, gajenje svinja, marve, ovaca, živine, te prodaja istih u državi ili inozemstvu u živom stanju ili zasoljeno, u svežem stanju ili zamrznutom. Trgovina sporednim proizvodima ovih životinja, u prerađenom ili neprerađenom stanju.“ Pored toga navedena je i proizvodnja leda, salame, konzervi, sapuna i sveća, te trgovina sa tim proizvodima, trgovina jajima na veliko i malo, osnivanje hladnjača te izdavanje istih u zakup, snabdevanje hotela i kafana sa hranom, trgovina žitom i voćem, hmeljom.

U 1929. godini bilo je 10 akcionara, svako sa po 3 komada deonica, vrednosti 100 000 dinara. To su bili: Vilim Konen, dr Jako Fišer, Jene Krišaber , dr Kalmar Elemer, Lajoš Bek, Jene (Eugen) Jakobčić, dr Andrija Tisa, Vilim Konen i Imre Kemenj.

Od 1931. godine, inicijativom Josipa Hartmana, formirano je posebno akcionarsko društvo „A.d. hotel Jagnje“, koje je bilo registrovano i za kupo-prodaju nekretnina. Akcionarsko društvo je već iste, 1931. godine i kupilo „Hotel Nacional“, od dotadašnjih vlasnika, dr Mirka Halbrora, Josipa Hartmana i Stevana Kladeka i njegove supruge Terezije.

Povodom pedesetogodišnjice firme 1936. godine, ona je dobila i posebno odlikovanje od strane beogradske vlade.

Broj radnika je 1934. godine u sezoni, novembar-januar, dostizao 200, u februaru – 100, a od marta do novembra prosečno 30.

Pogonsku snagu obezbeđivala su tri parna kotla, ukupne površine za loženje 160 m. kv. Dva kompresora za hlađenje su imali elektromotore od 110 KS.

Lični opis Vilima Konena (1938.)

Nakon smrti drugog osnivača, Vilima Konena, 1938. godine, doći će do podele firme na dva odvojena preduzeća. Josip Hartman nastaviće da vodi postojeće, a Vilim Konen Jakobčić, osnovaće novo. On je pristupio formiranju sopstvene firme pod nazivom „Industrijsko preduzeće za izvoz mesa i živine“. Podiže i klanicu i hladnjaču „Eskimo“ na adresi Natoševićeva 44 i Carinarska 17. Hladnjača je bila u zgradi 22 x 20 m i imala je 3 odeljenja, od 120, 20 i 60 m. kv. Stvarala je 160 000 kal./h, trošila 52 kw/h i 5 kubnih metra vode. Kapacitet je bio 25 000 kg leda za 16 časova. U prostoriji od 120 kv.m. čuvalo se na – 10 stepeni celzijusa do 2 vagona živine ili 1 vagon voća ili jaja na + 2. U najmanjoj je ostvarivano – 15 st.celz. „Industrijsko preduzeće za izvoz mesa i živine“ dobilo je odgovarajajuću dozvolu Ministarstva trgovine i industrije krajem 1937. godine.

Vilim Konen Jakobčić rođen je 25.5.1903. godine na Paliću, u porodičnoj vili, kao dete oca Vilima Conena i majke Jelene Jakobčić.

Kao sin industrijalca, osnivača preduzeća „Hartman i Conen“, rastao je u okruženju koje ga je rano pripremalo i usmeravalo da se uključi u porodičnu firmu. Tako je pored redovnog školovanja u Subotici, već 1910. godine je dobio učitelja engleskog jezika iz Londona, koji ostaje sa njim do 1917. godine. Te godine, posle mature, otac ga šalje u Zirih i Lozanu, u institute „Minerva“, i „Lycee Jaccard“ na jednu godinu, da nastavi školovanje i uči trgovački posao ali i jezike, francuski i italijanski. Da je savladao tajne trgovačkog posla, potvrđuje njegova kasnija uspešna karijera. Isto tako, naučio je jezike, postao je pravi poliglota, govorio je 6 jezika: nemački, srpskohrvatski, mađarski, engleski, italijanski i francuski. Nakon toga, mladi Konen boravi i u Londonu, otac ga uputio tamo da pomaže u kancelariji matične firme. Po dolasku u zemlju, u svojoj 17. godini, nastavlja „šegrtovanje“ u subotičkom preduzeću. Kao deoničar se javlja 1925. godine da bi u Upravni odbor, prvi put bio izbran 1927. godine. Aktivno je bio i na drugim društvenim poljima, radio je na formiranju i razvijanju „Rotary“ kluba u Subotici. Bio je predsednik tog kluba u 1936. godini. Javlja se i kao član masonske lože „Stela Polaris“. Imenovan je u više navrata za gradskog odbornika u Gradskoj skupštini (Proširenom Senatu).

O poslovima firme, kojima je i on doprinosio, govori jedna epizoda, kada sa Josipom Hartmanom dva puta u posećuje Ameriku (SAD), sredinom dvadesetih godina, i uspešno ugovora izvoz morki iz Bačke u Čikago, koje su na tom tržištu prihvaćene kao zamena za fazane.

Prvi put se oženio 1932. godine sa Darinkom Putnik (koja je preminula 1937. godine), da bi se kasnije još 3 puta ženio. Stanovao je u Trumbićevoj ulici (Petefi Šandora) 7, VI krug. Godine 1927. posedovao je 2 automobila, „Fiat“ i „Renault“, a bio je član i lokalnog „Auto Moto Kluba“ i prvi predsednik subotičkog „Moto Cluba Champion“.

O bogatstvu njegove porodice, odnosno njega lično, dovoljno govori da posedovao sledeće nekretnine: vile na Paliću (Veliki Park br. 7 i 8), a u Subotici kuće na adresama: Kralja Aleksandra ( Borisa Kidriča) 7, Trg Čirila i Metoda (Žrtava fašizma) 5, Teretna 1 (Put Moše Pijade 31), Budanovićeva 6, Carinarska 17 , zatim kuće u Novom Sadu, Beogradu, Debeljači, Senti, Starom Bečeju. I u Mađarskoj je posedovao: 52 stana u petosprtanici u Budimpešti i 700 hektara zemljišta u mestu Buđi (Bugyi), a u Austriji, u Beču, bio je vlasnik 1/3 dve zgrade sa 34 stana, u Nemačkoj u Kelnu bio je vlasnik 1/2 četvorospratne zgrade sa 36 stanova, iporodične kuće u Dizeldorfu.

Pored toga, po podacima iz 1937. godine posedovao je u subotičkom ataru 195 k.j. oranica i 7 k.j. vinograda. To su bila sledeća imanja: Tuk ugarnice 11, 12, 14, i Kelebija br. 208, ukupno 250 lanaca zemlje. Na kelebijskom imanju se bavio uzgojem svinja ( maksimalni godišnji kapacitet je bio do 10 000 komada svinja), i krava ( imao je dvadestak krava simentalske rase). Na 30 lanaca u Tuk ugarnicama gajio je hmelj, koji je izvozio i u Ameriku.

Vilim Konen Jakobčić je pored učešća u porodičnoj firmi, do 1934. godine, nakon toga bio i vlasnik sopstvenog klaničnog preduzeća i hladnjače – „Eskimo“ ( Natoševićeva 44). Kao akcionar se javlja i u nekim drugim subotičkim deoničkim društvima: „Labor d.d.“, „Industrija željeznog nameštaja i metala“, gde je i osnivač sa učešćem svojih 640 deonica od ukupno 4000, spoljni član komanditnog trgvačkog društva „Neuhaus i Holländer“, sa 100 000 kruna uloga ubeleženog 1922. godine, koje se bavilo trgovinom i izvozom poljoprivrednih proizvoda , „Jugomauntner proizvodnja i trgovina semena d.d.“ ( vidi:st? ), „Opšta kreditna banka d.d.“. Bio je i spoljni član firme, sa ulogom od 1 000 000 dinara, komanditnog društva „Kon Mirko k.d.“, koje osniva sa trgovcem Kon Mirkom, 1939. godine. Ono se bavilo „trgovinom kožom i sirovim proizvodima, perjem i vunom“.

Tokom 1939. godine ulaže kapital u radionicu limene robe Vilima Fizija (FÏzi), koja radi od 1922. godine. Na sospstvenom placu u Carinarskoj ulici 17, podigao je još 1930. godine bestrošarinsko „smestište“ (magacin) za špecerajsku i tekstilnu robu ( Magacin je bio u zgradi 40 x 8 m. ) . Tamo će od 1937. biti smeštena Fizijeva fabrika. Od 1939. godine firma se registruje kao komanditno društvo pod imenom „Balkanmetal“. Kapital je iznosio 600 000 dinara. Zapošljava do 70 radnika i bavi se proizvodnjom metalne i limene robe. Kapacitet je iznosio 30 vagona robe godišnje. ( Vidi: Metalna. st.?) Nakon rata nosiće ime „Metalija“. Od 1941. godine, firmu su preuzele mađarske vlasti. Za potrebe vojske izrađivala je čaure. I to je kvalifikovano kao „delo privredne saradnje sa okupatorom.“ i povlačilo je . Oštećena je tokom bombardovanja.

Konen ml. (porodična fotografija)

Iste, 1939. godine, postaje vlasnik voćnog i loznog rasadnika „Hortus“ na Paliću, površine 115 k.j., koji je do tada vođen kao zajdnički sa Hiršl Vladislavom i Šiling Vladislavom. Nakon rata na njegovom imenu bila je 1/2 a na majčinom druga polovina vlasništva.

U 1940.godini registruje izvoznu trgovinu konja i poljoprivrednih proizvoda „Kosovo“, koju juna te godine prodaje Milojković Vojislavu iz Beograda.

Pred rat je imao u bečejskoj pivari 80% deonica.

Po uverenju o narodnosti koje je dobio od gradskih vlasti, 24.1.1940. godine, pripada „Bunjevačkom plemenu“. U uverenju stoji „aimilovan Bunjevac“.

Kao rezervni oficir imao je ratni raspored u 125. bosanskom bataljonu. Po odzivu na poziv, njegova jedinica se nalazila na položaju kod Vrboveca, gde biva zarobljen, ali ubrzo i pušten kući. Po dolasku u Suboticu, okupacione vlasti su ga uhapsile i držale u kućnom pritvoru do septembra 1941. godine, kada mu je dozvoljeno da ode za Budimpeštu, gde ostaje sve do februara 1945, kada se vraća u Suboticu.

Nakon rata nove vlasti ga 1946. godine osuđuju na godinu dana prinudnog rada i konfiskaciju imovine, presudom „Suda za suđenje protiv nacionalne časti“ br.102/1945. Kao olakšavajuća okolnost uzeto mu je to što je boraveći u Budimpešti materijalno pomagao „pokret“ i spasao neke pojedince.

U 1947. godini Gradski NOO mu nudi da preuzme posao upravnika „Državnog tovilišta svinja“ ( Šupljak 208). On je to prihvatio i uspeo da stvori moderan pogon sa 450 radnika, 35 službenika i preko 10 000 svinja.

Ali opet je uhapšen 1949. godine, pod optužbom za krađu, sabotažu i štetočinski rad, i osuđen na smrt streljanjem, da bi nakon nekoliko intervencija ipak bio pomilovan, ostala mu je samo zatvorska kazna. Uzdao se u svetsku javnost, razvio je prepisku sa istaknutim državnicima i vladama, javnim ličnostima.Pisao im je o svom slučaju, o odnosu novog režima prema vlasništvu, privatnoj imovini. Zatvorsku kaznu izdržava radeći u kolubarskim rudnicima. Zatim je prebačen u Sremsku Mitrovicu. U 1958. godini u Mitrovicu je stigao telegram da mu je umrla majka.

Po izlasku iz zatvora radio je u Novom Sadu, kao službenik „Novkabela“.

Dobio je pasoš 1961. godine, ali pod uslovom da se više nikada ne vraća u zemlju. Do kraja života ostaće u Nemačkoj.

Napisao je knjigu svojih sećanja, pod naslovom Unmenschen die sich für Halbgötter hielten (Nehumani koji su sebe držali bogovima) u kojoj iznosi svoja sećanja na detinjstvo i poslovanje porodične firme. Zahvaljujući njegovoj kćerki Veri, koja mi ju je stavila na uvid, korišteni su podaci iz nje. Odatle saznajemo da je u XVI veku rodonačelnik te porodice bio Hans Konrat (Hanss Conradt) zvani Koen (Coen). Knjiga je objavljena u Nemačkoj 1979. godine.

Na drugoj strani, preregistracija stare firme, zbog istupanja Konena, će biti izvršena tek aprila 1939, kada dobija novi naziv – „Hartman i Comp, izvoz mesa d.d.“. Tada su brisani akcionari i članovi uprave stare firme: Lajčo Bek Vilim Conen stariji i Vilim Conen mlađi. Glavnica nove firme je iznosila 3 miliona dinara podeljena u 30 ( 100 spojenih) deonica po 100 000 dinara. Deoničari su bili:

Josip Hartman sa 4 deonice

dr Jako Fišer sa 2

dr Miloš Pavlović sa 3

dr Elemer Kalmar sa 3

Mirko (Imré) Kemenj sa 3

dr Andrija Tisa sa 2

Eugen Jakobčić sa 4

Mirko Jakobčić sa 2

Ivan Rudić sa 4

Steva Sekulić sa po 3 deonice.

To društvo 26.11.1940. godine ima sledeće najveće deoničare: Josip Hartman – 400, dr Miloš Pavlović – 100, dr Juraj Tomičić – 1000, inž. Milan Manojlović – 200.

Josip Hartman (Hartmann József) 1936. godine

U 1940. godini nakon donošenje vladine Uredbe o Jevrejima firma „Hartman i comp.“ piše 31. oktobra „Udruženju industrijalaca“ dopis u kome ističe: „Na sednici naše uprave 29.10. došli smo do zaključka da se naše preduzeće ne može smatrati jevrejskim, jer niti su članovi naše uprave u većini Jevreji, niti se kapital većim delom nalazi u jevrejskim rukama.“. To je bio pokušaj da se izbegne postavljanje vladinog komesara na čelo uprave, a time i omogući dalji rada na izvoznim poslovima, pošto su čak i tada dve glavne eksportne pijace bile Nemačka i Italija. U skladu sa tim, došlo je i do smene poslovođe jevrejskog porekla Mirka Kemenja, februara 1941. godine, na čije mesto je postavljen Andor Nemet.

I za Josipa Hartmana ( Subotica 21.03.1886 – Australija 1975 ) i za njegovo preduzeće, tako završava jedan miran period. Na prosperitetu, u prvo vreme očeve firme, a zatim one koju je sam vodio, Hartman je uspeo da izraste u priznatog i bogatog građanina, i da obilato koristi sve pogodnosti koje su mu se time pružale.

Ali sa približavanje ratnih truba i huka nadirućih tenkova, sa izbijanjem rata i na ovim prostorima, ruši se i imperija Hartamanovih i Konenovih. A nakon rata, za njih ništa više neće biti kao pre. Ime neke simbolike što je Josip rođen iste godine kada njegov otac Rafael sa ortakom Konenenom, registruju firmu „Hartmman i Connen“. Započevći životni put, istovremeno sa očevom firmom, mladi naslednik će tako i tim činom biti vezan za sudbinu preduzeća. Kao akcionar u porodičnoj firmi se javlja već u prvim godinama 20. veka, a nakon očeve smrti 1913. godine zauzima i njegovo mesto Upravnom odboru.

Po narodnosti je beležen i kao Jevrej a pre rat i kao Mađar, po veri kao reformata.

Sudeći po knjizi Konena mlađeg, Jožefova deviza je bila „samo jednom se živi“, hteo je da sve proživi i ima, i bilo mu je svejedno kojim putem stiže do toga. Važio je za „bonvivana“ interesovale su ga lepe žene i novac, puno novca. Po navodima Konena i otac ga je kritikovao zbog takvog pomalo raskalašnog života, te mu je rekao da će završiti na đubrištu.

Posle 1918. godine zastupaće firmu u Beču i Londonu. Pored toga je učestvovao u osnivanju deoničkog društva „Industrija željeznog nameštaja i metala“, a bio je akcinar i firme „Labor d.d.“. Izbran je za potpredsednika „Jugoslovensko – austrijske trgovačke komore“ osnovane 1931. godine u Beču ( Predsednik je bio dr Eduard Prniz ).

Posedovao niz nekretnina u zemlji i inostranstvu: hotele „Jagnje“ i „Nacional“ u Subotici, „Royal“ u Beogradu. U 1939. godini, oš na majčinom imenu, vodila su se imanja od 100 k.j. nekretnina, 73 u Radanovcu i 27 u Tuk ugarnicama. Na njima je pored poljoprivrednih kultura, kukuruza, repe, hmelja, vinograda, gajena i stoka, svinje i drugo.

Kao da njemu, odnosno njegovoj porodici bogatstvo nije bilo dovoljno za sticanje socijalnog ugleda. Težili su da se njihov društveni status potvrdi i na drugi način. Tako su uspeli da se domognu i plemićke titule. Josip (Jozsef) je u 1938. godini pokrenuo postupak za priznavanje titule „visokorodni vitez plemeniti Hartman Josip rinenburški“. (Rynnenburg, provincija Utrecht ( Holandija ) Molba mu je uvažena, rešenjem Min. Unutrašnjih dela Kraljevine SHS br. 26869/ 1937, te je dobio pravo da uz prezime koristi titulu – rinenburški.

Bavio se i sportom, tenisom, 1928. godine osvojio je prelazni pehar.

Za vreme rata firma radi pod imenom „Hártman és társai huskiviteli r.t.“ da bi 30.9.1941. godine bio sklopljen ugovor o izdavanju pod zakup mađarskoj zadruzi „Hangya“.

U prvim danima, nakon uspostave novih vlasti, 18.10.1944. godine u fabrici je zaposleno 235 radnika i 30 činovnika.

Josip je u proleće 1941. godine, bio među retkima kojima je pošlo za rukom da napuste Suboticu, i odu u inostranstvo, sklanjajući se od užasa rata. Vratio se ipak 1945. godine, ali Titova država ga je osudila i oduzela imovinu. „Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti naroda Vojvodine“ doneo je 16.8.1945. godine presudu kojom je osuđen na „7 godina gubitka jevrejske nacionalne časti i 1 godinu lakog prinudnog rada, bez lišavanja slobode“.

U presudi stoji kao obrazloženje: „Što je kao glavni akcioner, generalni direktor i organizator velikog preduzeća „Hartman i drug d.d. za izvoz mesa“ u Subotici, bez ikakave prinude sklopio zakupni 30.9.1941. ugovor i izdao „fašističkoj“ firmi „Hangya“ iz Budimpešte svoje preduzeće. 1943. prodao je zakupcu i „svoj patent za fabričko konzerviranje mesa, svoj čuveni patetnt o proporciji smeše za fabričko zgotovljenje mesnatih proizvoda“. Novi upravljači su za vreme rata preradili 65 000 debelih svinja. Pored toga Josip je izdao i svoju sušaru za hmelj.

Presudom istog suda br.Sn. 118/1945 osuđena je i supruga Imrea Kemenja, Sadecki Terezija.

Od Hartmanovog imanja oduzete (konfiskovane) su sledeće nekretnine: kuće u Trumbićevoj 21 i Preradovićevoj 18, Park Kralja Petra 7, Paje Dobanovačkog 6, imanja u Tuk ugarnice 3, Radanovac 75, 95, Halaški vinogradi 526, kuće: Čista ulica 11, Horgoški put 84 i 91, hotel „Nacional“ i „Zlatno Jagnje“, odnosno sva imovina deoničarskog društva „Zlatno Jagnje d.d.“, čiji je on glavni deoničar. To su bili hoteli „Zlatno jagnje“, „Nacional“, gostione „Malo jagnje“ i „Tri šešira“, kafana „Grand“ i zgrada na Horgoškom putu br. 72, „Ovo deoničarsko društvo bilo je fiktivno a u stvari isključiva svojina konfiskovanog Hartman Josipa“ kako to stoji u zapisniku o primo predaji ugostiteljskih radnji organima novih vlasti. Pored toga i hotel „Royal“ u Beogradu, kuće u Paraćinu, Starom Bečeju i 90 lanaca zemlje u Subotici.

Presudom Sreskog narodnog suda Vp 1727/1945 od 14.1.1945. godine, konfiskovano mu je celokupno imanje fabrike, nekretnine ukupne površine 7862 kvadratna metra kao i sav zatečen tehnički uređaj, živi inventar, gotova roba i ostalo.

Zapisnik o konfiskaciji imovine fabrike Hanđa 1945. godine

Nakon toga, Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946. firma će biti nacionalizovana i nastaviti sa radom pod imenom „Bačka“. Tada je imala 7 hladnjača, 4 velike pušione, otsek za konzerviranje, otsek za odvajanje mesa od kostiju, za punjenje kutija, za tutkalo. Sačuvana su ostala i 3 autoklava od 3 atmosfere za iskuvavavnje. Od mašinskog pogona popisani su parni kotao od 9 atmosfera, parna mašina 90 KS, gasgenerator 125 KS, centrifugalna pumpa ( 200 l/min ), amonijak kompresori od 200 000 i 60 000 cal, 30 elektromotora od 60 do 0,5 KS. Broj radnika dan – 10.12.1944. godine je bio 396. Dnevni kapacitet je iznosio 300 svinja, 35 goveda, 2000 kg kobasičarske robe, 3500 suhomesnatih proizvoda.

Familija Konen

Kao „29.novembar“ osnovana je Rešenjem Vlade NR Srbije, br.73 od 3.9.1946. godine.

Time je Hartmanu konfiskovana celokupna imovina, sem kuće u ulici Kralja Petra 7.

Josip Hartman dospeva 1948. godine u Izrael, pa zatim u Nemačku. Životni put okončava 1975. godine u Australiji.

„PRVA SUBOTIČKA FABRIKA SALAMA“

Avgusta 1920. godine počela je sa radom „Prva subotička fabrika salama“. Nalazila se na adresi Mažuranićeva 60. Kao vlasnici su u Registru Ct VIII 66 , bili upisani dr Mirko Halbror( Hálbrohr Imre ) , Leopold Ingus, Aleksandar i Ignac Frenkel.

Zapošljavala je 20 radnika. Dozvolu za rad klanica dobija 1920. godine. U fabrici je kao poslovođa bio zaposlen i budući zet Aleksandra Ingusa, Hugo Lang iz Iloka. Za njega je Ingus podneo molbu Senatu da mu se odobri boravak. U njoj navodi da Hugo neće predstavljati teret za grad, pošto mu on obezbeđuje smeštaj u svojoj porodičnoj kući, VII krug br. 68, gde je već živelo 6 porodica, a i raspolaže nekretninama u Iloku vrednosti 500 000 kruna.

Dozvolu za podizanje sopstvene prodavnice u VI krugu (Sečenji trg, ? ) dobila je 1920. godine.

Nije bila dugog veka, prestaje sa radom već 1921. godine.

Za snabdevanje lokalnog jevrejskog stanovništva postojala je:

„PRVA ORTOPEDSKO KOŠERSKA TVORNICA SALAMA“

Njen vlasnik je bio David Reis . Bavila se klanjem i izradom salama i kupoprodajom pilića. Registrovana je u opštinskom registru D 244/1922. Bila je to zapravo radnja manjeg, zanatskog obima. Prekinula je sa radom 1925. godine. Vlasnik se otselio za Mađarsku (Bačolmaš).

„TVORNICA SALAMA KORHEC“

Put, od mesarskog šegrta, zatim kasapina i kobasičara – do vlasnika industrijske klanice, bogatog i uvaženog poslovnog čoveka, prešao je Julije Korhec (Korhec Gyula) u roku od samo desetak godina.

Još u svom rodnom mestu Starom Bečeju započeo je septembra 1918. godine mesarski obrt. Po dolasku u Suboticu , 1921 godine kupuje od subotičkog mesara Reže Sabadoša kuću sa radionicom (Jugovićeva 6) i opremom. Ovlaštenje za mesarsku i kobasičarsku radnju izdato mu je 21.2.1922. godine. U narednom periodu, radeći i za Grad, kao snabdevač Javne bolnice i drugih gradskih ustanova, uspeo je da razvije posao i stekne kapital za ulaganje u nove investicije.

Đula Korhec (Korhec Gyula)

Kupovinom, 1927. godine, placa sa izgorelim objektima bivšeg „Olga“ (ranije „Polak“) mlina, Paje Kujundžića (Braće Radića) 128 – 130, krenuće u izgradnju svoje radionice za preradu mesa sa modernom opremom za preradu. Dozvolu „za uspostavu kobasičarske fabrike“ ( C 12/1927) dobija iste 1927. godine. Naredne godine kupuje u Mađarskoj i uvozi odatle novu opremu za hlađenje. Tokom 1928. godine već radi na adresi Paje Kujundžića 128-130. Nadležne službe ga tada vode kao industrijalca. U 1929. godini kapacitet prerade je bio 50 komada svinjadnevno. Broj zaposlenih radnika je bio 40. Za pogon mašina imao je instaliran elektromotor.

Po izveštaju obrtnog odeljenja Gradske policije, Korhec je tada godišnje klao ( na gradskoj klaonici) 600 komada rogate marve, 800 teladi i 1000 svinja. Meso je prerađivao u svom pogonu, praveći razne kobasičarske proizvode.

Izveštaj „Opšte kreditne banke d.d.“, čiji je komitent Korhec bio, iz 1928.godine opisuje ga na ovaj način. „Imenovani je vlasnik moderno uređene tvornice za preradu mesa, koju je pre godinu dana podigao prodajom svojih ranijih nekretnina, sa investicijom od 600 000 dinara. U gradu podržava 5 prodavaonica, koje u struci postižu najveći promet. Mesečni promet sviju prodavnica dostiže 700 000 dinara. Poznat je kao marljiv i poverenja vredan trgovac. U stručnim krugovima uživa dobar glas. Poseduje nekretnine, koje su opterećene hipotekom u našu korist, te bogato skladište, 2 teretna i jedan osobni automobil. Čista imovina se ceni na 1 500 000 dinara.“

Imao je uređaje i za proizvodnju leda, koji je prodavao ali najviše ga koristio za hlađenje svojih proizvoda pri pakovanju u vagone.

Kao i većina drugih mesarskih radnji i on je od otpadaka proizvodio običan sapun za pranje.

O razvitku njegove firme svedoči i to što je već 1931. godine imao i filijale u Novom Sadu, Somboru, Starom Bečeju, Velikom Bečkereku i Senti.

Imao je i 5 prodavnica u gradu na sledećim adresama: Štrosmajerova 20, Paje Kujundžića 128, Krupežićeva 3, u Malom Bajmoku, Karađorđev trg 2, 1 na Paliću -Horgošku put 61, kao i tridesetak van Subotice.

Zaposleni ispred subotičke prodavnice Korhec sa suprugom (1930.)

U Čoki formira 1934. godine „Javno trgovačko društvo za izradu salame i kobasičarske robe“ sa veleposednikom Đorđem Ledererom (Lederer Georg). „Fabrika je proizvodila: salame, kobasice, mast, sapun i drugo. Tokom 1934. godine ona je proizvela: 40 vagona masti, 39 vagona svežeg mesa, 40 vagona kobasičarske robe i jedan vagon sapuna. Na domaćem tržištu prodale je 66 odsto robe a ostatak 44 odsto izvezla je u Nemačku, Austriju i Čehoslovačku.“ U toj godini beležila je 65%, a u 1937. – 55% iskorištenosti kapaciteta. Zapošljavala je 80 radnika.

U 1935. godini stvara komanditno društvo, registrovano u Subotici, „Korhec Julije, fabrika salama i kobasičarske robe k.d.“ sa ortakom Lederer

Đorđem iz Čoke, koje je u narednoj godini dobilo sedište u Čoki.

Tokom 1938. godine Korhec se i preseljava, prebacuje proizvodnju u Čoku. Odatle je doduše slao robu u svoju subotičku hladnjaču. Tek početkom 1941. godine, prijavio je prekid rada u Subotici.

I on je spadao u red subotičkih privrednika koji su od „Opšte kreditne banke d.d.“ dobili velike zajmove pred sam rat. Korhec je februara 1941. godine dobio hipotekarni zajam od 2 miliona dinara. Žiranti su bili Artur i Georg Lederer, sa svojim nekretninama, 2 fabrike špiritusa i 664 jutra zemlje u Čoki.

Od nekretnina Korhec je pre rata posedovao kuće u Subotici: Sokolska ulica (Drapšinova) 2, Skotus Viatora 49, 113 i 115 (Prvomajska) , Paje Kujundžića (Braće Radića) 128, kao i kuću u Budimpešti koju je decembra 1941.godine prodao. Pored toga imao je 2 kamiona ( „Ford“) i 2 putnička automobila, „Torpedo Classic“ i „Fiat 520“.

Za vreme rata fabrika je bila pod nemačkom upravom.

Sreski sud u Subotici 1945. godine doneo je odluku o konfiskaciji njegove celokupne nepokretne imovine.

U prostorije u kojime se nalazila ova fabrika, nakon rata se uselila zadruga „Mesar“. (Šta je radio J.K. ? posle )

Kao izvoznici stoke postojale se i sledeće firme:

„Herman Baruch i sin“, vlasnika Hermana Baruha (Baruch Herman )i sina Aladara ( Aladár). Bavila se poslovima exporta – importa prehrambenih artikala. Oni su izvozili živinu u Švajcarsku, Nemačku, Austriju, (Beč), Breslau. Baruh Herman je izvozio i jaja, konzervirana, odnosno hlađena i pakovana u limene kutije. Hladnjaču za te svrhe izgradio je 1931. godine. Poslovao je i sa filijalom „Hartman i Conen“ u Londonu. Adresa ove subotičke firme je bila Tolstojeva 9. Nakon rata, taj objekat je pao pod udar Zakona o nacionalizaciji.

I firma Fridriha Pulmana (Fridrich (Frigyes) Pullmann), koja je nosila njegovo ime, izvozila ježivinu. Izvoz je pretežno išao u Austriju, Nemačku. Tako, guske, piliće, ćurke, šalje 1930. godine u Beč. Nalazila se u Mariborskoj ulici br.7. Ostvarivala je godišnji promet od 2-3 miliona dinara.

Vojislav Kovač isto je izvozio guske, kokoške i zečeve u Beč. Tako je za 3 meseca 1931.godine u grad uvezao, i na tu količinu platio trošarinu, 24 590 a izvezao 32 434 kg pernate živine.

Bela Farago (Farago Béla ) sa suprugom Julijanom Kasa imao je od 1919. godinu firmu, mesarsku radnju, pod svojim imenom, koja se bavila trgovinom, izvozom i preradom živine. Od 1919. godine otvara i prodavnicu u Štrosmajerovoj 24. Posao je proširio 1936.godine, od kada se vodi kao industrija. Tada je imao radionice i na adresi Bledska 8. Zapošljavao je 35 radnika. Pogon su činili elktromotori, 5 komada, ukupne jačine 40 KS, koji su pokretali 8 mašina. U 1938. godini, uz saradnju „Zadruge za proizvodnju i izvoz stočnih prerađevina“ , nabavlja opremu za hlađenje, fabriciranje leda i topljenje masti. Firma mu je 1937. godine procenjena na 450 000 dinara. Za vreme rata preduzeće je izdato pod zakup I nastavilo sa radom. Nakon rata vlsnicu su kažnjeni a imovina im je konfiskovana.

„Armin Hermann“ bila je firma koja se bavila eksportom jaja i živine. Nalazila se na adresi Paje Kujundžića 5.

Kao izvoznici svinja javljaju se: Beno Sekelj (Székely Beno) , Ivan Sekelj, Korhec Julije , „Adrija“ vlasnika Nikole Đorđevića, Vasa Rajković, „Jugo-export“ Mirka Gutmana, Erne Presburger , Mirko Kemenj ( Kemeny Imre) , „Predović d.d., Zagreb“, društvo koje je imalo svoju poslovnicu u Subotici.

„GINGOLD SALAMON, TVORNICA RIBLJIH KONZERVI“

Osnivač ove firme koja se bavila preradom i konzerviranjem ribe a time bila jedina te vrste u Subotice a i šire, bio je Salamon (Samuilo,Šulem) Gingold. U poslovanju se koristila svojim porodičnim vezama u drugim delovima zemlje a i inostranstvu. Osnivačev sin će voditi firmu od 1935. godine.

Salamon je u Apatinu u periodu pre rata držao u zakupu ribnjak nadhercega Fridriha, i bavio se u prvo vreme trgovinom a zatim i preradom (konzerviranjem ) ribe. Obrtnicu za preradu ribe dobija 1915. godine u Apatinu. Zbog trgovačkih poslova sa dunavskom ribom, u Suboticu povremeno navraća počev od 1912/13 godine. „Iz ovog sam razloga još pre mobilnog doba, liferovanu artiklu u Subotici razpakovao i ponovo u led stavio i takvo je ova artikla stavljena na uporabu, odnosno je bila na ovakav način liferovana.“ Predmet se odnosi na odluku gradskih vlasti 4799/1920 gr.sen. o izgonu porodice Gingold kao ratnih doseljenika, na koju Salamon ulaže niz priziva (žalbi). Od 1916. godine se stalno nastanjuje u Subotici. „Kao ribogojac, po umerenoj ceni razprodajem ribu u Subotici i sa ovim unapređavam snabdevanje ovoga grada. Inače sam nameran ustanovit fabriku za konzerviranje riba čim bi raspolagao sa dovoljnim lokalom.“ O potrebi za njegov ostanak u gradu Ministarstvu socijalne politike piše i sledeće: „Slobodan sam navesti, da kada u ovim teškim socialnim vremenima i silni radenici stoje bez zarade, nije opravdana odluka senata onda kada sam ja izabrao Suboticu, istina za vreme rata, da stvorim fabriku, kakve u Jugoslaviji nema i da na ovaj način, dam posla mnogim ljudima, koji sada stoje bez posla zbog nestašice fabrika ovoga faha. Izabrao sam Suboticu, jer saobraćajni položaj je najpodesniji za brzo i svestarno odliferovanje ovog materiala.“ i nastavlja „…ipak se ne smije izgnati čoveka, koji spoznavši duh današnji vremena, hoće sa svojim znanjem i kapitalom da pomogne kod konsolidovanja nove države s jedne strane radništvu a s druge pak tako rekuć hoće da pomogne državi kod podizanja industrije koja je tako rekuć još u koljevci.“ I zaista, Senat, nakom cirkularnog dopisa Ministarstva za socijalnu politiku, br. 13 033/1920, u kojem se ističe da doseljenicima „ne bi trebalo praviti smetnje u pogledu nastanjivanja u mestima gde doduše od pre nisu imali svoje redovno prebivalište, ako u istom kane podići kakovo industrijsko ili obrtno preduzeće.“ , povlači svoju raniju odluku i omogućava Gingoldu da osnuje svoju fabriku; „Pošto je njegov boravak ovde, od koristi iz narodno gospodarskih obzira“ potpisuje 4.1.1920. godine i tadašnji gradonačelnik Andrija Pletkosić, odluku o dozvoli za boravak, Salamonu Gingoldu.

Time je omogućeno ovom poslovnom čoveku da nastavi sa svojom deletnošću u Subotici. Od trgovine ribom razviće pogon za njeno konzerviranje i preradu.

U početku je, do 1925. godine, uspostavio svoju fabriku ribljih konzervi u ulici Skotus Viatora 12.

Dozvolu za gradnju novog pogona, na adresi Nikolićeva 17 (danas Nade Dimić) dobija 1924. godine. Tako će naredne 1925, biti završen objekat u kome će nastaviti da radi na dotadašnjim poslovima. ali pod imenom – „Ocean“. U toj radionice će imati kompletnu instalaciju za izradu limenih kutija, konzervi, koju je 1922. godine kupio u Magdenburgu.

U 1939. godina pogađa ga sistem dozvola za uvoz iz neklirinških zemalja. On je inače uvozio do 10 000 kg ribe iz Holandije, Norveške, Nemačke i Engleske. Pošiljke haringi su stizale i vodenim putem. Tako je 1938. godine stigla u Bezdan pošiljka haringi u salamuri iz Ostendea (Belgija). Preuzimanje je teklo uz probleme, zbog naplate carine. Država je pokušavala da zaštiti domaće, morsko ribarstvo, i visokim carinama za tu vrstu ribe, što naravno pogađa Gingolda. On se žalio da domaće sardele ni u kom slučaju ne odgovaraju u svrhe mariniranja, te da samo uvozne haringe omogućavaju njegovu proizvodnju.

Broj radnika: 1934. godine 20-40 u sezoni, leti 10-20

1939. godine 30-40 u sezoni, leti 8-10

Maksimalni kapacitet prerade je u 1934. godini iznosio:

20 000 kg marinada haringi proizvedeno – 9000 konzervi

50 000 kg rusla proizvedeno – 8000 staklenki

2 000 kg kozervi slatkovodne ribe

Kapacitet je bio iskorišten sa 30%.

Nadnice radnika su 1939.godine bile 24-35 din, a radnica 20-30 din.

Gingold je bio član i apatinske firme „Gingold, Salzmann, Ellenbogen“ (Ellenbogen je rođeno prezimo Gingoldove supruge. Tu upućuje da je i ta firma bila porodičnog karaktera, a pošto je on došao u Suboticu upravo iz Apatina, sigurno je pored rođačkih, zadržao i dobre poslovne veze u tom mestu.) , koja se isto bavila poslovima prerade i izvoza ribe.

Od 1930. godine ta firma će izvoziti svežu ribu u Poljsku. Izvoz je išao iz Apatina i Subotice. Riba se izvozila u vodi ( posebnim vagonima) ili na smrznuta u ledu. Gingold se interesovao za izvoz u Poljsku još 1927. godine. Zahtevao je i uspostavljanje telefonskih veza sa Varšavom i Katovicama. U jednom dopisu navodi da bi mogao nedeljno da isporučuje 10 000 kg ribe.

Gingold se priključio i grupi preduzetnika koja je početkom dvadesetih godina dobila pravo zakupa ribolova na Paliću i Ludošu. Godišnja zakupnina je iznosila 112 500 dinara. Nju su činili dr Joca Milekić – advokat, Imre Prokeš – veleposednik i Samulo Nađ – direktor banke. Oni su dobili pravo privrednog ribolova na licitaciji 1922. godine. Ta grupa je formirala „Paličko ribarsko društvo“ i uz redovno poribljavanje šaranskom mlađi, godišnje je izlovljavala do 50 000 kg šarana. Zakup koji je važio 10 godina, produžen im je njihovu molbu do 1938. godine, zbog izuzetno loših vremenskih prilika, suše 1927/8, velikih mrazeva 1928/9 i opet sušne 1929. godine. Time je Gingold praktično osnažio svoje pozicije kao glavni snabdevač grada svežom ribom.

Jedna od otežavajućih okolnosti za plasiranje ribe na subotičkom tržištu bila je i gradska trošarina. Za ribu iz uvoza, na pr., jednog vagona koji je koštao – 25 000 dinara, trebalo je da se za trošarinu plati 10 000 dinara.

Sin osnivača, Dragutin (Karlo) vodi 1935. godine preduzeće za preradu ribe, a kao suvlasnik i „Adin, prvu jugoslovensku tvornicu končanih dugmadi“ ( Skotus Viatora 12 )

Za vreme rata Salamon je deportovan u logor i nije se vratio. Sin Karlo i njegova supruga Alisa isto se nisu vratili iz logora. Njihove nekrtenine su prešle u državnu svojinu. (za Gingold Salamona i Alisu 1948. uknjižene su nekretnine z.k. 8228 u korist opštenarodne imovine

Iz ovih krajeva gde su se stvarali i veliki viškovi žitarica, izvozile su se određene količine tih tržišnih viškova. Zbog toga se razvio i poseban sloj „veletrovaca žitaricama“.

U 1914. godini je bilo 8 -10 takviih trgovaca, koji su izvozili godišnje do 12 000 vagona žitarica. Podatak da ih je 1933. godine bilo samo 4, i da izvoze samo 3 do 4 000 vagona, dovoljno govori o krizi kroz koju je prolazila poljoprivreda kao i promenama koje su nastale u toj vrsti trgovine.

Još 1927. godine postojao je veći broj trgovačkih i agenturnih radnji, 15 do 20, koje su se bavile trgovinom žita na veliko i izvozom. Neke od njih su: „Emil Lederer“ , „Union“, „Geza First“ , „Joca T. Radić“.

Memorandumi trgovina žitaricama,

Jedna od najvećih izvozno uvoznih firmi u tom poslu je bila „Trgovačko prometno d.d.“ Zagreb, filijala u Subotici (Ct VIII 158 ), čija se kanclerija nalazila u Zmaj Jovinoj 3. U 1938. godini ta firma je prijavila prestanak rada.

Većinski akcionari 1923. godine su bili: Karlo Lederer iz Zagreba, Edmund Lederer iz Subotice, Julije Vojnić Tunić, veleposednik iz Subotice.

MLINARSTVO

Zemljoradnja, odnosno kultura pšenice, kao njena osnova, bila je preduslov za razvoj mlinarstva i u Subotici. U Budimpešti, već u prvoj deceniji nakon Nagodbe, dolazi do predimenzioniranja mlinske industrije. Pioniri parnih mlinova u gradu su bila braća Horovic, Lajoš Antunović, čiji mlin se nalazio na samom ulazu u Dudovu šumu a izgoreo je u požaru pre I sv. rata i Jovan Đorđević, koji je mlin podigao 1873. godine u ulici Miloša Obilića 26.

U 1874. godini postojalo je 75 suvača i 11 vetrenjača u gradu.U Malom Bajmoku se i danas nalazi jedini sačuvan objekat mlina – vetrenjače. Podignut je 1867. godine. Još pre I sv. rata, kao i u kasnijem periodu, gradsko zemljište na kojem se nalazila i vetrenjača izdavano je u zakup. Zakupci su bili iz mlinari iz porodice Mikuška.

Nacrt vetrenjače u Malom Bajmoku

Zakon iz 1880. godine pomogao je razvoj kapitalističkog privređivanja. Po njemu se više nije prostiralo pravo zemljišnog gospodara na parne mlinove, na kapitalistička postrojenja. Ulazak stranog kapitala, kao na pr. osnivanje filijale Austro-ugarske banke u Subotici – 1891. godine, izgradnja železničke pruge Budimpešta – Zemun, preko Subotice, 1883. godine (i ogranaka Subotica – Baja ), također su bili faktori razvoja.

Tako je 1889. godine bilo 8, a 1892. već 13 parnih mlinova u Subotici.U Novom Sadu ih je 1896. godine bilo 5 a u Somboru 3. Godine 1890. podigao je Ferenc Šimegi svoj mlin, odmah iza Majšanskog mosta. Zanimljivost je što je njegov pogon bio prvi u Subotici koji je dobio industrijski kolosek. U unutrašnjem gradu bilo je 1906. godine 1 električni i 8 parnih mlinova.

Prvo deoničarsko društvo mlinske struke osnovano je još 1862. godine. Bilo je vrlo kratkog veka.

Krajem I sv.rata bilo je 12 mlinova. Zanimljivo je da su se vreme rata podigli sledeći mlinovi: Kladek Frenca, Kornhauser Ignaca, Polak Artura, Glid Vilmosa, Brumer Antala i Pecarski – Julinac. Nakon rata, većina mlinova se našla pod državnom „Upravom zaplenjenih mlinova“ koja se starala o snabdevanju stanovništva. Problemi za mlinarstvo u prvom posleratnom periodu bili su i slabo snabdevanje ugljem. Četiri subotička parna mlina bila su projektovana da upotrebljavaju kvalitetan ugalj, kojega tada nije bilo dovoljno. Mlinare pogađa i prelazak na smanjivanje upotrebe finog belog – tzv. „luksuznog brašna“.

U periodu 1919-1923, na nivou zemlje, beleži se favoriziranje izvoza brašna, da bi od 1923, 1924. godine nastupila stagnacija, koja će preći u krizu. Ipak u to vreme, do 1923. godine zaživela su i 3 nova mlina u Subotici: „Kohan Vince“, „Rajčić“, „Vujković“. U 1925. godini bilo je ukupno 13 mlinova, koji su imali maksimalni dnevni kapacitet od 218 tona.

Cene na lokalnom tržištu, za metar žita su bile: 1924. godine – 417, 1930. – 125, a 1931. godine – 160 dinara.

Broj mlinova je 1927. godine iznosio 8. Njihov dnevni kapacitet je iznosio 193 tone. Krizu produbljuje i slab rod pšenice 1930. godine. Za 1941. godinu zabeleženo je da ima 11 mlinova u gradu i 11 u okolini.

Visina „ujma“ ili „ušura“ kod subotičkih parnih mlinova iznosila je 1937. godine 16 %.

Mlinska industrija je bila izuzetno razvijena upravo u Bačkoj. O tome govori i podatak da je na toj teritoriji 1924. godine bilo 150 mlinova, ukupnog dnevnog kapaciteta 140 v. , a od ukupno 270 koliko ih je bilo u čitavoj Vojvodini 270

Nakon 1918. godine sa ovih teritorija sakupljano je žito i za pasivne krajeve.

Do 1925. godine carinska politika je stimulisala izvoz (jedno o većih izvoznih tržišta bila je Čehoslovakčka) a od tada sve više preovladava uvoz žita, iz Italije i prekomorskih zemalja, posebno iz Amerike.

U Subotici je, po jednom dokumentu iz 1919. godine bilo 9 mlinova:

1. „Udruženo gornjobačko paromlinsko d.d.“

2. „Margit mlin d.d.“

3. „Berger“

4. „Polak“

5. „Glid“

6. „Ibersberger“

7. „Krišaber“

8. mlin Žige Dajča

9. „Kraus“

Za 1934. godinu postoje podaci da su radili sledeći mlinovi:

Ivana Crnjakovića ( Aleksandrovski salaši, Zapadne ugarnice 475 ),

Berger Jakova ( Save Tekelije 80 ),

„Udruženo gornjobačko paromlinsko d.d.“ ( Beogradski put 120)

„Margit mlin d.d.“ ( Sudarevićeva 50)

Vujković Lojzije ( Paje Kujundžića 132 ? ),

Vujković i drug ( Jukićeva 41 ),

Peić Ivana,

Hugo Wajs ( Majšanski put ),

Vermeš Karla ( 20 ) sada (1934.) vlasnika Horvat Stevana na

Šupljaku.

Inž. Kosta Petrović, u svojoj publikaciji (st 120) daje podatke da rade i mlinovi:

Glid Vilim ( Bajski vinogradi 131)

Glid Vilim ( Save Tekelije 37)

Kladek ( Frankopanska 24)

Požari su zahvatali i ovdašnje mlinove. U kriznoj situaciji bilo je i slučajeva podmetanja požara da bi se od oiguravajućih zavoda povratio uloženi kapital.

U periodu 1900 – 1914. godine bilo je 6 mlinskih požara, izgorela su i dva velika mlina – Kunec Milka i Stantić Lajoša ( Požar je izbio 1907. godine Vlasnik je naplatio od osiguranja i sagradio novi) te Antunovićev. Od 1920. do 1925. godine izgoreli su „Rajčić“, „Kohan“ i „Polak“ mlinovi, 1928. – „Patoč“ mlin a 1939. godine „Berger“ mlin.

U 1925. godini tako je izgoreo mlin Vince Kohana. Osnovan je 1921. godine na Senćanskom putu (Ulica oslobođenja 85.). Kohan marta te godine dobija građevinsku dozvolu za građenje kuće i parnog mlina na adresi – Senćanski put 85.

Tehnički nacrt mlina – Kohan

Dozvolu za upotrebu dobija tek jula 1925. godine. U zapisniku tehničkog pregleda komisija navodi da je uočila nepravilnosti, „krovne grede su uvedene u dimnjak“ i naložila da se to ispravi. Firma je 1924. godine pretvorena u JTD. Sa kapitalom od 1 milion dinara ulazi Kozma Deže (Dezsö), mađarski državljanin rodom iz Barča. Da nisu na odgovarajući način ispravljeni tehnički nedostatci u vezi krovne konstrukcije, svedoči izbijanje požara, koji se desio krajem 1925. godine. Kozma Deže nakon požara, namiruje svoja potraživanja i vraća se u Mađarsku, gde nastavlja da trguje žitom. Od osiguravajućeg zavoda vlasnicima je isplaćena suma 2 000 000 dinara. Izgorelu konstrukciju zgrade nisu obnavljali, već su je prodali novoosnovanoj firmi „Fako d.d.“

Vince Kohan će ostati u mlinarskoj struci, registrovaće svoju trgovačku „radnju za meljavu“, pošto je od ostatka novaca uzeo Mikuška mlin, za 800 000 dinara. No, nije imao uspeha u tom poslu, u 1930. godini Vince Kohan radi kao običan mlinar u mlinu „Forgács“ u Bačkoj Topoli. To je period nakon što je, kako sam novodi „materijalno potpuno propao“. I Grad je potraživao od njega 61 264 dinara, a pošto nije bio u stanju da ih vrati, on čak biva i osuđen na 6 meseci zatvora.

MLINOVI

CRNJAKOVIĆ IVANA, Aleksandrovo

U 1919. godini kao vlasnik mlina u Šandoru, br. 308. javlja se Ivan Tumbas. On je te 1919. godine dobio dozvolu da umesto električnog pogona ( vladala je nestašica električne energije ) izvrši zamenu parnim pogonom.

„Viktorija“ mlin se nalazio se u Aleksandrovu.( Zapadne ugarnice 475 ). Crnajković je 1933. godine sklopio ugovor sa Ilijom Šibalićem, koji je radio na snabdevanju hlebom pešadijskog puka u Subotici; za isporuku 280 v. brašna u narednih godinu dana. Pošto je cena žitu upravo tada pčela da raste, vlasnik mlina upada u bankrot, i prinuđen je da rasprodaje nekretnine. Sa druge strane profitira Šibalić koji upravo tada kupuje komleks nekretnina ( doduše na ženino ime) u Zobnatici. st. 83. ) Kapacitet mlina je bio 1,2 v. za 24 časa, a broj zaposlenih se kretao od 10 do 15.

Geza First (Fürst) kupio je mlin „Viktorija“ 1935. godine od Ivana Crnjakovića. Cena za mlin i 2 jutra parcele na kojoj je ležao je bila 160 000 dinara. First je postao jedan od vodećih liferanta brašna za pasivne krajeve, Bosni i Hercegovinu. U 1939. godini zapošljava samo 12 radnika.

Izdat je u zakup avgusta 1941. godine Vaj Aleksandru iz Budimpešte . Tokom rata pretežno je radio na ušur za civile. Ipak, First je kažnjen a mlin konfiskovan 1947. godine.

„BAČKA“

„Bačka“ mlin (Miloša Obilića 64) je imao kapacitet od 6 vagona dnevno. Za vreme rata, 1942/3 godine je demontiran i prenet u Budimpeštu. „Prostorije gde se mlin nalazio koristo je „Žitopromet“ u Subotici za svoj magazin i za gradsku pekaru koja je sada u izgradnji.“

„BERGER JAKOBA MLIN“, Save Tekelije 80

Osnovan je 1906. godine. Adresa mu je bila VI krug, br. 416. odnosno Save Tekelije 80. Nakon 1918. godine, kada su Jakov Berger, pa zatim njegova udova Štajn Julijana ( od 1931. godine ) ubeleženi kao vlasnici mlina,vodio se kao industrija. Jakob Berger je 1921. godine, na Paličkom putu, preko od „topničke kasarne“ imao i sušionu za hmelj. Mlin se nalazio na Halaškom putu. Imao je „saugas motor“ od 70 KS. Kapacitet mu je bio 18 000 kg za 24 časa. Broj zaposlenih je iznosio do 20. Iskorištenost kapaciteta u 1927. godini je bila 40%.

Kao „Glid i Berger“ ( Mlin Berger Jakova osnovan je još 1900. Nalazio se na adresi Save Tekelije 20.) se javlja u 1936. godini. Tada ga kao ortaci drže Ernest Glid ( Ernest Glied je bio Vilimov sin) i Eugen Berger, sin Jakova. U 1938. godini, upisan je kao vlasnik samo Eugen Berger. ( Ce VII/701 ) I to je bio mlin industrijskog karaktera.

„GORNJOBAČKO UDRUŽENO PAROMLINSKO D.D.“

Od 1906. godine novi vlasnici tada sagrađenog mlina, koji će u narednim godinama biti osnova za formiranje deoničkog društva, su Gabor Smolenski (Szmolenszky Gábor), iz Budimpešte i Mihajlo Muić, kojeg će zameniti Biro Herman iz Budimpešte. Firma „Szmolenszky és Muity“ je registrovana 1907, (Ct V 4) a brisana 1908. godine. To je bio početak ulaska budimpeštanskog kapitala i u ovaj mlin, što će se završiti njegovim pretvaranjem u filijalu društva, koje je: „Osnovano 1916. godine u Budimpešti kao Felsóbásckai Egyesült Gázmalmi R.t., sa filijalom u Subotici.( Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.“,III krug, Beogradski put 120.) Pored Subotice, imali su mlinove i u Baji, Bajmoku i Novom Sadu. Kapital je iznosio 2 miliona kruna, 5000 komada nominalne vrednosti 400 kruna. Nakon 1918. uvodi se sekvestar nad firmom, koji će biti skinut 1922. godine. (Odlukom Ministarstva Pravde br. 3036/1922) Uslovi su bili da plati sve troškove, da podnose dokaze o plaćenom porezu i prirezu za 1921. godinu, da 4 700 akcija deponovanih kod „Opšte privredne banke d.d.“ iz Subotice preda Narodnoj banci KSHS, i da nekretnine ne može otuđivati u narednih 5 godina.

Funkciju direktora od 1917. do 1919. godine obavljao je Bela Majer (Mayer Béla ). On je bio rodom iz Temišvara. U Suboticu je došao maja 1917. godine, iz Baje. I on je dobio odluku Senata o izgonu, zbog nedostatka stanova, kao „ratni doseljenik“. Pošto je istupio iz službe u firmi i započeo sopstveni trgovački posao bez većeg kapitala a nemajući vlastitu kuću, nije mu pomoglo ni pozivanje na ranije usluge koje je činio Gradu. „Još u svojstvu ravnatelja mlina više puta sam gradu velike usluge činio, naročito u ono vreme, kada je za brašnom velika oskudica bila, da se javna ishrana bez smetanja osigurati i nastaviti može. Više puta sam gradu po veću količinu brašna u formi zajma na raspolaganje stavio.“

U 1921. godini se sedište firme registruje u Subotici. „Društvo želi da započne nacionalizaciju i kao prvi korak rešilo je zboru akcionara održanom 9.7.1921. da premesti glavno sedište društva u Suboticu, gde se faktično preduzeće i nalazi. Teškom mukom uspelo je društvo da za ovo premeštanje sedišta, uz plaćanje užasnih dažbina i poreza, dobije odobrenje ugarske vlade.“

Akcionari januara 1923. i maja iste godine su bili:

januar maj 1923.

„Opšta privredna banka d.d.“ sa 1000 akcija —

dr Radivoj Miladinović 350 350

dr Josip Kiš 10 10

Josip Rajčić 200 200

dr Kosta Plavšić 50 50

Miloš Lepedat 50 50

Marko Protić 50 50

Stevan Prodanović 10 10

Arnold Balog 10 10

Ludvig Gotfried MÏhle 2950 2950

(koga zastupa Arnold Balog ) 50

dr Al. Magarašević

——- —— 4680 3750

Ali na januarskom skupu akcionara „usled nacinalizovanja preduzeća“ postavljena i nova uprava. Tako su članovi Upravnog odbora postali:

Ime i prezime, Mesto stanovanja Nacionalnost

Žika Amđelković, inspektor Beograd Srbin

Emil Bacher, direktor Bratislava Čeh

Arnold Balog, direktor Subotica Jevrej

dr Josip Kiš, direktor Subotica Mađar

Felix Paloc, direktor Bratislava Slovak

Mateja Popović,

nar. poslanik Tuzla Srbin

Marko Protić, paroh Subotica Srbin

Antun Valenta Bratislava Slovak

a članovi Nadzornog odbora:

dr Kelemen Ljubibratić, Subotica Srbin

penz. zamenik gradonačelnika

Franjo Hermec, prokurista Subotica Slovak

Stevo Prodanović, prokurista Subotica Srbin

( Sastav Uprave nije menjan tokom 1924, 1925, 1926. i 1927. godine )

Tada je konstatovan dobitak za godine 1918, 1919, 1920, 1921, ukupno od 2 187 572 krune.

Na majskoj skupštini akcionara osnovni kapital – 2 miliona kruna, nakon pretvaranja u dinare 500 000 dinara, je povišen na 1,5 miliona dinara, u 15 000 akcija. Uslov je bio da naši državljani moraju imati 55% akcija i da čine 2/3 Upravnog odbora. (Po naređenju Ministra Trgovine i Industrije) U 1923. godini, kada se već ispoljava kriza. „Visoke unutrašnje žitne cenene samo da su sprečile export brašna, nego su pripomogle importiranje,tako da su pasivni krajevi naše države, Hercegovina, Dalmacija, Crnagora i Krajina, sa strane Talijana samlevenim amerikanskim žitom namirili svoje potrebe. Doprinela je krizi još i opšta oskudica u novcu, u našem gradu pak sputava osnovu bića sviju preduzeća ogromni opštinski prirez.“ Preduzeće je počelo da beleži gubitke.

Bio je među najvećim milinovima u Subotici, dnevni kapacitet mu je bio 6 vagona. Zgrada mlina u Subotici, na tri sprata, građena 1906. godine, bila je dužine 40,5, širine 12,7, visine 14 metara. Pored nje su se nalazile i zgrade građene isto 1906, strojarnica, kovačnica i kotlovnica, magazin za brašno, magazin za žito, zatim objekti građeni 1916. godine: magazin za žito, zgrada za vagu i stražaru, i sporedno objekti. Imao je i svoj industrijski kolosek u dužini od 900 metara, od stanice Bolnice do mlina, koji je otvoren 1918. godine. Dimnjak je 1921. godine delimično srušen (do 22. metra), pošto je bio nakrivljen i iznova sagrađen. Mašinski uređaj je pokretala parna mašina od 220 KS.

Na tom mestu već 1891. godine podigao je mlin First (Fürst) Laslo . Objekat je izgoreo u požaru 1901. godine.

Deoničko društvo je imalo filijalu u Bajmoku, koja je radila do 1926. godine. Ta zgrada je namenski sazidana još 1892. godine. Pogon je davao parni stroj od 120 KS. I taj mlin je imao svoj industrijski kolosek dužine 80 metara. Na skupštini akcionara 1927. godine. „Usled potpunog prestanka izvoza, prinuđeni smo bili obustaviti pogon našeg bajmočkog mlina, te osoblje otpustiti. Objekat je prodat u 1936. godini za 650 000 dinara.

Procene vrednosti oba mlina, 1927. godine je bila 5 700 000 dinara. U 1928. godini povišen je osnovni kapital na 3 miliona dinara. Do 1926. godine izvozio je u Autriju, ehoslovačku i Nemačku. Nakon završetka krize, od 1938. godine izvoziće pretežno u Nemačku. Akcionari 1929. godine su bili:

dr Borivoj Miladinović sa 400

dr Radivoj Miladinović sa 450

dr Josip Kiš sa 50

Arnold Balog sa 10

Stevan Prodanović sa 10

Franjo Hermec sa 50

Klimentije Ljubibratić sa 10

Borivoj Radosavljević sa 20

dr Aleksandar Ljubibratić sa 100

Herman Štajn sa 150

zastupnik Ludviga Gotfrida

Arnold Balog sa 2950

—–

4200 kom. akcija

Kapacitet (dnevni) mu je tada iznosio 6 000 q.

U 1932. godini radio samo sa 31% kapaciteta. Preradio je 45 v. za ušur i 490 v. trgovačke meljave. Time je u toj poslovnoj godini zabeležen gubitak od 843 416 dinara. U tom periodu najveći akcionari su bili Julije Čadi i dr Đorđe Bondi (Bondy) . Kao prokurista se javlja Herman Štajn (Stein).

Mlin je 1933. godine preradio 506 v., od toga 388 trgovačke meljeve, 120 ušurne meljave, i time iskoristio samo 28% kapaciteta. Direktor je 1926. godine bio Elek Štiglic, Slovak, Čehoslovački državljanin. Od 1927. godine direktor je bio Arnold Balog.

Najveći broj zaposlenih je dostizao 70, a u 1939. godini je bilo 45 zaposlenih radnika.

U „Compasu“ iz 1940. godine navedeno je da je predsednik društva Josip Piliš, a u Upravnom odboru su pored njega bili još: dr Đorđe Bondi (Bondy), Arnold Balog, koji je bio i tehnički direktor i Herman Štajn (Stein) koji je vršio poslove prokuriste. Dividende u periodu 1937-1938. godine nisu deljene. Osnovni kapital je iznosio 3 000 000 dinara u 5000 akcija. Tada je zapošljavalo 37 radnika.

«Mlin je bio nadaleko čuven zbog samlevenog brašna koje je imalo neverovatno belu boju, ali svoje proizvode nije mogao da plasira, pošto su režije bile velike tako da su manji mlinovi mogli da prodaju svoje proiyvode po nižoj ceni od Gornjobačkog mlina», stoji u izjavi jednog od svedoka u krivičnom postupku 1947. godine.

Radio je i tokom rata, kada je prešao u vlasništvo grofa Jožefa Venkhajma iz Budimpešte, da bi 1944. mašinerija bila demontirana i prenešena u Mađarsku, u Bekeščabu. Konfiskacija je izvršena 1947. godine.

„MARGIT D.D.“ (Sudarevićeva 50)

Mlin na toj lokaciji su osnovali Lajoš (Lajčo) Stantić i Gustav Jo (Joo Gusztáv) još 1885. godine. Objekat je izgoreo je u požaru 1907. godine ( Stantić je dobio novac od osiguranja i sagradio novi objekat ), da bi 1909. došao u ruke „D.d. sjedinjenih mlinova u Subotici“ preko koga će budimpeštanski kapital, od 1912. preuzeti kontrolu nad ovim mlinom.

Deo tehničkih planova mlina Lajče Stantića (kasnije -Margit mlin)

Firma, deoničarsko društvo je registrovana u Budimpešti .

Akcionarski kapital je iznosio 100 000 000 kruna.

Filijala u Subotici ubeležena je 1916. godine. Nakon 1918. godine stavljena je celokupna imovina pod sekvestar, koji je skinut tek 1925. godine. Direktor mlina, od 1916. godine a i pod sekvestrom je bio Oskar Nojman (Neuman).

U prvim posleratnim godinama (1919.) radila je za snabdevanje brašnom siromašnih i neopskrbljenim građana.

„Deoničarsko društvo za nastavak rada paromlina Margit d.d.“, osnovano je sa ciljem preuzimanja nekretnina mlina u Subotici i nastavkom rada, u Budimpešti 1924. godine. Od naredne 1925. godine, registrovano je i u Subotici. Preuzeće nekretnine z.k. 2506, k.č. 3014/15 na uglu Sudarevićeve (Matije Gupca) i Ljubljanske ulice. Osnivački kapital je bio 500 000 dinara, koji će 1933. godine biti povišen na 700 000 dinara. Deonice su imale nominalnu vrednost od 1000 dinara. Upisano je u sudski registar Ct XII 271. Na zboru akcionara 1926. godine donešena je odluka da se sedište društva prebaci u Suboticu.

Akcionari 1926. godine su bili:

Stevan Prodanović sa 2000

Borivoj Radosavljević sa 1000

Pavle Magarašević sa 1000

dr Aleksandar Magarašević sa 500

Elek Štiglic sa 1000

Josif Stiler sa i kao zastupnik 50

Margit parnog mlina iz Budimpešte sa 3550

Dimitrije Živaljević iz Beograda sa 500

svega 9600 akcija. ( to je bilo po starom Pravilu ) Tada je izvršena i izmena Pravila, da se osnovni kapital ustanovi na 500 000 dinara, podeljen u 500 akcija. Tako su 1929. godine je najveći akcionari bili dr Radivoj Miladinović sa 100 akcija, i Elek Štiglic sa 70.

Dr Aleksandar Magarašević

Najveći akcionari 1933. godine su bili: Aleksandar Šporer sa 200 akcija, Elek Štiglic (Stieglitz) sa 200, Mavro Šporer sa 100, dr Ljubibratić Aleksandar sa 15.

Objekti mlinskih postrojenja su se nalazili na adresi Sudarevićeva 48-50.(ugao sa Ljubljanskom). Pogon 1926. obezbeđuje parna mašina od 110 KS.

Komisijski pregled mlina izvršen je 1932. godine. Iz tada nastalog zapisnika saznajemo sledeće podatke; da pogon mlinu obezbeđuje električni motor od 145 KS, da su ostali uređaji 6 duplih valjaka „šrot“ (od 500 do 800/220 mm ), 5 duplih valjaka, glatkih (od 600 do 1000/250 mm ), dva kamena za premeljavanje mekinja, 4 „grispuceraja“, 4 „plasihtera“, 1 „trijer“ i 1 „tarar“. Maksimalni dnevni kapacitet od 26 000 kg je utvrđen probnim radom od 1 1/2 sata. U zaključku komisija navodi: „I pored velikog broja valjaka i dužine istih ne može se dobiti više mliva, pošto je visoko šrotiranje na osam puta, što služi za kvalitativnu izradbu a ne za kvantitativnu izradbu mliva.“

Kapacitet prerade 1938. godine iznosi 3,5 v. Imali su 7 magacina, kapaciteta 700 v.( Sudarevićeva 54-56, 48 – 50, 66, Ljubljanska 2, Jukićeva 22, Carinarska 17, Daničićev put 1). Od 1936. godine preduzeće je proglašeno za važno za odbranu zemlje i radilo je i za potrebe vojske ( 80% za njih ). U 1936. godini dobili su kredit od „Opšte kreditne banke d.d.“ od 350 000 dinara uz zalog 50 vagona pšenice u magacinima.

Aleksa Štiglic je bio direktor 1937. godine. Tada je on imao 375 komada akcija, nominalne vrednosti 375 000 dinara, a plata mu je iznosila 2500 dinara.

Tokom 1937. godine izvršena je zamena elektromotora od 148 KS ( godišnja potrošnja 50 000 kw sati ) koji je postavljen 1932. godine, gasnim generatorom.

U 1939. godini zaposleno je 6 kvalifikovanih, 20 nekvalifikovanih radnika i 3 službenika

Uspešnost poslovanja bila je ograničena visokim železničkim tarifama prevoza i uslovima izvoza na inostrana tržišta. Konkurencija mlinova pored vodnih puteva, koji su imali 30-40% manje tovarne trokove, istiskivale je Margit mlin sa tržišta. „Usled tarifne politike željeznice i visoke cene pšenice u Subotici i okolini nismo više mogli konkurisati na našim dosadašnjim pijacama, u pasivnim krajevima, pa smo ove poslove morali prepustiti konkurenciji u krajevima sa jaftinijom pšenicom i mlinovima koji se kod prevoza svojih produkata uglavnom služe vodenim putevima“ rečeno je skupštini akcionara 1937. godine.

Upravni odbor na poslednjoj skupštini akcionara pred rat, 25.5.1940. godine čine:

dr Aleksandar Ljubibratić sa 50 akcija,

Aleksandar Šporer sa 150

Aleksandar Štiglic sa 150

Franjo Hermec sa 20

Jovan Lipozenčić sa 20

Ozren Pilić sa 20.

Od avgusta 1941, godine Aleksandar Vaj (Vay András) iz Budimpešte je zakupio mlin. Do avgusta 1944. godine samleveno je 2245 vagona žita. Do deportacije su u mlinu radili i Štiglic, kao knjigovođa, i Šporer, kao blagajnik. Poslove upravnika u ratnom periodu obavljao je Stjepan Sedlak.

Od uspostave novih komunističkih vlasti mlin je prvo bio sekvestriran

( nalazio se pod upravom UND) da bi zatim bio nacionaliziran.

Nije nastavio da radi u Subotici, demontiran je i prenet u Jajce. Iz Vojvodine je od 1947. do 1949. godine, u druge delove Jugoslavije prebačeno 25 mlinova.

„MIKUŠKA“ (Vujković Bukvin Lojzija), Paje Kujundžića 132

Na tom mestu je postojao mlin još pre I sv. rata, da bi ga dogradio Feliks Mikuška (Mikuska Felix) 1923. godine.

1927. godine ga nalazimo pod imenom „Mikuška mlin“ (mada te godine nije radio).

U 1939.godini Vujković ima „radnju za proizvodnju svakovrsnog brašna“, sa kapitalom od 270 000 dinara, koja je zapošljavala 8 radnika. Adresa ugao Hercegovačke i Braće Radića. ( na vlasnikovom imenu od 1888.) Konfiskovan nakon rata.

(Ne to nije bio – „Olga“ mlin? )

Osnovan pre 1918. Kapacitet 1 v. za 24 časa. Nakon požara 1926/7? prodat je Korhecu!

„Olga“ mlin je osnovan 1925. godine. Osnivači su bili Đura Jović i ortaci (drugovi). Nalazio se u Kujundžićevoj (Braće Radića) ulici br. 128-130. Zauzimao je čitav prostor između dvaju poprečnih ulica.

Pre je pripadao Arturu Polaku (Pollák) koji ga je 1920 -1922 godine proširio. On je 1922. godine dobio dozvolu dogradnje „zgrade za lokomotivu“ (parnu mašinu).

Tako su novi vlasnici Đura Jović i kompanija, kupili odgovarajuće zgrade i mašine, parni stroj od 50 KS i dinamo mašinu. Sudski je procenjena celokupna vrednost na sumu od 4 558 730 dinara. Bivšem vlasniku dogovorena je isplata 1 500 000 dinara u gotovini i 2 500 000 u akcijama. Nakon toga, kupci su pisali Ministru trgovine i industrije, obrazlažući potrebu da oni preuzmu vođenje tog mlinskog postrojenja: „Poznato je, da najveći deo mlinarske indsutrije u Vojvodini u rukama stranih elemenata: Mađara, Nemaca i Jevreja. U poslednje vreme čine se pokušaji za stvarnu nacionalizaciju ovih važnih preduzeća za narodnu privredu, ali se to teško izvodi baš iz tog razloga, što srpski i ostali nacionalni elementi ne raspolažu dovoljnim kapitalima. U oskudici kapitala teško je u ovim današnjim prilikama pribeći i kreditu jer je ovaj veoma skup.“ Zato su oni osnovali deoničarsko društvo, u kojem je nominalna vrednost 1 akcije bila samo 100 dinara i time su smatrali da su omogućili i sitnim seljacima da postanu deoničari. Ukupan broj akcija je iznosio 60 000, odnosno predviđen je osnivački kapital od 6 miliona dinara. Akcionari osnivači su bili: Đura Jović – industrijalac, Petar Bajić – trgovac, Alba Malagurski – gradonačelnik, Aleksandar Rajčić – podgradonačelnik, Josip Rajčić – mlinar, dr Jovan (Joca) Milekić – lekar, Dušan Stojković – upravnik škole, Vojin Isakov, Mato Janković – posednik, Ivan Crnković – posednik i bivši narodniposlanik, Pere Crnković – posednik i Staniša Mihajlović – sveštenik.

Alba Malagurski Dušan Stojković

„VUJKOVIĆ I DRUG“, Jukićeva 41

Firma „Vujković i drug“ je osnovana 1926. godine. Vlasnik u 1940. godini je bio Stevan Ajzler. Maksimalni dnevni kapacitet (za 24 sata) je iznosio 7 tona. To je bio električni mlin sa drvenim pogonom. Imao je automatsku vagu. Radio je ušurnu i trgovačku meljavu.

PEIĆ IVANA, Frankopanska 24

Osnovan je 1912. godine. U 1927. godini je u vlasništvu Stevana Kladeka. Kao JTD registrovan je u registru Ct XIII . Za „Peić Mlin“ je 1932. godine komisijski utvrđen dnevni kapacitet od 6 960 kg. Pogon je davao „saugas“ motor od 35 KS. Tom prilikom je data i loša ocena o kvalitetu tehničkoh uređaja: „Pogonski motor je vrlo loše izrađen i hrđavog efekta. Celokupni uređaj je vrlo hrđav, jer su i valjci i sita prepravljeni i kombonovani od starih delova“.

Memorandum sa dopisa iz 1946. godine

Čičila Josip i Franjo Boršić preuzimaju mlin 1935. godine.( U registru Ct VIII/662 je 1935. godine ubeležen Josip Čičila kao osnivač JTD.) Osnivački kapital je bio 100 000 dinara. Pre njih su kao zakupci mlin vodili Glid Vilim i Kraus Gabor. Mlin je radio i za vreme rata.

Gradsko mlinsko preduzeće u Subotici preuzelo je 1945. godine delove iz ovog mlina i upotrebljavalo ih za remont ostalih mlinova.

VAJS (Weiss) HUGO,Majšanski put

(Mlin Rogić Martina )

Ovaj mlin se nalazio se na Majšanskom putu 37 (z.k. 15551). Sa pogonskom snagom od 30 KS, uz zapošljavanje manjeg broja radnika – do 10, radio je samo na ušur. Držala su ga braća Rogić. Januara 1934.godine prodat je Ferdu Lipković

VERMEŠ KARLO MLIN, Šupljak

Ovaj mlin se nalazio na na bivšem majuru Karla? Vermeša, na adresi Šupljak 59. Od 1937. godine, kada mu je vlasnik Horvat Stevan dobija novu upotrebnu dozvolu.

Imao je pogon sa gasgeneratorom „Deitz“ od 60 KS. Rešeto je bilo sa dva sita „Jerkovski“ (St. Palanka). Kapacitet prerade je iznosio 7000 kg pšenice i 10 000 kukuruza za 24 sata. U 1939. godini radio je sa samo 3 radnika.

„KRAUS“, „GLID“, („OBILIĆ“), Save Tekelije 37

„Obilić“ mlin je držao Žarko Glogovčan.

Mlin je započeo sa radom još 1898. godine na adresi Save Tekelije 37. U 1937. godini kao vlasnici su upisani „Skanovski i drugovi“.

Dozvolu za podizanje spratne zgrade za mlin na tom mestu (Save Tekelije 37) dobio je 1922. godine Gavra (Gabor) Kraus. On je još 1919. imao taj mlin na valjke ( VI krug, stari broj 549 ).

Zbog nedostatka struje 1919. godine bio je primoran da izvrći izmenu električnog motora i da ga zameni saugas motorom.

Mlin je pre Glogovačana, od 1927. godine držao Vilim Glid . U registru Ce VII/410 je upisan 1928. godine. Vilim Glid će za ovaj mlin morati nabaviti 1927. godine u Budimpešti jedan novi valjak ( tipa „Körting“ ), pošto se stari pokvario. Kapacitet mlina je tada po izjavi vlasnika iznosio 200 q dnevno.

Objekat mlina „Obilić“ Izveštaj 1946. godine Gradskom NO o mlinu Obilić

Glid Franja , 1931. godine registruje ovaj ? mlin, Ce VII/ 5591932. Kada je vlasnik Glid Vilim, izvršena je komisijska inspekcija. Pogon je saugas motor od 100 KS. Dnevni kapacitet je 15 000 kg.

Mlin Glid je pao pod stečaj 1932. godine, kada je i prodat na dražbi. Kupio ga je Aleksandar Lipšic, koji nije ni izvadio obrtnicu. Grad je preko ovog Glidovog mlina ranije vršio snabdevanje siromašnih građana. 1 vagon žita je čak ostao pred stečaj i bio izgubljen za grad.

Glogovčan mlin preuzima 1935. godine i preuređuje ga i proširuje 1938. godine. Izvršena je dogradnja strojarnice i skladišta. Tada je važio za jedan od najmodernijih mlinova u Subotici. Imao je sopstveni električni generator, koji se koristio za osvetljenje. Zapošljavao je do 30 radnika.

Nakon rata, 5.5.1947. godine, izvršena je konfiskacija mlina.

„Glid“ („Tolnai“) Bajski vinogradi 131 (Da li je to Save Tekelije 37 ? izgleda nije!)

Mlin je osnovan 1875. godine. U 1927. godini vlasnik je Vilim Glid, a u 1940. – Julije Tolnai,ml.

Radio je za lokalne potrebe. Dnevni kapacitet je bio 8000 kg. Zapošljavo je do 20 radnika. U 1939. godina ima 8 radnika.

Stevan Patoč uzima taj mlin pod zakup od Julija Tolnaia u septembre 1942. godine.

Memorandum sa dopisa iz 1946. godine

„RAJČIĆ MLIN“

„Rajčić mlin“ ( vlasnika Josipa Rajčića) je od 1923. do 1928. godine radio na adresi Bunjevačka ulica 70 ( ugao ulice Ivana Antunovića i Matoševe ) a vlasnik je stanovao u istoj ulici na br. 68.

U 1920. godini vlasnik mlina je bio Stipan Đelmiš. Na žalbu okolnih stnovnika morao je da izvrši popravku svog 18 m. visokog dimnjaka, zbog opasnosti po okolinu od njegovog rušenja. Međutim, tek će novi vlasnik – Rajčić 1922. godine da izgradi novi dimnjak od 21 metara.

Krajem 1945. godine postoje: 1. Vujković mlin

2. First

3. Margit

4. Rajčić

5. Đelmiš Karla

6, Patoč

7. Obilić

8. Peić vl. Čičila I Borošić

9. Bačka vl. Grga Stantić

MLINOVI VAN SUBOTICE

I u okolnim mestima van Subotice radili su mlinovi, većinom manjeg kapaciteta, pretežno za potrebe lokalnog stanovništva.

Tako je Antun Svoboda (Szvoboda Antal) držao 2 mlina u Bajmoku i 1 u Tavankutu. U Bajmoku su postojala još 2 mlina, „Matija Kolić i drug“ i Antuna Lenharda.

„Veštački mlin Svoboda Antun“ u Bajmoku je osnovan 1909. godine.

U vlasništvu Svoboda Antuna, uređen je vrlo moderno. Mlinski uređaj je poslednja reč u mlinskoj tehnici; od žita do najfinijeg brašna sve ide automatski.“ Kapacitet mu je bio do 3 vagona na dan. Broj zaposlenih je dostizao 25.

Ostaće zabeležen kao mlinar koji je prihvatao nova tehnička dostignuća – u ovom Bajmočkom mlinu prvi je sagradio gvozdeni silos od 50 vagona.

Objekat mlina Svoboda u Bajmoku Antun Svoboda (Szvoboda Antal)

Drugi bajmočki mlin u njegovom vlasništvu je nosio ime – „Centralni motorni mlin Svoboda Antun“. Osnovan je još 1906. godine. Imao je kapacitet do 2 vagona na dan. Radio je najfiniju kao i prostu meljavu. Zapošljavaoje do 20 radnika.

Mlin u Tavankutu je izgrađen 1929/30 godine. Radio je na „ušur“ .Snabdeven je bio „saugas sisaćim motorom“. U tom mlinu imao je 1939. godine 17 zaposlenih radnika, uložen kapital od 470 000 dinara, a maksimalni kapacitet je iznosio 120 mtc.

U Žedniku je mlin imao Julije Kirkenhajmer. U 1939.godini mu je zabranjen rad, da bi po pribavljanju odgovarajuće dozvole opet započeo sa radom.

Na teritoriji subotičke opštine, postojao je od 1938. godine i jedan zadružni mlin, u Đurđinu, koji je bio u vlasništvu „Seljačke gospodarske zadruge“. Imao je dnevni kapacitet 40 mtc žita, pokretao ga je motor od 40 KS.

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA HLEBA

„MARIJA TEREZIJA, TVORNICA HLEBA D.D.“

Na adresi Petrogradska 12 ( Žarka Zrenjanina) nalazila se pekara „Marija Terezija, tvornica hleba d.d.“. Zgrada je građena 1912. godine.

Osnovana je kao „Mária Terézia kenyérgyár r.t.“. U deoničkom društvu su akcije imali i strani državljani. Zbog toga je pala pod državnu upravu, sekvestar. Kao direktor se 1919/20 potpisuje Jožef Rozenberg (Rosenberg Jozsef) trgovac iz Subotice.

Ali već po akcionarima prisutnim na skupštini 1921. godine, vidi se da se menjala vlasnička struktura, i da su većinu akcija držali jugoslovenski građani. Tada su ubeleženi: Albe i Mijo Tumbas posednici iz Subotice, koji su imali najviše akcija, Ivan Palić i Ivan Rudić, obojica iz Bačalmaša, dr Samu Bošan (Boschan Samu) advokat iz Subotice , Lazar Milašin. Tada su promenjena osnovna pravila i dato novo ime:“Jugoslovenska tvornica hleba d.d.“

Upravni odbor na skupštini akcionara 1923. godine čine: Milan Manojlović, Šime Milodanović, Lipot i Julije (Gyula) Ingus, Laslo (Ladislav) Hiršl, svi iz Subotice.

Imala je dnevni kapacitet od 20 000 kg hleba. Zapošljavala je do 30 radnika.

U 1927. godini radi samo sa 10% kapaciteta. Naredne 1928. godine izrečena je likvidacija. Ilija Šibalić, pekar kao akcionar sa najvećim brojem akcija, pošto su on i njegova supruga imali po 200 akcija, čime su držali najviše u pojedinačnom posedu, od ukupno 1000, bira se 1928. godine u likvidacioni odbor, vodi pekaru i stara se o održavanju zgrade i tehničkih uređaja. Kao akcionar se 1928. godine javlja i njegov brat Milan Šibalić , sa 50 akcija. Zaposlen je bio i njegov nećak

Od 1939. godine njegova fabrika hleba je u likvidaciji, mada je i dalje radila za snabdevanje subotičkog garnizona hlebom. Šibalić je dobio 1940. godine i dozvolu za noćni rad, da bi i dalje mogao da isporučuje dnevno 10 000 kg hleba za vojsku. Hleb se tada mešao sa 20% krompira.

Bio je 1938. godine i zakupac „Velike gostione“ i „Abazie“ na Paliću.

Ilija Šibalić je pred rat imao pekaru i u Beogradu.

INDUSTRIJA BONBONA

„BRAĆA RUF“

Josip Ruf (Ruff Jozséf) je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Na tadašnjem tržištu su se dobro plasirale posebno njegove karamele, a bomboni pod imenom „Negro“ su se zadržali u proizvodnji sve do danas.

Mavro (Mor) Ruf, Josipov otac, Jevrej, bio je putujući trgovac, prodavao je kožu, duvan i vunu. U Senti, gde se doselio sa porodicom i gde je Josip i rođen, kapital stečen trgovačkim poslovima, ulože u proizvodnju sirćeta. Mavro vodi preduzeće u Senti sve do svoje smrti 1902. godine, kada ga je na tom položaju nasledila supruga, subotička jevrejka Serena, rođ. Šrajber. Ona se sa decom 1909. godine preseljava u Suboticu, gde će se od 1911. godine baviti trgovinom bambona i artikala od šećera, prodajući i robu, svoga šuraka Julija Brumera

Dozvolu za izradu bombona dobija 1916. godine i tako praktično svojim preduzetničkim duhom, rođačkim i drugim poslovnim vezama, utire put za svoja dva sina Josipa i Adolfa koji iduće 1917. godine također dobijaju dozvolu za izradu i prodaju artikala od šećera i u tim ratnim vremenima, kada je šećer bio strogo racioniran a njegova nabavka povezana sa nizom teškoća, kreću sa malom manufakturnom radionicom za izradu bombona.

Josip Ruf se sa proizvodnjom bombona upoznao i kod svoga tetka Brumera, sa kojim je odlazio i u Nemačku, da bi bi pratili razvoj tehnologije u ovoj struci.

Nakon bratovljeve smrti, kao jedini vlasnik firme „Braća Ruff“ u 1922. godini se javlja Josip. U narednom periodu firma će biti registrovana kao javno trgovačko društvo, do 1928. godine, da bi od 1930. do 1931. godine postojala kao deoničko društvo a kasnije imala oblik javnog trgovačkog društva i inokosne firme. Oba Josipova zeta, dr Mirko Telč (Teltsch), advokat i Karlo Bajnhauer (Beinhauer), špediterski preduzimač , učestvovaće svojim kapitalom u čitavom periodu postojanja firme. Kao deoničari, u kratkom periodu postojanja tog oblika preduzeća, javljaju se i sledeće ličnosti: Dušan Manojlović, dr Bošan Samu, Mavro Augenfeld iz Vinkovaca, otac Mici Augenfeld, prve Josipove žene, Gašpar Telč, trgovac iz Sombora te drugi.

Prosperitet „Braće Ruff“ je bio brz i očigledan. Od male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike bombona i čokolade, prošlo je samo desetak godina.

Sa proizvodnjom je započeto u prizemnoj kući u Vilsonovoj ulici br. 13, koju je kupila Serena Ruf po doseljenju u Suboticu, verovatno od sredstava dobijenih od prodaje fabrike u Senti. Proširenje tog malog pogona je izvršeno dogradnjom radionice u dvorištvu 1924. godine.

U dvospratnoj zgrade sa trgovačkim lokalom u Aleksandovoj 15 (današnjoj Kidričevoj ulici), kupljenog od Brumera , nalazila se prizemlju prodavnica firme. Iznajmljivao je i jedan gradski najamni lokal (u zgradi bivše preparandije) u Aleksandrovoj 13, gde je imao 1930. godine imao poslastičarnicu.

O dobrom poslovanju svedoči i to što Josip Ruf dolazi u posed i kuća; u Štosovoj br. 6, 8 i 10, gde će se prebaciti i proizvodnja. Na broju 6, on 1928. godine dobija dozvolu za useljenje u novosagrađenu prizemnu stambenu zgradu , kao i preuređenje dvorišnog objekta, instaliranje parnog kotla i bušenje arteskog bunara.

Na adresi Štosova 10, bila je zgrada od 353 kv.hvati i dvorište od 110 kv.hvati. Tamo je prva dogradnja izvršena 1926. , radovi na prizemnoj zgradi za stanovanje u 1928. godini , a 1931. godine vršeni su radovi na dvospratnom fabričkom objektu.

Tokom 1929. godine Josip Ruf završava i izgradnju jednospratne kuće u Manojlovićevoj ulici ( V. Nazora) 6-8.

Najveća investicija se obavlja u jeku ekonomske krize 1931. godine. Tada se na parceli u dvorištu u Štosovoj br. 6, novcem od miraza (500 000 dinara) supruge Mici Augensfeld završava nov moderno opremljen dvospratni pogon . „Činjenica, da je firma tada bila u stanju da podigne tako skupu zgradu dokazuje, da nije osećala posledice privredne krize i da njena konjuktura nije bila pogođena…“ Time je u narednom periodu firma u Subotici raspolagala ukupno sa 1712 kvadratnih metara poslovnog prostora. I taj podatak dovoljno govori o poslovnoj snalažljivosti i sposobnosti Josipa Rufa i uspešnosti poslovanje njegove firme Uz takve preduslove ne čudi ni dalji uspešan razvoj poslovanja „Braće Ruff“.

U 1927. godini fabrika ima maksimalni kapacitet od 15 vagona šerene robe i čokolade i ima iskorištenost od 70%, a zapošljava 55 radnika.

Sa razvojem firme unapređivana je i tehnička opremljenost pogona. Od prvih polovnih uređaja za proizvodnju čokolade, nabavljenih iz Austrije, do modernih mašina uvezenih iz Nemčke i Švajcarske. Iz Švajcarske su 1928. godine uvezli mašinu „valjaricu“ za čokolade vrednosti 7125 Sf, a iz Nemačke, mašinu marke „Henkel“, takođe za čokoladu, vrednosti 4250 RM.

U 1938. godini pogon je obezbeđivalo 12 elektromotora, jedan od 52 KS i preostali ukupne snage 40 KS.

Tada je firma već zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Sposobni su bili da konkurišu skoro svim sličnim preduzećima u zemlji. Imali su svoje prodavnice u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku.

Robu su prodavili i putem trgovačkih putnika. U 1928. godini to su bili Gabor Bek (Beck Gábor), Ernst Kraus (Krausz) i Josip Štajner (Steiner József).

O ličnom bogatsvu Josipa Rufa govore i podaci da je 1932. godine kupio 132. k.j. prvoklasne oranice na Verušiću i opremio moderno gazdinstvo, razvivši i voćarsku proizvodnju – višanja, ali i kvalitetnu mlekarsku farmu, sa koje je sveže mleko koristila i njegova fabrika. Tim postupkom je podignut kvalitet čokolada. Gajio i šećernu repu, koja se prerađivala u Crvenki, odakle je obezbeđivao deo potreba za šećerom. Pored toga je posedovao najamne palate, u Subotici ( „Rufova palata“ – Manojlovićeva ulica 6) i Beogradu, sredstva na deviznim računima u inostranstvu, za koja je mogao da kupi još dve slične fabrike ili najmanje 260 k.j. oranice. O ilustraciji Rufovog standarda govori i to da je u periodu od 1929. do 1933. godine posedovao automobile marke „Citroen“, „Opel“ i „Ford“. Motorna vozila su u gradu bila retkost. U Subotici je 1939. godine bilo tek 194 automobila, 40 teretnih i 154 putnička.

U godinama pred rat, zbog otežanog snabdevanja sirovinama, fabrika smanjuje proizvodnju a pod mađarskom okupacionom vlašću, od 1.10.1942. godine, pošto joj je obustavljeno snabdevanje šećerom i prestaje sa radom. Josip Ruf, kao i veliki broj drugih subotičkih Jevreja biva interniran, mada je pokušao prelaskom u katoličku veru, izbeći progonima, zlostavljanjima i oduzimanju imovine, kojima su oni bili izloženi.

Nakon uspostavljanja nove vlasti Rufova fabrika, uz ostale nekretnine, biva decembra 1946. nacionalizovana. (Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946, godine) Pristupa se obnavljanju objekata, kojima je u bombardovanjima krajem rata, naneta velika šteta i pokretanju proizvodnje.

Ime „Tvornica čokolada i bombona Pionir“ preduzeće je dobilo 1.11.1948. godine Rešenjem Vlade NR Srbije i kao takva upisana u registar.

Iskustvo i bogato znanje vezano za izradu bombona i čokolada, bivšeg vlasnika Josipa Rufa, dobro je došlo u vremenu izrazitog nedostatka kvalifikovanih kadrova, pa je on imenovan 1947. godine da vrši funkciju tehničkog rukovodioca fabrike. Ali, kasniji razvoj događaja potvrdiće da u novim društvenim uslovima, za bivše „kapitaliste“ nije bilo mesta. U Jugoslaviji porodica Ruf ostaje do 1950. godine kada iseljava u Izrael. Porodica Ruf je, kako je to nalagao postupak iseljavanja, morala da ispuni izjave o odricanju od jugoslovenskog državljanstva ioni to čine oktobra 1950. godine. Nakon toga su im i preostale nekretnine bile nacionalizovane kao stranim državljanima.

Sa useljeničkom vizom, poput većine preživelih subotičkih Jevreja, u velikom talasu iseljavanja 1949-1950. godine i oni odlaze u Izrael.

Porodica Josipa Rufa iselila se marta 1950. godine. No, već aprila 1952, Josip daje ovlasti subotičkom advokatu Ivanu Malagurskom da ga zastupa u cilju njegovog povratka u Jugoslaviju. U molbi za izdavanje mišljenja o povratku „…u cilju snaženja nacionalne privrede…“ navodi: „Pošto se u mome novom zavičaju ne mogu naviknuti, niti na ovdašnji način života i običaje, a niti mi pogoduje ovdašnja klima, a pored toga osećam u pravom smislu bolest i čežnju za mojom bivšom domovinom… “ i dalje „… obzirom na moju bolećivu naklonost i čežnju za mojim starim zavičajem, tako i obzirom da mi ovdašnja klima, način života i ishrane oštećuju zdravlje, kao i da sam duboko uveren da ću mojim stručnim znanjem i veštinom koristiti i mnogo doprineti razvoju i proizvodnji čokolade, bombona razne vrste… “ Ali na zahtev mesnih vlasti, iz „Pionira“ stiže za bivšeg vlasnika obeshrabrujući odgovor. U njemu se ističe kako je to preduzeće kada je Ruf obavljao dužnost tehničkog direktora proizvodilo samo 6 vrsta proizvoda, a sada već preko 60, što dokazuje osposobljenost niza stučnjaka za vođenje pogona, te ono nema potrebu da angažuje Rufa. Ta epizoda samo svedoči o arogantnosti novih upravljača fabrikom, ali još i više o velikoj vezanosti Rufa za svoju fabriku i problemima prilagođavanja koje su on, a verovatno i mnogi drugi subotički Jevreji nailazili u Izraelu. Iz Izraela porodica Ruf se iselila u Brazil.

Kao naslednici u ostavinskoj raspravi vođenoj 1954. godine, nakon proglašenja 1947. godine Ruže Ruf umrlom, javljaju se Josip Ruf (iz Brazila, Sao Paolo) i Telč Andrija (iz Zagreba), sin Ružine sestre Margite. Predmet nasledstva su bile naknadno pronađene nekretnine u vlasništvu pokojnice u Beogradu, kuće u Jevremovoj 61 i Baruhovoj 37.

„PRVA SUBOTIČKA TVORNICA BOMBONA I ČOKOLADADE“

(Prestolonaslednika Petra 29, Somborski put )

Zet porodice Ruf, muž Serenine sestre, Julije Brumer osnivač je „Elsö szabadkai cukorka és csokoláde gyár“ (Prve subotičke tvornice bombona i čokolade), 1904. godine. Nakon rata adresa joj glasi Prestolonaslednika Petra 29.

U dvadesetim godinama je pogon radio bez podele rada, sa mašinskim pogonom, koji je pokretala električna mašina o od 10 KS, zapošljava do 30 radnika, i ima godišnji maksimalni kapacitet od 4 vagona robe.

I Brumer je kupovao delove, opremu i kompletne mašine u inostranstvu. Tako je 1927. godine iz Nemačke uvezao opreme za 1395 RM, mustre za bonbone sa natpisom Brumer i Subotica, valjak mašinu i drugo. Dogradnju radionice vrši u 1928. godini.

Proizvodni program proširuje 1936. godine, od kada počinje da pravi i keks, piškote i medene kolačiće.

Vlasnik Brumer Julije, prijavljuje 1939. godine prastanak rada svoje firme, da bi njegov sin Mirko nastavio da vodi očevu posao, ali kao zanatsku radnju.

Brumer Pavle ? iselio u Pelestinu.

SEMENARSTVO

„JUGOMUNTNER, PROIZVODNJA I TRGOVINA SEMENA D.D.“

Firma Edmunda Mauntnera je osnovana 1874. godine u Budimpešti ?. Bavila se trgovinom i proizvodnjom semenskog materijala. Bila je vrlo uspešna i razgranala je poslove po velikoj teroriji srednje Evrope. Tridesetih godina dvadesetog veka je imala ispostave u Bratislavi, Aradu, Krakovu, Meranu, Beču i Budimpešti. Centrala u Jugoslaviji je uspostavljena 1925. godine u Novom Sadu, sa filijalom u Subotici, da bi 1927. središte bilo preneseno u Suboticu. Stovarište je bilo u Carinarskoj ulici br. 19. Preduzeće se bavilo: “ …proizvodnjom svakovrsnog semena,kupoprodajom semena, prerađivanjem, čišćenjem i ađustiranjem u male omote“. Kapital je iznosio 500 000 dinara u 1000 deonica, nominalne vrednosti 500 dinara. Kao deoničari firme u Subotici se javljaju: Pavle i Alfred Mauntner, dr Aleksandar Moč, Mirko Jakobčić, Vilim Konen i drugi.

Memorandum firme

Poslove subotičkog zastupnika firme je vodio Lipot ( potpisivao se i kao Nikola ) Breder ( Bröder ), tada već član firme „Transport d.d.“. Te 1927. godine iz Budimpešte je u Suboticu prispeo i jedan stručnjak za selekciju semena, koji je vršio obuku 80 – 100 domaćih radnika.

To je bio i najveći broj zaposlenih radnika. U Subotici je firma plasirala samo 2% proizvodnje. Pošto je beležila gubitke u periodu 1928- 1931, središte je 1932. godine vraćeno u Novi Sad.

FABRIKE SODA VODE

U Subotici su postojale sledeće:

„Favorit d.d.“ je bila „fabrika sodne vode subotičkih gostioničara i trgovaca“. U 1922. godini najveći deoničari su bili: dr Adolf Klajn (Klein) lekar, sa 174 deonice, dr Elemer Kalmar i dr Jako Fišer, advokati sa 10, Pavle Popović, Lajžo Polak sa po 10 i drugi sitniji akcionari. Preduzeće je likvidirano 1923. godine, pošto je iskazalo gubitak od 28 249 dinara.

„Johana, fabrika soda vode“, vlasnika Josipa Helera.(Paralelni put 30) Zapošljavala je do 20 radnika i proizvodila dnevno do 3 500 flaša soda vode.

„Peić Grga i drugovi“, osnovana još 1898. godine. (Preradovićeva 4) Dnevni kapacitetet je iznosio 10 000 flaša.

U 1940. godini bilo je 6 radionica za izradu soda vode. Vlasnici tih zanatskih radnji su bili: Antun Benke, Lazar Laušev, Etelka Ivić, Popović i Hupko, Šokčić i Vuković i Josip Heler. Standardna cena 1 boce je tada bila 1 dinar.

FABRIKE LEDA

Sledeće firme su se bavile ovom delatnošću:

„Nizza“, koja je bila poseban pogon klanične industrije „Hartman i Konen“.

„Jugoslavenska tvornica leda“

„Josip Hamburger, fabrika leda“

„Fabrika leda Lojzije Knapeca“ Osnovana je 1930. godine na adresi Majšanski put 53. Za vreme sezone mogla je da proizvede 25 kubnih metara leda za 24 sata.

Pogon, koji se nalazio na Palićkom ( Daničićevom) putu, osnovan je još 1903. godine. Nakon I sv. rata pripadao je „Centrali piva“ odnosno filijali sarajevske deoničarske pivare, od koje ga je 1930. godine otkupio Ilija Lepedat, koji se bavio i gostioničarskim poslovima. Instalaciju su činili elektromotor od 85 KS i kompresor od 100 000 kalorija. Dnevni kapacitet je iznosio 800 tabli leda od 12 kg. U 1933. godini proizvedeno je 32 600 takvih tabli. Vlasnik tog pogona, u 1937. godini je bio Valentin Nol.

„Vuković Antun, tvornica leda“ ( Preradovićeva 21 ) osnovana je 1921. godine. Dnevni kapacitet je bio 250 tabli leda.

„DEGE, FABRIKA LIKERA“

To je bila destilerija voća, tvornica likera, ruma i konjaka. Radila je od 1921. godine. Vlasnik joj je bio Đula Der ( Gyula Der).

Der je započeo kao trgovac alkoholnom pićima, imao je radnju u porodičnoj kući – Sudarevićeva 14 (Matije Gupca), da bi razvijanjem posla prebacio radnju na adresu Park Kralja Petra 10. Od 1923. godine proširio je delatnost sa proizvodnjom destilata, alkohola i likera. Od 1930. godine na adresi Daničićev put (Palićki) 9 ima pogon za destilaciju i magacin gotove robe, dok je on stanovao u susednoj zgradi br. 7.

Imala je maksimalni godišnji kapacitet od 1200 hl. Zapošljavala je 5 do 10 radnika. Zaposlenost preduzeća je u 1927. godini bila 50%.

Nakon rata njegova udovica Margita r. Frank se iseljava u Izrael a imovina firme se nacionalizovala.

OSTALO

U ratnom periodu, 1942. godine osnovana je jedna fabrika hrane – konzervi; u vlasništvu mađarske zadruge „Baross Szövetségi tagok – Baross Export“ ( po oslobođenju nosiće ime „Vojvodina“. Konfiskovana je odlukom Vp. 1722/1945.) Nalazila se u ulici Cara Lazara ( Petra Drapšina ) 51. Radila je u iznajmljenoj zgradi. Proizvodila je razne marmelade i džemove, prerađivala i konzervirala povrće, koje je bilo namenjeno vojsci.( Tako je za nemačku vojsku, 8.10.1944. isporučila 56 000 kg marmelade.)

Izveštaj fabrike „Vojvodina“ Gradskom NO, 1946.godine

REZIME

Od svih industrijskih grana u Vojvodini prehrambena je industrija bila jedna od najvažnijih. Ona se izdizala kako brojem preduzeća, koji je predstavljaju, tako i u količinama robe koje je proizvodila. Situacija u Subotici je bila slična, mada ovde preduzeća iz ove grane nisu imala takvu izraženu dominantnu poziciju. U okviru ove industrijske grane, mogu se razlikovati sledeće vrste delatnosti: Klanice i za preradu mesa, za konzerviranje i preradu ribe, mlinovi, za poslove semenarske struke, za izradu čokolade i bombona, za izradu soda vode i leda. ( Preduzeća za proizvodnju špiritusa, skroba, iako su bazirana na preradi poljoprivrednih sirovina, prikazana su hemijskoj industriji, pošto su njihovi proizvodi više namenjeneni u druge svrhe a ne ishrani.)

U okolini Subotice tradicionalno je bilo dobro razvijeno stočarstvo kao prirodna nadgradnja zemljoradnje.Sama činjenica da je postojala sirovinska baza, uz druge preduslove, uslovila je i razvoj klanične industrije u Subotici, od druge polovine XIX veka.

U privrednoj prošlosti ovih krajeva, jedna klanična, eksporterska firma, zauzimala je izuzetno istaknut i važan položaj. Njeni osnivači i uzak krug akcionara, imali su značajne uloge i u javnom, društvenom životu grada. Reč je preduzeću koje je polovinom osamdesetih godina XIX veka započelo sa radom kao trgovačko društvo, da bi uskoro bilo pretvoreno u deoničko društvo pod imenom „Hartmann és Conen r.t.“, a u istom obliku, kao akcionarsko društvo, uz izmene imena, nastavilo sa postojanjem i u čitavom međuratnom, čak i ratnom periodu, da bi od 1945. godine prešla u državnu svojinu i od 1946. godine ponelo ime „29. Novembar“. Dve generacije Hartmanovih i Konenovih, od osamdestih godina XIX veka, do 1945. godine, učestvovalo je, čineći okosnicu firme, u izgradnji velike eksporterske klanične fabrike. Prateći njihove živote i sudbine, ocrtava se i rad i delovanje firme. Od očeva, Rafaela Hartmana (Rafela Hartmann) i Vilima Konena (Conen Vilim), preduzimljivih naseljenika u tadašnju „Szabatku“, koji su uspeli da steknu veliku ličnu imovinu ali i zauzmu visoke položaje na lestvicama tadašnjeg građanskog društva, preko njihovih sinova Josipa (József) Hartmana i Vilima Konen Jakobčića, naslednika firme i velikih porodničnih imetaka, do ratnog vihora, dolaska komunističkih vlasti, oduzimanja njihove celokupne imovine – „u ime naroda“ i kažnjavanja, progona, sudskih presuda protiv njih; prošlo je samo šest decenija.

Kraće vreme radila je i „Prva subotička fabrika salama“.

Primer vlasnika firme “Tvornica salama Korhec” Julije Korheca (Korhec Gyula) koji je put, od mesarskog šegrta, zatim kasapina i kobasičara – do vlasnika industrijske klanice, bogatog i uvaženog poslovnog čoveka, prešao u roku od samo desetak godina, svedoči o njegovim ličnim sposobnostima kao i o profitabilnosti industrijske delatnosti u koju je ulagao.

Kao izvoznici stoke postojale se i sledeće firme: „Herman Baruch i sin“, Fridriha Pulmana (Fridrich (Frigyes) Pullmann,Vojislav Kovač, Bela Farago (Farago Béla), „Armin Hermann“ , i čitav niz izvoznika svinja: Beno Sekelj (Székely Beno), Ivan Sekelj, Korhec Julije, „Adrija“ vlasnika Nikole Đorđevića, Vasa Rajković, „Jugo-export“ Mirka Gutmana, Erne Presburger, Mirko Kemenj ( Kemeny Imre) „Predović d.d., Zagreb“, društvo koje je imalo svoju poslovnicu u Subotici.

Osnivač firme “Gingold Salamon, tvornica ribljih konzervi” koja se bavila preradom i konzerviranjem ribe a time bila jedina te vrste u Subotice a i šire, bio je Salamon (Samuilo,Šulem) Gingold. U poslovanju se koristila svojim porodičnim vezama u drugim delovima zemlje a i inostranstvu. Osnivačev sin će voditi firmu od 1935. godine.

Zemljoradnja, odnosno kultura pšenice, kao njena osnova, bila je preduslov za razvoj mlinarstva i u Subotici. U Budimpešti, već u prvoj deceniji nakon Nagodbe, dolazi do predimenzioniranja mlinske industrije. Pioniri parnih mlinova u gradu su bila braća Horovic, Lajoš Antunović, čiji mlin se nalazio na samom ulazu u Dudovu šumu a izgoreo je u požaru pre I sv. rata i Jovan Đorđević, koji je mlin podigao 1873. godine u ulici Miloša Obilića 26. U 1874. godini postojalo je 75 suvača i 11 vetrenjača u gradu.U Malom Bajmoku se i danas nalazi jedini sačuvan objekat mlina – vetrenjače, podignut 1867. godine. Prvo deoničarsko društvo mlinske struke osnovano je još 1862. godine. Bilo je vrlo kratkog veka.

Broj parnih mlinova, kojih je 1889. bilo 8, a 1892. godine već 13 u Subotici govori o razvoju mlinarstva. U unutrašnjem gradu bilo je 1906. godine 1 električni i 8 parnih mlinova.

Krajem I sv.rata bilo je 12 mlinova. U periodu 1919-1923, na nivou zemlje, beleži se favorisiranje izvoza brašna, da bi od 1923, 1924. godine nastupila stagnacija, koja će preći u krizu. U 1925. godini bilo je ukupno 13 mlinova, koji su imali maksimalni dnevni kapacitet od 218 tona. Dva najveće mlina u međuratnom periodu, u kojima je bilo učešća i stranog, mahom mađarskog kapitala, bila su “Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.“ i “Margit d.d.”.

Među pekarama se isticala „Marija Terezija, tvornica hleba d.d.“ koja nastala je od firme „Mária Terézia kenyérgyár r.t.“. U deoničkom društvu su akcije imali i strani državljani.

Josip Ruf (Ruff Jozséf) je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Na tadašnjem tržištu su se dobro plasirale posebno njegove karamele, a bomboni pod imenom „Negro“ su se zadržali u proizvodnji sve do danas.

Julije Brumer osnivač je „Elsö szabadkai cukorka és csokoláde gyár“ (Prve subotičke tvornice bombona i čokolade), 1904. godine.

Firma Edmunda Mauntnera je osnovana 1874. godine u Budimpešti . Bavila se trgovinom i proizvodnjom semenskog materijala. Bila je vrlo uspešna i razgranala je poslove po velikoj teroriji srednje Evrope. Tridesetih godina dvadesetog veka je imala ispostave u Bratislavi, Aradu, Krakovu, Meranu, Beču i Budimpešti. Centrala u Jugoslaviji je uspostavljena 1925. godine u Novom Sadu, sa filijalom u Subotici, da bi 1927. središte bilo preneseno u Suboticu.

U 1940. godini bilo je 6 radionica za izradu soda vode

Sledeće firme su se bavile proizvodnjom leda:

„Nizza“, koja je bila poseban pogon klanične industrije „Hartman i Konen“.

“Dege, fabrika likera” je bila destilerija voća, tvornica likera, ruma i konjaka. Radila je od 1921. godine. Vlasnik joj je bio Đula Der ( Gyula Der).

U ratnom periodu, 1942. godine osnovana je jedna fabrika hrane – konzervi; u vlasništvu mađarske zadruge „Baross Szövetségi tagok – Baross Export“ ( po oslobođenju nosiće ime „Vojvodina“. Proizvodila je razne marmelade i džemove, prerađivala i konzervirala povrće, koje je bilo namenjeno vojsci.

INDUSTRIJA ZA PRERADU KOŽE (PERJA,CREVA) I IZRADU

OBUĆE

U okvirima Monarhije, ova grana industrije u Subotici, kao i na teritoriji današnje Vojvodine nije bila posebno razvijena. „Fabrike kože, i pored prirodnih uslova za razvitak

( sirovine) i mogućnosti konzuma, rade sa malim kapacitetom, koji nije ni dovoljno iskorišćen.“ Iz ovih krajeva se izvozila stoka a uvozila prerađena ili sirova koža. Tehnološki su domaće fabrike za preradu kože zaostajale za inostranim. Pored pogona koji su se bavili preradom kože, u okviru ove grupe razlikujemo i one koji obrađivali perja i creva, kao i fabrike obuće.

Preradom koža bavili su se:

„SUBOTIČKA INDUSTRIJA KOŽA D.D.“

Firma „Szabadkai böripar r.t.“ je osnovana jula 1918. godine sa kapitalom od 300 000 kruna. Upisana je u registar Ct VII 166. Glavnica je 1921. godine povišena i iznosila je 2,5 miliona kruna. Osnivači su bili subotički trgovci kožom: Aleksandar Kon (Kohn Sándor) , Adolf Glid ( Glied) i braća Holender (Hollânder) Lazar i Samu , koji u društvo ulažu pored novca i nekretnine. Do ubeležavanja promena osnovnih pravila povodom ulaska kapitala trgovina kožom: „Šandor Kon“, „Adolf Glid“ i „Braća Holender“ u ovo deoničko društvo dolazi u jesen 1920. godine.

Cilj društva je prerada svih vrsta sirovih koža.Kancelarije firme su se nalazile na adresi Zrinjski trg 35 a radionice sa magacinom na kraju Natoševićevićeve ulici ( 44 ? ), pored pruge u tzv. „Reinc selu“. Građevinska dozvola za „slagalište“ firme, „na desnoj strani pruge Segedin – Gomboš“ je izdata 1920. godine. Pogon je raspolagao parnom mašinom od 80 KS. Broj stalno zaposlenih radnika je iznosio 100-120. Kao poslovođa je bio zaposlen Julije Hauer, rodom iz Meljkuta. Tokom 1921. godine dobijena je dozvola za gradnju skladišta u segedinskim vinogradima.

Novo ime „Subotička industrija koža d.d.“ firma dobija na skupštini akcionara 1923. godine, kada se povisuju i glavnica na 1 250 000 dinara u 10 000 akcija. Akcionari su i dalje bili iz porodica Glid, Kon i Holender. Na skupštini akcionara jula 1925. godine, akcije je položilo 6 akcionara, Adolf Glid, Lazar Holender i Aleksandar Kon po 3 000, Aladar Holender , Imre Kon po 200 te supruga Adolfa Glida sa 400 deonica.

Mašine za obradu koža su uvozili iz inostranstva. Tako su 1925. godine, iz Franfurta kupili mašinu za sečenje i valjak za uređenje koža. U istom periodu ospsobili su i sopstvenu laboratoriju, za koju su opremu također uvezli. U procesu obrade koža, ispuštali su puno otpadnih voda, koje su izazivale zabrinutost oko mogućnosti zagađivanja, kod građana koji su se zbog toga i žalili gradskom vlastima. Otpadne vode su prelazile preko senokosa „Česma“ i podnosioci žalbe navode da ne mogu zbog toga napasati svoju stoku, na tom terenu.

Dopis sa memorandumom firme (1925. godina) Lokacija preduzeća na karti grada iz 1928. godine

U 1927. godini sklopili su sporazum sa „Jugoslovenskom bankom d.d.“ iz Zagreba, „… koja je preuzela na sebe da naše kreditne potreba izmiri. Ovo prijateljsko pomaganje se pokazuje već u svim našim poslovima, i kao dokaz tome će jedan eksponent spomenute banke dobiti položaj u našoj direkciji i našem nadzornom odboru.“, stoji u izveštaju juna 1928. godine. Direktor filijale te banke, Ervin Gedike će dobiti to mesto.

U privrednim publikacijama se za „Subotičku industriju koža d.d.“ izriču dobre ocene. „Poduzeće je većeg stila. Ova tvornica prerađuje sve vrste koža i to: 100 000 kom. ovčijih, 20 000 kom. telećih, 20 000 kom. konjskih i 3000 kom. goveđih. Radi sa 120 radnika i sa mašinskim pogonom.“ „Izrađuje do 50 vagona đonova i 600 000 kv. hvati kože. Sirovine je uvozila iz Argentine a izvozila prerađene kože u Švajcarsku, Francusku, Englesku. Dve nove mašine, za sečenje i valjak za glačanje koža, preduzeće je kupilo u Frankfurtu ( cena je bila 2500 RM) i uspelo da ih uveze bescarinski.

Problemi u poslovanju ove firme nastaju još polovinom dvadesetih godina. Iz izveštaja za 1924. godinu saznajemo sledeće: „U ovoj poslovnoj godini imali smo veliku nestašicu novca i tako smo se morali sa velikim teškoćama boriri, jer smo sirovinu morali u gotovom novcu kupovati, kao i radničke plate, isplaćivanja i ostale poslovne troškove, dok smo međutim morali gotovu robu na veresiju davati i naša potraživanja iznašaju prilično veliku svotu. „Kao otežavajuće okolnosti navode i slabu carinsku zaštitu za njihove gotove proizvode i skok cena valuta. Ipak su uspevali da do 1929. godine imaju pozitivan bilans, a i drugi pokazatelji, kao na pr. iskorištenost kapaciteta preduzeća, koja je u 1927. godini bila 100%, nisu upućivali na likvidaciju, koja je proglašena 1929. godine.

O pokušajima, koji doduše nisu urodili plodom, da se fabrika opet oživi i pokrene proizvodnja svedoči i jedan dopis uprave i akcionara firme iz 1930. godine, kojim su molili jedno uverenje od subotičkog „Llojda“ o tome „… da u pogledu gradskog bogatstva, kao i socialpolitičkog pogleda, željno bi bilo, ako bi tvornica ponovo bila stavljena u pogon, jer bi stime smanjila bezposlenost.“

„VAJCENFELD I DRUG“

U početku je to bila trgovačka radnja. Bavila se trgovinom, odnosno izvozom perja, vune i kože. Po ulasku u novu državu dospela je 1922. godine pod sekvestar. Nakon skidanja sekvestra počeće da se bavi i preradom koža. Deneš Vajcenfeld

( Weizenfeld ) je tako imao sušionu koža na Senćanskom putu. U 1924. godini on drži u zakup prostorije za radionicu u Gradskoj klanici, ali zbog prijave gradskog veterinara o pojavi pacova u prostorijama radionice, otkazan mu je zakup. Firma je nastavila i sa preradom i izvozom perja i vune. Pogon za preradu koža imao je potrebu za 10 vagona industrijske soli godišnje.

Memorandum firme, 1925.g.

Kao stručnjak za postupak prerade kože bio je zaposlen mađarski državljanin Dezider Fišer.

Od 1939. godine obrtnicu za izvoznu trgovinu perja, vune i koža, dobija Koloman Vajcenfeld ( sin osnivača?).

„DRAGOLJUB MILOJKOVIĆ I DRUG, TVORNICA KOŽA „

Firma je osnovana 1923.godine, kao javno trgovačko društvo. Adresa kancelarije je bila Zmaj Jovina 1, a radionica se nalazila na senćanskom putu, preko puta groblja, ulica Oslobođenja 706. (k.č.14278/12)

Članovi društva su bili Dragoljub Milojković, Šandor Mijatov i Dušan Krnajski Jović. U 1927. godini vrednost firme je procenjena na 1 milion dinara a zalihe robe na isto toliko. Sirove kože je uvozila i iz inostranstva. Te 1927. godine zgradu je uništio požar.

Dragoljub Milojković

Postojele su još dve manje radionice za preradu koža. „Meister Đeno, tvornica koža“ (na adresi Put Oslobođenja 93). Đeno Majster je 1925. godine dobio dozvolu za useljenje u novosagrađenu radionicu za preradu koža. U njoj je imao instalirana dva elektromotora od 6,5 i 2,5 KS, kadu za pranje i 2 kade za štavljenje koža. Prestao je sa radom 1928, a 1933. godine se preseljava u Zagreb.

Druga je nosila ime „Pingvin, tvornica koža“. Vlasnici su bili Eugen Šlomović i Isak Alkalaj . Ona će od 1933. godine nastaviti rad u istom objektu. Obe firme su imale u nazivu atribut „tvornica“ ali su radile u okvirima zanatskog načina štavljenja i prerade koža. U radionici „Pingvin“ bio je instaliran „lokomobil“ Parna mašina od 12 KS, koja je pokretale radne mašine:mašinu za glačanje i struganje koža. Postojalo je i7 bazena za natapanje koža. Nerešen problem otpadnih voda, odnosno nepostojanje kanalizacione mrže, izazazivao je rekaciju suseda ali i gradskih vlasti. Josip Kujundžić, vlasnik zemljišta u blizi radionice, uputio je Sreskom načelstvu, 1937. godine, žalbu na rad radionice. „Pomenuta firma veoma nečistu vodu ispušta na moje zemljište i na taj način ne samo da uništava usev već i samu zemlju izrabljuje.“Zbog toga je tražio zabranu rada firme „Pingvin“. I organi gradskih vlasti su se protivili izdavanju dozvole za takvu radionicu „koja širi smrad, te je štetna po okolinu“.

Preradom perja bavila se firma:

„HOLLÄNDER A.D.“

Braća Holender (Holländer), Lazar i Samu ( Salamon ) 1915. godine, po preseljenju iz Čonoplje u Suboticu, osnivaju firmu „Holländer testverek“ ( Ct VII 82 ) koja će se 1927. godine pretvoriti u akcionarsko društvo. Pored braće Holender, i njihovih sinova dr David Holendera i Pavla , akcionari osnivači su bili i dr Alfred Felner (Fellner) i Ede Goldner, industrijalac iz Subotice. Osnivački kapital je iznosio 1 milion dinara, podeljen u 1000 deonica. Društvo se bavilo preradom, veletrgovinom i izvozom perja, vune i sirovih koža. To je bila „jedinstvena industrija za preradu i kemičko žišćenje perja, velikog kapaciteta, plasira u čitavoj zemlji svoje produkte, a i eksport joj je znatan.“. Prvoklasno krevetno perje prodavali su samo na veliko, veletrgovcima u zemlji i inostranstvu.

Kao „specijalistu za sakupljanje naročite vrste perja i preradu istog“ imali su zaposlenog jednog stranca, Čeha.

Jedna od teškoća u poslovanju preduzeća je bila i gradska trošarina. Za svaki kilogram u grad unetog perja, 1930. godine, plaćali su 1 dinar trošarine. Pošto su perje izvozili,deo novca im se i vraćao.

Akcionari, koji su deponovali deonice za redovnu skupštinu društva 1933. godine su bili: Samu (Samuilo) Holender – 200 deonica, Pavle Holender – 200, dr Artur Holender – 100, dr Emil Havaš – 100, Lazar Holender – 100 , Aladar Holender – 150, Ede Goldner – 100 i Josip Nojhaus (Neuhaus) – 50.

Dr Emil Havaš (Havas Emil)

Čupanje perja sa živine se obavljalo mašinski. U 1938. godini instalirali su i mašine, nabavljene u Nemačkoj, za preradu, sortiranje perja i motore snage 41 KS. Adresa fabrike pogona je bila Tolstojeva 24. Zgrada, ukupne površine je 224 kv. metara, je zauzimala čitav ugao.

Spisak akcionara A.D. Holländer 1933. godine

Ova jevrejska porodica je imala izuzetno razgranate poslovno – rođačke veze. Andor Holender, kome su Lazar i Samuilo bili stričevi je imao 2 sestre. Jedna se udala za trgovca žitom Neuhausa a druga za Mihajla Goldnera.

Nakon rata firma „Živinopromet“ preuzela je objekat, mašine i postrojenja.

Preradom creva bavila se firma:

„D.D. ZA IZRADU CREVA“

Firmu je osnovala jevrejska porodica Dajč ( Deutsch ) 1897. godine. Herman Dajč je vršio funkciju direktora. Prva supruga mu je bila Tereza Gombo, a druga Laura Šreter ( 1884-1944 ) sa kojom je imao sina Andriju I on je bio zaposlen u očevoj firmi. Još 1924. godine vodio se kao strani podanik, rumunskog državljanstva.

Mada je jasno da se radi o jevrejskoj porodici, u izveštajima Gradske policije sa skupštine akcionara 1926. godine, navedeno je za njih, u rubrici narodnost – da su Srbi.

U doničko društvo je pretvoreno 1912. godine. Registrovano je tek naredne 1913. godine u registru E 26/1913. Nastaviće da radi i nakon ulaska u jugoslovensku državu. Adresa je glasila – Petrovgradska ulica br.46.(Današnja ulica Žarka Zrenjanina) U 1922. preuređuju jednu zgradu u ulici Save Tekelije 6 (Karađorđev put), za potrebe stanovanja,kuću. Radionice su se nalazile u palićkim ugarnicama, pored železničke pruge.To su bile katastarske čestice 7713, 7714. Dogradnju i preuređivanje postojećih radionica firma je vršila u 1922. godine Pored toga, firma je zakupljivala prostorije u Gradskoj klanici, počevši od 1900. godine, gde su vršili čišćenje creva od stoke koja je tamo prerađivana.

Dokument iz 1919. godine sa memorandumom firme, cenovnik njihovih proizvoda

Preduzeće nije imalo konkurencije u zemlji, bilo je jedino preduzeće koje je izrađivalo creva za kobasičarske proizvode, žice za instrumente, violine, čela, bas, opne za vezivanje flakona, žice za rekete i „catgut“ žice za hirurgiju. Sirovine je nabavljalo u zemlji ali i iz inostranstva, Engleske, Holandije, Francuske. Gotovu robu većinom plasira u inostranstvo, Mađarsku, Nemačku, Čehoslovačku.Proizvodnja se kretala do 10 vagona robe godišnje, ili 2 miliona metara obrađenih creva.

Izveštaj na skupštini akcionara 1920. godine svedoči o problemima sa kojim se preduzeće susretalo. „Teški prometni odnošaji sa inostranstvom, vrlo visoke carinske tarife, tovarni troškovi koji su našoj izrađenoj robi učinili eksport nemogućim, djelovali su na naše poduzeće vrlo porazno.“

Kao deoničari se javljaju i čehoslovački državljani Hauer i Edmund Majer (Mayer). U 1921. godini Herman Dajč ima 60, Salamon Gombo – 50, Herman Grinfeld ( GrÏnfeld ) – 15 deonica. Do 1923. godine bilo je izdato 300 deonica, koje su činile deonički kapital u vrednosti od 75 000 dinara. Od tada, sa povećanjem glavnice na 500 000 dinara, smanjen je broj deonica na 100, nominalne vrednosti 5000 dinara.

U 1924. godini preduzeće ima 30 radnika i 10 trgovačkih putnika, što svedoči o orijentaciji firme na plasiranje svojih proizvoda na široko tržište. Uslovi za izvoz su se poboljšali, te je te godine ostvaren promet od 1 263 851 dinara, sa inostranstvom i unutrašnji od 826 740 dinara. Iskorištenost kapaciteta preduzeća je u 1927. godini bila 40%.

Najviše deonica 1933. godine, držao je dr Aleksandar Magarašević – 17 (Njegov udeo će decembra 1940. godine iznositi 22 deonice ), a zatim Herman Dajč – 15, Mita Međanski – 11, dr Svetislav Mihajlović ( iz Beograda) – 10, Andrija Dajč i Lajčo Gombo po – 8 i Hermaan Grinfeld – 6, Leo Kepih – 5 komada.

U slučajevima podizanja kredita, zalog su bile nekretnine Deoničko društvo je 1931. godine imalo u svome vlasništvu 5 objekata, kuća, na sledećim adresama: Petrovgradska 37 i 46 (radionice), Save Tekelije 6 (porodična kuća) i Kuhačeva 15. kao i akcije firme. One su 1937., kada je uziman zajam od 300 000 dinara, od „Opšte kreditne banke d.d.“ procenjene na 350 000 dinara.

Firma je 1938. godine pokazala interesovanje za obezbeđivanje svoga daljeg izvoza u Nemačku, kada ova država uvodi kontingente za našu robu. Celokupni jugoslovenski izvoz prerađenih creva u Nemačku je 1937. godine iznosio 103 000 kg u vrednosti preko 2 miliona dinara. Firma „D.d. za izradu creva“ je naglašavala da bi sama mogla da obezbedi tu količinu robe za izvoz u Nemačku.

Spisak akcionara 1940. godine

Pre rata firma je demontirana i preneta u Beograd.

INDUSTRIJA OBUĆE

Industrija obuće je mlada industrijska grana u Vojvodini, pa se i u Subotici prve fabrike obuće javljaju tek posle 1918. godine.Potrebe subotičkog stanovništva za obućom, uz domaće i inostrane fabrike obuće, u prvo vreme su uspešno zadovaljavale i zanatlije obućarske struke, kojih je 1924. godine bilo ukupno 260, 110 papučara i 150 cipelara.No, kako saznajemo iz izveštaja Udruženja trgovaca za grad Suboticu iz 1933. godine, „promet kožom se smanjio pošto se najviše troši fabrička obuća a zanatlije obućari ne mogu da konkurišu sa fabrikama.“ Obućarska sekcija zanatlijskog udruženja bila je protiv osnivanja fabrika obuće u zemlji pa i u gradu isto kao i protiv otvaranja „Batine“ prodavnice, filijale u Subotici.

Postojale su sledeće fabrike cipela:

„JUGOSLOVENSKA DEONIČKA TVORNICA OBUĆE“

Osnovana je 1919.godine. Osnivači su bili predstavnici finansijskog kapitala,odnosno „Jugoslovenske banke d.d.“, podružnice u Subotici i nekoliko drugih ličnosti od kojih je samo Đura Pendžić , bio vezan za cipelrsku struku. Nalazila se u segedinskim vinogradima, gde su postojeće zgrade preuređene tokom 1919. godine. Fabrika je u početku zapošljavala do 200, a zatim tokom 1921.godine 50 radnika. Maksimalni kapacitet je iznosio 2200 pari obuće mesečno. U 1920. godini glavnica je povišena sa 2 na 5 miliona kruna. Bilo je ukupno 10 000 emitovanih deonica. Doničari, prisutni na redovnoj skupštini 17.4.1921. godine bili: dr Babijan Malagurski sa 2150 deonica, Ervin Gedike sa 2200, Cvetko Manojlović sa1020), Petar Vojnić Zelić sa 2150, Kruno Gedike sa 511, dr Jovan Manojlović sa 100 i drugi. Ukupno je bilo položeno 8 391 deonica.

Babijan Malagurski

Na toj sednici skupštine, pošto je iskazan dobitak po završnom računu za period 1.11.1919. – 31.12.1920, od skoro 2 miliona kruna, deoničri su imali pravo na 6% dividendi. Ali već 29.12.1921. godine, sazvana je vanredna skupština na kojoj „G.Ervin Gedike izvešćuje glavnu skupštinu, da je „Jugoslovenska banka d.d.“ nakon vođenih pregovora sa ravnateljstvom „Jugoslovenske deoničke tvornice obuće“ u Subotici, stavila ovom društvu ponudu: Vaša glavna skupština zaključit će likvidaciju, povjeravajući provedbu likvidacije „Jugoslovenskoj banci d.d.“ ( prije „Hrvatska zemaljska banka“ u Osijeku) koja će izvršiti likvidaciju putem svojih delegata gg.Babijana Malagurski, odvjetnika u Subotici, Ervina Gedike, ravnatelja i Petra Vojnić Zelića, zam. ravnatelja Jugoslovenske banke d.d, podružnice u Subotici.“ Utanačeno je i potpisivanje ugovora po kojem deoničari moraju dobiti uložen kapital, tj. nominalnu vrednost deonica, a banci nakon podmirivanja svih ostalih računa ostaje „cijeli utržak“.

„DANICA D.D.“

Osnovana je 1921. godine sa 5 miliona kruna kapitala. Pored drugih akcionara , kao jedan od najvećih ulagača – osnivača javlja se Đura (Đurica) Pendžić

Đurica Pendžić

Imala je kapacitete da godišnje izradi 25 000 cipela. Zapošljavala je maksimalno do 50 radnika. Radili su mašinama na nožni pogon. Sve proizvedene cipele fabrika je prodavala u zemlji. Od 1922. nalazi se u likvidaciji, da bi 1923. bila i ugašena. Objekti, radionice preduzeća, koji su se nalazili u ulici Marije Vojnić Tošinice, 1922. godine su zamenjene za deo zemljišnog poseda istoimene zadužbine. Đurica Pendžić će sa Ladislavom Bergerom , nakon toga nastaviti vodi fabriku obuće pod novim imenom „Marica“. Pendžić je pored toga držao i trgovački lokal, prodavnicu cipela u Aleksandrovoj ulici br. 7. Broj radnika je u 1926. godini iznosio 25. Firma „Marica“ je zapolila i jednog stranca, specijalistu za galanterijsku obuću. Nalazila se na Daničićevom putu 26. Vlasnici su 1939. godine objekat prodali Vladimiru Borošiću koji tamo otvara auto garažu i benzinsku stanicu pod imenom „Automobilia“. Borošić se javlja i kao vlasnik, glavni akcionar u fabrici cipela „Marika“ koja je osnovana 15.12.1941. godine kao komanditno društvo na adresi Tolbuhinova 5. Nakon rata BorošIć, koji je bio u bekstvu, osuđen je zbog krivičnog dela privredne saradnje sa okupatorom, a preduzeće je konfiskovano. Postupkom nacionalizacije ono će biti osnova za formiranje „Prve petoletke“.

„BON- TON D.D.“ („Vaczi i Schuhoff,tvornica cipela i papuča“)

Josip Vaci i Albert Šulhof (Schulhof) osnovali su 1917. godine firmu „Délvideéki papucsgyár“ ( Ct VII 142 ) koja će se 1922. pripojiti novom deoničkom društvu „Bon-Ton“.

Osnivači deoničkog društva pod imenom „Bon-Ton“ su bili: Aleksandar Rajčić, direktor Građanske banke d.d.; Đura Pendžić, direktor fabrike cipela; Josip Vaci, fabrikant cipela; Aleksandar Kon, fabrikant kože; Albe Šulhof (Schulhof), fabrikant cipela; Bogdan Dimitrijević, veleposednik i dr Dragutin Stipić, advokat. Glavnica je iznosila 1 250 000 dinara. Josip Vaci i Albe Šulhof u društvo ulaze sa svojom cipelarskom radionicom, nekretninama (z.k. 28192) i mašinama, u Pašićevoj ulici, procenjene vrednosti ukupno 500 000 dinara.

Ni ova firma nije bila dugog veka. Postojala je do 1923. godine. Jedan od osnivača, Albe Šulhof, je 1923. godine registrovao svoju firmu „Royal, mehanička tvornica cipela“.

„GLOBUS K.D.“

Komanditno društvo je osnovano 1936. godine. ( Ct XII 50 ) Osnivači su bili braća Serec, Stjepan i Jakob, obućari te Ladislav Berger, činovnik, kao unutrašnji članovi i Milan Milutinović i Josip Rehnicer iz Osijeka, kao spoljni članovi.Svako od njih je imao osnivački ulog od 250 000 dinara. Osnivači su bili i ranije vezani za preradu koža ili izradu cipela. Braća Serec su bili vlasnici prodavnice cipela u Novom Sadu i radionice za proizvodnju cipela u Valjevu, odakle su i preneli mašine u Suboticu. Ladislav Berger je bio suvlasnik „Marice“ fabrike cipela u Subotici a Milan Milutinović se bavio trgovinom koža. Nalazila se u Skadarskoj ulici 4. (Vlasnik zgrade je bio Pavle Štajner (Steiner ) koji ju je izdao „Globusu“ za 12 000 din. godišnje.

Stjepan Serec Lladislav Berger

Radionica je 1937. godine imala 15 radnika, od toga 10 kvalifikovanih. Po predmetu molbe firme za oprost od trošarine na polovne mašine, Gradskom veću, izveštava se o nešto većem broju radnika. „Trošarinsko odeljenje je preko svojih organa proverilo i utvrdilo da su molioci zaista radionicu otvorili u Subotici, da su u istoj zaposlili 48 radnika i nameštenika, koji stalno tamo rade.“

Dnevno su izrađivali 25-30 pari cipela. Imali su mašine koje je pokretalo 16 elektromotora, ukupno snage 20 KS. Verovatno upravo zbog toga,Sresko načelstvo, kao obrtna vlast, povelo je postupak protiv firme, zbog sumnje da je prekoračila zanatski karakter proizvodnje, pošto je imalo takvu obrtnicu. Stevan Serec kao pretstavnik firme u dopisu Načelstvu objašnjava: „Mi imamo tako veliki broj motora iz razloga, što smo prekupili iz Siska jednu kompletnu radionicu za obućarski zanat, ali do danas nismo u stanju staviti istu u rad iz razloga što nemamo dovoljno prostora i materijalnih sredstava. U našoj radionici proizvode se cipele na zanatski način t.j. 90% rada se vrši rukama, dok se samo 10% vrši mašinom.“ KBU iz Novog Sada je i pored toga uvrsila „Globus“ u industrijske radnje.

Poslovi su krajem 30-tih godina dobro napredovali. O tome svedoči i molba da se

dozvoli produženje radnog vremena za 2 sata, upućena Načelstvu 1939. godine. Odbijena je sa obrazloženjem da u gradu ima dosta nezposlenih obućara, pa bi trebalo njih zaposliti a ne produžavati rad već uposlenih. „Globus“ je te godine otvorio u Štrosmajerovoj ulici i svoju prodavnicu obuće.

U 1940. godini firmu kupuje Dezider Horvat, ali prijavljuje promenu imena u „Berla“ i nastavlja da radi u zanatskom obimu.

„SEBRA, FABRIKA CIPELA“

Serec Jakob i Stjepan su istupili iz preduzeća „Globus“ i avgusta 1939. godine osnovali svoju firmu „Sebra“. Radne prostorije su se nalazile u ulici Bene Sudarevića 21-23. Zaposleno je bilo 15 radnika. Radili su na mašinama koje je pokretalo 8 elektromotora, ukupne snage 11 KS. Preduzeće je radilo i tokom rata, izrađujući obuću za civile (godišnje oko 8000 komada). Pod imenom „Braća Serec“ radiće i nakon oslobođenja do nacionalizacije 1946. godine.

Izveštaj 1946. godine Gradskom NO sa podacima o vlasništvu firme

Mašinski pogon ove fabrike, uz onaj iz fabrike „Marika“, činiće nakon toga novonastalu firmu „Prva petoletka“.

REZIME

U okvirima Monarhije, ova grana industrije u Subotici, kao i na teritoriji današnje Vojvodine nije bila posebno razvijena. Fabrike za preradu kože, i pored prirodnih uslova za razvitak ( sirovine) i mogućnosti konzuma, radilesu sa malim kapacitetom, koji nije ni bio dovoljno iskorišćen. Iz ovih krajeva se izvozila stoka a uvozila prerađena ili sirova koža. Tehnološki su domaće fabrike za preradu kože zaostajale za inostranim. Pored pogona koji su se bavili preradom kože, u okviru ove grupe razlikujemo i one koji obrađivali perja i creva, kao i fabrike obuće.

U ovu grupu svrstana su sledeća preduzeća. „Szabadkai böripar r.t.“ koja nosi novo ime „Subotička industrija koža d.d.“ od 1923. godine. Večinski akcionari su bili iz porodica Glid, Kon i Holender. Likvidacija je proglašena 1929. godine. „Vajcenfeld i drug” se bavila se trgovinom, odnosno izvozom perja, vune i kože, a po ulasku u novu državu počeće da se bavi i preradom koža. “Dragoljub Milojkvić i drug, tvornica koža”

koja je sirove kože pretežno uvozila i iz inostranstva. Postojele su još dve manje radionice za preradu koža. “Meister Đeno, tvornica koža” (prestala je sa radom 1928.) i “Pingvin, tvornica koža” vlasnika Eugena Šlomovića i Isaka Alkalaja.

Preradom perja bavila se firma: “Holländer a.d.” (pre “Holländer testverek”) u kojoj su većinski akcionari bili iz porodive Holländer. Društvo se bavilo preradom, veletrgovinom i izvozom perja, vune i sirovih koža. To je bila jedinstvena industrija za preradu i čišćenje perja, velikog kapaciteta, koja je plasirala u čitavoj zemlji svoje produkte, a i eksport joj je znatan. Prvoklasno krevetno perje prodavali su samo na veliko, veletrgovcima u zemlji i inostranstvu. Firmu “D.d. za izradu creva” koja se bavila izradom creva za kobasičarske proizvode, žica za instrumente, violine, čela, bas, opne za vezivanje flakona, žice za rekete i „catgut“ žice za hirurgiju. izradom creva, je osnovala jevrejska porodica Deutsch.

Industrija obuće je mlada industrijska grana u Vojvodini, pa se i u Subotici prve fabrike obuće javljaju tek posle 1918. godine.Potrebe subotičkog stanovništva za obućom, uz domaće i inostrane fabrike obuće, u prvo vreme su uspešno zadovaljavale i zanatlije obućarske struke, no, uskoru ih je pravladala konkurencija fabrika obuće. U Subotici je postojalo nekoliko fabrika cipela, koje su radile za subotičko ali i šire tržište. “Jugoslovenska deonička tvornica obuće” (postoji do 1921.) čiji su osnivači bili i predstavnici finansijskog kapitala,odnosno “Jugoslovenske banke d.d “, “Danica d.d.” (postojala od 1921. do 1923.), “Marica” (od 1923. do 1939.) “Bon – ton d.d.”, te “Globus k.d.” vlasnika braće Serec (do 1939.), kada oni utemeljuju firmu novu firmu pod imenom “Sebra”.

HEMIJSKO – KOZMETIČKA INDUSTRIJA

Ova grana industrije razvijala se u Subotici u nekoliko oblika:

– teška hemijska industrija

– tvornice štirke i špiritusa

– proizvodnja fermaceutskih i sličnih proizvoda

– fabrike sapuna i sveća

– tvornice boja i lakova

Za prvu grupu u okviru ove industrije, tešku hemijsku, kao i farmaceutiku, karakteristično je da iziskivaju složen tehnološki proces, pa u skladu sa tim i stručno tehničko vođstvo kao i stručno radništvo – u kojima je postojala oskudica u čitavoj zemlji. Tako se uz još jedan negativni faktor – slabu sirovinsku osnovu, njen razvoj u Subotici može pripisati samo potrebama, konjukturi tržišta, uslovima koji su vladali kada je zaživeo hemijski gigant „Klotild“, koji je ostao dominantan u ovoj grani i nakon rata, isto kao i za posleratni nastanak zavoda „Patria“.

Uslovi za rad i razvoj ostalih grana iz ove grupe, kao kod proizvodnje štirke i špiritusa i delom kod proizvodnje sveća i sapuna leže u dobroj ponudi poljoprivrednih sirovina, žitarica, kropmira ili životinjskih nasti.

„ZORKA A.D.“

Jedina fabrike u Vojvodini iz kategorije teške hemijske industrije je bila „Zorka a.d.“. Osnovana je 1904.godine od strane „Klotild, Elsö magyar vegygyár részvlnytársaság r.t“ (Klotild, prvo mađarsko društvo za hemijsku industriju a.d.) iz Budimpešte, i radila je kao filijala matične firme. Započela je sa proizvodnjom u 1906. godini.

Uprava „Klotilda“, pisala je u molbi za dodelu zemljišta radi izgradnje fabrike, da su u toj opciji još 2 grada, Sombor i Baja. Ipak je izabrana Subotica. Gradske vlasti su izašle u susret toj molbi,i donele odluku br. 151/1904 da besplatno ustupaju 17 jutara zaparloženog gradskog zemljišta, pored halaškog puta, a izmeću pruga za Baju i Sombor, a Uprava „Klotilda“ se obavezala da će investirati najmanje 600 000 kruna u izgradnju pogona te da će zaposliti između 150 i 200 subotičkih radnika. Kako se to ispostavilo, taj iznos će biti višestruko premašen, a i „subotička sirotinja“ našla je sebi posla i zarade u tom preduzeću.

Pogoni su podignuti u Zapadnim vinogradima, u delu koji nije potpadao pod užu gradsku teritoriju. U 1906. godini započela je sa radom u pogonu za proizvodnju sumporne kiseline. To je bio prvi proizvodni pogon ove vrste u čitavoj jugoistočnoj Evropi. “Klotild” je imao pržionicu pirita, koja se sastojala od osam peći tipa “Herrschof” sa po pet etaža. Ona je omogućavala godišnju proizvodnju od 30 000 t. slabe sumporne kiseline. Koncentrisanje ove kiseline vršilo se po sistemu “Pauling”, a ona se upotrebljavala za proizvodnju superfosata. Rekonstrukcijom 1912. godine, uvođenjem diskontinualnog, mehanizovanog procesa, po komornom sistemu “Anglocontinental”, koji je u to vreme predstavljao najmodernije tehničko rešenje, dolazi do ubrzanog razvoja fabrike. Fabrika je do početka rata, proizvodeći od sirovina koje je mahom dostavljala matična firma, stekla reputaciju kao veliki i uspešni proizvođač veštačkog đubriva, sumporne kiseline i drugih hemijskih produkata.

O nastanku „Zorke“ u publikaciji „Industrija Vojvodine“ (iz 1924.) kaže se: „Preduzeće je nastalo nacionalizacijom poznate mađarske „Klotilde“, koja se raspadom monarhije razdijelila u tri poduzeća: U Sedmogradskoj ležeće tvornice tutkala i sumporne kiseline prešele su u rumunjske ruke („Maravesti d.d.“), matica poduzeća u tvornicama u Vel. Bocsko-u (Nagy Bocskón) ostala je u mađarskim rukama – dok je subotičko poduzeće pretvoreno u „Zorku“.

Zbog učešća stranog kapitala u toj firmi, 7.9.1919. godine, dospeće pod sekvestar. Državni komesar Sava Janković preuzeo je upravu nad „Clotildom“.

Sekvestar nad „Clotoildom“ je dignut na osnovu Rešenja Ministra industrije br. 4036 od 15.4.1921. godine. Direktorsku funkciju u čitavom tom periodu obavljao je dr Sigmund Litman.

Iz pravila novoosnovane i u Zagrebu 30.9.1920. registrovane firme „Zorka, prvo jugoslavensko društvo za kemičnu industriju na dionice u Zagrebu“, donetih u Zagrebu 20.8.1920. godine saznajemo da su: „Poslovi društva:

1. Preuzeće kemičke tvornice „Clotild“ u Subotici sa svim pokretninama

i nekretninama

2. Tvornička produkcija, te kupnja i prodaja kemičkih produkata i

iskorištavanje nuzprodukata istih…“

Te, 1920. godine izvršena je i fuzija sa „Tvornicom i rafinerijom žeste u Osijeku“.

Firma je bila registrovana sa sedištem u Zagrebu, a pogon u Subotici se vodio kao filijala. U knjigu – registar firmi, Ct IX 130, koju vodi subotički Okružni sud, upisana je tek 1925. godine. Promena sedišta „glavne radnje“ je izvršena u 1936. godini. Od tada je upisano da se ono nalazi u Beogradu.

Osnovana je se glavnicom od 23 000 000 k. u 57 500 deonica. Kasnije je zadržan broj deonica, ali im je vrednost podignuta na 100 dinara. Time je glavnica iznosila 5 750 000 dinara. U 1921. i 1922. godini deonica je donosila dividendu od 5%. Od 1923. do 1933. godine nije bilo divedendi.

Kao akcionari se 1920. godine javljaju istaknute ličnosti iz sfere privrede i finansija, domaći ali i strani državljani: Vladimir Arko, velindustrijalac iz Zagreba, Ignac Fišl, bankar iz Beča, Josip Herc (Herz), generalni direktor „Clotilda“ iz Budimpešte, Viktor barun Lipe (Lippe) iz Beča, Stanislav grof Lubinski, generalni direktor Narodne banke iz Zagreba, Milan Ivanić iz Zagreba, dr Franjo Poljak, ministar izgradnje, Kosta Dragutin Riznić, predsednik Trgovačke Komore iz Beograda, dr Ivan Tavčar, gradonačelnik Ljubljane.

U tom periodu započinje se sa proizvodnjom i novih artikala, sone kiseline ( 500 t. godišnje), željeznog sulfata i gorke soli, a od 1924. godine i plavog kamena, koji postaje nosilac ekonomske snage “Zorke”. Plavi kamen je služio za proizvodnju širokog asortimana sredstava za zađtitu bilja, ortosana, bakarnog kreča, bakarnog oksil-hlorida, sulikola. Arsokola i sfinksa.

Industrijski kolosek na ulazu u fabrički krug

Već 1924. godine „Zorka“ ulazi u češki koncern – Društvo za hemijsku i metalurušku proizvodnju u Ausigu (Verein für chemische und metalurgische Produstin – Aussig (Aussig, Usli na Labi), koji je pruzeo u svoje ruke kontrolni paket akcija, a time i upravu nad „Zorkom“. Dominacija ovog koncerna u evropskoj hemijskoj industriji zasnivala se na čehoslovačkom kapitalu i vezama čehoslovačke sa francusko-belgijskom hemijskom industrijom. Time razvoj ove industrije biva zasnovan na finansiranju od strane stranog kapitala.

Upravni odbor 1933. godine čine: dr Sigmund Litman, Eduard Pauler inženjer iz Ausiga, koji vrši i funkciju direktora, Ivan Burghardt i Adam Kedl.

Subotička fabrika je proizvodila superfosfat, sumpornu kiselinu, plavi kamen, glauberovu so i gorku so. Sumporna kiselina je bila važna za izradu eksploziva, i zato je fabrici davana posebna važnost za narodnu odbranu. Isto tako imala je veliki značaj za razvoj poljoprivrede, budući da je samo upotreba veštačkih đubriva, koje je proizvodila „Zorka“ (ili iz uvoza ), obezbeđivala bolje prinose. Stručnjaci su smatrali da upotreba veštačkih đubriva može da podigne prinose za 50%. Ali njihova potrošnja u zemlji je bila mninimalna. Po hektaru se u 1922. godini trošio samo 1 kg veštačkih đubriva, a u 1928. – 6 kg. Neposredno pred rat u zemlji se trošilo 154 puta manje fosfornih đubriva nego u Švajcarskoj a preko dve hiljade puta manje amonijačkih đubriva nego u Engleskoj.

Iz reklamnog teksta, objavljenog u subotičkom “Zemljodilskom kalendaru” za 1926. godinu, saznajemo kako se predstavljala ova fabrika, ali i koji su joj problemi iskrsavali u radu. ”Proizvodi „Zorke“ nisu jedino u Jugoslaviji poznati, nego i u svim susednim državama: Austriji, Madarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Na prvom mestu je i susretljivost fabrike, po kojoj je poznata iz prvih dana svog opstanka. Ova osobina je posle rata usled teških saobraćajnih i finsisjskih prilika mnogo puta veoma veliku zadaću joj dala. Oskudicu u vagonima ni jedna industrija nije tako osetila kao ova, jer umetno djubre se kupuje isključivo samo u vreme sejanja, jer najveći deo gazda još uvek je za to, da se djubre nosi ravno na zemlju iz vagona. Usled toga je u to vreme preopterećena fabrika liferacijama, koje mora rešit najtačnije, ali sa mnogo zapreka i poteškoća. ”

Do 1925. godine uvoz sirovina, sirovog bakra, pirita, fosfata, amonijak sode, kalijeve soli, amonijak sulfata, čileanske šalitre, je bio slobodan, a od tada je uvedena uvozna carina. Gotovi proizvodi, plavi kamen, sumporna kiselina i suprfosfat su se i izvozili. Pored toga uvozila je i gasni ugalj (1500 t.) i koks (1000 t.) iz Češke, Poljske, Nemačke.

Ukupna proizvodnja je iznosila:

1921. godine – 2 370 vagona

1922. – 2 900

1923 – 3 000

1924. – 3 040

1925. – 3 020

1926. – 2 870

1927. – 2 510

O planovima i količinama gotovih proizvoda, govori i to što je za 1928. godinu, rezervisala od železnice 3 000 vagona.

Raspolagala je parnim pogonom jačine 450 KS, da bi se od 1925. godine sve više koristila i električna energija. Tada uvozi 20 elektromotora i 1 dinamo, sa rezervnim delovima, od centrale iz Ausiga. „Zorka“ je bila prinuđena da zbog nesrazmerno visokih cena struje, koje je određivala subotička električna centrala, 1928. godine instalira sopstvenu centralu za proizvodnju struje. Ona je bila u pogonu do 1932. godine. Potrošnja struje, koju je je isporučila subotička električna centrala, iznosila je 1934. godine 174 890 kwh.

U 1927. godini vrednost fabrike je procenjena na 30-40 miliona dinara.

U 1924. godini su bili zaposleni i sledeći stranci, Čehoslovački državljani: dr Oto Fesler ( „Zorka“ je bila i kažnjena od strane Inspekcije rada zbog nepropisnog primanja dr Feslera, koji je zaposlen bez odobrenja Ministarstva. Ono je naknadno ipak dobijeno. ) – hemičar, mašinski inženjer – Josif Rus ( Russ) , Marija Paraček – korespodent, Vince Kubek- remenar, Edmund Laslof – laborant. Još jedan stručnjak, stranac, mašinski inženjer Stefan Peler (Peller), čehoslovački državljanin radiće od 1926. godine.

Tokom 1925. godine zaposlili su i dva radnika, stranca, „spajača olova“

(„bleilöter „). Oni su bili potrebni, pošto se tada radilo na proširenju pogona proizvodnje plavog kamena. Reč je bila o dva čehoslovačka državljanina. Mašine potrebne za pogonsku instalaciju nabavljene su također u inostranstvu.

O poslovnim vezama sa inostranstvom svedoči i službeno putovanje zamenika direktora, Franje Lošica (Loschitz), 1924. godine, koji je posetio Nemačku, Austriju, Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku.

U 1926. godini „Zorka“ je imala 140 zaposlenih radnika. Te godine funkciju direktora obavljao stranac, austrijski državljanin Ivan Kiler ( Killer ).

Maksimalni kapacitet u 1936. godini je bio: 6 500 v. raznih proizvoda, 1 500 v. plave galice, 2 000 v. sumporne kiseline, 2 000 v. superfosfata, 300 v. glauberove soli. „Preduzeće je najmodernije uređeno i svojim kapacitetom može ono da potouno pokrije sve potrebe naše države.“ pisalo je Udruženje industrijalaca u Novom Sadu,ocenjujući rad ove hemijske fabrike.

Preduzeće je imalo vlastitu železničku stanicu, kao i svoj put do Halaške ceste.

„Zorka“ je 1930. godine sklopila ugovor sa Vladom o isporuci bakarne galice. Zbog toga je izvršena i dogradnja pogona za tu vrstu proizvodnje. Predviđena je bila isporuka bakarne galice čistoće 99%, i ona se redovno podvrgavala analizi. Analizu je obavljala Poljoprivredna i ogledna stanica u Zagrebu. Rezultati su bili zadovoljavući, pa je tako 1930. godine, zabeležen podatak o – 99,1 % bakar sulfata.

Fabrika je imala i 15 stambenih zgrada, na adresi Zapadni vinogradi 302-311, u kojima su stanovali službenici, 14 kancelarijskih prostorija, 6 radionica, 6 magacina, 11 prostorija za preradu sirovina, 3 magacina za sirovine. Pored toga je na Paliću imala stambenu zgradu ( u „Urbanovoj aleji“ ) sa 5 soba.

Matija Bruk (Bruck), hemičar po struci, koji je ddoktorirao sa temom o zaštiti bilja, za „Zorku“ je patentirao jedan svoj pronalazak – „Kosan“, namenjen zaštiti vinove loze. /zahvaljući Sonji Stojković donosim i ovu dopunu: „Sonja Stojkovic commented on Dr Matija Bruk (Brück)
Stevan Mačković, Industrija i industrijalci Subotice (1918-1941), Istorijski arhiv Subotica, Subotica 2004, st. 198. Dr …
Molim da se u njegovom imenu svakako izbrise slovo Ü. Njegovo prezime se pisalo ili BRUK ili BRUCK, nikako drugcije. Koser pecat se odnosio kako na njegova vina, tako i rakiju, pripravljana su po strogo nadgledanim postupkom za proizvodnju koja zavredjuje taj pecat.
Na zalost danas je njegov kompletan vinograd zapusten, niko nista ne gaji, podrum je opljackan od ogromnih hektolitarskih buradi i svega ostalog, kuca i pomocni objekti tonu, zemlja ih guta. Retki su ljudi koji jos znaju cije je to bilo, a meni kao prvom nasledniku se ni na osnovu restitucije NE vraca. Pitam se ko je bacio oko, ili stavio prst na tih 30 ha da to ja i moja deca nismo u stanju da dobijemo nazad.“   i dalje:

https://www.facebook.com/sonja.stojkovic49 

Molim da izvrsite ispravku u navodima o mom dedi Dr Bruk Matiji. Njegovo prezime se pisalo ili Bruck ili Bruk, nikada sa Ü. Cerka, odnosno moja mama Judita rodjena je 1927.

Nikada nije bila njegova kuca u Tolstojevoj br. 8. To je bila kuca porodice Nemenyi, cija cerka Magda, a moja baka je bila udata za za Matiju Bruka.

U Beogradu je kupio – dao da se izgradi zgrada u kojoj je imao uz dodatak pomocne zgrade u dvoristu ukupno 14 stanova.

Do ovog materijalnog dobra, kao i do vinograda u Backim vinogradima i vile sa vocnjakom i vinogradom na Palicu je dosao nakon 1918.g. kada je patentirao Kosan (Cosan) u Hanoveru, Nemacka.

To je sredstvo za zastitu bilja koje se i dan danas proizvodi i prodaje po svetu.

Od 27 ha zemlje u Backim vinogradima, na kojoj je i dalje radio i vrsio istrazivanja, a koju su mu prvo 1941. oduzeli Madjari, nakon povratka iz deportacije, 1946. su mu, kao sto i navodite po Zakonu o agrarnoj reformi ostavili svega 3 ha

Nakon rata se prvo bavio izricito vocarsvom i vinogradarstvom i poceo je rad na novom zastitnom sredstvu i to na bazi ekologije, tada inovativnom sredstvu koje je trebalo da bude u vezi sa suncevom energijom. Nazalost smrt je bila brza i nije isto dovrsio.

Nakon svih nedaca i nepravdi, jos ipak skuplja energiju i osniva hemijsku skolu, nakon toga ucestvuje u osnivanju bolnicke laboratorije, laboratorije buduce Fidelinke, kao i u osnivanju podruma Palic.

u svom vinogradu je jos pre II sv.rata dao da se izgradi podrum za voce, koji je u to vreme bio potpuno inovativvan i jedan od najvecih u srednjoj Evropi.

Proizvodio je voce i vinovu lozu. Njegovi proizvodi su po svim karakteristikama bili medju najboljima i osvajao je brojne nagrade na izlozbama. (Ja se secam izlozbi na Velikoj terasi Palic).

Takodje je bio poznati i priznati proizvodjac vina i rakije, imao je i proizvodnju koser vina, a taj pecat ja posedujem.

Prim.: obecala sam dolazak, te da cu vam mnogo toga ispricati, ali nikako da to i uradim. Ovako je mozda jednostavnije. Hvala na razumevanju.

Uvek sam spremna da doprinesem vasem sajtu, da dam odgovore na pitanja ili da dodam jos po nesto.

Sonja

Jedna poznanica iz Ljubljane me zamolila da saznam gde je bila fabrika trikotaze Be(c)k. Pripadala je njenoj porodici. Koliko sam ja upoznata, jedino mi je palo na pamet da je to mogla biti bivsa fabrika Mladost, posto znam za fabriku sapuna Bek (SLavica).

 

Dobro vece, samo sam htela da vas pitam, znate li ko su mladenci na fotografiji peslednje

U toku svog naucno-istrazivackog rada, bavio se istrazivanjem mogucnosti koriscenja nikotina, imao vise naucno priznatih i patentiranih radova iz oblasti poznavanja i koriscenja secera (Madjarska), a spomenuti „KOSAN“ („Cosan“) je i nadalje poznati, priznati proizvod, koji se proizvodi i distribuira u svetu pod razlicitim imenima.

Hvala na ispravci, dodajem da je „Zorka“, 1961. godine (nakon smrti Dr Bruka) otkupila od naslednika nedovrseni, inovativni pronalazak za zastitu bilja, baziran na suncevoj svetlosti, a pod nazivom „Brumacin“. Trojica inzenjera su dobila zadatak da dovrse nedovrseno, ali im to nije uspelo.

 

 

Dr Matija Bruk je doktorirao 1915 u Berlinu ‘ Scharltenburg, a svoj COSAN je patentirao u Hanoveru 1918.

Na redovnoj skupštini društva 28. 11.1936. godine odlučeno je o prenošenju sedišta firme iz Zagreba u Beograd.

Ukidanjem carina za uvoz plavog kamena, ta proizvodnja u subotičkoj fabrici postaje nerentabilna.

Pogon za proizvodnju plavog kamena je tokom 1938. prebačen u Šabac, gde je novembra te godine i započeo sa radom, kao filjala subotičke centrale. Tada opet dolazi do uvođenja carina koje omogućavaju rad filijale.

O smanjenju proizvodnje u tom periodu govore podaci da firma u periodu 1.9. – 31.11.1938. godine beleži promet od 18 300 000 dinara, a od 1.9. do 31.11.1939. godine, – 13 700 00 dinara.

Preostali pogoni u Subotici prestaju sa radom tokom 1940. godine.

Pogon za veštačka đubriva nije mogao da radi od maja 1940, zbog nedostatka uvozne sirovine – fosfata, koji se uvozio iz prekomorskih zemalja, do polovine tridesetih godina iz afričkih zemalja, a zatim iz SAD, što znatno poskupljuje njegovu cenu, pogon sumporne kiseline je obustavljen u junu iste godine. U fabrici je nakon toga ostalo samo 50-60 radnika (na mesto dotadašnjih 220 ), koji su se bavili samo isporukama zaliha.

Pod mađarskom upravom radila je i tokom rata.

U prvim danima nakon ulaska novih vlasti, 30.10.1944. godine dva nemačka aviona su bombardovala i pogodila „Zorku“.

Dopis sa podacima o preduzeću, iz 1946. godine

Brisana je iz registra društvenih firmi ( Ct IX 130 ) rešenjem Fi 263 iz 1947. godine i preneta u državno vlasništvo.

POGONI ZA PROIZVODNJU ŠTIRKE

Subotica je bila centar ove proizvodnje. Fabrike nastaju pre 1918. godine i prilagođene su velikom tržištu. Bogata sirovinska osnova, (kukuruz, pšenica) obezbeđivala je njihovu rentabilnost. Nove carinske barijere i smanjeno tržište, dovešće do pada nivoa proizvodnje i profita.

Iz jednog dopisa koji su zajednički pisale 3 subotičke štirkare, „Rekord“, „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ i „Fabrika Štirke Šlezinger“, Kraljevskoj Banskoj upravi, 1937. godine. saznajemo o stanju i problemima te industrijske grane. „U državi postoji 7 velikih fabrika naše struke, a proizvodi se krompirov, kukuruzni, pšenični i škrob iz pirindža, ćiriz za obućare i svemogući derivati ovih proizvoda. Celokupna potreba naše Države za škrob i njegove derivate iznaša od 330 do najviše 340 vagona godišnje.“ Tridesetih godina nastaje hiperprodukcija. „Proizvodnja artikala štirka i Štirkavih derivata u našoj Državi je toliko velika, da preostaju za izvoz velike količine. Kapaciteti domaćih proizvođača ovih artikala iznose 1165 do 1180 vagona.“

Postojeće fabrike su tih godina radile sa smanjenim kapacitetima. Konkurenciju su im činile i znatlije „koji radeći sa sitnom režijom kvare cene proizvodima“.

„TVORNICA ŠTIRKA S. KOP I SINOVI D.D.“

Fabriku je osnovala porodica Kop ( Kopp ). Samuel Kop je već početkom veka imao u Slavonskom Brodu svoju fabriku alkohola i za konzerviranje voća. To znači da je već imao iskustvo, sredstva i tehnologiju u hemijsko prerđivačkoj industriji.

Po dolasku u Suboticu, vadi obrtnicu (E-3/1919) i započinje 1919. godine sa izgradnjom pogona namenjenog za proizvodnjom štirka, u Majšanskim vinogradima. Adresa je glasila: Majšanski vinogradi 9 (32). Objekti su se nalazili preko puta „Feruma“ a i ova firma je koristila sopstveni industrijski kolosek, izgrađen 1921.godine. Od 1927.godine to je i adresa starijeg osnivačevog sina Marsela Kopa, koji je do tada stanovao u Antunovićevoj ulici.

Time će u Subotici, pored već postojeće tri fabrike iste struke izrasti još jedna, koja će biti najmodernije opremljena, imati najveći kapacitet i time pruzeti primat u ovoj grupi.

Policijsko kapetansko zvanje grada Subotice, kao prvostepena obrtna vlast, izdala je dozvole za početak rada i proizvodnje. Gradske vlasti su prethodno dodelile zemljište u Majšanskim vinogradima, na kojem še se za kratko vreme osposobiti fabrika. Montaža postrojenja tekla je u 1919. godini a proizvodnja je započela januara 1920. godine.

Aprila 1919. godine otkupili su od grada „gomilu rebrastih ljevanih cijevi“ (radijatora, prim.aut.), oko 80 metara dužine, iz Gradskog pozorišta. U molbi za kupovinu navode:“Mi sada usred najtežih prilika ovdje u Subotici montiramo fabriku štirka velikog

zamašaja, a ne molimo varoš za subvenciju ili na ime potpore, nego u ovom slučaju da joj se prodade uz prekonormalnu cijenu te cijevi…“

Pošto su i 1921. godine tretirani kao strani državljani plaćali su i „porez na strance“ u iznosu od 5 000 dinara. U vezi toga pišu žalbu: „Tvornica koja je osnovana 1919 bori se sa poteškoćama početnog rada, te sa uvađanjem svojih proizvoda. Tvornica kao takova mora na sebe primiti plaćanje oporezovanja svojih činovnika, te joj nije moguće platiti poreze i za utemeljitelje tvornice, koja je uređena na stepen najmodernije veleindustrije u toj struci, a pri današnjim prilikama nemože si pribaviti one potrebne kapitale, koji bi odgovarali povećanom pogonu. Ovi članovi stranci ne mogu se smatrati kao stranci. Ne samo, što su došli iz Broda na Savi u Suboticu, oni stalno dižu industrije kako su to prije rata činili u Brodu, tako sada u Subotici.“ Kao godišnji prihod u 1921. godini se navodi suma od 48 000 kruna.

O tom preduzeću se u publikaciji „Industrija Vojvodine“ piše sledeće: „Fabrika štirke i konservi S. Kopp i sinovi d.d., starije je, familijarno poduzeće, koje je tek od novijeg vremena ( god. 1919 ) pretvoreno u dioničarsko poduzeće sa din. 405 000 temeljne dioničke glavnice.“ Bilo je izdato 270 deonica nominalne vrednosti 1 500 dinara.

Datum ubeležavanja u sudski registar Ct VII 472/1 je 19.10.1919. godine. Kao osnivači su bili upisani: Samuel Kop sa sinom Sigmundom i Marselom ( Marcel) , koji su u svojim rukama imali 100 od 160 deonica, nominalne vrednosti 1000 k., advokati dr Elemer Vinkler, dr Đorđe Bekefi (Bekefy Guörgy) , dr Samuel Bošan (Boschan) , dr Dionizije Strelicki (Strelitzky) te Ladislav Levi (Löwy) i drugi sitniji ulagači. U 1920. godini se kao deoničari javljaju i dr Joca Milekić, Ilija Lepedat, Dušan Stojković, Nikola Mandić, Dušan Manojlović , Antun Bešlić.

Dušan Stojković

U Subotici su od pre rata postojale tri fabrike štirke, Makse Sabadoša (Schlesinger) – „Rekord“ (postoji od 1901. godine na adresi Daničićev put 58), Josipa Šlezingera – „Viktorija“ (Skotus Viatora 59) ( Nakon Josipove smrti 1929. godine nasledili su ga sinovi Mirko i Aleksandar koji su vodili očevu fabriku štirke sve do 1942, kada su mobilisani i nestali na frontu.) i Ferenca Levija ( Löwy) – „Löwy i drug“.

Da bi izbegli nelojalnu konkurenciju grupa Kop je sa grupom Levi, 1919. godine, dogovorila fuzioniranje, koje će potrajati samo do 1921. godine, od kad dve firme nastupaju kao konkurenti.

„Rđavo stanje skrobne industrije, prisililo nas je na to, da stvorimo intersnu zajednicu sa ovdašnjom tvornicom S.Kopp i sinovi d.d., koje je sve do sad služilo na prednost oba preduzeća“, rečeno je 1.9.1920. godine na skupštini akcionara deoničkog društva „Löwy i drug“.

Fabrike Kop je nalazila tržište i u inostranstvu, izvozila je već tokom 1920. godine, i to u Mađarsku i Čehoslovačku, uprkos carinskim opterećenjima i problemima sa nabavkom valuta. „Proizvodnja je dobro uspjela i dobili smo priznanje inostranstva, koje je sa škrobom naše tvornice zadovoljeno bilo.“ stoji u izveštaju Uprave za poslovnu 1920. godinu. Pored proizvodnje štirke, od 1923. godine, kada i kupuju jednu fabriku marmelade u Sl.Brodu, zbog mašina i opreme, počinju sa proizvodnjom glukoze i skrobnog šećera. Bili su jedini u Evropi, koji su imali mogućnosti, korištenjem američkog sistema, da dobijaju glukozu iz kukuruza.

Firma je uz primenu dobre tehnologije u proizvodnji, polagala mnogo na kvalitet svojih proizvoda. „Naša klientela je prvorazredna, a ona priznaje, da su naši fabrikati kvalitativno prvorazredni. Ovo je naša jakost i princip rada.“

Objekat fabrike je izgoreo u požaru 1924. godine, ali je šteta nadoknađena od osiguranja i fabrika je uspešno obnovljena. Požar je izbio 6.6.1924. godine i uništio sva postrojenja sem strojarnice. Šteta je procenjena na 3 miliona dinara.

Od odeljenja postojala su sledeća: za štirku, čiriz, dekstrin, glikozu, puder, mlinsko odeljenje i za izradu bačvi. Pogon instaliranih mašina obezbeđivala je parna mašina od 75 KS, i elektromotor od 30 KS. Otpadne vode, koje je fabrika ispuštala sopstvenim kanalom u kanal koji je koristila železnica, ispod majšanskog mosta, stvarale su smrad, koji je smetao okolnim stanovnicima.

O uzimanju bankarskih kredita govori i podatak da su „nekretnine (firme. prim.aut.) opterećene sa 1 500 000 din.u korist „Jugoslovenske banke d.d. Subotica“. Firma je bila zainteresovana i za dalje kreditne aranžmane. „Udruženje trgovaca i industrijalaca“, obavilo je u tom cilju anketu, krajem 1927. godine. „Kopp“ je naveo da ima potrebu dobijanja amortizacionog zajma od 3 miliona dinara. Navodi da ima velike zalihe gotove i polugotove robe na skladištu i velika potraživanja, ali oskudicu u obrtnom kapitalu. Kao vrednost preduzeća, nekretnina i mašina, data je cifra od 7 miliona dinara. Za mesečni promet navedeno je da dostiže 700 000 dinara.

Ime „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ dobija 1930. godine. To označava da je Marsel, praktično preuzeo od oca upravljanje firmom. Te godine na ime državnog poreza, prireza i taksi firma je platila 100 000 dinara. „Udruženju industrijalaca u Novom Sadu“ pišu 1936. godine: „Svetska kriza nije loše uticala na poslovanje naših proizvoda, sem platežnog kapaciteta naših mušterija, koji su opće osiromašili.“

„Kopp“ je bio najveći proizvođač te vrste robe u Subotici i okolini. Fabrika je proizvodila pšenični i kukuruzni skrob, prerađivala je i krompir, pravila glikozu, desetak vrsta lepila. Lepila je prodavala i na, za nju, nedozvoljen način, putem trgovačkih putnika, što je smetalo kožarskim trgovcima. U proizvodnoj paleti su bila i sredstva za impregnaciju koža, o kojima firma iznosi: „…da sada proizvodimo u našoj tvornici škrobovog šećera jedan svjetski artikl za impregnaciju koža, koji ćemo cca 4 vagona mjesečno izvoziti.“

Godišnji kapacitet je iznosio 150 vagona robe. Prerađivala je domaće sirovine, a uvozila samo neophodne hemikalije koje se nisu proizvodile u zemlji. Zapošljava do 50 radnika. Pored nestručnih radnika, polovinom tridesetih godina zaposlen je bio i školovani hemičar, Frenkel ( Fränkel) Aleksandar. U 1926. godini je zapošljavala ukupno 40 radnika, od toga 1 stranca, Fišer Vilhajma (Fischer Vilheim) mašinistu iz Nemačke. Izvozila je u Italiju, Švajcarsku i Španiju.

Nakon smrti osnivača Kop Samuela 1937. godine, njegove akcije preći će u ruke sina Marsela.

U 1939. godini je imala potrošnju od 73 vagona uglja, 58 v.drva, 59 v. brašna, 27 v., kropmpira i 61 v. kukuruza. Tada je zapošljavala 46 radnika i prizvela: štirke od kukuruza 962 q, štirke od žita 1231 q, štirke od krompira 506 q, čiriza 316 q, dekstrina 1113 q, tutkala 1112 q.

Početkom 1941. godine, kada se već uveliko osećala ratna atmosfera i kod nas, izuzetno je teško bilo doći do poljoprivrednih proizvoda, hrane, pa tako i sirovina za proizvodnju u fabrici Kop. O količinama potrebnih sirovina saznajemo iz rezultata jednu ankete u kojoj ova firma navodi da za rad sa osmočasovnim rednim vremenom, na godišnjem vivou, ima potrebe: 30 000 kg brašna, kukuruza 50 000 kg i 140 000 kg krompira. Do tada, u prethodnoj godini, brašno je nabavljala iz čantavirskog paromlina, kukuruz na ovdašnjoj pijaci a krompir pretežno iz Slavonije.

U 1941. godini akcionari su bili: Marsel Kop sa 85 deonica, Borislav Stanković sa 20, dr Jovan Milekić sa 10, dr Andrija Tisa sa 10, dr Miloš Pavlović sa 8, Dušan Stojković sa 25 i Milan Draganov sa 35 akcija, što je činilo svega 193 položene akcije.

U ratnom periodu, decembara 1941. godine, je prinudno izdata pod zakup mađarskom državljanjinu inž. Andriji Đalokai (Gyalokay) iz Kečkemeta. Tada je kao poslovni upravnik firme svoj potpis na ugovor stavio dr Miloš Pavlović , pošto je porodica Kop već bila odsutna (u zarobljeništvu). Radila je do kraja 1943. godine. Nakon toga, deo mašina je demontiran i odnet u Kečkemet a deo rasprodat. U zgradama se nakon toga uselila mađarska vojska, a od kraja 1944. godine ih je zaposela ruska vojska, koja je preostali deo instalacija odnela.

Za vreme jednog od svezničkih bombardovanja Subotice u krug preduzeća pala je bomba od koje su stradale i zgrade.

Konfiskovana je ( v.p. 2001/1946), a zatim i nacionalizovana, 1946. godine. Tada je konstatovano i sledeće: „Fabriku je osnovala porodica Koppa Marcela 1919. godine. Akcije su bile u rukama te porodice, a na pojedinim skupštinama preduzeća učestvovali su sem Koppove porodice, njegovi prijatelji, na čija imena je porodica Kopp položila akcije.“ Na salušanju 28.2.1946. godine je i dr Miloš Pavlović potvrdio da je akcionarsko društvo bilo fiktivno. Radilo se o tome da je cilj partizanskih vlasti bio da se firma što pre prenese u državno vlasništvo, da se ne postupa sa njom kao sa imovinom lica koja se nisu vratila iz zarobljeništva.

Sa prelaskom u državnu svojinu i pripajanjem bivše fabrike „Rekord“ Mikše Sabadoša, štirkare Dezidera Forgača iz Bačke Topole, i uz obnovu pogona, radiće pod imenom „Skrob“.

„LÖWY I DRUG“

Firma je osnovana 1898. godine. Nalazila se u Čantavirskoj ulici br. 13 – 15 – 17. Preimenovana je 1914. godine u „Hungaria, Löwy Ferencz és társa, keményitogyár“ (Ct VII 75 ). Sa ulaskom u jugoslovensku državu, izvršena je fuzija grupe Löwy i grupe Kop, dva proizvođača u istoj struci, koja će potrajati samo do januara 1921. godidne. Tako će krajem 1919. godine nastati deoničko društvo „Löwy i drug fabrika Štirka“. Fabrika Levi je nastavila da radi i dalje, ali sa slabijim uspehom.

Deoničari 1925. godine su bili: Aleksandar Levi (sin Ferenca Levija ?), koji je bio direktor fabrike, dr Đorđe Bekefi (Bekeffy) advokat, dr Jako Fišer advokat, dr Deneš Sterlicki (Strelitzky DÅnes ) advokat , Lajčo Kraus, Aleksandar Špitzer, Koloman Vaš i drugi. Poslovne godine 1924, 1925. i 1926. beležilo je društvo gubitke, da bi 1927. godine i prestalo sa radom. Opterećenost porezima je bila velika. U 1924. godini državni i gradski porezi su iznosili 125 768 dinara. Na osnovni porez preduzeća od 16 625 din. računata je stopa od 245% za gradski prorez ( 40 733 din.) 145% za drumarinu ( 24 107 din.) 60% za ratni prirez ( 9 975 din.) itd. „Obzirom na silnu finansijsku krizu i hiperprodukciju u skrobnoj industriji, koja se i na ovu godinu sa istom strogošću kao i u prijašnjim godinama potegnula, prisiljeni smo bili u 1926. godini proizvodnju naših fabrikata na minimalno reducirati i pogon naće tvornice tako reći obustaviti.“ iz Izveštaja glavnoj skupštini 31.11.1926. godine.

Dogradnja postojećih zgrada izvršena je 1924. Tada su izgrađene „zgrada za kotao“, bravarska radionica i pakeraj.

I ova hemijska febrika je ispuštala otpadne vode, koje „izazivaju nesnoni smrad“.

Na Glavnoj skupštini deoničara 26.6.1929.godine usvojen je predlog Upravnog odbora o proglašenju likvidacije.

„REKORD, fabrika štirke i čiriza“

Ova fabrika postoji od 1901. godine. Osnivač je bio Mikša Sabadoš (Schlezinger). Kao vlasnici su bili upisani Mikša i supruga Šara.

Radila je na adresi Daničićev put 30 (58) (Palićki vinogradi 130). „Rekord“ je proizvodio štirku, čiriz od pšenice, kukuruza i pirinča, dekstrin i druge vrste lepila. „Tvornica ima 12 sušionica i ostali uređaj za proizvodnju štirka, čiriza i lepila. Tvornica nabavlja sve sirovine od domaćih preduzeća. Broj radnika u ovom preduzeću iznosi 30 prosečno.“

U 1927. godini radi sa 30% kapaciteta. Jedan od proizvoda, „goldkleber“ lepak, fabrika je pokušala da zaštiti patentom, ali je dobila odgovor da može zaštiti samo znak firme ili proizvoda.

Imala je nekoliko objekata u kojima su radila posebna odeljenja: za izradu pšenične štirke ( zgrada je građena 1911. a 1924. godine dograđen je sprat ), za izradu štirke od kukuruza, za izradu dekstrina i sušaru, skladište za gotovu robu i sirovine, rezervni materijal, zatim kotlovnicu, laboratorijsku zgradu, stambenu zgradu za kancelarije. Ukupna površina objekata je iznosila 1 170 m2. Pogon su davale parne mašine od 16 KS i 10 KS (stari parni kotao je zamenjen novim u 1938. godini), te 5 elektromotora snage od 6 do 18 KS. U spratnoj zgradi instaliran je 1927. godine i teretni lift, nosivosti 2700 kg.

Pitanje carinske zaštite i za ovu firmu je bilo izuzetno važno. Vlasnik Mikša Sabadoš (Szabados Miksa) se zbog toga, n.pr. 1927. godine obraćao nadležnim telima, sve do Ministarstava, ali od njih čak dve godine nije dobio ni odgovor. Tražio je da se povisi uvozna carina na lepak (čiriz), koja je bila ista kao i za štirak. Time je strana, u prvom redu, Mađarska industrija robe ove vrste, koja je bila carinski bolje zaštičena (na čiriz je kod nas uvozna carina iznosila 3,30 dinara po kg, a u Mađarskoj 11,60.) predstavljala realnu konkurenciju domaćim proizvođačima.

I u godinama ekonomske krize (1929-1934) presduzeće je odolevalo problemima. „Jedino neumornom i požrtvovanom radu g. Sabadoša može se pripisati što ovo preduzeće danas ne samo još postoji, već da je pri sadašnjim teškim privrednim prilikama i jedno od naših najvećih industrijskih preduzeća.“ pisalo je „Udruženje trgovaca i industrijalaca, Subotica“ Komori u Novom Sadu.

Radila je i za izvoz. Firme iz Italije, do uvođenja snakcija 1937. godine, bile su redovani kupci Rekordovog čiriza. Za proizvodnju 1 vagona čiriza bilo je potrebno 18 vagona žitarica. U 1938. godini proizvodeno je 3360 mtc štirke i 1142 mtc lepila i čiriza.

Nakon 1932. godine i stupanja novog Zakona o radnjama, nadležne vlasti su firmu vodile kao zanatsku, na što je reagovao vlasnik, dokazujući da je preduzeće – industrijsko. „Jer iako ne radim sa 60 radnika i velikim mašinama, ali radim sa 23 do 25 radenika i sa mašinerijom sa cca 56 KS, te stoga već po veličini moga poduzeća ne pripadam ovdašnjem zanatskom udruženju.“ I zaista, u narednom periodu, vodiće se kao industrija. Zapošljava 28 radnika u 1938. godini.

„VIKTORIA, PRVA SUBOTIČKA TVORNICA ŠTIRKA I ČIRIZA“

Vlasnik i osnivač (1901. godine) ove firme je Josip Šlezinger (Schlezinger). Nakon rata ubeležena je u registar Ce VI 78, 1920. godine. Nalazila se na adresi Skotus Viatora (Prvomajska) 59.

Proizvodila je štirku, puder i dekstrin. Sirovine u proizvodnji su bile žito (do 40 v.) i kukuruz ( do 50 v. ). U 1927. godini radila je sa 40% kapaciteta.

Nakon Josipove smrti 1929. Subotica nasledili su ga sinovi Mirko (1910-1943) i Aleksandar (1909 – 1943). Tada je fabrika, sa mašinama je procenjena na 100 000 din. Oni su je 1933. godine obnovili i proširili. Vodili su fabriku štirke „Viktorija“, sve do 1942, kada su mobilisani i stradali na prinudnom radu, Aleksandar u Boru, Mirko u Ukrajini. Pogoni fabrike su oštećeni u savezničkom bombardovanju 18.9.1944. godine.

„ORIENT, TVORNICA ŠKROBA I NUZPRODUKATA“

Mr. ph. Bela Verteši i dr Zoltan Hajzeler (Heiszler Zoltán) dobili su od nadležne vlasti, Sreskog Načelstva,1936. godine, „ovlašćenje“ ( br.639/1936 ) da pod imenom „Orient“ vode zanatsku radnju za proizvodnju škroba, koji će služiti kao sirovina za farmaceutske artikle. Postupak za izdavanje dozvole za uspostavu radionice u ulici Save Tekelije 79, ( na tom mestu je do tada radila firma „Hercog i Glas“, fabrika metalne robe. ) bio je praćen nizom poteškoća. Gradsko poglavarstvo je imalo zamerke na lokaciju, koja nije predviđena za podizanje ovakvih radionica.

„Radionica se predviđa u užem gradskom regionu, gde se projektom novog regulacionog plana za grad Suboticu ne predviđa podizanje odnosno uspostava ovakovih radionica. Sama proizvodnja škroba i derivata, nadalje njihovi odpadci i tekućine izložene su rastvaranju i truleži, tako da bi širili smrad ne samo na mest radionice i okoline, već i u ulicama kuda bi se tekućina sprovodila.“. U spor su bile uključene i više instance vlasti, KBU u Novom Sadu, koja je imala isti stav kao gradske vlasti, i Ministarstvo trgovine i industrije, koje je odlučilo da se ipak dozvoli podizanje radionice.

Već postojeće subotičke fabrike štirka oštro su se protivile početku rada još jednog pogona za izradu štirke i navodile da „Orient“ nema dozvolu za fabričku, nego samo za zanatsku proizvodnju. „U stvarnosti radionica radi sa 100% fabričkim radom. Razvila je prodajnu agitaciju sa podržavanjem bezbroj putnika i zastupnika. Proizvodi hemijsko – tehničkim putem, dakle fabrički iz skroba, ne pharmaceutske proizvode, nego vagonske količine dekstrina, koje nemaju nikakovu vezu sa potrebom pharmaceutičke radionice.“ Konkurenti su znali da je „Orient“ isporučio 6,5 vagona dekstrina za Državne železnice. „Ovu količinu, koja je velika i za najveću domaću fabriku, isporučila je ova radionica u vrlo kratkom vremenu“.

Po registarskim knjigama imala je kapital od 500 000 dinara. Rad je započela sa 12 radnika i 3 nameštenika i 3 elektromotora, od 2,6 i 8 KS. Kapacitet, za 8 časova rada je iznosio 800 kg štirke. Ti podaci su bili uzrok novih problema. Trgovinsko industrijska Komora u Novom Sadu, zahtevala je poništavanje zanatskog ovlaštenja „kako bi se uspostavio ispravni konkurencioni odnos između ovog preduzeća i drugih koja su industrijskog obima.“

Ministarstvo trgovine i industrije izdalo je dozvolu br. 25969, od 9.7.1937. godine, za preregitrovanje firme u industrijski pogon. Tako je firma upisana u registar radnji III 1/1937. Kao poslovođa je bio zaposlen Dezider Tifenteler, apotekar.

Od vlasnika Bele Vertešia i dr Zoltana Hajzlera, lekara, preuzeo je 1939? Geza First (Fürst). Proizvodila je dekstrin, štirku i čiriz. Kapacitet je bio 1 200 kg štirke dnevno. Preduzeće je radilo i 1945. godine.

Dopis firme iz 1928. godine

POGONI ZA PROIZVODNJU SIRĆETA

U Subotici je još 1875. godine postojalo 5 pogona „fabrika“ za proizvodnju sirćeta. To je delimično bila i posledica toga što su imale dobru sirovinsku osnovu.

KEMENJ

Pogon za proizvodnju sirćeta Davida Kemenja (Kemeny Kraus Dezider) osnovan je 1891. godine. Nakon rata adresa mu je glasila Vojnovićeva ulica 5. Poizvodio je sirće, do 1500 hl., ali se bavio i konzerviranjem voća i povrća, pasulja, graška, paradajza, paprike, krastavaca. Imao je 29 kaca za vrenje, jedan kotao od 100 l. sa pritiskom od 3 atmosfere za sterilizacijum i mašine za zatvaranje flaša i konzervi, koje su pokretala 2 elektromotora od po 1 KS.

Bilo je zaposleno do 10 radnika. Preduzeće je radilo i za stvorište i imalo je obično 5-6 v. zaliha robe.

Između Sreskog načelstva i Udruženja industrijalaca vođena je prepiska oko zanatskog ili industrijskog karaktera ove firme. Mada je predlog subotičkog Udruženja 1936. godine bio da se uvrsti među industriju, „pošto radi za stvorište u većem obimu, te obavlja veliki promet“ ipak je odlučeno da ne spada u industriju.

Nakon rata, Deziderovom sinu, Juliju Kemenju i njegovoj supruzi Ireni (r. Šreger (Schreger) nacionalizovana je kuća u Trumbićevoj 2 i oranica na Tompi.

Proizvodnjom špiritusa bavile su se firme:

„BAČKA, FABRIKA ŠPIRITUSA I KVASCA D.D.“

Braća Josip i Aleksandar Lenard, osnovali su firmu pod imenom „Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici“ 1919. godine. Nalazila se na Senćanskom putu 71, u blizini Konjičke podoficirske škole. Ubrzo je došlo do njenog pretvaranja u deoničko društvo. Na osnivačkom zboru, koji je održan 1923. godine, na osnovu usvojenih pravila tada je osnovano deoničko društvo sa zadatkom da se bavi „proizvodnjom i prodavanjem špirita i kvasca i njegovih surogata“. Zadržalo je već postojeće ime. Glavnica je iznosila 1 000 000 dinara u 10 000 komada deonica ( Ct IX 36,37). Osnivači su bili braća Lenard, koji su u društvo uneli svoju fabriku, advokati dr Elemer Kalmar , dr Jako Fišer, dr Tisa Andrija, zatim kraljevski javni beležnik dr Vladislav Manojlović, dr Marcel Lebl ( Löbl Marcel) i drugi sitniji akcionari.

Kapacitet dnevne prerade je bio do 12 q melase i od toga se dobijalo 50% kvasca i 10 % špiritusa. Melasu je nabavljala od šećerana, a ponajviše od „Bačke fabrike šećera d.d.“ iz Novog Vrbasa. Tehničku organizaciju posla obavljao je stručnjak „za fabriciranje kvasca“, hemičar iz Budimpešte, Slavko Mendelson.

Već 1924. godine posluje uz velike teškoće, pa je preduzeće naredne godine i prestalo sa radom, da bi se spasilo većih gubitaka. Upravni odbor je predložio a skupština akcionara i odobrila, 1929. godine, odluku o likvidaciji, koja je okončana 1932. godine.

“FRANK”

Proizvodnjom kvasca, u zanatskom obimu, bavio se Aleksandar Frank, trgovac. Držao je iznajmljene prostorije na Senćanskom putu 23, u kojima je prvo proizvodio alkohol (rakiju) a zatim od 1920. godine i kvasac. I njegova „tvornica kvasca“, koristila je i prerađivala žitarice, a u tom procesu je pored kvasca dobijala i alkohol.

Vođen dobrim trgovačkim osećajem, Aleksandar Frank se obratio Senatu, već januara 1919. godine sa molbom za izdavanje dozvole za podizanje pogona za proizvodnju kvasca. U njoj ističe da vlada nestašica tog artikla, i da bi on ulažući pola miliona kruna, osposobio pogon za proizvodnju kvasca u roku od 60 dana. Tražio je i garanciju da se slična proizvodnja ne dozvoli u naredne 3 godine. Mada mu Senat po tom pitanju nije mogao izaći u susret, on je ipak na osnovu standardne obrtnice započeo sa proizvodnjom kvasca.

Pošto je nekretnina u kojoj se nalazio pogon pripadala Kaloru Matkoviću, on 1920. podnosi tužbu na Franka, zbog toga što je preuređivanjem iznajmljenih prostorija,

instaliranjem kazana, vršaće mašine, ukopavanjem velikih kaca, izlivanjem otpadnih tekućina, ugrozio stabilnost čitave zgrade.

U daljem periodu nastaviće samo sa destiliranjem alkohola, i to na novoj adresi – Put Oslobođenja 34. Godišnji kapacitet je bio do 1 000 hektolitara. U 1927. godini radio je sa 80% kapaciteta.

PIUKOVIĆ

Josif Piuković, veleposednik (pre 1918. godine imao je 871 k.j. a 1938. ostalo mu je 564 k.j.), imao je fabriku špiritusa i alkohola,( registrovanu 1899. godine) u Žedniku. Proizvodio je od vlastitih sirovina, šećerne repe, kukuruza i ječma. Maksimalni kapacitet je iznosio 3 000 hl špiritusa. Zapošljavao je do 15 radnika. Iskorištenost kapaciteta je u 1927. godini iznosila 80%.

Fabrika je bila udaljena 6 km od železničke stanice Žednik , ali je imala sopstveni industrijski kolosek koji je presecao topolski put kod „žedničke naseobine“.

Fabrika je služila kao dopuna uzornom gazdinstvu, površine 442 k.j, koje se nalazilo na Žedniku i vinogradu od 124 k.j.na Kelebiji. Pored ostalih poljoprivrednih proizvoda, rod pšenice je godišnje iznosio do 400 000 kg. Na imanju u Žedniku bavio se i stočarstvom, uzgajao je priplodne svinje i rasnu stoku. Bio je jedan od retkih koji je upotrebljavao traktor (marke „Kormik“. Godine 1934. bilo je samo 24 traktora na teritoriji grada Subotice).Poznat je bio po mlekarstvu. Dobijao je do 2 000 litara mleka na dan. Na Kelebijskom imanju ( Današnji restoran Majur je bila centralna zgrada na tom posedu.) nalazio se vinograd, sa kojeg je vino bilo i izvočeno. Tamo su bili moderno uređeni podrumu „od cementiranog stakla, te hidraulične i motorne prese“. U 1928. godini odatle je Piuković izvezao preko 15 000 l.vina u Bratislavu.

U proizvodnji špiritusa koristio je kao sirovine poljoprivredne otpadke, a iskorištavao je i nuzprodukte proizvodnje kao stočnu hranu.

U 1940. godini, dr Aleksandar Magarašević je kupio tu fabriku od naslednika Josipa Piukovića.

„PATRIA ZAVOD ZA PROIZVODNJU SERUMA „

Osnivači firme, u obliku javnog trgovačkog društva, kupili su 1921. godine zemljište u predgrađu Aleksandrova, između pruge za Crvenku i Čantavirkog

( Beogradskog ) puta, od zadruge „Bucka“ za 1 550 000 k. te na njemu počinju sa uređivanjem objekata i instaliranjem potrebne opreme za proizvodnju veterinarskih seruma i vakcina.

“Patria” na karti grda iz 1928. godine

Oni su se obratili 14.2.1921. godine Ministarstvu poljoprivrede sa molbom za izdavanje dozvole (koncesije) za otvaranje serološkog zavoda, a već 24. istog meseca, to im je i odobreno ( broj odluke Ministarstva 969/1921). Zavod je stajao pod neposrednim nadzorom veterinarskog odeljenja Ministarstva poljoprivrede. Obrtnica „za proizvodnju seruma protiv živinskih bolesti“ im je izdata pod brojem E 160/1921 tako da je registracija firme „Patria – zavod za proizvodnju seruma“ izvršena 13.9.1921. godine.

Osnivači su bili „Građanska banka d.d“ iz Beograda (koja je imala i filijalu u Subotici ), odnosno njen predsednik dr Milan Marković iz Beograda, Ivan Grnčarević trgovac iz Beograda, Vasa Rajković trgovac stokom iz Subotice, te mađarski podanici,dr Šandor Sigeti (Szigeti Sándor) veterinar – bakteriolog i dr Deže Erdeš ( Erdös Dezsö ), istog stručnog profila. Oni su utemeljili firmu „Patria zavod za proizvodnju seruma, Beograd – Subotica“

Prilog o zavodu “Patria” u listu „Privreda“ br. 13-15

Time će započeti sa proizvodnjom, u tom trenutku, pored novosadskog „Kemendina d.d.“, najvećeg i najmodernije uređenog zavoda u zemlji, kao drugi u Vojvodini, posebne vrste proizvoda – seruma i vakcina za upotrebu u veterini.

U glavnoj zgradi su imali laboratorije, kaveze za eksperimentalne životinje

( zamorce, bele miševe, golubove), hladnjake i prostoriju za sterilizaciju. U posebnim oborima držane su životinje koje su koristili za dobijanje preparata, a imali su i štalu za konje. U jednoj zgradi je bila ugrađena vaga.

Deo labaratorija, ilustracija u listu Privreda, br.13-15, 1930. godine

U paleti svojih seruma su imali one protiv bedrenice, vrbanca, svinjske kuge, kolere pernate živine, svinjske septikemije, petehijalne groznice, abortusa, ratina i murina.

O načinu i tehnologiji njihove proizvodnje dat je ovakav opis u literaturi. „Od jedne litre krviod krmka, dobije se pol litre seruma. Krv se vadi ili od repa, tako da se svaki puta odreže u veličini od 1 centimetra ili kada se već nema repa, krmče se posebno zato konstruisanim nožem zakolje, a da se kod toga ne izgubi ni kap krvi. Krmče se može kroz dva do tri mjeseca upotrebljavati za dobivanje krvi, a krv mu se oduzimlje svakih 10 do 12 dana. Krmci, koji semoraju zaklati, vrlo su ugojeni i teški, te se nalaze zato u posebnim ogradama. Posve naravno, da su svi ovi krmci od kojih se vadi krv prije imunizirani.“ Pored bioloških preparata, razvili su i neke čisto hemijske, kao otrov za pacove „Ratin“ sa kojim su imali dosta uspeha.

Štala, ilustracija u listu Privreda, br.13-15, 1930. godine

Laboratorije, ilustracija u listu Privreda, br.13-15, 1930. godine

Broj zaposlenih radnika je 1927. godine, kada preduzeće radi samo sa 25% kapaciteta, iznosio 25.

Pored snabdevanja tržišta u zemlji, svoje proizvode izvozili su u Rumuniju,

Čehoslovačku, Švajcarsku i Holandiju. O potražnji za tim artiklima govori podatak da su u 1927.godini ostvarili promet od 4 miliona dinara.

O kvalitetu njenih proizvoda svedoči i nagrada „Grand prix“ koju je „Patria“ dobila na izložbi u Barseloni, 1929. godine.

Iz firme je 1929. godine istupila „Beogradska banka“ i njen predstavnik Marković a već pre toga, 1928, i Jovan Grnčarević i Vasa Rajković. Time od garniture osnivača, čitav teret vođenja zavoda pada na dva veterinara, dr Sigetija i dr Erdeša, koji su bili vrsni stručnjaci u užem stručnom domenu, ali, pokazaće se nedorasli da obezbede opstanak preduzeća. Ipak oni su pokušali da održe poslovne veze sa bivšim suvlasnicima.

Tako je za finansiranje i trgovačku eksploataciju „Patrie“ osnovano 1936.godine i javno trgovačko društvo pod imenom „Propatria“. Njegovi članovi su bili Miodrag Marković i Jovan Grnčarević, sa 340 000 dinara uloga i Vasa Rajković, dr Erdeš i dr Sigeti također sa 340 000 dinara uloga.

Očigledno da su se vlasnici firme „Patria“ u tom periodu suočavali sa velikim organizaciono finansijskim poteškoćama, neizmirenim dugovanjima. Prekid rada je prijavljen januara 1937. a obnovljen marta 1938. godine. Zbog takvog stanja, uzrokovanog slabim poslovanjem, zgrade sa opremom su 1938. godine prodate „Jugoslavenskom serum zavodu, Zagreb“, u kome je većinski kapital imala poznata firma iz Nemačke „Bayer Behring“. Zavod će sa novim vlasnicima i rukovodstvom nastaviti sa istom delatnošću. Dozvolu za rad na proizvodnji lekova biološkog porekla za lečenje i zaštitu stoke, dobio je zavod krajem 1938. godine.

U 1938. godini zabeležena je i pojava stočnih zaraza (bedrenice) kod konja u njihovij štali. Zbog toga su primili 50 kg „kaporita“ da bi sprečili dalje širenje zaraze, a od Ministarstva poljoprivrede bio je određen i poseban nadzornik stoke smeštene kod njih.

Firma je 1938. godine otvorila i mesarnicu u Pašićevoj ulici br. 9 ( D. Tucovića), u kojoj su na osnovu naredbe rešenja Ministarstva Poljoprivrede imali pravo da prodaju meso od „virus svinja“.

U 1939. godini izgradili su i „odvodni kanal sa cisternom za čišćenje kanalskih tečnosti“, od svojih prostorija do rita (početka Palićkog jezera).

Dva osnivača, dr Erdeš i dr Sigeti, bavili su se privatnom veterinarskom praksom, ali su želeli i da izdejstvuju produžetak rada svoje firme, no 1939. godine su odbijeni. Firma „Patria serum zavod“ ipak nije brisana iz registarskih knjiga, nego je tek 1946. godine izvršena njena konfiskacija, odlukom Okružnog narodnog kao trgovačkog suda br.Fi 127/1946, i kao vlasnik je upisana FNRJ.

„Jugoslavenski serum zavod d.d. Zagreb“ će tako dobiti svoju filijalu u Subotici. Kao direktori društva (centrale) su upisani M. Mišković i D. Hofa. Poslovođa filijale u Subotici je bio veterinar, serolog, Rus – dr Boris Kalikin, a upravnik – direktor dr Foršek, veterinar iz Zagreba. Direktor 1939. godine je Nemac Valter ( Walter ) Jung.

U 1939. godini, kada je zavod radio sa 65% kapciteta, bilo je 30 zaposlenih radnika. Instalirani su bili elektromotori, od ukupno 11 KS. Maksimalni kapacitet je iznosio 11 000 litara, a te godine je proizvodnja dostigla 4 000 litara seruma, vakcina i drugih preparata. Odeljenja su bila: za svinjsku kugu, konjskih seruma, laboratorija, za preradu mesa, administracija.

Filijala će pod tim imenom raditi do 1941. godine, kada dolazi pod upravu mađarskih vlasti i nastavlja da radi kao „Behring szérumintézet.“.

Od novembra 1944. godine, imovina Zavoda prelazi u vlasništvo „Državnog zavoda za proizvodnju veterinarskih cepiva i lekova u Beogradu“.

POGONI ZA PROIZVODNJU SAPUNA

Pored zanatske i kućne proizvodnje sapuna, postojale su i sledeće firme koje su bavile ovom proizvodnjom na industrijski način. Treba istaći da je Jugoslavija tridesetih godina bila po upotrebi sapuna na pretposlednjem mestu u Evropi.

„BEK MANO“

Proizvodnju sapuna, zanatskog karaktera započeo je Bek (Beck) Mano još 1890. godine (obrtnica A 53/7901/1890). Nakon 1918. godine, radnionica je proizvodila sve vrste toaletnih sapouna, kao i sapun za pranje. „Uređaj se sastoji od kotlova za kuvanje sapuna koji imaju mehanički stroj za mešanje i mašina za izradu t.z. piliranih sapuna.“ Nalazila se na adresi Prestolonaslednika Petra 50.

Nova dozvola, za industrijsku radnju, koju će voditi sin osnivača, Andrija Bek (Beck Ándor ) inženjer po obrazovanju, izdata je 1924. godine ( C 33/27346/1924 ).

Nove mašine kupljene su 1928. godine u Berlinu. To su bili „stroj za rendisanje, pilirinje i presovanje sapuna“. Cena ime je bila 2270 RM. Uveženi su bez plaćanja carine.

Pored izrade sapuna firma se bavila i proizvodnjom sveća. Zapošljavala je najviše do 20 radnika, i proizvodila do 15 vagona sapuna i sveća. U 1936. godini radi sa 70% kapaciteta. Sirovine, kokosovo ulje uvozi iz Indije i Južne Amerike, eterična ulja iz Francuske i Nemačke.

Nakon rata je došla pod Upravu Narodnih dobara. Tada je popisano 4 elektromotora, 2 mašine za piliranje, 2 prese, 2 prese za štancanje, 5 kotlova za kuvanje sapuna, 2 uređaja za sušenje i 1 mašina za hlađenje. Mašine su nakon toga prenete delom u Osijek, delo u Kragujevac i Novi Sad.

„ERIKA“

Radnju je osnovao Mavro Šporer 1880. godine (Ce IV 181) i u početku se bavila izradom sapuna. U posleratnom periodu proširuje delatnost i izradom kozmetičkih preparata.

U 1924. godini se vodila pod imenom „Kozmetička i parfimerijska radnja“ (U prepisci i reklamama upotrebljavala je i naziv „Erika“), bavila se izradom i prodajom „sapuna, sveća i mirisave vodice“. Kao vlasnici su tada bili upisani Mavro Šporer i Grga Šebek ( Sebök ).

Kao i drugim radnjama koje su se bavile izradom sapuna, konkurenciju im predstavljaju i mesari koji su pravili sapun iskorišćavajući otpadke iz svojih radnji, kao i svi ostali koji su sapun izrađivali u kućnoj radinosti, a zatim ga iznosili na pijacu.

Nalazila se na adresi Beogradski put 105. u objektu koji je pripadao osnivaču. Robu je prodavala i putem trgovačkih putnika. Jedan od njih je bio i Leopold Švajger (Schweiger). On je obavljao te poslove, raznosio uzorke robe i ugovarao poslove 1924. godine. U 1931. godini firma zapošljava 1 stručnog radnika, 3 nadničara i 10 radnica.

Memeorandum firme iz 1933. godine

Početkom 1933. godine, subotičko „Povereništvo udruženja industrijalaca u Novom Sadu“, izvršilo je obilazak radionice da bi utvrdilo da li „Erika“ spada u zanatska ili u industrijska preduzeća. U dopisu upućenom u Novi Sad, stoji i sledeće: „Navedena firma bavi se proizvodnjom sapuna i to ne samo običnog, već i toaletnog. Proizvodnja sapuna ne vrši se parnim strojevima, nego prosto direktnom vatrom. U ovu svrhu preduzeće raspolaže sa 5 kotlova za kuvanje sapuna. Ima i dva stroja i to jedan „Peloteuse“ – stroj za istiskivanje sapunskog materijala u šipkama, kao i jedan stroj za ravnomerno mešanje sapuna. Pokretačka snaga ovih strojeva je jedan električni motor od 7 KS. Istina je da preduzeće za sada zaposluje samo 5 radnih i jednu kancelarijsku snagu, no za vreme sezone broj radnih snaga iznosi 9-10. Preduzeće raspolaže sa dvema obrtnicama: jedna glasi na sapundžijski i svećarski zanat, a druga na izradu i prodaju kozmetičkih nakita i mirisa. Prema gore izloženom i obimu preduzeća mišljenja smo, da se isto u smislu člana 32 Zakona o radnjama ima smatrati industrijskim.“ I zaista, u narednom periodu „Erika“ je vođena kao industrija.

Ime „Erika“, koje je firma koristila od početka dvadesetih godina, registrovano je tek 1934. godine.

U 1934. radi sa 30% a u 1936. godini sa 50% kapaciteta. Stariji sin osnivača Mirko Šporer, hemičar po obrazovanju, koji je radio, šegrtovao, u Francuskoj a studije hemije pohađao u Berlinu i Beču, preuzeo je umesto oca 1934. godine upravljanje fabrikom, koju je preuredio i modernizovao.

Tada je imala mašine za mešanje sapuna, 1 „pilirmašinu“, 1 za komprimiranje sapuna, 1 za sečenje sapunaa za piliranje, 1 za mešanje pomada. 3 ručne prese za sapun, 2 velike prese za sapun i 4 mašine za sečenje sapuna. Imala je 4 kazana za kuvanje sapuna, od 2 000, 1 300, 600 i 400 kg. Pokretačka snaga su bili elektromotori, od 6 i 7 KS i jedan „lokomobil“ od 20 KS.

Maksimalni mesečni kapacitet je iznosio:10 000 kg toaletnog i 25 000 kg sapuna za pranje.

U 8 zgrada bila su smeštena sledeća odeljenja: laboratorija sa kancelarijama, radionica i sušionica, kuvaonica sapuna, 4 magacinske zgrade i pomoćni objekat.

Sirovine je uvozila, loj iz Holandije i Amerike,kokosovo ulje iz Cejlona i Južne Afrike, talk i kalcium karbonat iz Austrije a eterična ulja iz Holandije i Francuske.

Koristila je kredite kod „Opšte kreditne banke d.d.“. U 1937. godini za kredit od 200 000 dinara, dala je „robni ručni zalog“ na zalihe sirovina, loj i tehničke masnoće, u količini od 15 000 kg, koji je vredeo 390 000 dinara. Iste godine dobija i kredit od 250 000 dinara uz zalog – stanbenu kuću vlasnika u centru i fabričke objekte na beogradskom putu.

Pred rat, 1940. godine, Vladislav Šporer, mlađi osnivačev sin, kupuje zemljište „u Kneževcu kraj Beograda“ za novu fabriku sapuna za koju je nabavio i nove mašine.

Za vreme rata „Erika“ je bila je pod upravom zakupca Minder Friđeša, Mađara švajcrskog državljanstvaa. „Pri povlačenju okupatora Minder je pokupio sve što se dalo poneti i prebacio u Mađarsku.“. Braća Šporer; Vladislav

i Mirko, sa sestrom su se 1945. godine vratili iz zarobljeništva.

Fabrika 1946. godine prelazi u državno vlasništvo ( Vp. 10357/1946 ).

MITLER

Izradom sapuna se bavio i Julije Mitler (Mittler) , vlasnik parfimerije i trgovine frizerskih artikala. Radnja je osnovana 1905. godine. Radionicu za kuvanje sapuna pokrenuo je 1921. godine, kada je sagradio posebnu zgradu u dvorištu svoje kuće, Skotus Viatora 10. Tamo je instalirao pogon koji je imao maksimalni kapacitet do 15 v. sapuna godišnje. Najveći broj zaposlenih je iznosio 20.

Njegovi sinovi Vladislav i Andrija bili su ubeleženi kao suvlasnici firme 1940. godine

„NIZZA“

Sapun je proizvodio i poseban pogon firme „Hartman i Conen“ koji je radio pod imenom „Nizza“ na adresi Segedenski put 184. Zapošljavao je 6 radnika, imao motorni pogon od 12 KS i godišnje proizvodio do 30 000 kg sapuna. Uvozio je eterična ulja i kokosove prerađevine, do 10 000 kg, a od domaćih sirovina upotrebljavao 15 000 kg loja i 5 000 sode. „Nizza“ je radila do 1927. godine.

„PRIMARIUS“

Frenkel Ignjat (Fränkel Ignácz) je Subotici od 1918. godine. I on je kao ratni doseljenik proteran iz grada , ali zahvaljujući angažovanju na osnivanju i izgradnji radionice za izradu kolomasti, 1920.godine, ipak ostaje u gradu. U Majšanskim vinogradima br. 137. podigao je svoj „fabrički“ pogon.

Ignacz će od 1921. godine i registrovati radnju „Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija“ (Ct XIII), koja će proizvoditi sveće, sapun i kolomast. Radio je bez motorne snage i svrstavan je u zanatlije. Od 1923. baviće se i preradom asfalta. ( vidi: Građevinsku industriju )

Njegov sin Frenkel Aleksandar krenuo je očevim stopama , ali uz odgovarajuće obrazovanje – postao je školovani hemičar.

Najveća fabrika lakova i boja bila je:

„GEZA KLEIN (KOMOR) I SINOVI, TVORNICA LAKA I BOJA“

Sa trgovinom i proizvodnjom lakova i farbi, te trgovinom kolonijalnom robom bavila se firma Geze Klajna (Klein) koja je registrovana 1893. godine.

Firma je preregistrovana 1925. godine kao javno trgovačko društvo za trgovinu mešovitom robom, proizvodnju farbe i lakova, trgovinu automobilima, auto delovima i popravku automobila (Ct IX,106 ). Zastupala je i firme: „Standard Oil“ koja se bavila prodajom derivata nafte, „Michelin & company“ (gume), kao i „Ford“, Fordson“ i „Lincoln“, koji su u svojoj ponudi imali automobile, traktore i teretna vozila.

Spadala je među 3 najveće subotičke trgovine kolonijalnom robom, pored firmi „Trafikant Gabor“ i „Nemenji i drug“.

Nalazila se u Sudarevićevoj ulici 6. Članovi društva su bili iz porodice Komor, otac Geza, i sinovi Đula (Julije) i Ernest (Ernö).

Ova firma je 1922. molila od grada da joj se besplatno dodeli građevinsko zemljište između „Patrije“ i beogradskog puta, radi proširenja proizvodnje,izgradnje objekata od 1500 m.kv. To je trebao da bude plod saradnje sa jednom berlinskom fabrikom laka. Međutim Senat je doneo odluku da se gradsko zemljište, površine 10 000 m. kv. može samo prodati po ceni od 2,5 din. za kv. hvat. Nakon toga Klajn piše Senatu: „Ova bi inozemna firma samo u tom slučaju bila voljna da učestvuje u poduzeću, ako grad u svrhu podizanja fabike ustupi besplatno zemljište, jer sazidanje i opremanje fabričkih zgrada prema današnjim teškim prilikama zahteva ogromnu svotu, da bi rentabilitet iste učinilo nemogućim to, ako bi se još i na zemljište moralo trošiti.“ Tako se izjalovio pokušaj izgradnje nove fabrike laka, ali posao je firma nastavila u novoj radionici, na staroj adresi, za proizvodnju lakova, farbe i firnajsa pokreću 1922. godine. Njen maksimalni kapacitet je bio do 50 v. laka, firnisa.

Raspolagala je sa velikim kazanom za lakove od 1200 litara, malim kazanom za lakove od 200 litara, postrojenjima za mlevenje i laboratorijom.

Radi praćenja tehničkih inovacija u tehnologiji proizvodnje laka, farbe i firnajsa, preduzeće je zapošljavalo strance stručnjake u toj oblasti. Tako je od samog osnivanja pogona za proizvodnju lakova, bio zaposlen austrijski državljanin Leopold Picl (Pitzl) „Pomenuti radi već u ovoj struci 30. g. i još i danas uvek mora da uči nove pronalazke itd. Pored njega je zaposleno domaće radeništvo, pa ipak ih on može uvežbati da oni postanu potpuno samostalni, Vođu moraju imati, naročito zbog slabih ambicija.“

Od 1926. godine imala je ova firma zaključen ugovor sa „Generalnom direkcijom državnih željeznica“ o isporuci farbarskog materijala. Ipak u 1927. godini preduzeće je radilo samo sa 20% kapaciteta.

Iz izveštaja banke dobija se dobra ilustracija o snazi firme porodice Komor. „Dobro snabdevena firma sa voljom za neprestanu ekspanziju. Godišnji promet ide u mnogo milijuna. Zalihe robe su 3 000 000 a potraživanja isto toliko.“

Godišnji promet 1930. godine je bio 3 000 000 dinara. Tada preduzeće zapošljava 12 -15 radnika.

Sin osnivača firme, Julije (Gyula) Komor, otputovaće polovinom 1926. godine u Ameriku, u Detroit, u fabriku „Ford“, da bi tamo pohađao jedan kurs i ugovorio nove trgovačke poslove sa tom fabrikom. U Suboticu se vraće tek krajem 1927. godine.

Nakon toga firma će postati glavni zastupnik „Forda“ ali i „Standard Oila“ na ovim prostorima. U to doba čak još 5 subotičkih firmi bavilo se prodajom automobila, „Weigand i Co.“, „Automobilia, d.d.“ ( Članovi tog društva su bili dr Nej Ladislav i inž. Leo Štraus. Firma je zastupala „Fiat“.), „Mamužić A.“ (zastupao je „Pegueot“, „Opel“ i „Studebaker“.) i „Engl“.

Memorandum firme u 1928. godini

U 1940. godini zapošljavala je 12 radnika.

Nastavila da radi i nakon 1945. godine pod imenom „Geza Klein i sinovi, radionica lakova i pomoćnih sredstava za industriju“. Kao inženjer u proizvodnji tada je radio i Tibor Goldman. Uspela da proizvede i jedno sredstvo za livnice – „Neolik“ koje se do tada uvozilo.

„LABORATORIJA ZA PROIZVODNJU HEMIJSKIH PREPARATA“

Braća Švicer, Pavle i Ladislav su osnovala „Laboratoriju za proizvodnju hemijskih preparata“ i ubeležili je u registar Ct IX 152, 1926 godine. „Predmet firme je osnivanje laboratorija za izrađivanje alkaloida.“Prvenstveni cilj im je bila izrada alkaloida.

ŠVAJGER

Lajčo Švajger ( Schweiger Ludvig ) sa bratom Đenom ( Jenö ) uz Šandora Sigmunda biće 1923. godine osnivači javnog trgovačkog društva – radionice za izradu i prodaju masti za kola, masti za cipele, sveća i slične robe. Nalazila se na adresi Tolstojeva 17. Kuća je procenjena na 100 000 dinara.

Od 1925. godine Lajčo Švajger će nastaviti samostalno da vodi radionicu, (Izvršena je preregistracija, Ce VII.42 ) koja će tako raditi do 1941. godine. U njen rad je tridestih godina bio uključen i sin osnivača, Vladislav Švajger.

Imali su 6-10 radnika. Radili su ručno i sa jednom mašinom za „špricanje sveća“ od 1,5 KS. Kapacitet je iznosio 545 kg za 8 časova rada, ili godišnje 1635 mtc.

Dopis Gradskom NO iz 1946. godine sa podacima o preduzeću

Firma je radila do početka 1944. godine. Pošto su aprila 1944. godine Lajčo i Vladislav uhapšeni i odvedeni od strane Gestapoa u Nemačku , njegova radionica je 1945. godine došla pod Upravu narodnih dobara, da bi kasnije bila nacionalizovana.

Od porodice Švajger samo je Lajčo preživao ratna stradanja i vratio se iz zarobljeništvau Suboticu da bi 1950. godine i on iselio u Izrael. Imovina, kuća u Braće Radića 12, mu je nacionalizovana kao stranom državljaninu.

REZIME

Ova grana industrije razvijala se u Subotici u nekoliko oblika, kao teška hemijska industrija, proizvodnja štirke i špiritusa, proizvodnja farmaceutskih i sličnih proizvoda,

fabrike sapuna i sveća i boja i lakova. Za prvu grupu u okviru ove industrije, tešku hemijsku, kao i farmaceutiku, karakteristično je da iziskivaju složen tehnološki proces, pa u skladu sa tim i stručno tehničko vođstvo kao i stručno radništvo – u kojima je postojala oskudica u čitavoj zemlji. Tako se uz još jedan negativni faktor – slabu sirovinsku osnovu, njen razvoj u Subotici može pripisati samo potrebama, konjukturi tržišta, uslovima koji su vladali kada je zaživeo hemijski gigant „Klotild“, koji je ostao dominantan u ovoj grani i nakon rata, isto kao i za posleratni nastanak zavoda „Patria“.

Uslovi za rad i razvoj ostalih grana iz ove grupe, kao kod proizvodnje štirke i špiritusa i delom kod proizvodnje sveća i sapuna leže u dobroj ponudi poljoprivrednih sirovina, žitarica, kropmira ili životinjskih nasti.

Jedina fabrike u Vojvodini iz kategorije teške hemijske industrije je bila „Zorka a.d.“. Osnovana je 1904.godine od strane „Klotild, Elsö magyar vegygyár részvlnytársaság r.t“. Subotička fabrika je proizvodila superfosfat, sumpornu kiselinu, plavi kamen, glauberovu so i gorku so u količinama do 3000 v. godišnje.

Subotica je bila jedan od centara proizvodnje štirke. Fabrike nastaju pre 1918. godine i prilagođene su velikom tržištu. Bogata sirovinska osnova, (kukuruz, pšenica) obezbeđivala je njihovu rentabilnost. Nove carinske barijere i smanjeno tržište, dovešće do pada nivoa proizvodnje i profita. Subotičke štirkare su bile, „Rekord, fabrika štirke i čiriza““, „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ „Löwy i drug fabrika Štirka“ i „Fabrika Štirke Šlezinger“.

Firma „Orient“ je proizvodila skrob, koji će služiti kao sirovina za farmaceutske artikle. U Subotici je još 1875. godine postojalo 5 pogona „fabrika“ za proizvodnju sirćeta. U međuratnom periodu radiće samo pogon za proizvodnju sirćeta Davida Kemenja. Proizvodnjom špiritusa i kvasca bavila se firma pod imenom „Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici“ kao i Aleksandar Frank, trgovac, te Josif Piuković, veleposednik.

Specifičnom proizvodnjom – veterinarskih seruma i vakcina, od 1921. godine bavila se firma “Patria – zavod za proizvodnju seruma”. Time će započeti sa proizvodnjom, u tom trenutku, najvećeg i najmodernije uređenog zavoda u zemlji.

Naslednik tog preduzeća, od 1938. godine, će biti “Jugoslavenski serum zavod, Zagreb”, odnosno njegova subotička filijala.

Pored zanatske i kućne proizvodnje sapuna, postojale su i sledeće firme koje su bavile ovom proizvodnjom na industrijski način: “Bek Mano”, “Erika”, poseban pogon firme „Hartman i Conen“ koji je radio pod imenom “Nizza”.

„Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija“ proizvodi sveće, sapun i kolomast.

Najveća subotička fabrika lakova i boja bila je: “Geza Klein i sinovi, tvornica laka i boja”.

DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

„Osnov za razvoj drvne industrije u Vojvodini bilo je u prvom redu povoljno tržište – velika potrošnja seoskog i gradskog stanovništva, zasnovana na dovoljnoj kupovnoj moći, drva i proizvoda od drveta.“ Mada su sirovine većinom morale da se nabavljaju iz drugih krajeva, Erdelja, Slovenije ili Bosne, ova industrijska grana, koja ni po broju preduzeća, tako ni po količini proizvedene, obrađene robe ni po broju zaposlenih, nije spadala u veće, uspešno je zadovoljavala potrebe vojvođanskog, pa tako i subotičkog tržišta. Jedan od uslova za njeno razvijanje bila je i bogata tradicija zanatske obrade drveta i stručna radna snaga solidnih kvalitata.

Po vrsti proizvoda u ovoj grupi razlikujemo: parne pilane (kojih i nije bilo uSubotici) , pogone za izradu nameštaja, građevinske stolarije, drvene galanterije i sličnog. ( U ovoj grupi uvršteni su i obrađeni i fabrika četaka te pogon za zaštitu drveta od truleži. Prim. aut.)

Drvoprerađivačka industrija u Subotici, kao i u čitavoj Vojvodini, bazirala se na sirovinama koje su nabavljane van ovih teritorija. Zbog toga je bila je izuzetno pogođena uvođenjen novih, viših železničkih tarifa i carinom na uvoz drveta iz inostranstva, koje se primenjuju od 1926. godine. „Stav 29. nove željezničke tarife je potpuno istisnuo iz naše države rumunsko drvo, a povisio vozarinu od dalekih stanica.“ stoji u dopisu subotičkog „Udruženja trgovaca i industrijalaca“ „Trgovačkoj Komori“ u Novom Sadu. Do tada je u grad uvoženo 3 – 4000 vagona gorivog drveta i 10 000 kubnih metara tesanog drveta. Uz posledice velike ekonomske krize, to će dovesti do slabljenja drvoprerađivačke delatnosti u Subotici. A ona ovde ni do tada nije bila većeg obima; pravih industrijskih karakteristika, dok će u narednom periodu mogućnosti za opstanak na tržištu imati samo zanatske stolarske radionice.

U Subotici se drvoprerađivačka industrija razvijala od zanatskih stolarskih radionica, koje su se se proširivale, snabdevale mašinskim pogonom i zapošljavale sve veći broj radnika i tako prelazile u kategoriju – industrije i samo jednog primera da se u startu osniva pravi industrijski pogon – „Hrast a.d.“.

„HRAST A.D.“

Ovo akcionarsko društvo je bilo deo grupacije „Ferrum“. Osnovano je uz učešće većinskog kapitala tog preduzeća i radilo je upotpunjavanju proizvodnog procesa – obradom drveta i izradom delova od tog materijala, koji su se koristili u popravkama vagona – koje je izvodio „Ferrum“.

Osnivačkoj skupštini, koja je održana decembra 1923. godine, prisustvovali su sledeći akcionari: Bogdan Dimitrijević i Iso Bogdanović iz Beograda, koji su imali po 211 deonica, dr Eugen Večei (Vecsei) – advokat, sa 60, dr Samuilo Bošan (Boschan) – advokat, sa 88, Stipan Vaci sa 120, Aladar Farkaš sa 100, Cvetko Manojlović – direktor Muzičke škole, sa 20, Dragutin Koloman Štajner (Steiner) – direktor „Ferruma“ sa 2000 i advokat koji je zastupao „Ferrum“ – Samuilo Bošan, sa 5066 deonica. Ukupno je emitovano 8000 deonica, nominalne vredosti 25 dinara, što je činilo glavnicu od 200 000 dinara.

Fabrike grupacije Ferum, na karti grada iz 1928. godine

O načinu osnivanja firme govori i izveštaj gradskoj „prvostepenoj obrtnoj vlasti – Policijsko kapetanskom zvanju“. „Naše su akcije jedino mogli beležiti Ferrum d.d. i njeni akcionari, što su oni i beležili, te tako u našem društvu nema nikavog stranog kapitala. Za članove Upravnog odbora izabrani su: Dragutin Koloman Štajner (Steiner) generalni direktor Ferrum d.d. subotički stanovnik, Slavko D. Pukanac advokat, beogradski stanovnik, Miloš Gavanski privatni činovnik, subotički stanovnik, Ivan Ivandekić inženjer, subotički stanovnik, Aladar Farkaš posednik, subotički stanovnik, Stipan Vaci inženjer, subotički stanovnik i Pavle Ungar veleposednik, svi subotički stanovnici i državljani Kraljevine SHS, Članovi Nadzornog odbora su bili; Joca Ivković apotekat, subotički stanovnik, Marko Protić srpski pravoslavni paroh, subotički stanovnik, Antun Unfogel, činovnik, zagrebački stanovnik i Isidor Ludajić srpski pravoslavni paroh, subotički stanovnik, svi državljani Kraljevine SHS.“ Poslove „delovođe“ je obavljao mađarski državljanin Ferenc Reh, čije su bile i velike zasluge za tehničko unapređivanje fabrike.

Delokrug rada deoničkog društva, kako je to upisano pri registraciji, je bio:kupovanje i eksploatacija šuma, kupovanje i prodaja svakovrsnog drveta, izrada građevnog i ostalog materijala, izrada i prodaja raznog nameštaja“. Zapravo je radilo samo na proizvodnji drvenih delova za vagone, i to isključivo za „Ferrum“. Time je poslovni uspeh firme bio direktno vezan za stepen uposlenosti matičnog preduzeća, koji je varirao, i zavisio od Direkcije državnih železnica, koja je naručivala i ugovorala većinu poslova koje je obavljao „Ferrum“.

Radionice su bile izgrađene tokom 1924. godine, na mestu „Ferrumove“ dotadašnje drvare, preko puta od železničke stanice. Adresa je glasila Paralelni put br. 50. Pogonsku snagu su obezbeđivali elektromotori, snage od 1 do 18 KS. Sirovine su se nabavljale u zemlji. Maksimalni dnevni kapacitet je iznosio do 5 popravljenih vagona. Broj zaposlenih radnika se kretao do 32.

Spisak akcionara 1939. godine

Od samog početka rada društvo je beležilo gubitke po završnim računima, da bi samo 1927, završilo poslovnu godinu sa dobitkom od 23 291 dinara. Kriza „Ferruma“ prouzrokovaće da Upravni odbor deoničkog društva „Hrast“, donese 11.4.1929. godine odluku o likvidaciji, koja je obrazložena sledećim rečima: „S obzirom na tu okolnost, da naše preduzeće – usled loših gospodarskih prilika nije toliko uposloneo da bi se moglo samostalno izdržavati, dalje pošto se ni Ferrum d.d. ne nalazi više u tom stanju da i ubuduće finasira naše preduzeće, koje jedva može sa zasluži toliko da bi moglo pokriti svoju režiju,… izričemo likvidaciju.“ Likvidacija nije okončana ni u periodu nakon 1941. godine, kada je u firmo registarskim knjigama dobila ime na mađarskom jezeiku i nov sastav Likvidacionog odbora. Nakon rata nastaviće da radi kao „Gradsko stolarsko četkarsko i bačvarsko preduzeće Hrast“ i proizvodiće sitnu drvenu robu, burad i igračke.

Radionica na Paralelnom putu je bila oštećena za vreme rata i 1946. godine je potpuno srušena.

„BRAĆA LENARD“

Porodica Levinger (Löwinger) Davida, Jevreja, trgovca iz Bogojeva, dolazi 1904. godine u Suboticu i tu se trajno nastanjuje. Od te godine David počinje i da plaća porez kao član trgovačke firme Levinger, Krišaber i Špicer. Čitava porodica menja prezime 1918. godine i od tada se prezivaju Lenard (Lénárd). Imali su tri sina, Josipa, Aleksandra i Ernesta koji će biti uključeni u porodičnu firmu.

Josip je kao najstariji, prvi i krenuo očevim stopama – u poslovne vode. On 1919. godine započinje sa proizvodnjom kvasca, kao vlasnik „Bačke fabrike kvasca“ koja se 1923. godine pretvara u deoničko društvo „Bačka, fabrika špirita i kvasca d.d.“ sa milion dinara osnovnog deoničkog kapitala, podeljenog u 10 000 deonica nominalne vrednosti po 100 dinara. Firma je bila registrovana do 1929. godine. Pored Josipa koji je ubeležio samo 10 deonica, kao akcionari – osnivači se javljaju i Vladislav Manojlović, javni beležnik, koji je u tom trenutku imao najviše deonica – 3000, Nikola Tabaković, podgradonačelnik , Milan Damjanović. sekretar „Udruženja trgovaca i industrijalaca“, Aleksandar Goldman, dirktor bankarske radnje ,sve javne ličnosti i već potvrđeni privrednici. U prvom periodu, kao fabrikakoja gotovo da nije imala konkurenciju u proizvodnji kvasca, beležila je lepe dobitke, o čemu svedoči i podatak da je deonica nominalne vrednosti 100 din. otkupljivana za duplo veću cenu.

Sa sopstvenim zajedničkim preduzećem, doduše u prvo vreme, samo u zanatskom obimu, braća Lenard se javljaju od 1925. godine. Firma je registrovana pod imenom „Braća Lenard“, a obrtnica je izdata pod brojem A 71/1925. Sa radom je započela na adresi – Trg Kralja Tomislava 2, gde se nalazila njihova roditeljska kuća, a gde je u dvorišnom delu dograđena radionica. „Subotička opšta kreditna banka d.d.“ je te nekretnine procenika na 250 000 dinara, a ugrađene mašine i postrojenja na isto toliku vrednost. Mala radionica je bila namenjena za proizvodnju sitne drvene i metalne robe za domaćinstva, koja je nailazila na dobar prijem na lokalnom tržištu. O tome svedoči i izgradnja novih proizvodnih pogona na adresi Tuk ugarnice 1 (nakon izmene kućnih brojeva 101), gde će se od 1936. godine i preseliti proizvodnja. Od tog perioda firma se vodi u evidencijama kao industrijsko preduzeće. Nastavilo je se sličnim asortimanom proizvodnje, metalnom, žičananom, limenom i drvenom robom. Imali su čitav niz proizvoda koji su bili zaštićeni patentima, kao na pr. prskalicu za voće, aparat za brzo zavarivanje špiritusom, rendu za povrće. Pored toga izrađivali su veliki broj predmeta: štipaljke, drvene kutlače, čekiće, oklagije, pralje za veš, drške za pile, vešalice i drugo. Drvo za obradu su nabaljali iz Bosne i Našica. Na odeljenju drvene robe imali su obično polovinu od ukupnog broja zaposlenih radnika. U 1932. godini imali su 44 radnika, 12 stručnih, 2 kancelarijska i 30 nekvalifikovanih. U staroj radionici raspolagali su sa 6 mašina, koje su pokretali elektromotori (5 kom.), ukupne snage 19 KS. U novim pogonima, elektromotori će imati već 45 KS. Uporedo sa tim povećavo se i broj zaaposlenih radnika, pa je u 1938. godini dostigao broj od 102.

Memorandumi firme Braća Lenard

Tada su radila sledeća odeljenja: stolarsko, strugarsko, farbarsko, limarsko i bravarsko. Maksimalni kapacitet je iznosio 8 mtc razne robe dnevno. O dobroj prođi njihovih proizvoda svedoči i molba Sreskom načelstvu upućena 1939. godine za odobrenje rada u dve smene, radi zadovoljavanja povećanog broja narudžbina, što im je nadležna vlast i odobrila. Kapital firme je te godine procenjen na 1 milion dinara. Gotovo robu su plasirali na domaće tržište,sirovine su isto nabavljali većinom u zemlji a samo su bakar uvozili iz Mađarske, kao i aluminijum iz Mađarske i Nemačke.Pred rat dolazi do opadanja proizvodnje, i smanjivanja broja aradnika. tako 1940. godine zapošljavaju 16 bravarskih, 10 stolarskih i 1 fabrbarskog majstora i 5 šegrta.

„Braća Lenrad“ nastaviće da radi i tokom rata, doduše sa promenjenom vlasničkom strukturom, pošto su vlasnici Jevreji bili prinuđeni da prodaju firmu licu mađarske nacionalnosti. Dr Đorđe Šolti, doseljenik iz Budimpešte je prvo postavljen za privremenog komesara fabrike, da bi zatim bio ubeležen kao vlasnik.

I pored tih okolnosti, nakon rata fabrika je konfiskovana Odluom Sreskog narodnog suda br. 972/1946 od 23.5.1946. godine i preći će pod nadzor Uprave narodnih dobara, da bi zatim bila uključena u novoformirano preduzeće („republikanskog značaja“) „Palić, tvornica drvene i metalne robe“, koje se od 1947. godine fuzioniše u firmu „Zmajevac, industrija metalnih proizvoda“.

„BRAĆA ŠPICER“

Osnivači ove drvoprerađivačke firme su stolari, braća Špicer (Spitzer), Jene (Đeno, Jenö) i Bela (Béla) . Oni potiču iz jeverjske porodice iz Srema. Imali su još dva brata – Đorđa i Hermana, isto stolara po struci, koji su živeli u Somboru odnosno Bajmoku.

Jene i Bela, kao stolarski majstori uspevaju 1920. godine da osnuju u Subotici radionicu pod imenom „Bela Špicer i drug“. Kao korak u daljem uspešnom razvoju firme, braća odlučuju da 1924. godine pokušaju da utemelje deoničko društvo, u koje oni ulažu svoju radionicu sa opremom. Emitovali su 10 000 deonica nominalne vrednosti 100 dinara po komadu. Pošto su mašine iz radionice procenjene na 276 000, ručni alat na 46 265, materijal i polugotova roba roba na 120 060, a gotova roba na 118 969 dinara, time oni postaju većinski akcionai, sa paketom od 50 600 deonica, i stiču pravo upravljanja, odnosno postavljanja Upravnog odbora. Ostalih deoničara, pretežno Jevreja iz subotičkog privrednog staleža, koji su bili ubeležili manji broj akcija, bilo je još 32. Među njima su bili Bela Vajnhut ( Weinhut Béla) – tvorničar, Karolj Špicer (Spitzer Károly) – građevinar, braća Engler i braća Donat – trgovci.

Firma se bavila proizvodnjom drvenarije za domaćinstvo- stolica, čiviluka; drvenih igračaka – konjića za ljuljanje, opreme za stoni tenis i saonica; školskog pribora – lenjira i kutija za pera te ornamentalnih artikala. Bila je jedina sa takvim asortimanom proizvoda u Vojvodini. Zapošljavala je do 50 radnika. Ipak nije uspela duže da se održi. Prvi znaci slabijeg poslovanja ispoljavaju se već 1926. godine. Đeno Špicer napušta te godine Suboticu. Tada firma i istupa iz subotičkog „Udruženja trgovaca i industrijalaca“. U 1929. godini firma prestaje sa radom i ubeležava gašenje registracije.

Braća su u Subotici posedovala nekretnine, kuću čija je vrednost 1929. godine procenjena na 150 000 dinara, a koja je bila kod banke opterećena na istu sumu. Po podacime banke, tada su zalihe robe bile u vrednosti 200 000 dinara, 50 000 su iznosila potraživanja a 100 000 dinara dugovanja.

Razlozi za prekid rada su visoka carina uvedena za uvoz drveta iz Erdelja i slabe veze sa dobavljačima iz Bosne, te opšta ekonomska kriza.

Radionica se do 1926. godine nalazila u Jugovićevoj ulici br. 7, a od tada u Badalićevoj ulici br. 5.

„BRAĆA PLETL“

Josip Lasner (Lassner) i Liza Stantić su bili osnivači preduzeća koje je ubeleženo u registar Ce VII 22 – 1922. godine. Polje delatnosti je bilo „obrada rudnih roba i izrada mrtvačkih sanduka“. Braća Pletl, Antun i Josip, kupuju tu firmu 1925. godine, od kada i nosi njihovo ime. Antun je uložio 60% a Josip 40% potrebnog kapitala. Preduzeće, koje se nalazilo na adresi Miloša Obilića (i danas ulica nosi to ime, prim. aut.) 26 i pod njihovim vlasništvom će nastaviti da se bavi sa izradom metalnih i drvenih mrtvačkih sanduka. Braća Pletl su pored ove firme imala i „pogrebni zavod“ koji je radio na adresi Trg Ćirila i Metoda ( Trg žrtava fašizma) 2.

Najveći broj zaposlenih radnika je dostizao 50. U 1932. godini bilo ih je samo 25, a proizveli su 600 metalnih i 1300 drvenih mrtvačkih sanduka. Slična je bila situacija i 1939. godine, kada je bilo 27 zaposlenih radnika, koji su ostvarili 35% od maksimalnog godišnjeg kapacetata, proizvevši 500 metalnih i 500 drvenih mrtvačkih sanduka. Ovo preduzeće se nalazilo na granici između zanatske radnje i industrijskog postrojenja.

Antun Pletl

Nakon rata, pošto je utvrđeno da je Antun Pletl bio u redovima mađarske vojske, preduzeće je 1945. godine konfiskovano a zatim preneto u državnu imovinu. Nastaviće da radi u okviru „Državne stolarske radionice“.

„BRAĆA ŠIPOŠ“

Začetak ova firma ima u radionici koja je osnovana još 1860. godine. Nakon 1918. godine ona je registrovana kao vlasništvo braće Karla i Lajoša Šipoša. Nalazila se u ulici Oslobođenja ( danas Marksov put) br. 3. Oni su, po izveštaju subotičke „Opšte i kreditne banke d.d.“ iz 1927. godine, bili vlasnici jedne kuće i „fabrike nameštaja“. To je zapravo bila mašinska stolarska radionica, koja je imala 15 do 20 radnika, i bavila se izradom drvenih delova za pokućstvo i nameštaja. U 1927. godini, firma je preregistrovana u oblik „javnog trgovačkog društva“ i upisana u sudski registar Ct IX 166, pod imenom „Šipoš Karla sinovi“. Preregistracija na inokosnu firmu izvršena je 1938. godine (registar Ce VIII 73).

Maksimalni godišnji kapacitet je iznosio 200 do 250 garnitura nameštaja.

Iz spisa nastalih povodom jednog sudskog spora koji su braća Šipoš vodila sa sopstvenom majkom, saznajemo da su smatrani zanatlijama, bez velikih ekonomskih mogućnosti. Ipak i njihovi zaposleni radnici stupali su u štrajkove i tarifne pokrete, da bi se izborili za povećanje nadnica i poboljšali radne uslove.

Tokom rata preduzeće je demontirano i prenetu u Mađarsku (Új Pest).

Mihajlo, sin Karla Šipoša, nastavio je nakon rata porodičnu tradiciju i vodi zanatsku stolarsku radionicu.

„SENTI I VIRAG“

Stolarska radionica „za umetnički nameštaj, portale i građevinu“ , mada je bila član „Udruženja trgovaca i industrijalaca“, po karakteristikama proizvodnje bliža je zanatsvu nego industriji. Vlasnici su posedovali dve kuće (Sudarevićeva 54,56), gde se nalazila radionica i magacin. Subotička „Opšta kreditna banka d.d.“ ih je preporučivala za dobijanje kredita. Imali su poslovnu saradnju sa varaždninskom fabrikom nameštaja i stolica „Thonet“.

Memorandum firme Senti i Virag iz 1926. godine

U teškoće sa naplatom svojih potraživanja ulaze 1929. godine. Tada beleže aktivu od 525 026, a pasivu od 340 136 dinara. Te godine i padaju pod stečaj.

„CIGLER, KAIĆ I DRUG“

Firma pod tim nazivom je radila od 1919. do 1926. godine. Bila je ubeležena u sudki registra CT VII 128, 1.5.1919. godine. Njeni suvlasnici su bili Đula Cigler (Cziegler Gyula), Deže Kaić (Kaits Dezsö) i Andor Volenhajmer (Wollenheimer Ándor). Bavila se proizvodnjom luksuznog nameštaja i građevinske stolarije. Prerađivala je 200 do 300 kubnih metara drveta godišnje. Zapošljavala je do 50 radnika.

U prvo vreme je radila u dvorištu zgrade Arpada Hitera – Bene Sudarevića 4. Tamp ostaje do 1922. godine, kada biva uništena u požaru. Nakon toga, za radionicu je od Marka Stipića kupljena jednospratna kuća u Segedinskim vinogradima. U 1926. godini, zgrada sa radionicom biva prodata gradskim vlastima, za cenu od 450 000 dinara. Grad je planirao da tamo smesti Oblasnu finansijsku upravu. Rad je nastavila u iznajmljenim prostorijama u staroj svilari.

U 1928. godini, Dezider Kaić se javlja kao samostalni stolar – zanatlija, sa radionicom u Ostojićevoj ulici br. 8.

Memorandum firme Czigler, Kaič i Drug iz 1925. godine

„KAIĆ LAJČO, stolarska radnja“

Lajčo Kaić , stolarski majstor, se javlja 1921. godine kao vlasnik radionice za izradu i popravku čamaca. Ona se nalazila na Paliću, na adresi Kanjiški put br. 30.

Čamci Lajče Kaića na Paliću

Nakon toga registruje i radnju za izradu drvene robe, u Subotici ( Zavojna ulica br. 5). Da je sa tim poslovima imao više uspeha nego sa čmcima, svedoči i to, što je radnja 1937. godine bila uvrštena u industrijske kapacitete. U dopisu „Udruženju industrijalaca, Novi Sad“ subotička podružnica tog udruženja, tim povodom je navela:“…obzirim na način proizvodnje, na primenupodele rada, na broj uposlenih radnika, na upotrebljenu motornu snagu, na fabrički karakter cele zgrade preduzeća, dat su svi preduslovi za jedno industrijsko preduzeće.“ Zapošljava je do 30 radnika i raspolagala sa 14 raznih mašina, koje je pokretalo 7 elektromotora ukupne snage 18 KS. Bavila se izradom drvenih dugmadi, dečijih igračka, drvenih potrebšina za domaćinsto i ostale sitne drvene robe. Realizacija proizvodnje je 1936. godine imala sledeće vrednosti: drvena dugmad – 250 000 dinara, dečije igračke – 100 000, ostala roba – 40 000 dinara.

Kao zanatska radionica, nastaviće da radi i nakon rata, zadržavši isti asortiman proizvoda.

**

Pore navedenih, još dve manje firme su se bavile izradom drvene robe i „drvene vune“. Jedna je bila „Glid i Rab“, koja se nalazila na adresi Tuk ugarnice 11, a koju je 1932. godine pruzeo Mikša Sabadoš (Szabados, izvorno porodično ime Schlezinger) sa suprugom Šarom i registrovao kao „Eksport“ (Daničićev put 58) . Druga je radila pod imenom „Titan“ na adresi Željeznička ulica 16, a bila je registrovana kao „tvornica za izradu drvene vune“. Njena vlasnica je bila Lea Herman. Obe radnje su kao sirovine koristile jelovo drvo (95%) i prerađivale ga u „drvenu vunu“.

Memorandum firme Titan iz 1933. godine

„JENE VAJS, tvornica četaka“

Radionicu za izradu četak osnovala je porodica Vajs (Weiss) još 1886. godine. Začetnik tog posla je bio Šandor (Sándor) Vajs, rodom iz Kule, bio je zantlija – četkar. Supruga mu je bila subotičanka Aleksandra Sidonija Grinfeld (Grünfeld). I njihov sin Jene (Jenö) nastaviće porodičnu tradiciju. Vajsovi su imali kuću koja se nalazila u I krugu, br. 331 gde se u prvo vreme nalazila i radionica.

Sa proširenjem posla nakon I sv. rata, prilaze i izgradnji nove spratne radionice. Dozvola za podizanje zgrade u Tolstojevoj ulici br. 17 je izdata 1922. godine. Iste godine uvoze i mašine iz Nemačke i Austrije , a iz Beča doalzi i mehaničar Josip Pšibil, koji je radio na njihovom montiranju i održavanju.

Jedna zanimljivost je vezana za radnu snagu u ovom preduzeću. U saradnji i uz odobrenje gradskih i državnih vlasti, ono je imalo dozvolu da zapošljava zatvorenike iz subotičkog okružnog zatvora. Ukupan broj radnika se kretao od 120 do 200. Nije na poznato koliko su iznosile njihove nadnice, ali su službenici 1929. godine zarađivali 2000 do 2500 dinara mesečno.

Preduzeće je proizvodilo sve verste četaka, a posebno je bilo poznato po onima za mlinove i industriju. Polovinom dvadesetih godina spadalo je u najveće te vrste u čitavoj zemlji.

Pored prodaje na domaćem tržištu, veći deo proizvodnje je bio namenjen inostranstvu, izvozio se mahom u Nemačku i Grčku.

Nakon rane smrti Jene Vajsa, 1925. godine, vođenje preduzeća je preuzela njegova majka Aleksandra Sidonija , i registrovala ga na svoje ime (registar A 91, 24346/1926). No, ekonomski polet i dobri rezultati poslovanja iz pređašnjeg perioda, više nisu bili nikada dostignuti.

U 1927. godini proizvodnja se odvijala i u prostorijama Okružnog suda. Firma 1932. godine pada pod stečaj.

„STUBOŠTIT K.D.“

Firma pod tim imenom je registrovana 1932. godine, u obliku komanditnog društva (sudski registar društvenih firmi Ct XI/908 st. 27.). Kao svrha preduzeća je bilo upisano: „obrađivanje drvenih stubova u svrhu zaštite od truleži i prodaja istih“. Tehnologoju za te poslove, i to patentom zaštićenu, imao je unutršnji član firme inženjer elektrotehnike Đorđe Defreševil (George Defrescheville) . Spoljni članovi su bili Pera Vujković, Lajoš Bek (Beck) i Henrik Levental (Löwnthal) – trgovaci. Osnivački kapital je iznosio 800 000 dinara.

Od 1934. godine se kao jedini vlasnik javlja Pera Vujković. Izvršena je i preregistracija na inokosnu firmu (registar Ce VIII 656 st. 46 ). U daljem periodu, preduzeće će pod imenom „Stuboštit, Frescheville & Co.“ nastaviti da radi, ali više ne u Subotici, nego u Bosni (Zavidovići), sredini bogatijoj sirovinama za tu delatnost – drvenim oblicama.

**

U svom bogatom proizvodnom programu, fabrika „Štirak, Samuel Kopp d.d.“, imala je kao dopunu svog osnovnog asortimana i izradu amablaže, odnosno buradi.

Ona je osnovana 1919. godine, od strane jevrejske porodice Kop (Kopp). Radila je u čitavom međuratnom periodu na adresi Majšanski vinogradi 32, preko puta pogona „Ferruma“. U okviru tog preduzeća, postojalo je posebno odeljenje za izradu buradi , koje je uz primenu mašinske obrade drveta, moglo da dnevno proizvede do 50 buradi. Ona su se koristila za ambalažu sopstvenih proizvoda, štirke, čiriza i ostalog. Ukupan broj zaposlenih radnika u fabrici je dostizao 60.

Još neke firme koje su se bavile preradom drveta, koristile su uz svoj naziv i atribut – industrija, mada se po karakteristikama svrstavaju u zanatlijske. Takvi su primeri firmi „Fridrih Bahinger, industrija okvira za slike“ i „Erdei Balint, industrija kola i karuca“ .

Memorandum firme, 1924.g.

REZIME

Ova industrijska grana, koja ni po broju preduzeća, tako ni po količini proizvedene, obrađene robe ni po broju zaposlenih, nije spadala u veće, uspešno je zadovoljavala potrebe vojvođanskog, pa tako i subotičkog tržišta. Jedan od uslova za njeno razvijanje bila je i bogata tradicija zanatske obrade drveta i stručna radna snaga solidnih kvaliteta.

Tako se i u Subotici razvijala na osnovama razvijene zanatsko manufakturne proizvodnje. Sva preduzeća sem “Hrasta a.d.” izrasla su upravo na takvim temeljima. Snabdevanje sirovinama se vršilo mahom iz uvoza, pa će povišenje carinskih i železničkih tarifa, od kraja tridesetih godina, uz eskalaciju ekonomske krize, predstavljati velike teškoće za njen dalji napredak.

U ovoj industrijskoj grupi, najistaknutiji predstavnici su bile firme: “Hrast a.d.” pogon koji je delovao kao deo grupacije Ferruma, i za njih obavljao izradu drvenih delova za vagone (ušla u likvidaciju 1929. godine ), zatim “Braća Špicer” koja je imala široki asortiman razne drvene robe za domaćinstvo, igračaka i sportske opreme (ušla u likvidaciju 1929. godine), “Braća Lenard” koja se bavila i izradom limene i druge robe, “Braća Pletl” proizvođači drvenih i metalnih pogebnih sanduka, “Braća Šipoš” tvornica nameštaja, kao i fabrika četaka “Jene Vajs”.

U akcionarskom društvu – Hrast, većina akcija je bila u rukama vlasnika jevrejskog porekla, a slična situacija je bila i u pretežnom delu drugih firmi, gde su Jevreji Levinger (Löwinger)- Lenard (Lénárd), Špicer(Spitzer),Vajs (Weiss), bili vlasnici ili većinski akcionari.

INDUSTRIJA PAPIRNE ROBE I GRAFIČKA INDUSTRIJA

„Industrije papira u Vojvodini nema uopće, a jedva da će se ona tamo i razviti, jer u njoj nema ni najvažnijeg uslova za razvoj te industrije: šume i drveta.“ Prerada gotovog papira i izrada razne papirne robe je isto bila slabo razvijena i retko se uzdizala sa manufakturno zanatskog nivoa na razinu industrije.

Pored pogona za preradu papira i štamparija u ovu grupu su svrstane i firme koje su se bavile izradom robe od celuloida.

U Subotici su se preradom papira i izradom razne robe od te sirovine, bavile sledeće firme:

„ORIENT“

Ta radionica je bila u vlasništvu Adolfa Dojča (Deutsch ). U 1933. godini je radila sa 10 zaposlenih radnica. Pogonsku snagu je obezbeđivao elektromotor od 1,5 KS. Te godine je proizvela 300 000 komada papirnih muštikli, koje su i bile njen glavni prizvodni artikal. Puni godišnji kapacitet, koji je iznosio 100 000 kutija po 100 komada muštikli, mogao je da zadovolji potrebe čitavog jugoslovenskog režišta. U 1937. godini zapošljava 16 radnica. Po jednom izveštaju subotičkog „Udruženja Industrijalaca“:“ …radne prostorije imaju fabrički karakter“ pa ono predlažu da se vodi kao industrijsko preduzeće.

„INDUSTRIJALNO I KOMERCIJALNO D.D.“

Firma je osnovana je 1914. godine pod imenom „Ipari és kereskedelmi r.t.“. Kao cilj je navedeno:“…proizvoditi sve vrste papira i papirnih tvorevina, štampanjem i trgovina papirom i papirnom robom“.

Svoj mašinski park je proširila 1931. godine, kupovinom opreme od firme „Lipšic“, a 1932. godine uvozi mašine za proizvodnju toalet papira iz Nemačke.

U 1933. godini ima glavnicu od 300 000 dinara podeljenu na 300 deonica. Tada su najveći deoničari bili: dr Miloš Pavlović, dr Samuilo Kertes (Kertész) , Josip Vaci, Aleksandar Lipšic i dr Miloš Rafajlović, advokat sa po 30 deonica.

Krajem 1935. godine, usled gubitaka izraženih po godišnjem bilansu, donešena je odluka o likvidaciji firme.

„UNIO“

„Unio, industrija za izradu papira“ registrovana je 1932. godine sa glavnicom od 250 000 dinara. Vlasnici su bili Kunec ( Kunetz ) Đorđe i Irena (rođ. Karo). Nalazila se i IV krugu, Ulica Prestolonaslednika ( ? ) 39. Proizvodila je papirnu konfekciju i kese. U 1932. godini su proizveli 20 vagona papirnih kesa. Pogon su im obebeđivali elktromotori, snage 12 KS. 1933. godine, kada su preradili 30 vagona hartije, imali su 28 radnika , 1935. – 30 a 1939. – 40 zaposlenih. Van Subotice su 1935. godine prodavali 83% svoje proizvodnje. Uvozili su sirovine, papir iz Čehoslovačke i Austrije. Problemi sa naplaćivanjem trošarine, i na sirovine, hartiju koju su koristili za dalju preradu, predstavljali jedan od stalnih problema i za ovu firmu.

„LIPŠIC I LAMPEL“

Moric Lipšic ( Lipsitz Moritz ) sa suprugom Lampel Irmom bavio se štamparskim poslovima od početka veka. No, tek nakon njegove smrti, kada se Irena preudala za Aleksandra Salamona Lipšica firma je protokolisana, 1914. godine.

( Ct VII 47).

„Firma postoji cca 25 godina, protokolisana je međutim tek godine 1914. Vlasnici firme su udova Lipšic Moritza, rođena Irena Lampel, udata sada za Salamon Alaksendra Lipšic.“ Aleksandar gradi 1922. godine radionicu u dvorištvu svoje kuće Trg Kralja Tomislava 7. (odnosno na uglu Trumbićeve, danas Petefi Šandora ). Bavila se prodajom kancelarijskog materijala, proizvodnjom papirnih roba i štampanjem. Vlasnici su 1926. „…imali kuću vrednosti 400 000 dinara i stalno i veliko skladište“. „Skromnim početnim sredstvima pretvorena je radnja sukcesivno u jednu modernu trgovinu.“ Na memorandumu firme ( iz 1921. godine ) stajalo je „Lipšic i Lampel, velika trgovina papira, poduzeće za izdavanje knjiga i kalendara“. Od Ministarstva prosvete su 1919. godine dobili ovlaštenje za štampanje školskih knjiga. Pored toga su bili i „besprekorni liferanti državnih železnica“. Proizvodili su vozne karte za njih. Maksimalni godišnji kapacitet je iznosio 120 vagona papirne robe.

Lipšic Aleksandar nastaviće od 1927. godine kao jedini vlasnik da vodi firmu čija se radionica tada već nalazila u Štrosmajerovoj ulici 16. U vlasništvu porodice Lipšic bila je i susedna zgrada, Štrosmajerova 18. Pored toga su imali kuću i u Beogradu. Nakon rata, obe kuće u Subotici i ona u Beogradu kao i firma, su nacionalizovane.

I u tom periodu štampao je vozne karte za Direkciju državnih železnica. U 1932. godini dobio je posao za izradu 37 miliona komada karata u vrednosti 670 000 dinara. Ta količina je iznosila 4 vagona. Izradio je 32 455 000 kom. u težini od 36 000 kg. U 1937. godini, mada ima samo obrtnicu za proizvodnju robe od papira, poseduje rotacionu mašinu i bavi se i štampanjem, pošto je pruzeo bivšu štampariju „Sv. Antala“. Pored ostalog je štampao „Bibliju“ i „Mali ketehizam“. Zbog takvog neovlaštenog rada bio je kažnjen.

Sa suprugom Irmom i Aleksandrom Deakom kao spoljnim članom, 1940. godine je registrovao komanditno društvo pod imenom „Grafika“ za trgovinu hartijom i kancelarijskim materijalom.

Ratni period i za bračni par Lipšic, kao i za ogromnu većinu subotičkih Jevreja, donosi stradanja i progone. Nakon njihove deportacije, radnju im preuzima Buza Ernest, koji se od l.l.1944. godine javlja kao zakupac radionice. Pošto je bračni par Lipšic stradao u Aušvicu, a nisu imali dece, u 1948. godini se kao naslednici javljaju Aleksandrova sestra i njen sin.

Izradom robe od celuloida su se bavile sledeće firme:

„WEINHUT I SINOVI“

Radionica pod tim imenom je osnovana još 1899. godine. Kao vlasnici su 1904. godine, kada je registrovana kao javno trgovačko društvo ( Ct IV 89 ), bili upisani Vajnhut ( Weinhut ) Adolf i sinovi Bela (Béla) i Nandor (Nándor). Veći deo proizvodnje, razne robe od celoloida, u periodu pre rata, izvozila je u inostranstvo, u Egipat, Palestinu i Tursku. Imala je i svoja zastupništva u inostranstvu. Nakon 1918. godine se javlja kao „Fabrika celuloidne robe“, koja je upisana u sudski registar Ct V 146. Proizvodila je okovratnike, lepeze i dečije igračke. Zbog raznih otežavajućih okolnosti, visoke vozarine, uvoznih carina, itd, nije više bila u stanju da izvozi svoju robu, nego je plasira širom zemlje. Kao partner u firmi se 1923. godine pojavljuje i Dajč (Deutsch) Adolf. Po proceni „Opšte kreditne banke d.d.“ iz Subotice firma u 1926. godini ima robe na zalihama u vrednosti 300 000 dinara, uređaji vrede 400 000 a kuća u centru vredi 1 000 000 dinara. U 1927. godini objekat je izgoreo u požaru i firma je ugašena.

„Adria tvornica celuloidne robe“, firma Adolfa Haja (Hay) je bila manjeg obima. Radila je sa motorom od 1 KS i sa 3-5 radnica. Ona je 1924. godine po procenama, imala kapital od 400 000 dinara, vrlo dobru reputaciju, dobre proizvode, ali i probleme sa naplatom; potraživala je 125 000 dinara, a dugovala 1 400 švajcarskih franaka.

„Udruženje Industrijalaca“ ju je 1935. godine uvrstilo među ona preduzeća koja se neće voditi kao industrijska. Radnja se nalazila u ulici Boška Vujića 18. U 1937. godini, vlasnik je prijavio prekid rada.

ŠTAMPARIJE

Grafička struka, odnosno štamparstvo ima duboke korene i dugu tradiciju u Subotici. Naš grad je bio drugi sa teritorije današnje Vojvodine, posle Novog Sada, koji je dobio štampariju. Još početkom četrdesetih godina XIX. veka u Subotici je bilo pokušaja da se utemelji štamparija. Ime Karla Bitermana (Bittermann) ostaće zapamćeno u kulturnoj istoriji Subotice, pošto je on uspeo da 1844. godine obezbedi tehničke pretpostavke ali i izdejstvuje sve potrebne dozvole i osnuje prvu štampariju. Do 1918. godine štamparstvo se solidno razvilo i to će predstavljati osnovu za dalji posleratni razvoj u toj struci. Od subotičkih štamparija koje su radile u novoj jugoslovenskoj državi, jedna je bila u gradskom vlasništvu, jedna u državnom a ostale u privatnom, kao akcionarska društva ili u vlasništvu pod pojedinaca.

Zanimljivo je istaći da je sa promenjenom političkom i kulturnom situacijom od 1918. godine, rasla i potreba da stručni grafički radnici – slovoslagači koriste i novi državni jezik, pa je upravo zbog toga subotički Senat u 1919. godini i finansirao jedan kurs za njih, na kojem su učili „bunjevačko – srpski jezik“. Molbu da se to realizuje, aprila 1919. godine je podneo Nikola Dedakin, slovoslagač, delovođa „Minerve, štamparije i nakladništva d.d.“. Senat ju je usvojio i odredio da kurs traje 8 nedelja, a za predavača prihvatio profesora Simu Pilića, kojem je isplatio honorar od 1000 k.

U Subotici su u međuratnom periodu radile sledeće štamparije:

„ERNEST FIŠER“

Još 1897. godine, štampar Nikola Tomić otvorio je svoju štampariju, koja će u narednom periodu promeniti niz ortaka i vlasnika. Od 1907. godine je u vlasništvu Ernesta Fišera (Fischer Ernö) i nosi ime „Hungaria“, da bi se ono od 1918. godine promenilo i glasilo „Fernest“. Adresa štamparije je bila Karadžićeva ulica 26. Ernest Fišer je planirao 1926. godine da na postojećoj parceli, uz postojeći objekat dogradi i jednu novu zgradu za štampariju. Izrađeni su i tehnički nacrti, ali je on odustao od gradnje. Preduzeće se bavilo i knjigovezačkim poslovima, izradom reljefa, graviranjem, litigrafijom, izradom kartonskih kutija i kartonske robe te štampanjem. Učestvovalo je na licitacijama za štampanje železničkih voznih karata, što je bio posao koji im je obezbeđivao dobru zaposlenost i zaradu. Pored toga Ernest Fišer je 1927. godine poslao jedano cirkularno pismo subotičkim privrednicma u kojima ih obaveštava da planira da pokrene list „Ekonomski glasnik“, ali nije uspeo da realizira tu ideju.

U 1918. godine ima 15, a 1923. godine već 120 radnika, po podacima iz lokalnog lista „Nova pošta“ . Zapošljava i strane radnike, „pošto su oni vođe cele moje štamparije i papirne industrije, a koji stručnjaka nisam u stanju u našoj zemlji naći“ pisao je subotičkom „Udruženju industrijalaca.“ Tako je kao graver, 1925. godine zaposlen Nikola Fleš, mađarski podanik.

U 1928. godine firma nosi ime „Grafički umetni zavod“ i zapošljava do 30 radnika. U 1931. godini ima 51 radnika a 1933. – 35. Raspolagala je sa 4 elektromotora snage 6 KS. Sa radom prestaje 1938. godine.

Nakon rata, štamparija je nacionalizovana. Udova osnivača, Jelena r. Borner, uputila je 1950. godine molbu gradskim vlastima da joj se vrati jedna mašina za slaganje iz nacionalizovane štamparije, ali je odbijena.

„ŠTAMPARIJA DIREKCIJE DRŽAVNIH ŽELJEZNICA“

Štampariju Šlezinger (Schlesinger) osnovanu 1867. godine, koja je bila druga u gradu, 1920. godine kupuje od osnivačevog sina „Direkcija državnih željeznica“. Inicijator za kupovinu je bio prvi direktor subotičke Direkcije inženjer Milan Đorić. Cena je bila 960 000 kruna. Štamparija se sastojala od nekoliko manjih zastarelih mašina na ručno-nožni pogon, nekoliko stelaža i regala i oko 1600 kg slova. Time će se ona naći pod državnom, odnosno upravom Ministarstva saobraćaja i od male zanatske, izrašće u štampariju koja 1930.godine zapošljava 120 radnika. Izvršeno je i njeno preseljenje iz Manojlovićeve ulice u zgradu Direkcije Trg vojvode Putnika 2), u podrumske prostorije. Poboljšana je i tehnička opremljenost nabavkom novimh mašina za slaganje. Iz Ljubljane i Zagreba su stigle mašine za štampanje kartonskih voznih karata. Slagaća mašina „Linotyp“ je nabavljena 1929. godine.

U savezničkom bombardovanju, 18.09.1944. godine, zgrada Direkcije je stradala, dobila je 9 pogodaka.

„BRAĆA FIŠER“ („BRAĆA ČERVIK“)

Osnovao ju je 1891. godine Ferenc Kardoš (Kardos), da bi se od 1894. kao vlasnici, ortaci javili Mavro Kraus (Krausz) i Mavro Fišer (Fischer), grafičari, čiji će sinovi, Antal (Antun), Imre (Mirko) i Jozsef ( Josip) , nastaviti očevim stopama. Nosila je ime „Fišer i Kraus“. Antun Fišer se školovao za cinkografa u Budimpešti. U 1921. godini bilo je zapolseno 10 radnika. Zanimljivo da ni jedan od njih nije bio rođen u Subotici. Među radnicima su bila i braća Červik, iz Bačke Topole, Ladislav ( r.1894.) i Andrija (r. 1888.) Oni će 1926. godine i preuzeti vođenje poslova i dati firmi svoje ime. Imali su obrtnicu – A 73/1931 za “ štamparske i cinkografske poslove, izradu klišea i pečata od gume, bakra i čelika.“ Radili su sa rotacionom mašinom. Štamparija se nalazila u ulici Augusta Šenoe 12. To je bila nekadašnja kuća profesora Ivanji Ištvana, koju su 1920. godine kupili Fišerovi, dogradili sprat i tamo uredili štampariju. Imali su filijalu Novom Sadu koja je obustavljena 1932. godine. Radnici su, 1939. godine, zavisno od kvalifikacije, imali nadnice od 100 do 200 dinara. U toku sklapanja novog kolektivnog ugovora, te godine, vlasnici su uručili otkaze za 4 radnika.

Znak na memorandumu firme

Sa početkom rata Antal Fišer je prodao prostorije štamparije sa opremom Gezi Papu (Papp) za sumu od 50 000 penga. Nakon rata taj pogon će biti pripojena „Minervi“.

„ŠTAMPARIJA SVETOG ANTUNA I KNJIŽEVNO PODUZEĆE KAO ZADRUGA „

„Katolička nadbiskupija kupila je 1907. godine mašine sa više strana, najviše iz Trenčina, i osnovala štampariju pod imenom „Szent Ántál“ („Sveti Antun.“) Upis u Registar Ct V/31-33 je izvršen 4.4.1907. godine. To je bila i izdavačka zadruga. Emitovane su deonice. Zanimljivost je što je njihova tečajna cena usklađivana sa cenom pšenice. Jedna deonica je vredela kao 250 kg pšenice, što je 1907. godine iznosilo 50 kruna a 1924.godine 750 dinara ( 3000 k. ). Danilo Mansfeld i Lajčo Latska su posedovali najviše deonica. Firma je imala radionicu u Harambašićevoj ulici br. 5. Izdavali novine i versku literaturu, Biblije na mađarskom i nemačkom jeziku i drugo. U novoj južnoslovenskoj državi, nastavila je sa radom, ali u otežanim okolnostima, sekvestar nad firmom je skinut tek 1925. godine. Zbog prinudnog poravnanja prekinula je 1931. godine sa radom. Aleksandar Lipšic će pruzeti njene mašine i opremu

„MINERVA D.D.“

Štamparija Hirt (Hirth) Aladara osnovana je 1911. godine. Tokom rata Hirt je pretvara u deoničko društvo. Protokolacija firme „Bácsmegyei napló r.t.“ je izvršena 1915. godine. Imala je glavnicu od 35 000 kruna. Porodica Fenjveš (Fenyves, ranije Fridmann ) je tada preuzela većinski paket deonica, a Hirt ostaje u njoj kao poslovođa.

Od 1917. godine ovi akcionari iz porodice Fenjveš, osnovali su i bioskop „Korzo mozi r.t.“.

Dr Fenjveš Ferenc sa svojom decom

Štamparija od 30. jula 1920.godine nosi ime – „Minerva“. Na redovnoj godišnjoj skupštini deoničara Luka Vukov je dao predlog, koji je i usvojen, da firma promeni ime , i nastavlja da radi kao deoničko društvo „Minerva deoničko društvo i nakladništvo d.d.“ sa glavnicom od 150 000 dinara. Izdavanje i štampanje lista „Bácsmmegyei Nápló“ biće jedan od zadataka društva. Nabavkom modernih mašina, između ostalih i rotacione mašine, postaje jedna od najbolje opremljenih štamparija u Vojvodini. U 1926. godini uvezla je iz Mađarske, bez carine, dve nemačke mašine za slaganje „Linotip Ideal“.

Memorandum firme iz 1924. godine Reklamni oglas firme

U 1925. godini ima ukupno 45 radnika, od čega 5 stranaca. Kao poslovođa je bio zaposlen mađarski državljanjin Mano Martoš. U 1932. godini ima 10 činovnika i 30 radnika. Za štampanje je te godine utrošeno 30 vagona hartije. Tada su dnevnice štamparskih pomoćnika bile od 40 do 70 dinara.O finansijskoj krizi, u koju je firma bila zapala 1926. godine, pisali su drugi subotički listovi i upućivali nadležne organe da se istraži finansiranje iz inostranstva.“Subotički glasnik“, br.9, od 7.2.1926, tvrdi da je firmi pomoć došla iz Budimpešte.

Slovoslagaći i šegrti Minerve, 1933. godine

Nova zgrada u kojoj će raditi štamparija ( Zmaj Jovin trg 3 ) izgrađena je 1923, a dogradnja i preinačenje tog objekta izvršeno je 1926-27 godine.

Deoničari sa najviše deonica 1930. godine su i dalje bili iz porodice Fenjveš, Franjo (Ferenc) i njegov sin Petar, novinar, sa po 300 i Ferencov brat Lajčo (Fenyves Lajos, Ljudevit) urednik lista „Naplo“ sa 100 i advokat dr Fišer Jako sa 100 deonica. Tada se beleži dobitak po godišnjem bilansu od 37 867 dinara a 1932. godine on je već iznosio 342 185 dinara. Radnička Komora iz Novog Sada imala je primedbi na vlasnike i to zbog toga što oni „…u cilju da sebi pribave što veće prihode i bogatstvo rade i kao radnici.“

Spisak akcionara Minerve iz 1933. godine

Ukupni prihodi od prodaje lista „Naplo“, tih godina su dostizali milionske sume. Za 1935. godinu – 2 749 595 dinara, 1934. – 2 765 369 dinara. Za 1939. godinu, kapital firme je procenjen na 1 milion dinara. Bilo je zaposleno 86 domaćih i 1 strani radnik.

Radnici u dvorištu štamparije

Radnici i vlasnici 1922. godine na izletu na Paliću

Od dolaska mađarskih snaga, do kraja 1941. godine, štamparija koju je preuzela zadruga “Keresteny sajtó szövet kereszt” (Kršćanska zadruga štampe) izdaje list “Hirlap”, čiji je glavni urednik bio Janoš Čuka , kao i drugi niz listova I publikacija koje su bile propagandno sredstvo okupatorskih vlasti.

Sa dolaskom novih komunističkih vlasti, 1945. godine, izvršena je konfiskacija firme. Jelisaveta Fenjveš (Fenyves Erzsebet), rođena Baruh , koja je stradala u Aušvicu, imala je po registarskim knjigama tada najviše deonica 4098 komada. Pored nje u ratnom periodu deoničari su bili i Lajčo Fenjveš sa 570, Julije Lederer sa 40, Lajoš Šreger sa 5 i drugi. Ona je od strane vlasti, greškom bila proglašena za narodnog neprijatelja, a imovina joj konfiskovana, odlukom Sreskog narodnog suda Vp. 1495/1946. Jelisaveta Fenjveš (Fenyves Erzsebet), (Temišvar 1884 – Aušvic 1944 ) Kuća, Zmaj Jovin trg 3, gde se nalazila štamparija bila je na njenom imenu. Greška je uskoro ispravljena, pošto „nije celishodno da lice stradalo u logoru bude narodni neprijatelj“ ali imovina nije vraćena. U ratu je pored nje, stradao i Pavle Fenjveš, kao vojnik na istočnom frontu, pri razminiranju terena.

„NARODNA ŠTAMPARIJA“ (Jovana Krnjca)

(„GRADSKA ŠTAMPARIJA“)

Gradskim vlastima se 1920. godine obraća Jovan Krnjac sa molbom da mu obezbede odgovarajuće prostorije u kojima bi nastavio da vodi svoju štampariju koju želi da prenese iz Budimpešte. Smeštaj je pronađen u gradskoj najamnoj palati u podrumskim prostorijama. (Pozorišna,danas Branislava Nušića) 2.) Štampala je niz novina i kancelarijski materijal. Krnjac je na samom početku rada zapao u finansijske teškoće i nije mogao da izmiruje zakup gradskim vlastima. Opterećen dugovanjima on 1923. godine prodaje svoju firmu „Gradskoj štedionici“ koja će time postati vlasnik štamparije koja će se ubuduće zvati „Gradska štamparija“ .Krnjac je ostao zaposlen kao glavni mašinista. Pod novom upravom, štamparija će raditi na poslovima za gradsku administraciju. Zapošljavaše 20 do 30 radnika. Njen kapital je 1924. procenjen na 300 000 dinara da bi se naredne povisio za 140 000 a 1939. godine za još 50 000 dinara. Godišnji kapacitet je iznosio do 150 vagona papirne robe. Štamparijom je na početku rada upravljao Ilija Lepedat, direktor Gradske Štedionice zatim od 1927. godine Stevan Marjanović.

„MODERNA TISKARA“ („GLOBUS“, „GRAFIKA“)

1921. godine Etelka Rajčić , u saradnji sa , Ikotič Jožefom (Ikotits József) Deak Šandorom (Deák Sándor) i Pap (Papp ) Gezom, otvorila je štampariju pod imenom „Moderna tiskara“ ( u Zagrebačkoj ulici 2, gde je ona i stanovala). Kasnije su se iz firme izdvojili Etelka Rajčić i Ikotič Jožef a štampariju su druga dva suvlasnika – Pap i Deak, tokom 1930. godine premestili u Vilsonovu ulicu ( Maksima Gorkog 6 ) i uzeli ime „Globus“. Kada je štamparija „Svetog Antuna“ likvidirana oni su kupili njen inventar i proširili svoj pogon. Pap je nakon 1936. godine i razlaza sa ortakom, bio jedini vlasnik. Štampariju je vodio pod imenom „Grafika“.Nakon rata Pap Gaza je proglašen za ratnog zločinca a imovina mu je konfiskovana.

„ŠTAMPARIJA JUGOSLOVENSKI DNEVNIK“

To je bila nova štamparija u gradu, stvorena da bi se u njoj štampao jedan dnevni list. Glavni pokretač i inicijator za štampanje jednog lista naglašeno jugoslovenske orijentacije bio je agilni profesor subotičkog Pravnog fakulteta dr Fedor Nikić ( 1894-1989 )

Na samom početku list je štampao Antun Fišer koji je u tu svrhu dobio zajam od društva „Severna zvezda“ i nabavio ćirilična slova. „Dnevnik“ izlazi od 25.11.1929. godine. Prvo je, početkom novembra izašao vanredni broj u kojem je obaveštenje o početku izlaženja lista pod uredništvom dr Nikića. Deoničko društvo, koje je za cilj imalo izdavanje lista, osnovano je 1930. godine. Moderna štamparija je kupljena od jedne bečke firme („Gutenberg haus i Gel“) i sa tim mašinama se list štampa od oktobra 1931. godine. Štamparija se nalazila u ulici Paje Dobanovačkog br. 1 (danas Engelsova ulica )

Dr Fedor Nikić je 1933. godine, izdao štampariju u zakup Dedikin Nikoli, štamparu iz Subotice, da bi je 1934. godine preneo u Novi Sad, gde je uspeo zahvaljujući kreditu dobijenom od „Hipotekarne banke“ da podigne velelepnu palatu „Jugoslovenskog dnevnika“. Opterećen velikim neizmirenim dugovima, koji su dostizali preko milion dinara, biće prinuđen 1935. godine da ugasi list i pristane na prinudno poravnanje van stečaja, tokom kojeg su štamparske mašine razmontirane i rasprodate.

Od malih, zanatskih štamparija, postojale su još sledeće:

Štamparija Horvat Jožefa, koji je 1921. godine otvorio štampariju u ulici Jelačićeva br. 5 ( danas Matka Vukovića ) .Mašine je nabavio iz Budimpešte gde je i sam šegrtovao. Subotičke fabrike bile su redovni naručioci raznog kancelarijskog materijala kod ove štamparije.

Štamparija Barna Ferenca radi od 1929. godine u Slovenskoj ulici 24. Vlasnik je većinom sve poslove obavljao sam, bez pomoćnika.

Štamparija Červik – Mihalec. Ovu štampariju su iz Bačke Topole preneli 1933. godine Červik ( Cservik) Bela i Mihalec Mikloš (Miklós ) i otvorili je u ulici Nikole Kujundžića 6/a.

Štamparija braće Červik. Osnovali su je 1926. godine braća Červik

( Cservik), Andrija (András) i Laslo (Lászlo). Nalazila se u Pašićevoj ulici 2 (Dimitrija Tucovića ). Vojislavu ( Béla ) Červiku konfiskovana je 1945. godine, pa zatim ipak vraćena štamparija u ulici Sudarevićeva 21.

Štamparija „Hirlap“, u vlasništvu supruge dr Samuila Bošana ( rođ. Milko). Od 1923. smeštena je u dvorištu u ulici Paje Kujundžića 13. ( Braće Radića) U uličnoj zgradi radio je poznati lekar – hirurg dr Mirko Wilheim, koji je tamo imao mali sanatorijum, uređenu operacionu salu i bolesničke sobe. Zbog susedne štamparije, koja je proizvodila veliku buku, žalio se da nije u stanju obavljati složene operacije.

Štamparija Ernesta Lukatića se zvala „Express“. Vlasnik je imao radnju koja se bavila izradom pečata, a bavio se i štampanjem.

„Zvezda“ koju je osnovao ruski izbeglica Lav Raftopulov u Goričkoj ulici 8.

U 1938. godini u Subotici je postojalo 12 štamparija; „Minerva d.d.“, „Gradska štamparija“, Braće Fišer, Raftopulo Lava, Lipšic Aleksandra, Varga Mirka, Fišer Ernesta, Horvat Josipa, Horvat Andrije, Barna Franje, Pap Geze i Červik Andrije.

Kraljevska Banska Uprava je tada odbila nekoliko molbi za otvaranje štamparije pošto u Subotici već postojeće zadovoljavaju potrebe.

REZIME

Industrije papira, ili pogona za izradu hartije u Subotici nije bilo. Ovde se javljaju samo firme koje su se bavile preradom gotovog papira i izradom razne papirne robe, a i one su bila slabije razvijene i retko su se uzdizala sa manufakturno zanatskog nivoa na razinu industrije. Pored pogona za preradu papira i onih firmi koje su se bavile izradom robe od celuloida, u Subotici je postojalo nekoliko štamparija, koje su obrađene u ovoj grupi.

Sve radionice za preradu papira i celuloida bile su u osnovane od strane Jevreja i vlasništvu subotičana jevrejskog porekla. Učešće privrednika te nacionalne grupe se ogledalo i u vlasničkoj strukturi štamarija, kakou vreme njihovog osnivanja, tako i u posleratnom periodu, kada neke dospevaju u vlasništvo države (Štamarija direkcije državnih željeznica) ili bivaju otkupljene od strane privatnika. Po veličini i kapacitetima su se isticale: “Minerva d.d.” i “Jugoslovenski dnevnik“.

METALOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

Iako je ova industrijska grana – metaloprerađivačka, bila u ovim krajevima bez odgovarajuće sirovinske baze – ruda metala i goriva, ona je zahvaljujući prethodno već solidno razvijenoj zanatskoj osnovi, naraslim potrebama tržišta i inicijativama sposobnih i stručnih pojedinaca – beležila prve korake već od 1888. godine. Tada je osnovana fabrika u vlasništvu Imre Rotmana (Rothmann), livnica i fabrika opruga i železnog nameštaja.

Do 1918. godine javila se na subotičkoj privrednoj sceni i radionica za izradu dinamo motora Lasla Rajtera (Reiter) (osnovana 1906.) i fabrika Samuila Sajdnera, koja proizvodi metalni nameštaj (osnovana 1914.). Sva tri preduzeća, jedina u toj grani subotičke industrije, bila su u vlasništvu Jevreja.

Posle 1918,u izmenjenim državno političkim okolnostima, nastaviće sa radom do tada postojeći pogoni tih triju firmi, a u narednom periodu osnivaće se i nova preduzeća. U formi deoničarskih društava biće ih osnovano 8. U svima su osnivači i vlasnici akcija bili i Jevreji. Firme, preduzeća u inokosnom vlasništvu, vezana za obradu metala, nalaziće se većinom isto tako u rukama subotičkih Jevreja, a takođe i najveća trgovina gvožđarskom robom – „Barzel“.

Pojedinačni opis razvoja i rada svih firmi u ovoj grani treba da ukaže na njihove karakteristike i specifičnosti.

Od deoničkih društva postojala su:

„FERRUM D.D.“

Jedno od najvećih preduzeća u Subotici, kako po ekonomskoj snazi, tako u prvom redu po broju zaposlenih radnika bio je „Ferrum d.d.“ ( U latinskom jeziku „ferrum“ znači gvožđe) odnosno, metalsko prerađivačka grupacija preduzeća koja će nastati od te firme.

Početak života tog deoničarskog društva dobro se može pratiti iz prepiske sa organima vlasti, službene – koju vodi samo društvo i lične, one koju obavlja inicijator, utemeljitelj i osnivač tog preduzeća Dragutin Štajner (Steiner Kolomán).

Tako „Ferrum“ ( prvobitno pod imenom „Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza d.d.“), u dopisima gradsko Senatu – molbama za oprost od gradskih prireza, opisuje taj period na sledeći način. U jednoj iz 1921. godine naglašava da je osnivanje palo u doba „kada je komunizam na udaljenosti 10 km od nas besnio“. A u drugoj, iz 1924. godine opisujući razvojni put preduzeća navode i:“1919.god. meseca marta osnovano je neprimetno jedno industrijsko poduzeće, koje je s početka u malenom obimu, ali stime intenzivnije radilo na procvatu i unapređenju naše mlade industrije, i sa svojim skromnim radom nizom godina u raznim teškim ekonomskim i finansijskim prilikama razvijalo se u pravcu da postane ugledno jedno poduzeće koje danas pod imenom „Ferrum“ zauzima jedno značajno mesto u našem privrednom i industrijskom životu“.

Grupa radnika Ferruma 1919. godine

Prepiska Dragitina Štajnera proizašla je iz pravnih posledica koje je izazvalo njegovo naseljavanje, početkom novembra 1918, iz Petrovca u Suboticu. Naredba MUD predviđala je za ovu teritoriju, da se imaju iseliti i vratiti u svoja pređašnja mesta stanovanja svi „ratni doseljenici“, oni koji su se naselili pre avgusta 1914. godine, pa je tako i on svrstan u tu grupu. A njegovi motivi za dolazak u Suboticu bili su kako porodični, pošto su mu u Subotici već duži period živeli roditelji, brat Marsel i sestra (koja je bila udata za lekara dr Jene (Eugen) Večeia (Vécsey Jenö), tako i poslovni. O dobrom i pravovremenom preduzetničkom potezu, ulaganju kapitala u takvu vrstu proizvodnje, najbolje govori potonji period uspešnog rada firme.

Senat je pod brojem 4798/1920 doneo odluku o njegovom proterivanju u prethodno mesto stanovanja. Time, naravno on biva pogođen i pokušava nizom molbi da se izbori za svoj ostanak u gradu. Tako marta 1920. godine piše MUD u Beogradu : „Prevrat me je nagnao da se nastanim u Subotici, gde mi sestra 30 godina stanuje, gde mi otac odavno živi i gde mi je brat 7 godina bio sekretar Hrvatske banke. Svoju radnju, plodne zemlje i pirinčište („rizstelep“) u Petrovcu sam prodao i rešio da industrijsko poduzeće osnujem. U početku marta 1919.godine sa 3/4 milijuna počeo sam podizanje tvornice mašina i livnice željeza. U to doba, kad je u bliskom susedtvu besnio komunizam i kada je u Subotici svaki rad obustavljen bio, i zbog toga velika besposlica vladala ja sam počeo zidanje tvornice, i na taj način dao posla, zarade i hleba preko 4 meseca, 100-tini radnika. U tvornici sam otpočeo radu

Radnici u pogonu Ferruma 1919. godine

početku oktobra 1919. godine. t.j. poduzeće sam kod subotičkog Sudbenog stola protokolisao pod firmom „Tvornica Gospodarskih Strojeva i Ljevaonica željeza, Deoničarsko društvo“. Od ono doba mi poduzeše radi već sa kapitalom od 1 1/2 milijuna. Poduzeće sam vodim, i sam radim sa velikom voljom i ambicijom, jer mi je sav kapital u to uložen, i ako bi se naredba strogo sprovela prema meni, morao bi prestati sa daljim dovršavanjem tvornice i okolnih sporednih zgrada, kao i sa daljim radom, pa bi se morao vratiti u Petrovac…“. U nastavku zaključuje: „Ja sam sretan, što sam u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca takvo poduzeće – kakvih skoro nemamo, a mnogo trebamo – podigao, i sretan bi bio kad bi mi se omogućilo, da i dalje radim i drugima za primer pokažem, kako treba kapitale u vidne, po Državu plodne tvornice i podueća ulagati, umesto da se spekuliše sa trgovinom, zemljom i bankama. Zato molim slavno Ministarstvo, da me s obzirom na to. što sam Jugosloven – a nisam stranac – izvoli u Subotici ostaviti, da u opštem i Državnom interesu, rad i razvijanje industrije nastavim.“. Dao je i neke konkretne podatke podatke o svojoj fabrici. „U tvornici sada rade 60 radnika, a čim mi bude instalirana i uređena velika mašinska radionica, odmah ću dva puta toliko radnika moći uposliti.“

Aprila 1920. godine piše na istu adresu: „Ja sam osnivač tvornice mašina i livnice željeza u Subotici.“ te dalje moli „… da se meni dozvoli dalji boravak u Subotici, jer bi se time dao primer drugima imućnim ljudima, da podižu tvornice i na taj način pomognu obnovu naše zemlje i u našoj zemlji razvoj industrije.Moje odstranjivanje štetno bi bilo po radništvo, jer bi ostalo u bezposlici, a isto tako i po industriju, kao i privredu… „

Početkom marta 1920. godine delegacija Ministarstva socijalne politike, načelnik Đorđević i inspektor Brkić, obišla je fabriku i ustanovila da je reč o „modernom i po državu korisnom pogonu“. Rezultati te posete, uz sve ranije pisane molbe i preduzete intervencije, urodile su plodom, pa je Štajneru polovinom 1920. godine odobren stalni boravak u Subotici. Time su obezbeđeni preduslovi da se on mirnije posveti preduzeću, koje će u narednom vremenu zabeležiti period prosperita i razvoja.

Prvo ime preduzeću je dato na osnivačkoj supštini koja je održana 25. 03. 1919. godine, kada je odlučeno da se firma nazove „Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza d.d.“, što je i registrovano kod Okružnog suda u Subotici 18.VI 1919. godine. Kao predmet rada deoničarskog društva je navedeno:“Izrada pruređenja i popravljanje sviju poljoprivrednih strojeva, sastavnih delova strojeva, alata i robe, kupovanje i prodaja gotovih strojeva i satavnih delova strojeva kao i poljoprivrednih alata“. Osnivački kapital je iznosio 750 000 k., podeljen u 3750 deonica, glasećih na donosioca, nominalne vrednosti po 200 k. . U prvi Upravni odbor izabrani su sledeći akcionari: Dragutin (Koloman) Štajner, Marsel Štajner, dr Žigmund Litman, Laslo Simon, Dušan Svirčević, Ištvan Vaci, dr Samu Bošan, Aladar Farkaš, svi jugoslovenski državljani, a u većini jevrejske narodnosti. Uskoro, već 27.07.1919. godine, deoničarski kapital je povišen na 1 250 000 k. u 6 250 deonica po 200 k.

Parcele fabrika grupacija Ferum na karti grada iz 1928. godine

Preduzeće je radilo u fabričkim pogonima koji su se nalazili na Majšanskom putu. Krak železničkog koloseka dopirao je do njihovih radionica. Obavljalo je delatnosti za koje je i prvobitno registrovano, popravljalo i izrađivalo poljoprivredne alate, od žejeza koje je lilo u sopstvenoj livnici. U 1920. godini beleži promet od 2 000 000 kruna. Zapošljava od 80 do 100 radnika i svu proizvodnju plasira na domaćem tržištu. I pored takvih solidnih rezultata u dotadašnjem poslovanju, fabrika će se u narednom periodu prusmeriti na nove delatnosti, okrećući se železnici, popravkama saobraćajnih sredstava, vagona i lokomotiva. Za tu delatnost je morala nalaziti, u prvom redu, odgovarajuću zainteresovanost kod državnih organa, „Direkcije državnih železnica“ u Beogradu, koje je u Subotici već imala svoju radionicu za popraku i Ministarstva Saobraćaja. Plod uspostavljene saradnje bio je ugovor koji je „Ferrum d.d.“ 1921. godine sklopio sa Ministarstvom saobraćaja, koji će direktno uticati i određivati čitavu dalju sudbinu preduzeća. „Avgusta 1921. sklopili smo sa Ministarstvom saobraćaja ugovor radi opravka teretnih vagona. Od toga momenta pa sve do današnjeg dana počeo se naš rad naglo i snažno razvijati“. Izveštaj „Opšte kreditne banke d.d.“ potvrđuje značaj takvog posla. „Firma se bavi popravkama vagona za državu, te je na tom poslu lepo zaradila tako da je bila u stanju osnivati i ostala preduzeća i moderno ih urediti.“

U čitavom narednom periodu položaj „Feruma“ će direktno zavisiti od naručbi Ministarstva saobraćaja. Veliki prosperitet firme biće posledica velikih poslova dobijenih od njih a slabljenje državnih investicija u tu granu saobraćaja, teškoće sa realizacijom i naplaćivanjem računa od tih državnih organa, rezultiraće velikim problemima, pa i ulaskom u likvidacioni postupak za „Ferrum d.d.“

Relativno razvijena železnička mreža i vozni park, u Vojvodini, a i postojeća u ostalim delovima zemlje, tražila je redovne opravke i ulaganja.Reparacione nabavke bitno su poboljšale stanje voznog parka, lokomotiva i vagona, ali redovno održavanje je bio stalni imperativ. Sretala su se „groblja vagona“ na sporednim kolosecima,rad na opravkama je bio skup i spor.Sve to je uticalo na „Ferrum“ da pokuša da pronađe mesto za svoje delovanje i u toj vrsti poslova.

Glavna Skupština društva 16.4.1921. godine donosi odluku o promeni naziva u „Ferrum d.d.“, što je i registrovano 20.12. 1921. godine. Povišen je i osnovni kapital na 4 000 000 k. Tada izabran Upravni odbor čine: Antun Bešlić , Pavle Ungar, Miloš Gavanski, Dušan Manojlović , Šandor Rajčić i Bogdan Dimitrijević.

Promenjena su i Osnovna pravila, dopunjena delom gde se kao cilj društva navodi: „…prioizvodnja i popravka železničkih vagona i lokomotiva, otvaranje i nabavljanje poduzeća koja se sličnim radnjom bave“ Takvim određenjem svrhe postojanje deoničkog društva bio je postavljen temelj budućem koncernu, grupaciji „Ferruma“, koji će se razviti u sledećim godinama.

Posle zamena krunskih novčanica za dinare, osnovni kapitalu 1922. godini, iznosi 1 000 000 dinara. Struktura vlasnika kapitala vidi se po prisutnim akcionarima Glavnoj skupštini održanoj 26.03.1922. godine na kojoj su bili: Stipan Vaci, advokat iz Subotice koji je imao 500 komada deonica, Jovan Rajčić – 400, Bogdan Dimitrijević, posednik iz Subotice – 1108, Šandor Rajčić, direktor banke – 100, Dušan Manojlović – 600, Miloš Gavanski – 100, dr Jene Večei, lekar – 400, Aladar Farkaš, posednik iz Subotice – 200, Oskar Nojman, direktor mlina – 100, Bogdan Svirčević – 40, Jene Švajger – 120, Cvetko Manojlović , direktor Muzičke škole – 100, Dragutin Štajner – 8 240, dr Samu Bošan, advokat iz Subotice – 3 475, Đura Jovin Krnajski – 100, Nikola Mandić – 25, Đura Pfefer – 25, Pavle Ungar – 100, svega 15 337 komada deonica, od 20 000 koliko ih je bilo, nominalne vrednosti od 50 dinara. Na toj sednici je međutim povišena glavnica na 2 000 000 dinara, udvostručavanjem broja deonica pa će ih time biti 40 000 komada.

Đura Jovin Krnajski

Učešća stranog kapitala nije bilo, što se vidi i iz izveštaja Gradskoj kapetaniji 3.4. 1922. godine. „Svi članovi su jugoslovenski podanici.Prema našem znanju drži Upravni odbor veći deo akcija u svojim rukama, u ostalom za druge akcije ne može se utvrditi gde su jer iste glase na donosioca. Ali možemo sa sigurnošću tvrditi da nikakvi interesi stranaca nisu zastupljeni jer je naše društvo unutrašnjeg ( domaćeg) karaktera jer je osnovano tek po oslobođenju u proleće

1919. godine“

U 1922. godini predsednik Upravnog odbora je Antun Bešlić, direktor „Prve Hrvatske Štedionice, filijale Subotica“ (dalje PHŠ), u čiju finasijsku sferu je „Ferrum“ i pripadao. Generalni direktor je bio Dragutin Štajner a poslovni direktor Dušan Manojlović. Slavko Dukanac i dr.Aleksandar Šnajder, beogradski advokati, dr Vladislav Manojlović iz Subotice, Zlatko Pukler, zamenik direktora „Prve Hrvatske Štedionice“, iz Zagreba, su novi članovi Upravnog odbora izabrani na vanrednoj skupštini 3.IX 1922. godine.

Dr Vladislav Manojlović

U 1923. godini, najveći akcionari su bili: Antun Bešlić sa 8 230 komada deonica, Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 15 788, Bogdan Dimitrijević sa 2 116, Pavle Ungar sa 1 200 i Marcel Štajner sa 1 532 deonica, od ukupno 40 000.

Deonica Ferrum d.d.

Društvo je dobro poslovalo i u toj poslovnoj godini delilo dividende od 20% na deonicu. To svedoči o uspešnom radu i značajnom udelu poslova sa Direkcijom državnih železnica u prosperitetu firme. Osnivanje posebnih, kako su to nazivali „sestrinskih“, deoničkih društava, sem u slučaju „Severa“, u potpunosti kapitalom matične firme, „Hrasta“, „Adisa“, „Livnice Ferrum“ i „Severa“ isto govori o uspešnosti, razvoju i rastu „Ferruma“.

Na zemljištu, pored peštanske pruge i na mestu gradskog slagališta , dobivenom od Opštine grada Subotica, na zakupod 99 godina, pod povoljnim uslovima uprava „Ferruma“ započela je sa uspostavljanjem novih pogona. Gradski oci svoju odluku o ustupanju velikh gradskih površina „Ferrumu“, obrazlažu sledećim rečima: „1. Podizanjem nove industrije naći će kod industrijske grupe „Ferum“ zarade daljih 1000 radenika. 2. Što će se na ovaj način ojačati industrija u Subotici, a time i gradski prihodi. Podpomagati industriju dužnost je svakog grada, a osobito Subotice, koja je izgubila veći deo svojih imanja. Prema tome mora gradska uprava činiti sve da se u Subotici čim više ojača industrija i izvoz.“

Time će se proširiti proizvodna delatnost, grupacija „Ferrum“ će dobiti pogone koji će dopunjavati osnovnu delatnost i čiji će proizvodi komplementarno učestvovati u tada najvažnijoj delatnosti – reparaciji vagona i lokomotiva. Tako je već krajem 1923. godine započela rad „Livnica Ferrum“. O osnivanju ostalih deoničkih društava na skupštini „Ferrum d.d.“ je rečeno: „Predsednik saopštava, da su dve industrijske grane „Feruma d.d.“ Subotica, baš u cilju usavršavanja rada i potpomaganja njenog rada, pretvorila se u nova deonička društva i da je sa današnjim danom održana osnivačka skupština rešila osnivanje „Hrast d.d.“ i „Adis d.d.“. Od ovih „Hrast d.d.“ nastaviće svoj rad na zemljištu dosadašnje naše drvare“.

„Sever d.d.“ je takođe započeo rad u 1923. godini, ali u njegovom slučaju je odlučeno da polovinu akcija ima dobiti „Ferrum“, a druga polovina je stavljena na slobodnu prodaju. Delatnost tog društva je više usmerena na tržište, odnosno nije bilo predviđeno da radi isključivo za potrebe snabdevanja „Ferruma“.

U izveštaju o poslovnoj 1923. godini uprava „Ferruma“ iznosi: “ U prošloj godini nastavili smo izgradnju potrebnih novih radionica te smo dovršili veliku radionu za farbanje vagona sa prostorom za 30 vagona, novom kovačnicom i novom stolarskom radionicom za prijem 36 vagona“. U to vreme zaposleno je oko 800 radnika na opravci vagona, koji dnevno mogu da poprave 8 vagona. Međutim tada se već javljaju prve teškoće sa naplatom realizovanih poslova od Ministarstva saobraćaja, koje ne izmiruje svoje obaveze na vreme, pa se za svež kapital firma zadužuje uzimajući kredite kod „Prve Hrvatske Štedionice“. Za 1923. godinu, ipak beleže dobitak od 815 884 dinara. Već u 1924.godini broj zaposlenih se penje na 1 000, i to samo u vagonskom odeljenju. Od toga broja je bilo 95% jugoslovenskih državljanja, a oko 80% subotičana.

„U korak sa razvitkom našeg poduzeća počele su, da se otvaraju nove radnje, gostione, kuće stanovi itd, i do sada beznačajan kraj pored Majšanskih vinograda počeo je da živi jednim životom velikovaroškog fabričkog kraja, a uposlovanjem tolikog broja radenika znatno smo pomogli suzbijanje bezposlice“ pisalo je rukovodstvo firme u jednom dopisu Senatu 1924. godine.

Fabrika je radila sa mašinama na električni pogon, ukupno njih 20, relativno male ukupne snage od 45 KS. Sirovine, kao gvožđe i limove je uvozila ,iz Austrije, Čehoslovačke i Mađarske a kovački ugalj i koks iz Čehoslovačke i Austrije.

U 1924. godini, kada se vrši opremanje i pripreme za otpočinjanje proizvodnje „Adisa“, „Livnice“ i „Hrasta“, zabeleženo je nekoliko velikih nabavki opreme i mašina u inostranstvu. Tada je uvežen jedan „lauf kran“ , a inženjer Karlo Rajfen (Reifen) kupio je za „Ferrum“ grupaciju, u Nemačkoj polovnu „mašineriju za izradu šrafova“ , koja će se instalirati u „Adisu“. Pored toga kupljene su i glodalice, strugovi, bušilice, polirmašina, a iz Beča je nabavljena posebna livačka peć. Za „Hrast“ su nabavljene domaće mašine, „Ferrum“ je novosadske firme „Elit“ kupio 60 stolarskih strugova.

Pored stalnih nabavki sirovina, raznih vrsta lima, sirovog i belog gvožđa, delova za ugradnju, kuka, odbojnika, bandaža za točkove itd; kupovina mašinske opreme je vršena van zemlje i u kasnijem periodu. U 1927. godini kupljene su iz Nemačke jedna „viseća šlajfmašina sa dva elektromotora“ (cene 2 286 RM) i vertikalna mašina za šlajfovanje ( 15 230 RM ), „hydraulična tiskalica za ploče točkova“ ( težine 19 980 kg, cene 4 500 RM ), 8 hidrauličnih dizalica i trocilindrični kompresor ( cca 3 000 kg.) iz Beča. „Ferrum“ je dobio pravo da sav taj uvoz mašina teče bescarinski.

Od 1925. godine „vodstvo Ferruma je povereno novom stručnjaku g. Mavri Donatu.“

Skupština „Ferruma“ 1925. godine donosi odluku o povišenju glavnice sa 2 na 4 miliona dinara, u 80 000 komada deonica. Pre realizacije nove glavnice, 10.04. 1925. godine, akcionari sa najviše deonica su bili: Antun Bešlić sa 5 000, Artur Manč sa 8 000, Zlatko Pukler sa 8 000 (sva trojica su inače bili i funkcioneri i akcionari PHŠ iz Zagreba), Dušan Manojlović sa 1 369, Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 2 500 i Mavro Donat sa 1 093 . U toj godini „Ferrumu“ je prvi put otkazan ugovor sa Ministarstvom saobraćaja i ostali su bez posla, odnosno radili samo 6 meseci. To je trajalo sve do kraja 1925. godine, kada je ugovor obnovljen, ali samo za popravku teretnih vagona, a izostali su putnički vagoni i lokomotive, koji su se popravljali do tada. Velike teškoće stvarale su i kamate na uzete kredite i neneplaćeni računi od Ministarstva saobraćaja. To rezultira iskazanim gubitcima od 1 706 823 dinara , za 1924. i 1925. godinu.

„Prirodna je stvar da je manja uposlenost Feruma nepovoljno delovala i na prosperitet seetrinskih poduzeća, Livnice Feruma, Adisa i Hrasta, koje nam liferuju razni materijal i delove potrebne pri opravci vagona“ , stoji u izveštaju za 1925. godinu. U narednoj, 1926. godini, najviše deonica imali su: Antun Bešlić – 4 820, Nikola Mandić – 2 200, Đuro Pfefer – 2 100, Dragan Gerbl – 3 100, Bogdan Dimitrijević – 2 116, Antun Perković – 3 000, Dragan Mrljak – 3 000 , inž. Mavro Donat – 2 193 i Aladar Farkaš – 2 200 komada.

Za 1926. poslovnu godinu je zabeležen dobitak od 665 371 dinara. Firma je uspela da smanji svoja potraživanja od dužnika sa 22 011 855 na 13 381 819 dinara. Te godine su preuređivane radionice, a jedna nova je i sazidana, nabavljena je nova oprema za popravke putničkih vagona i lokomotiva. Na tržištu vrednosnih papira „Ferrum“ je prodavao akcije „Severa“, a kupova obveznice ratne štete, koje su im bile potrebne za kaucije prilikom državnih licitacija.

„Ferrum“ je u tom periodu izgradio i svoju „radničku koloniju“ od 8 zgrada za stanove radnika, pored Majšanskog puta. Zamljište je bilo površine od 1 k.j. 1140 kv hvati,( g. uložak 13918, k.č. 9637,9638). Postojalo je 8 zgrada od 4 samostalna stana – soba, kuhinja, komora i 2 zgrade od po 2 stana – 2 sobe i predsoblja. Gradsko komisija je 1927. godine izvršila procenu vrednosti tog komleksa, pošto je „Ferrum“ imao ponudu da ga proda Ministarstvu saobraćaja, i utvrdilo da mu je ukupna cena 2 214 770 dinara.

„Ferrum“ je planirao i izgradnju luksuznijih objekata. Od grada je kupio placeve u Manojlovićevoj ulici. To su zapravo bila 3 placa, koje „Ferrum“ kupio od gradskih vlasti na dražbi 1923. godine, sa obavezom da tamo u roku 2 godine izgradi jednospratne kuće. Pošto tome nije udovoljio placevi su ponovo 1927. godine ponuđeni na prodaju, a kupci su bili akcionari preduzeća – Dragutin Štajner, Mavro Donat i lekar dr Danilo Marković. Štajner je već ranije imao kuću u Skadarskoj 4, a kupivši ovaj plac, izgradio je i palatu u Manojlovićevoj ulici br. 3.

Naredne godine donosiće znatno manje uspeha, a mnogo više problema i poteškoća u radu „Ferruma“. Uzroci takvih neprilika ležali su delimično u ranije navedenim okolnostima, pomanjakanju državnih nabavki i naplate iz tih izvora, a godine ekonomske krize, koja je kod nas započela 1928, a produbljena talasom svetske krize 1929-1932, samo će dodatno oslabiti „Ferrum“. Posledica takvih tokova će biti i smanjivanje osnovnog kapitala društva, na vanrednoj skupštini 30.03. 1932. godine, kada je sa 4 miliona smanjen na 2 miliona dinara. Dugovanja PHŠ su te 1932. godine iznosila 3 438 189 dinara. U izveštaju Ministarstvu Industrije i trgovine, 31. 07.1932. godine se kaže: „Nezampaćena kriza koja je zahvatila našu privredu, nije ni nas poštedela. Usled nemanja poručbina prvo smo morali obustaviti naš rad na dogledno vreme, da ga zatim sasvim potpuno obustavimo“. Stalni problemi oko naplate potrživanja, koji ih onemogučavaju da regulišu svoje obaveze, velike sume koje treba da uplate za državni porez i gradske prireze, naterali su „Ferrum“ da u 1932. godini proda svoj najmoderniji uređaj za proizvodnju šrafova smederevskom „Sartidu d.d.“.

Skupština društva 11.11.1939. godine proglasila je likvidaciju i izabrala likvidacioni odbor (koja nije okončana do 1946. godine). Članovi tog odbora su bili: dr Milan Matić advokat iz Novog Sada, koji je raspolagao sa 6 600 komada deonica, dr Akacije Donat, advokat iz Subotice, po narodnosti Jevrej, koji je imao 6 600 deonica, Dejan Gavanski, ekonom iz Srbobrana, sa 3 476 deonice, inž. Mavro Donat (Jevrej po nacionalnosti) sa 2 741 deonicom, Gavanski Aleksandar, advokat iz Subotice, Ajzler Žiga , preduzimač iz Subotice, Jevrej ,sa 2 500 deonica i Žiga Fogel , industrijalac iz Subotice, Jevrej, sa 4 400 deonica od ukupno 40 000, na koliko je bio podeljen osnovni kapital.

U parnici koju su poveli 1939. godine da bi namirili dugovanja od strane Državnih železnica i Državnog erara, uspeli su da dobiju preko 2 miliona dinara i time izravnaju dugove prema „Prvoj Hrvatskoj Štedionici“. U isto vreme počeli su i sa rasprodajom mašine i ostalih pokretnih stvari da bi od te sume plaćali sitnije dugove.

Spisak akcionara Ferdum d.d. u 1939. godini

Pre izbijanja rata „preduzeće je u potpunosti demontirano idelom preneto u Slavonski Brod a delom u Smederevo“.

Na poslednjoj sednici akcionara, „…u prvoj godini okupacije“ ovog društva akcije su bile deponovane i to: „… 22 500 komada na ime Žige Fogela, 8 000 na ime Jovana Štajnera, 3 000 na ime dr Dušana Manojlovića, 2 000 na ime Mavra Donata.“

U 1945. godini sva preduzeća grupe „Ferrum“ stavljena su pod sekvestar, da bi zatim, do 1948. bila i nacionalizavana.

Preduzeće „Agraria“ koje se bavilo preradom voća, koristilo je „Ferrumove“ prostorije nakon rata.

Kao i neka druga subotička preduzeća i ovaj metalski koncern je u 1924.godini osnovao i svoje sportsko društvo – „Sportski klub Ferrum“, koji je okupljao zaposlene radnike i nameštenike firme. Na mesto predsednika je izabran Dušan Manojlović.

„ADIS A.D.“

Firma nastaje kao deo grupacije „Ferruma“, kada se postojeći pogon pretvara u posebno akcionarsko društvo. U obrazloženju „Ferruma“ stoji: „Kako je „Ferrum“ u posledenje dve godine okupiran jedino opravkom željeznih vagona, tako da je nemoguće da ostane više zajedno više poslova, to su akcionari ovoga društva odvojili ovo odeljenje od „Ferruma“ i osnovali samostalno akcionarsko društvo.“ Za upisivanje deonica novog preduzeća obezbeđeno je pravo samo do tadašnjim akcionarima „Ferruma“. Osnivačka skupština je održana 16.12.1923. godine, u kancelaarijskim prostorijama „Ferruma“ na Majšanskom putu. Akcionari-osnivači su bili sledeći: dr Jene Večei sa 60 komada deonica, dr Samu Bošan sa 83, Stipan Vaci (VÄczi IstvÄn) sa 120, Aladar Farkaš sa 100, Cvetko Manojlović sa 20, Miloš Gavanski sa 10, Sima Krunić sa 7, Dragutin Štajner sa 2 000 lično i u svosjstvu zastupnika „Ferruma“ sa 5 067 komada deonica.Osnivački kapital je iznosio 200 000 dinara, podeljen u 8 000 deonica. To je bio relativno mali kapital, no zbog povezanosti sa „Ferrumom“, i nova firma će moći da krene u rad i da već u 1924. godini razgrana poslovanje, otvaranjem filijala u Beogradu i Zagrebu.

Cvetko Manojlović

„Adis a.d.“ se prvenstveno bavio izradom sastavnih delova za vagone i lokomotive a manje izradom mašinskih instalacija za rudokope i izradom i opravkom poljoprivrednih mašina, što je sve stajalo u opisu cilja poslovanja firme. Glavni naručioc će biti „Ferrum d.d.“, mada će teškoće u radu „Ferruma“ naterati „Adis d.d.“ da pokušava da nadoknadi te gubitke i radom za druge, mahom sitnije naručioce. Dragutin Štajner je obavljao funkciju generalnog direktora, a poslovni direktor je bio Dušan Manojlović. Pogon preduzeća se nalazio pored „Ferruma“, (Majšanski put do Tvorničke ulice) koji je i prodao zemljište (koje je grad ustupio „Ferrumu“) i mašine novoj firmi.

„Adis a.d.“ će tokom 1924. godine obavljati instaliranje mašinskog pogona. Veći broj kompletnih mašina i delova, te sirovina, nabavljan je iz inostranstva. Uvežen je čelik iz Beča, za pravljenje alata, običan i crni lim iz Praga i Beča, koji je služio za popravke krovova

vagona, šamot iz Budimpešte, koji su ugradili u posebnu peć za livenje. Industrijski kolosek je dolazio i do radionica „Adisa“. Radila je sa mašinama na električni pogon, ukupno 15, instalirane snage od 215 KS. Posedovali su i specijalne mašine za izradu šarafa, čije montiranje i puštanje u rad biva dovršeno tek krajem 1925. godine. Maksimalni kapacitet je bio 60 vagona robe – godišnje, a broj zaposlenih do 120. Pored delova za železničke vagone, imali su u programu proizvodnje i poljoprivredne alate i mašine: krunjače, preše i muljala za grožđe, sijačice, plugove i drljače.

Dopis sa memorandum “Adis a.d.”

U godinama od 1924. do 1928. preduzeće će iskazivati gubitke u godišnjim bilansima. Tako u izveštaju za poslovnu 1925. godinu navodi: „Slavna Glavna Skupštino! Izvešćujemo da prošlogodišnje poslovanje društva nije ispunilo naša očekivanja. Montaža strojeva za fabrikaciju šarafa dovršena je tek septembra 1925. Privatnih naručbi usled opšte stagnacije bilo je malo i uz slabu zaradu. Glavni poslodavac društva Ferum d.d. zaposlio je naše društvo tek kroz 1/2 godine.“

U 1927. godini sklopili su ugovor sa Direkcijom državnih železnica u Subotici o ispruci delova za vagone. Tako su za nju izradili kvačila glavnih kola, mazalice, odbojničke korpe i druge sitnije delove. Vrednost isporučene robe iznosila 285 330 dinara. Isporučili su i 50 000 „šrafova za podvezice“, što im je donelo 92 707 dinara te navrtke za 23 885 dinara.

Kasnije zaposlenost nije prelazila 25% maksimalnih godišnjih kapaciteta. Veliki gubitci, nastali do tada nateraće glavnu skupštinu da 11.04.1929. godine odluči da se ide na likvidaciju, pošto je odbačen predlog da se oni saniraju fuzijom sa matičnom firmom. Tom prilikom je navedeno: „Poštovana Skupštino! S obzirom na tu okolnost, da naše preduzeće, usled loših gospodarskih prilika nije toliko uposleno, da bi se moglo samostalno izdržavati, dalje pošto se ni Ferum d.d. ne nalazi više u tom sanju, da i u buduće finansira naše poduzeće , predlažemo

da Skupština izglasa likvidaciju.“

Spisak akcionara Adis a.d. u 1939. godini

Članovi likvidacionog odbora su bili: dr Milan Matić, advokat iz Novog Sada, sa 1 546 akcija, Dejan Gavanski, ekonom iz Srbobrana sa 569 akcija, dr Akacije Donat, inženjer iz Subotice, Jevrej, sa 1 546 akcija, Mavro Donat, inženjer iz Subotice, sa 550 akcija, Aleksandar Gavanski, advokat iz Subotice, sa 550 akcija, Žiga Ajzler, preduzimač, Jevrej, iz Subotice, sa 500 akcija i Žiga Fogel, industrijalac iz Subotice, po narodnosti Jevrej, sa 550 akcija, kako je to navedeno u spisku prosleđenom Kraljevskoj Banskoj upravi u Novom Sadu. Likvidacija nije okončana do 1941. godine.

„LIVNICA FERRUM A.D.“

Osnovana je 21.01.1923. godine sa glavnicom od 100 000 dinara, 4 000 komada akcija vrednosti od 25 dinara. Puni naziv pri registraciji 5.03.1923. godine glasio je – „Livnica Ferrum za zvono, metal, meko i sivo gvožđe i čelik,akcionarsko društvo“. Akcionari osnivači su dotadašnji akcionari „Ferruma“, pošto su samo oni dobili pravo da učestvuju u kupovini deonica nove firme, koja i nastaje odvajanjem „Ferrumovog“ pogona livnice. Kupoprodaja zemljišta, objekata i postrojenja, za novu livnicu, je obavljena za samo 50 000 dinara. Deoničari osnivači su bili: Bogdan Dimitrijević, sa 210 komada akcija, Aladar Farkaš sa 100, Dušan Manojlović sa 150, Miloš Gavanski sa 66, Oskar Nojman sa 32, dr Samuilo Bošan sa 66, Bogdan Svirčević sa 8, Cvetko Manojlović sa 20, Sima Krunić sa 12, Aleksandar Rajčić sa 50, Iso Bogdanović sa 60, Antun Bešlić sa 600, Nikola Mandić sa 10 i Dragutin Štajner sa 1 659 komada akcija. On je obavljao i funkciju generalnog direktora.

I „Livnica“ radi u Majšanskim vinogradima (Livnička ulica 16), a na prostoru fabrike postoji železnički kolosek, dizalice, pokretne klupe sa mehaničkim pogonom za dopremu sirovina. Radi sa električnim mašinama, 6 elektromotora, od 128 KS ukupno. Sirovo gvožđe i hematit nabavlja iz Austrije i Čehoslovačke, isto kao i koks, a ugalj iz zemlje.

Parcela sa objektima Livnice Ferrum na karti grada iz 1928. godine

„Glavna zgrada tvornice se sastoji od tri odeljenja i dugačka je 70, a široka 30 metara. Ovde se nalazi livnica gvožđa, čelika i temperiranje. Sav rad u tvornici obavlja se strojevima, t.j. davanje oblika, čišćenje saliva, priugotovljenje peska itd.“ U programuproizvodnje se nalaze: poljoprivredni alati, delovi za mlinove, preše za vino, delovi za lokomotive, kočnice, papuče, ploče za štednjake, grobni križevi, crkvena zvona. U 1923. godini ima iskazan kapacitet od 34 vagona liva, što se kasnije penje do 80 vagona. Maksimalno je zapošljavala do 150 radnika. Proizvodila je uglavnom za potrebe „Ferruma“, snabdevajući ga delovima za lokomotive i vagone, ali je izrađivala i crkvena zvona , te rešetke, kočione papuče, ploče za štednjake i drugo.

U 1924. godini glavnica je podignuta na 500 000 dinara, 20 000 akcija po 25 dinara, kako se to vidi iz dela teksta Osnovnih pravila:

„Glavnica društva, deonice, deoničari:

7. Osnovna glavnica društva je 500 000 dinara, koja je podeljena u 20 000 komada akcija sa nominalnom vrednošću po komadu 25 dinara. Osnovna glavnica je potpuno uplaćena.

8. Deonice iamju tekući broj od 1-20 000, glase na donosioca i izdaju se 1, 5, 10, 25 komada zajedno.

9. Svakom deoničaru pripada srazmeran deo društvenog imanja.“

Najkrupniji deoničar juna 1925. godine je Antun Bešlić sa 10 000, od 17 870 položenih deonica, a juna naredne godine to je opet on, sada sa nešto manje akcijskog kapitala u svojim rukama – 9 950, pored inž. MavreDonata sa 5 300 deonica. Ukupno je tada bilo 17 500 položenih deonica. U 1933. godini je najveći akcionar Dragutin Štajner, sa 7 450 akcija.

U poslovnoj 1923. godini su imali iskazan dobitak od 31 648 dinara, ali se u narednim godinama javljaju gubitci, koji še se u 1928. godini popeti na 894 334. dinara. Vrlo veliki je bio i dug „Ferruma“, koji u 1927. godini iznosi čak 3 072 759 dinara. Razlozi za takav slab poslovni uspeh livnice leže pre svega u maloj uposlenosti, odnosno realizacije poslova. Nije bilo ugovora matične firme za popravku vagona, nije bilo posla ni za livnicu. Tako su u 1925. godini radili samo 1/2 godine, a u 1926. imaju problema sa novim uređajima za livenje čelika koje tada instaliraju, a u 1927. godini rade sa samo 25% kapaciteta.

„Opća vladajuća stagnacija i nezaposlenost osetila se i kod našeg društva jer su poručbine izostajale“ rezime je stanja, iznet na skupštini firme 1926. godine. To je dovelo do proglašenja likvidacije, na redovnoj godišnjoj skupštini 11. 4.1929. godine, sa sledećim obrazloženjem: „S obzirom na tu okolnost da naše poduzeće usled loših gospodarskih prilika nije toliko uposleno, da bi se moglosamostalno izdržavati, dalje pošto se ni Ferum d.d. ne nalazi više u tom stanju da i ubuduće finansira naše poduzeće, koje jedva može zaslužiti toliko da bi moglo pokriti svoju režiju i to samo uz pomoć Feruma d.d., predlažemo likvidaciju.“

U 1929. godini se prodavala društvena imovina da bi se podmirio veliki dug „Ferrumu“.

Likvidacija nije okončana do početka rata.

„SEVER D.D.“

Poziv na ubeležavanje deonica za deoničko društvo „Sever“ je objavio „Ferrum d.d.“ 8. 02.1923. godine. Osnovni kapital je trebao da iznosi 1 milion dinara, te je 10 000 deonica imalo nominalnu vrednost od 100 dinara, ali je emisioni kurs bio nešto viši – 115, da bi se razlika upotrebila za troškove osnivanja. Pravo beleženja polovine od ukupnog broja deonica je namenjeno za akcionare „Ferruma“ i to tako da oni na svakih 8 deonica „Ferruma d.d.“ mogu ubeležiti po 1 deonicu novog društva. Druga polovina, preostalih 5 000 deonica je prepuštena ostalim zainteresovanim ulagačima.

Na osnivačkoj skupštini su bili prisutni, kako se to vidi iz tada vođenog zapisnika: „Dr. Vladilav Manojlović sa 111 kom. akcija, Dragutin Koloman Steiner sa 2 000 kom., isti i kao zastupnik „Ferrum d.d.“ sa 4 217 kom., Bogdan Dimitrijević sa 264, Cvetko Manojlović sa 25, Miloš Gavanski sa 8, Pavle Ungar sa 100, Dušan Manojlvoić sa 200, Šandor Rajčić sa 62, Aladar Farkaš sa 125, Stipan Vaci sa 150, Simo Krunić sa 9, Ernest Ûrge sa 1500, dr Jene Večei sa 75, Oskar Neumann sa 40 i dr Samuilo Bašan sa 60 komada akcija.“ Deonice su uplaćene (novac se nalazio kod „Prve Hrvatske Štedionice“), i suma od 1 115 000 dinara obezbeđena je kao početni kapital.

Deonica Sever d.d.

Rad je otpočeo u prostorijama „Ferruma“, no „Sever“ već u 1923. godini kupuje zemljište od 2 000 kv.m., i počinje opremanje novih fabričkih prostorija. Kupljeno je zemljište (gruntovni ul. br.28 559, k.č. 7510/3, 7510/4, 7511) na Daničićevom putu ( Palićki) br 111 , kasniji br.8, za sumu od 103 000 dinara. U januaru 1924. godine je izvršeno preseljvanje i otpočeo rad na novoj lokaciji, na uglu Palićkog puta i tada bezimenog sokačeta (kasnija Gavrlivovićeva ulica).

Objekat Severa na Palićkom putu (danas je u njenu firma Elektroremont)

Glavni deo proizvodnje činili su elektromotori i generatori, transformatori, strujomeri, razvodne ploče i svi neophodni sitniji delovi za opremanje električnih postrojenja, telefonskih i telegrafskih postaja, industrijskih elektro mašina. Sve to je projektovano i izrađivano prema propisima Saveza nemačkih elektrotehničara (V.D.E.) i davana je garancija od godinu dana. Elektrifikacija, posebno upotreba električne energije u domaćoj industriji omogućavaće ovoj subotičkoj firmi da konkuriše inostranim preduzećima, kvalitetom ali i cenom. Promet je već u 1924. godini dostigao 1 205 400 dinara za gotovinu i 335 894 dinara u kreditima.“Naša tvornica izrađuje svakovrsne električne motore, dinamoe, transformatore i ostale pripadajuće sprave za iste, te je već do sada pokazala lepe rezultate, osobito mnogo motora je prodala po Srbiji i u okolini Niša“ kaže se u izveštaju Upravnog odbora od 1.03.1925. godine. Broj radnika se kretao od 18 u 1925. do 41 u 1940. godini.

Fabrika je pogon obezbeđivala putem vlastitog električnog generatora. Raspolagala je sa 12 alatnih mašina. Postojali su sledeći pogoni: mašinska radionica, montažna, namotavačka, kovačka, stolarska, livnica i farbarnica.

Godine 1928. je zabeležen veliki gubitak od 421 027 dinara. To je bila posledica nanaplaćenih računa, smanjenja potražnje i nagoveštaja velike ekonomske krize. Kao posledica toga u 1929. godini je predložena likvidacija, no ona je sprečena i preduzeće će nastaviti sa radom do 1941. godine. Ono se uspešno borilo protiv svih ekonomskih teškoća, nedostatka jeftinih kredita, uvoza stranih proizvoda uz male carine, nemogućnosti snabdevanja kvalitetnim sirovinama, na primer iz Nemačke, posle raskida trgovinskog ugovora dve zemlje u 1933. godini. Period ekonomske krize je prebrođen otpuštanjem jednog broja radnika, skraćivanjem radnog vremena, angažovanjem rezervnog i penzionog fonda u svrhe obrtnog kapitala, a državni organi su od 1931. godine omogućili bescarinski uvoz sirovina koje se ne izrađuju u zemlji.

O proizvodnji 1939. godine saznajemo da je „Sever d.d.“ sklopio ugovor sa Generalnom Direkcijom železnica o isporuci zupčanika za lokomotive. Isporuka je kasnila 3 meseca zbog nedostatka sirovina i zbog vojne vežbe na koju su pozvani stručni radnici. Akcije firme plasirane su u tom periodu i na bečku berzu.

Reklamni materijal iz 1941. godine

Radiće i tokom ratnog perioda pod imenom „Szever, villomosgepgyár r.t.“. Proglašeno je za ratno preduzeće (Hadiüzem) i svoje proizvode isporuičivalo za potrebe vojske. Na skupštini akcionara 21.2.1942. godine akcije su položili: Lajčo Lendvaj (Lendvay) – 1 000 komada, Fabian Bata (Batta) – 500, Mirko Segedi (Szegedi Imre) – 500, Ladislav Ulrajh (Ulreich) – 500, Sima Krunić – 500, Arpad Kovač – 500, Aranka i Ernest Irge – 4 585, što je uz još nekoliko sitnijih akcionara činilo 9 285 komada deonica (od ukupno 10 000). U 1944. godini ogromna većina akcija, 9 200 nalazila se u vlasništvu Katarine Irge koja je od kraja 1944. godine bila i predsednica Upravnog odbora i Aranke Irge. Radeći i u ratnom periodu fabrika je proizvela i isporučila ukupno 492 električna motora.

Ruska vojska je krajem 1944. godine odnele neke mašine iz fabrike, ali će ona nastaviti da radi.

Razvijajući poslovnu saradnju i sa velikim stranim korporacijama, kao Simensom, Krupom i Filipsom, a plasirajući robu na čitavom domaćem tržištu, ali i inostranstvu, poznat je čak izvoz i u SAD, „Sever“ je bio najsigurnija karika u lancu grupacije „Ferruma“.

Direktor preduzeća je od 1925. godine bio jedan od akcionara -osnivača, Ernest Irge.

Konfiskacija je obavljena 12.1.1946. godine odlukom Sreskog Narodnog suda – Vp. 1725/1945. a potvrđena odlukom Okružnog narodnog suda K 277/1946. Tom presudom osuđena je i Katarina Irge.

„ZEFIR D.D.“

Samo ime deoničarskog društva – „Zefir“, objašnjava i upućuje na delatnost kojom se bavilo. To je bilo zaštićeno ime jedne vrste peći koju je proizvodilo budimpeštansko preduzeće, vlasnika, Jevreja, Šandora Hebera (Héber Sándor). Isprepletene porodične i poslovne veze, preduzetnika iz Subotice sa onima u Budimpešti, dovešće do toga da se proizvodnja tih peći uspešno razvije i u Subotici.

Dugožareća peć „Zephir“ je bila namenjena za loženje drvetom, izrađena je bila od čeličnog lima, postavljena šamotom i imala je nekoliko vazdušnih kanala. U reklamama se navodilo da je stepen iskorišćavanja bio 76%, ili da sa 10 kg drveta greje preko 24 sata.

Subotička trgovačka firma „Barzel“ ( gvožđe na hebrejskom, pri. aut.) je bila zastupnik te firme u Jugoslaviji. Tako je i došlo do probne proizvodnje tih peći, koju organizuje „Barzel“ u pogonu „Industrije željeznog nameštaja“, tokom 1927. godine.

Povodom realizacije tog posla, iz Mađarske je došao izaslanik vlasnika fabrike peći, Andor Špan (Spán Ándor) , koji je imao zadatak da nadgleda proizvodnju 1 500 komada tih peći, koliko je bilo planirano da se proizvede u toj godini. Očigledno je da je proizvod bio veoma uspešan na tržištu, što je ponukalo poslovne ljude iz „Barzela“ da uspostave još bolju saradnju sa preduzećem iz Budimpešte, odnosno formiraju fabriku, koja bi se bavila proizvodnjom peći. Odabrana je forma deoničkog društva.

Tako je Zbor akcionara 25.02.1929. godine doneo odluku o osnivanju društva „Zefir“ sa glavnicom od 1 000 000 dinara, u 1 000 akcija po 1 000 dinara. Kao predmet rada je ubeleženo: „Proizvodnja peći, štednjaka, kao i satavnih delova istih, proizvodnja ostalih artikala koji spadaju u krug proizvodnje peći, nadalje fabriciranje sviju vrsta gvozdenih roba i artikala, poljoprivrednih pribora i trgovina sa ovim artiklima, kao sopstvene proizvodnje, tako i tuđih, u sirovom, poluizrađenom kao i izrađenom stanju, nadalje emajliranje gornjih artikala.“

Od „Bačvanske tvornice cementne robe d.d.“ otkupljen je deo njihovog placa na Daničičevom putu 26 i tamo je uspostavljen proizvodni pogon. Gradnja fabričkih objekata je započela je 1928. a završena 1930. godine.

Akcionari osnivači su braća Rozenfeld (Rosenfeld), Aleksandar i Martin kojima se priključio i najmlađi brat – Ignjat (Ignac). Braća Rozenfeld su došla u Suboticu 1917. godine iz Petrovca. Starija braća već 1920. godine osnovali javno trgovačko društvo, firmu pod imenom „Braća Rosenfeld, trgovina tehničkih roba i gospodarskih naprava“, koja je 1921. godine ušla u novoosnovano deoničko društvo „Trgovina gvožđa i prometno d.d.“. Braća, koja su optiranjem stekla jugoslovensko državljanstvo , po narodnosti su beleženi kao Jevreji. Do tada su već bili i glavni akcionari u deoničarskom društvu „Barzel“, koje se bavilo trgovinom gvožđarskom robom. Pored njih su osnivači „Zefira“ i Dušan Stojković i Dušan Manojlović također akcionari „Barzela“, dr Miloš Pavlović i grupa poslovnih ljudi iz Budimpešte. To su bili fabrikant peći Aleksandar (Šandor) Heber, inženjer Ladislav Lazar i Ludvig Lanji , svi po narodnosti Jevreji. Lanji je u prvo vreme vršio funkciju direktora. Akcije u kasnijem periodu imaju i Baltazar Kovačević, Ljudevit Bek, Bela Goldner, Majer Hauer, a direktorsko mesto preuzeće Martin Rozenfeld.

Miloš Pavlović

Proizvodni program se sastojao od raznih tipova peći i štednjaka, „Rekord“ trajno goreće peći, „Elite“ štednjaka, ali je jedan od glavnih aduta na tržištu bila peć pod imenom „Zephir“ i „Zephir II“, za koje je firma imala i patentno pravo u zemlji pod brojem 1365/6839.

Reklama za štednjak Zefir iz lokalnih novina

Za potrebe proizvodnje „Zefir“ uvozi boraks za emajliranje iz Nemačke i SAD (do 3 tone godišnje), šamot i kaolin iz Čehoslovačke, gvozdeni lim iz

Mađarske, čelik iz Austrije, kameni ugalj iz Gornje Šleske (do 30 tona). Koristili su peći za emajliranje, koje postižu temperaturu do 1 000 C.

O jednom domaćem snabdevaču sirovinama piše sama firma. „Iz ljevaonice Braća Bohn u Velikoj Kikindi dobijemo godišnje 60- 80 tona sirovih ljevanih delova za našu fabrikacciju peći i štednjaka“. Taj materijal su zatim obrađivali, brušenjem, bušenjem i galvaniziranjem.

Novi fabrički dimnjak izgrađen je u 1931. godini.

Fabrika je zapošljavala do 50 radnika u 1935, a 109 u 1938. godini. Zbog povećanja potražnje, 1935. godine, tražili su dozvolu da njihovi radnici na odeljenju emajliranja, rade prekovremeno; noću, nedeljom i praznicima, 10 do 12 časova. Zbog pomanjkanja takvih

stručnih radnika nisu mogli da organizuju rad u dve smene.Proizvodnja je dostizala 8 000 komada peći na godišnjem nivou.

Ostavarivali su vrlo dobar promet, u 1933. godini čak 6 000 000 dinara, pa te godine povisuje glavnicu na 1 500 000 dinara. Akcije firme su bile nuđene i na bečkoj akcijskoj berzi. Za poslovne godine 1930-1932, delili su dividende od 5%, odnosno 3%.

Pogonsku snagu činili su instalirani elektromotoru od ukupno 60 KS. Za 1930. godinu je zabeležen kapacitet od 6 000 komada peći, 2 000 štednjaka i 50 000 kg emajlirane robe.

U 1936. godini „Zefir“ otvara filijalu u Beogradu , koja će se u 1940. godini pretvoriti u glavnu radnju, a filijala će biti registrovana u Subotici. To nije smetalo da od „Opšte kreditme banke d.d.“ i dalje, sve do 1941. godine, dobijaju povoljne kreditne aranžmane. Kao žiranti su se javljala braća Rosenfeld.

Nakon rata i sprovedene nacionalizacije, pogoni ove firme radiće pod imenom „Gvožđar“. Udova Rosenfeld Ignjata Ignaca iselila se u Meksiko.?

Objekte „Zefira“ je 1955. godine koristio „Sever“ za svoje radionice.

„INDUSTRIJA ŽELJEZNOG NAMEšTAJA I METALA D.D.“

Osnovana je 20.3.1918. godine sa deoničkom glavnicom od 1 000 000 k., koja je povišena na 2 000 000 k., u 1920. godini. U obrazloženju Ministarstvu, Uprava novog preduzeća navodi da su taj potez povukli: „Usljed poskupljivanja materijala i radničkih plata, u cilju što boljeg iskorišćavanja produktivne sile i radi ekonomičnijeg iskorišćavanja ove fabrike…“ Nakon zamene kruna dinarima

( odnos 4:1) glavnica je jula 1922. godine iznosila 500 000 dinara, u 2 000 deonica po 125 dinara, da bi marta 1924. godine bila povećavana na 2 000 000 dinara, izdavanjem 14 000 novih deonica, nominalne vrednosti 125 dinara. Tako je ukupan broj deonica iznosio 16 000. O kurentnosti akcija, odnosno snazi firme, svedoči i to što one već prilikom emitiranja postigle veću cenu, vredele su 164 dinara.

Preduzeće se nalazilo u Segedinskim vinogradima (stari broj 111). Ta nekretnina je otkupljena od Armina Rota, fabrikanta šešira. Dozvola za izgradnju fabričkih objekata je izdata u junu 1919. godine. Dogradnja, radionica i pomoćnih prostorija, započela je 1921. godine. U periodu do 1924. godine sagrađeno je 8 objekata, i za njih je dobijen oprost od plaćanja poreza. Kasnije je firma otvorila i kancelariju u Gavrilovićevoj ulici br. 16.

Osnivači su bili već afirmisani poslovni ljudi, privrednici, veletrgovci, bankari; mahom jevrejskog porekla: Franjo Levi (Löwi Ferenc) direktor „Eskontne banke za Vojvodinu d.d.“, grupa akcionara deoničarskog društva „Hartman i Konen“, Vilim Konen ( Conen Vilim), Lajčo Šreger, Josip Hartman, Lajčo Bek, zatim Mavro Levi, osnivač „Industrije mramora“, Dragutin K. Štajner, osnivač „Ferruma“, Julije Vali (Váli Gyula) -arhitekta, dr Aron Sekelj (Szekely Áron) advokat, Josip Vaci, svi iz Subotice, uz učešće predstavnika zagrebačkih banaka,

deoničarskih društava, „Prve Hrvatske Štedionice“, „Eskontne Banke“ i „Pučke banke“, koji će srazmerno uloženom kapitalu, preko svojih zastupnika, učestvovati i u radu Uprave.

Tako Upravni odbor u 1923. godini sačinjavaju: Antun Bešlić – direktor filijale PHŠ u Subotici, Vilim Konen, Mirko Lederer – direktor „Eskontne banke“ i zastupnik „Pučke banke“, Lajoš Kraus – veletrgovac, Mor Levi – „direktor“, Julije Vali, Franjo Levi, Josip Vaci -„tvorničar“, Leopold Buhvald – koji je u tom periodu bio i dirktor fabrike, dr Aron Sekelj, Milan Vrbanić iz Zagreba – upravnik PHŠ, Ivan Ivković Ivandekić -građevinski inženjer. Svi oni su bili već potvrđeni i istaknuti u privredi ili u javnim poslovima. Marta 1923. godine Antun Bešlić sa 1 430 i Mirko Lederer sa 1 000 deonica, zastupaju najviše akcijskog kapitala.

Inž. Ivan Ivković Ivandekić

Sa proizvodnim programom, namenjenim za domaćinstva, bolnice, hotele i druge javne objekte, koji se sastojao od metalnog, železnog i bakrenog nameštaja, peći, štednjaka, kotlova za centralno grejanje, brava i katanaca, galvanizovanih i niklovanih artikala, zadovoljavala je potrebe narastajućeg tržišta te vrste roba u zemlji,a izvoziće i u susedne balkanske zemlje, i postaće najveća fabrika te vrste kod nas. U vreme poleta gređevinskih aktivnosti, proizvodi te vrste su imali dobru prođu, državne nabavke su išle na veliko i firma veoma uspešno posluje, beležeći lepu zaradu.

U 1923. godini imala je 120 zaposlenih radnika, proizvela je 120 vagona robe i iamla promet od 3 000 000 dinara.

Tokom 1922. godine bilo je i štrajkova u preduzeću. „Uslijed neprekidnog podizanja cijena živežnih namirnica, tri puta je došlo do štrajka u našoj tvornici. Svaki put smo se lijepim načinom s našim radnicima sporazumili.“ navela je Uprava u izveštaju Skupštini akcionara, marta 1923. godine. O uspešnom poslovanju te godine, svedoči i završni bilans, po kojem je ostvarena čista dobit od 119 308 dinara. Od te sume je 10% procenata bilo podeljeno i radnicima, 5% kroz plate, 3% za „potpornu zakladu radnika“ i 2% za „činovnički mirovinski fond.“

Polovinom 1923. godine stupiće u poslovne veze sa austrijskom firmom iste struke „Leopold Quittner A.G.“, od koje će dobiti tehničku pomoć, mašine i preuzeti njen program,te je i zastupati na tržištu koje ona pokriva. „Uspelo nam je nadalje priznato najveću tvornicu željeznog nameštaja i mjednog (bakarnog, pri.aut.) nameštaja Josef i Leopold Qittner A.G. bečku tvrtku za naše poduzeće pridobiti, sklopivši sa pomenutom tvrtkom utanačenje u tom smislu, da se kod našeg poduzeća zainteresuje u većoj mjeri time, da nam prepušta potrebne strojeve od svojih na temelju dugotrajnog iskustva isprobanih, modernih strojeva, da nam prepušta svoje kupce u SHS Kraljevstvu i da nam stavlja na raspoloženje svoja tehnička kao i ostala tokom mnogih godina stečena iskustva.“ stoji u izveštaju Uprave.

U isto vreme stupaju u kontakte i sa fabrikom metalnog nameštaja Jovana Tatića i Milana Jankovića, koja je radila i u državnoj kaznioni, sa zatvorskom radnom snagom, u Sremskoj Mitrovici. Postignut je dogovor da će Tatić i Jovanović uložiti kapital a subotička firma će preuzeti tehničko rukovođenje i nove mašine isporučene od bečke firme „Quittner“, instalirati u Subotici ali i u sremskomitrovačkoj kaznioni.

Taj period, od osnivanja do 1924. godine, za „Industriju željeznog nameštaja i metala“ bio je uspešan. Firma je dobro poslovala i deonice, koje su bike plasirane i na bečkoj berzi, donosile su dividendu od 6%.

Međutim, saradnja sa fabrikom Tatića i Jankovića će se pokazati neuspešnom, jer će subotička fabrika već u 1924. godini da zabeleži gubitak od 1 327 624 dinara. Zbog toga prekida svoje angažovanje u zavodu kaznione u Sremskoj Mitrovici. Pored toga fabrika će trpeti i usled drugih otežavajućih okolnosti. „Za 1924. godinu za nas je izbačen silan porez u visini od 335 461 dinara, nadalje da su od naših potraživanja, uslijed vladajuće privredne krize mnoge stavke postale dubiozne… “ kaže se u izveštaju na skupštini deoničara maja 1925. godine. Da ni naredna poslovna godina nije donosila poboljšanje vidi se iz izveštaja maja 1926. godine gde se navodi: „Prošla poslovna godina bila je godina teške i sveopće krize, što je opće poznato, pod kojom je teško trpela sveukupna naša industrija, a tako i naše poduzeće, koje je u velikom djelu vezano za građevnu industriju i upućeno na velike i javne gradnje,t.j. uređenje kupališta, hotela, oporavilišta i bolnica. Kako su ovakovi radovi većeg stila posve izostali, bili smo upućeeni na prodaju privatnicima, odnosno našim malim mušterijam, i preprodavcima, koji nam opet štednje radi nisu zadavali naloga u većim količinama, da bi mogli naše poduzeće intenzivno zaposliti.“

U tom periodu 1924/5 godine, kada privreda na državnom nivou pada u stagnaciju, što donosi velike probleme ovoj firmi, koja ulazi u recesiju, kao presednik Upravnog odbora, koji je na tom mestu od 1921, i dalje se javlja Antun Bešlić. Direktorsku poziciju, od 1926. godine zauzima Markus Štamberger ( Stamberger), koji ima 6 000 akcija u svojim rukama (od 16 000 ukupno) i sa bratom Ferdinandom će praktično preuzeti većinski paket akcija u deoničarskom društvu. Markus Štamberger ( Stamberger) je bio čehoslovački državljanin za koga po izveštaju „Opšte kreditne banke d.d.“ iz 1927. godine sanajemo da je bio marljiv i agilan, te da je stvorio nove poslovne veze za firmu. U firmi je bio angažovan i njegov brat od tetke Ferdidand. Oni su u Suboticu došli 1925. godine. Problemi su nastajali pošto su oni kao stranci, čehoslovački državljani, periodično morali da dobijaju dozvole za produženje boravka. Postupak za dobijanje državljanstva su pokrenuli tek 1939. godine, a opštinska skupština im je i obezbedila članstvo grada u slučaju da dobiju pozitivan odgovor od nadležnog Ministarstva, koje je rešavalo o prijemu u državljanstvo.

Posledica smanjenja potražnje, nemogućnost plasmana svojih proizvoda na tržištu, izazvaće kao posledicu u 1927. godini i smanjenje vrednosti glavnice. To je urađeno na taj način da je nominalna vrednost deonica od 125 smanjena na 30 dinara i time umanjen kapital firme sa 2 000 000 na 480 000 dinara.

Direktorsko mesto 1928. godine zauzimaće Kruno Gedike (Gedicke).

Naredni period neće doneti bitne promene, fabrika će poslovati na granici rentabiliteta, radeći sa delom kapaciteta, u 1934 samo sa 25 %.

Akcionari su 1935.godine bili: Stanko Petranović, Miroslav Mažgon, Bogdan Mandrović svi sa po 1 000 akcija, dr Aron Sekelj sa 3 000, Samuilo Kertes sa 980, dr Jako Fišer sa 100, Ernest Šen sa 64, Rudolf Nojhaus sa 56 i Braća Štamberger, Markus sa 3 500 i Ferdinad sa 4 000 akcija. Tada je predzueće bilo u sferi „Jugoslavenske udružene banke“ iz Zagreba.

Izveštaj o broju zaposlenih kvalifikovanih radnika 1940.godine

U 1940.godini je bilo zaposleno 34 radnika; 3 strugara,1 metalo pojasar, 4 farbara,2 brusača, 20 bravara 2 kazandžije, 2 elektro zavarivača i 17 šegrta. Nastavila je rad i pod mađarskim okupacionim režimom. Kao akcionari, marta 1941. godine se navode Kalman Vidaković, građevinski preduzimač, koji je imao 3 000, dr Strelicki Deneš, advokat, sa 4 000 i Markus Štamberger sa 4 990 akcija.

Nakon završetka rata i uspostave novih vlasti, prelazi u državno vlasništvo.

Dopis preduzeća iz 1946. godine Gradskom NO sa osnovnim podacima

U tom periodu, UNRA se interesovala kod mesnih vlasti o sudbinama braće Štamberger, da li su preživeli rat? Progon Jevreja preživeo je samo Markus i supruga Margita kao i njihova deca, sin Andrej i kćerka Elizabet, koji su se nakon rata nalazili u Londonu.

„HERCOG I GLAS D.D.“ („KONRAT D.D.“)

Lipot Glas je 1921. godine registrovao zanatsku radionicu za „izradu bravarskih produkata, strojeva, pokućstva, montažu plina i vodovoda“. Upisana je u obrtni registar A/49 br.9254. U istoj godini on dobija ortaka – Šandora Hercoga

( Hercog SÄndor ) i oni prijavljuju zajedničku, društvenu firmu, javno trgovačko društvo „Hercog i Glas“ (Ct VIII st. 105, br. 550/1921) koja će nastaviti da se bavi tim poslovima. Polovinom 1923. godine, dve ličnosti iz Mola, dr Eugen Ofner (Offner Jenö), posednik i dr Tibor Kovač, uz Đulu (Adolfa) Šefera (Schaffer Gyula) iz Subotice, ulažu svoj kapital u iznosu od 343 000 dinara u tu firmu i time sa Hercogom i Glasom, koji ulažu postojeći objekat – radionicu (z.k. 19911, Save Tekelije 29 (kasnije 79), udaraju temelje formiranju deoničarskog društva.

Tvornica gvozdene i metalne robe „Hercog i Glas d.d.“, registruje se 15.06.1923. godine. Osnivačka skupština je održana 26.05.1923. godine, glavnica društva je iznosila 500 000 dinara i bila je podeljena u 5 000 komada deonica čija je nominalna vrednost bila 100 dinara. Zabeleženo je da su akcionari osnivači bili: dr Eugen Ofner iz Mola, koji je imao 990 komada deonica, dr Tibor Kovač iz Mola sa 1485, dr Šamu Večei advokat iz Subotice – 995, Adolf Đula Šafer – 10, Stevan Večei – 480, Eduard Glas – 162, Leopold Glas – 414, Aleksandar Hercog – 414, Ivan Piuković – 10 i Aleksandar Rajčić – 20 komada deonica, što je činilo ukupno 4 980 deonica, akcionara prisutnih na osnivačkoj skupštini.

Ubrzo nakon toga, avgusta 1923. godine u deoničko društvo ulazi i inženjer nemačkog porekla Kornel Konrat (Konrath) i odmah zauzima mesto u Upravnom odboru, zahvaljujući tome što je držao 1 500 deonica. Njegovom inicijativom započeće transformacija ovog preduzeća. Ono će odustati od ranijeg proizvodnog programa „…jer fabriciranje matalnih roba nije unosno“ i započeće sa izradom delova i sastavljanjem radio aparata.

Inž. Kornel Konrat Reklama iz lokalnih novina

Na redovnoj glavnoj skupštini 29.04.1924. godine doneta je i odluka: „Da se ime, odnosno firma dioničkog društva promeni sa jednim nacionalnim ili internacionalnim imenom“. Ipak, do takvog imena se nije došlo. Sa ulaskom inženjera Konrata, koji već krajem 1923. godine postaje većinski deoničar, predložena izmena je realizovana tako da se od 1925. godine u imenu firme, na mesto dotadašnjih vlasnika, koji su istupili iz društva, prodavši svoje deonice, javlja ime najvećeg akcionara, pa će se društvo ubuduće zvati – „Konrath, tvornica gvozdene i metalne robe,d.d.“.

Sa tim promenama, upisuje se u registarske knjige i izmenjena delatnost preduzeća, odnosno proširuje: „… sklapanjem i prodajom radio aparata, proizvodnjom satavnih delova.“ Orijentacija na prvobitno navedenu proizvodnju metalnih i bravarskih roba svedena je na minimum, da bi 1928. godine bila obustavljena. Objekat radionice u ulici Save Tekelije biće prodat.

Firma će do svoga gašenja ostati poznata po radio aparatima, za čije sklapanje uvozi delove i pribor iz Nemačke od firmi „Steaht – Magnezium a.g.“ iz Berlina, „Herman Niedorf“ takođe iz Berlina. U 1933. godini, za te svrhe plaćeno čak 1 milion dinara.

Imali su svoju prodavnicu u Aleksandrovoj 6. Tamo su 1930. godine instalirali reklamu – neonsko osvetljenje od 450 vati i 9 000 volti.

Struktura akcionara se menjala, a u 1933. godini je sledeća: dr Elemer Kalmar , Dušan Stojković, Vladislav Šefer, Julije (Gyula) Šefer, Eden Horvat, Stevan Večei, dr Gutman Josip, Konrat Kornel, koji je i imao najviše deonica, dr Šamu Večei, dr Tivadar Ofner, dr Eugen Ofner, dr Tibor Kovač. U 1939. godini akcionari prisutni na Glavnoj skupštini su bili: Kornel Konrat, njegova supruga Aranka, kćerka Gertruda i sin Kornel, koji su zajedno imali 1 864 akcija, dr Aleksandar Ljubibratić – 350, Jovan Krumensker – 100, dr Josip Gutman – 100, Dušan Stojković – 200, Kosta Petrović – 100, dr Šamu Večei – 400, Stevan Večei – 100, što je činilo ukupno 3 196 komada akcija.

Spisak akcionara u 1933. godini

Firma je dobro poslovala i redovno isplaćivala dividende akcionarima. Tako je u 1929. zabeležen dobitak od 27 346 dinara, a u 1938. godini od 142 744 dinara, od čega je 75 000 bilo namenjeno za dividende. Juna 1939. godine u izveštaju skupštini se ističe: „Povoljne ekonomske prilike, kao i mnogobrojni događaji u međunarodnoj politici dobro su uticali na proširenje prodaje radio aparata. Publika želi da zna i brzo čuje šta se dešava u svetu, a za to je najbolje sredstvo radio.“ Te godine su počeli i sa prodajom na otplatu, a preuzeli su i zastupništvo električnih satova.

Deničarsko društvo „Konrat“ je radilo sa maksimalno 80 radnika, imali su i 5-8 trgovačkih putnika. Maksimalni godišnji kapacitet proizvodnje je iznosio do 40 vagona robe i 5 000 radio aparata.

Nastavilo je da radi i u ratnom periodu (1941-1944). Tada nije više bilo akcionara jevrejske narodnosti. Pored porodice Konrat, Kornela njegove supruge Aranke i kćerke Gertrude, kao deoničari su ubeleženi i dr Šandor Ljubibratić i Dušan Stojković.

Konfiskacija celokupne imovine firme, kao imovine nemačkih lica (na osnovu Odluka AVNOJA ?? i ??), je izvršena 1945. godine. U obrazloženju stoji lokalnih organa vlasti i: „Zavedeni su u spisak „Kulturbunda“ u Subotici, stalno su isticali na radnju u Aleksandrovoj ulici hitlerovsku zastavu.“ Pored radnje u državnu svojinu su prešle i ostale nekretnine Konratovih, kuća u Subotici i posed u Staroj Moravici od 90 jutara.

Te mere novih vlasti Konrat Kornel nije dočekao. Pre ulaska partizana i crvenoarmejaca u ove krajeve, u iseljeničkom talasu vojvođanskih Nemaca i on je sa porodicom izbegao u Nemačku.

„CENTRAL“

Radio aparatima je planirala da se bavi i firma „Central-radio elektrotehničko poduzeće d.d.“, barem prema nacrtu svojih osnovnih pravila. Osnivački skup održan je 1930. godine, predviđen je upis kapitala od 1 000 000 dinara. Potpisani nacrt nosi datum 30.6.1930. godine i ima sledeći uvod objašnjava razloge i motivaciju osnivača za takav potez. „Uzevši u obzir opšte ekonomske potrebe današnjeg vremena, osobito na polju tehničkih pronalazaka, nalazimo za potrebno da shodno tim potrebama, osnujemo deoničko društvo pod imenom „Central“. Zadatak tog poduzeća bilo bi zgotovljenje elektrotehničkih i radio artikala, njihov uvoz, stavljanje u promet i popravka, da na taj način damo učešće građanstvu u kulturnim blagodetima.“

Među osnivačima su bili: Imre Jakobčić, dr Ivo Milić dr Milan Vujić, dr Aleksandar Magarašević i drugi. Međutim upis u registar društvenih firmi nije izvršen, firma nije zaživela.

„SAJDNEROVA TVORNICA ŽELJEZNOG I BAKRENOG

NAMEŠTAJA D.D.“

Osnovana je kao deoničarsko društvo 22.11. 1919, godine a upisana u registar Ct VIII tek 25.09.1920. godine. Glavnica iznosi 250 000 kruna, podeljena je u 250 deonica. Osnivač, čije ime je i nosila firma, Samuilo Sajdner (Seidner Sándor – Šamu), obrtnicu je dobio 1914. godine, kada otvara i svoju gvožđarsko bravarsku radnju. Postojeću radionicu sa inventarom unosi kao svoj udeo u novosonovano deoničko društvo. Tako je dobio pravo na 20 % osnovnog kapitala, odnosno 50 deonica. Trgovac Žigmund Bano (Báno Zsigmund) je imao 40, Mikloš Breder (Bröder Miklos) trgovac – 30, Đula Breder (Bröder Gyula) trgovac – 37, Isidor Klajn

(Klein Isidor) trgovac – 40, Lipot Breder ((Bröder Lipot) trgovac – 40, Birkas Jolan – 1, dr Havas Emil, novinar – 1, dr Fenjveš Ferenc, novinar – 1 i Štajner Marton 1 komad deonice. Uočljivo je da je to skup akcionara različitih stručnih profila ali isključivo jevrejskog porekla.

Preduzeće je izrađivalo nameštaj od bakra i gvožđa i opremu za domaćinsta. Nalazilo se na adresi Zrinjski trg 23.

Dopisnica preduzeća (1931.g.)

Po navodima lokalne štampe, imalo je dosta moderne mašine a zapošljavalo je najviše do 16 stalnih radnika i po tome spadala u manje pogone, koji se i nisu uklapali u norme za fabričke radnje, industriju. „Sajdnerova tvornica“ je proizvodila do 10 vagona robe godišnje kojom je snabdevala tržište u celoj zemlji. Imala je solidnu uposlenost, tako je u 1927. radila sa 90% kapaciteta. Ova firma je dopunjavala bogatu ponudu subotičkih proizvođača metalnog nameštaja i proizvoda od metala.

U 1931. godini nalazimo podatak da je već prestala sa radom i brisana iz registra.

„BARZEL,TRGOVINA GVOŽĐEM I PROMETNO D.D.“

„Ovo društvo je osnovano 25.11.1921. godine na gl. skupštini za konstituisanje. Istom prilikom prihvaćena su i osnovna pravila po kojima je sedište društva grad Subotica. Svrha poduzeća je:

1) kupovanje i preprodaja železne robe,ekonomskih strojeva i sastavnih delova kao i ostalih artikala koji spadaju u krug trgovine gvožđem.

2) posredovanje kod sklapanje trgovačkih posla

3) osnivanje trgovačkih i drugih poduzeća odnosno tvrtki i sudelovanje kod osnivanja i poslovanja istih.“

Glavnica je bila podeljena u 2 000 deonica pojedinačne vrednosti 100 kruna. Osnivači su bili: „Eskontna banka za Vojvodinu d.d.“, koju je zastupao Julije Vojnić, sa 200 deonica i sa 100 deonica lično, „Trgovačko prometno d.d.“, koje zastupa Franjo Levi ( i on je bio akcionar „Eskontne banke za Vojvodinu d.d.“) sa 200 deonica i 100 lično, Konrad Rudolf ( i on je imao akcije „Eskontne banke za Vojvodinu d.d.“) sa 100 deonica, Sima Milodanović posednik sa 100, Aleksandar Rosenfeld „gvožđar“ sa 500, Dušan Stojković „kućevlasnik“ sa 100, Jakov Berger vlasnik mlina sa 500, Rokuš Maričić bankarski činovnik sa 100 deonica. Ime firme je bilo „Trgovina gvožđem i prometno d.d.“ Skupština deoničara je 1922. godine donela odluku da se naziv dopunu sa imenom „Barzel“ (Barcel); ali tu izmenu „Ministarstvo trgovine i industrije“, 1923. godine nije odobrilo. Mada se interno koristio naziv „Barzel“, zvanično registrovano ime je do 1930. godine ostalo samo „Trgovina gvožđem i prometno d.d.“.

Adresa firme je bila Jelačičeva (danas Matka Vukovića) ulica 2. Osnivački kapital je već 1921. godine izražen u domaćoj valutu – 500 000 dinara, 2 000 komada deonica po 250 dinara. U 1936. godini on se duplira, povećava na 1 000 000 dinara izdavanjem novih 2 000 deonica.

Dopis firme sa memorandumom i službena koverta

Prokuristi firme su bila dva brata Rosenfeld, Armin i Ignjat.

Pored ostalih artikala u prodaji je imala i proizvode tada najpoznatijeg proizvođača vinogradarskih prskalica, francuskog preduzeća „Vermorel“, koje je zastupala u zemlji. Godišnje su prodavali 3-4 000 takvih prskalica.

O uspešnom poslovanju govori i to što je društvo delilo dividende, 1933. godine u iznosu od 3% na deonicu, 1934. – 5%, 1935. – 6%. U 1940. godini nabavljala je robu i od „Kranjske industrijske družbe“ livnice iz Jesenica. Tada je prodavala 1 kg eksera za 8, „paljene“ žice za 7,6 a pocinkovane za 9,3 dinara po kilogramu.

Nakon rata i prelaska firme u državnu svojinu, ulazi u sastav preduzeća „Gvožđar“.

U drugu grupu, fabrike u inokosnom vlasništvu, spadale su:

„FABRIKA MIRKO ROTHMAN“

Osnovao ju je Mirko Rotman (Imre Rothmann) (Senta 1855 – Subotica 1929 ) još 1888. godine, kao livnicu gvožđa i fabriku opruga i metalnog nameštaja. Od 1913. godine se nalazi upisana u sudskim registrima, Ct VII, st. 9, kao društvo za zajedničku korist. Tada je kao ortak bio upisan zet porodice Rotman, Bela Gajger (Geiger Béla), koji uskoro menja prezime u Gabor (Gábor) što je od 1917. godine i zavedeno u registru firmi. On je bio u braku sa kćerkom osnivača, Jelenom (Ilonom) Rotman. Od 1929.godine, nakon što je preminuo osnivač – Rotman, koji nije imao muškog naslednika, firmu će nastaviti da vodi njegov zet. Bela Gajger (Gabor) je bio po narodnosti Jevrej. Završio je Višu komercijalnu školu u Beču, govorio je 8 jezika. U Subotici se nalazi od 1913, a jugoslovensko državljanstvo dobija 1924. godine. Iz braka sa Jelenom Rotman, imao je sina Đorđa. Bio je član „Rotary cluba“, a od 1940. godine predsednik subotičkog „Udruženja industrijalaca“.

Preduzeće, koje se bavilo proizvodnjom metalnog nameštaja i livenjem gvožđa, nalazilo se u VII krugu, Cara Lazara br. 7. Ali, od druge polovine dvadesetih godina vlasnici pokazuju želju da fabriku prenesu na novu lokaciju, pošto nisu uspeli da dobiju dozvolu za rušenje stare i oronule fabričke radionice i podizanje nove. Postojeće zgrade su 1928. godine bile komisijski pregledane, pošto su uočeni izvesni tehnički nedostatci. Ustanovljeno je da su sve u dobrom stanju sem livnice, koja je bila u dvorišnom delu. To je bio objekat 18 x 18 m i na njemu je popustila krovna konstrukcija.

Fabrika Rotman na karti grada iz 1928. godine

Uslovi za preseljenje su obezbeđeni tek 1930. godine, kada Beli Gaboru, biva uvažena molba upućena gradskim vlastima, u kojoj moli da se dodeli plac za gradnju novih pogona. Senat je doneo odluku da se toj firmi dodeli gradsko zemljište na Daničićevom putu, u blizini škole. Zauzvrat, grad dobija Rotmanov stari plac ( k.č. 6327/1 i 6328/1 ) , a u cilju otvaranja budućeg Radijalnog puta. Ta odluka nije donešena jednoglasno. Jedan od onih koji su imali zamerke bio je i odbornik Antun Vidaković. Između ostalog u obrazlaganju svog stava on je rekao: „Trebalo bi besplatno davati kućišta siromašnim ljudima, a ne jednom fabrikantu koji je bogat čovek.“ Ipak, većina je glasala – za, i ostalo je samo da se odrede uslovi za gradnju nove fabriku; a oni su bili, da bude minimalno 400 m2 sa livnicom od minimalno 300 m2.

Te, 1930.godine se i započinje sa gradnjom na novoj lokaciji, Daničićevom putu ( gde se i danas nalazi fabrika bicikala). Vlasnik „Rotmana“ koji je od grada dobio 1 k.j 180 kv.hv. (z.k. 30315 top.br. 15344/3) i deo zemljišta od 220 kv.hv.

( z.k. 30315 top.br. 15344/1 ) koji je kupio isto od grada za 20 000. dinara (To je bio ugao Natoševićeve i Palićkog puta). Gradnja je završena u istoj 1930. godini.

Dobru ilustraciju položaja preduzeća u novoj državi i problema koji su ga tištali, daje sam Rotman, koji je 17.3.1926. godine pisao jedmu molbu ministru trgovine i industrije dr Ivanu Krajaču. U njoj navodi sledeće: „U godini 1918. postojao sam sa svojim starim preduzećem cca 40 godina sam u našoj državi, i u mom preduzeću je tada bilo zaposleno oko2000 radnika. Od tog vremena u našoj Kraljevini osnovano je još 10 fabrika željeznog nameštaja, čiji su radenici i činovnici većim delom bili moji nameštenici. Ali i pored svega toga sa obzirom na poverenje koje sam uživao među svojim starim mušterijama, ipak sam postigao veliko obrt i bio sam u stanju da zaposlim u svom preduzeću 150-180 radenika, i samo sam tako bio u stanju udovoljiti velikim poreskim dužnostima.Ali na žalost, zbog opće poslovne i finansijske krize, dalje zbog nesolidne konkurencije, bio sam prinuđen da u poslednje vreme otpustim veći broj svojih rednika, tako, da sada u ovoj varoši ima cca 150 nezaposlenih stručnih radenika. Da bi pomogao ovim ovim radenicima i nabavio istima ponovo posla, odlučio sam se da svoj posao proširim izradom robe za eksport, kao što sam kadgod još pre rata radio. Moja firma je ranije bila dobro poznata u Bugarskoj, Turskoj, Egiptu, Palestini itd. tako, da su moji proizvodi u tim zemljama imali osobitu prodaju. I danas ima mnogo firmi iz tih zemalja, koje mi se obraćaju i traže oferte za moju robu, ali na žalost, pod današnjim prilikama, kada su željezničke I parobrodske tarife previsoke, nemoguće mi je eksportirati sve donde, dok se ove prilike ne promene, t.j. sve donde, dok nadležni ne uvide da se na svu industrijsku robu, koja je namenjena eksportu ne bude primenjivala naročita snižena saobraćajna tarifa, kao što to čine sve ostale zemlje u Evropi. Posle ovoga, slobodan sam zamoliti Vas Gospodine Ministre, kao čoveka kome na srcu leži razvitak naše domaće industrije, da mi pomognete i omogućite eksport.“ Dalje je naveo da je posebne saobraćajne povlastice uživao i pre rata, i da je ta molba i u ime svih industrijalaca eksportera.

Dopis fabrike Mirko Rotman iz 1935. godine sa osnovnim podacima o vlasniku preduzeća

Nakon Rotmanove smrti, kao vlasnik firme prvo je upisana njegova udovica Nika Rozental Rotman, a od 1930. godine njeno mesto zauzima Gabor Bela, koji u tom vremenu upotrebljava i novo ime – Vojislav.

Fabrika zapošljavala 240 radnika u 1914. godini, u 1918. samo 50, 1923. – 150, 1931. – 80, 1938. – 100, a u 1940. – 112. Kod „Rotmana“ je 1924. godine bilo zaposleno i 3 stranca, zanimljivost je što su to bili Rusi, Nina Volkov, Fedor Petrenko i Gustav Hofman.

Proizvodila je metalni nameštaj od gvožđa i mesinga, koje je obrađivala u sopstvenoj livnici. Mašinski pogon obezbeđuju elktrični motori od 85 KS. Sirovo gvožđe nabavlja iz Vareša, kameni ugalj uvozi iz Tate (Mađarska), koks iz Moravske Ostrave (Čehoslovačka), ulje za mazivo iz zemlje, mesingane i čelične cevi iz Austrije, staklenu i gumenu robu iz Nemačke. Topljene metala je vršeno u kupolnim pećima, nedeljno se lilo jedanput, po potrebi dva puta, bruto oko pola vagona liva. U 1930. godini proizvela je 2 190 kreveta, 3 650 umivaonika, 2 190 noćnih ormana, 1 825 čiviluka, a u livnici 146 000 kg gvožđa.

Radnice galvanizacije (oko 1939. godine)

Roba iz ove fabrike, nalazila je kupce i u zemlji i u inostranstvu, Bugarskoj, Turskoj, Egiptu.Na privrednim izložbama u Budimpešti, Temišvaru,Segedinu, Novom Sadu, dobijala je nagrade za svoje proizvode. Prvi vlasnik, osnivač, Rotman, odlikovan je ordenom Sv.Save III i V reda. On je bio je i dugogodišnji predsednik „Gornjobačkog udruženja industrijalaca“. Pored kuća u gradu,( Bene Sudarevića 31, Cara Lazara 5 i 7 ) imao je i vilu na Paliću. Firma je imala kamion „Fiat“, a Rotman je 1927. posedovao i 2 putnička automobila, „Dedium Bauton“ i „Citroen“.

Rukovodioci pojedinih pogona su bili stručnjaci, Ferenc Boroš, Andor Lang , Alfred Mah (Mach), jevrejske narodnosti.

Sa proizvodnjom bicikala firma kreće u drugoj polovini tridesetih godina. Sirovine i delovi za tu vrstu proizvodnje uvoženi su iz Nemačke.

Struktura zaposlenih, u periodu pred izbijanje rata u zemlji, dobro govori i o vrsti i načinu proizvodnje. U 1940. godini zaposleno je bilo 112 radnika, 10 na izradi nameštaja, 5 na izradi lekarskih instrumenata, 5 na izradi sablji, mamuza i bodeža, 2 su radila žičane uloške, bilo je 6 mašinskih bravara, 5 strugara, 4 na izradi svetlećih tela, 7 bravara za mesing, 2 potiskivača, 10 brusača, 6 farbara, 17 livaca, 4 „trčala“, 1 ložač, 1 magacioner, 5 pakera, 1 stolar,1 noćni čuvar, 6 činovnika, 3 radnika za izradu velosipeda i 22 učenika.

Grupa radnika u pogonu (oko 1939. godine) Šegrti pored prese (1936. godine)

Grupa radnica i radnika ispred radionice Rotmana Mašinbravari i šegrti Rotmana (oko 1939. godine)

(oko 1939. godine)

Po uvođenju mađarske Vojne uprave, fabrika je prinudno pretvorena u komanditno društvo i za minimalnu cenu izdata u zakup licima mađarske nacionalnosti. Predeuzeće je nastavilo da radi, proizvodeći oficirske sablje, noževe, bajonete, mamuze, popravljajućI I izrađujući bicikle kao I sitne poljoprivredne mašine.

U 1945. godini, sada već nove vlasti navode sledeće podatke o kapacitetu izrade gotovih proizvoda: 7 000 kreveta, 2 000 malih poljoprivrednih mašina

( krunjač, rezač za repu, meljač kukuruza ), 1 200 bicikala, ili 240 t. željeznog liva godišnje.

Bela Gabor i supruga su u junu 1944. deportirani u Nemačku, odakle se nisu vratili. Njihov sin – Đorđe Gabor , poveo je 1945. godine postupak za nasleđivanje oca i majke koji su proglašeni mrtvim, ali nije uspeo u tome.

Konfiskacijom (Vp.801/1946 ) i nacionalizacijom pretvara se u državnu fabriku da bi 1949. godine dobila ime „Partizan“. U novoformiranu fabriku ušlo je i preduzeće „Zmajevac“. Pogon livnice je 1947. godine demontiran i prenet u Sarajevo.

„BRAĆA GOLDNER“

Braća Goldner, Bela (Béla), Ede (Eduard) i Mihajlo (Mihály) rođena su u jevrejskoj porodici u Rumuniji, šegrtovala su u Baji, gde su i započela sa radom u svojim zanatima, stolarskom i limarskom a u Subotici stvaraju fabriku rashladnih uređaja, drvene i metalne robe, koja će u svojoj struci, dominirati domaćim tržištem a postaće poznata i tražena i u inostranstvu.

Iz nekoliko podataka o braći Goldner i njihovim porodicama, dobijamo sliku izuzetno isprepletenih porodičnih i poslovnih veza koju je ova porodica uspela da izgradi.

Bela Goldner (Hujedin 1881 – Aušvic 1944), stolar po struci, bio je oženjem Jelenom (Ilona) rođenom Rosenfeld (1889 – Aušvic 1944). Učestvovao je u ratu Prvom sv. ratu. Sin mu je bio Leo Goldner, rođen 1911. godine u Baji, koji je bio po struci inženjer. Leo se 1940. oženio Jevrejkom iz Sarajeva Sterman Smiljom.

Ede (Hujedin 1885 – Subotica 1939) je bio limar. Sa suprugom Reginom je imao 3 sina, Emila, Mirka (Imre) i Tibora. Emil (Baja 1907 – na pr. radu, Ukrajina 194?), je bio činovnik u očevoj fabrici. On je 1940. godine pokrenuo postupak za promenu prezimena u Gajić, koja mu nije odobrena. Mirko, rođen 1908. godine je stradao za vreme rata na prinudnom radu u SSSR. Tibor je bio inženjer hemije po struci. Preživevši rat, 1949. godine se odriče jugoslovenskog državljanstva i emigrira, prvo u Izrael, a zatim u Ameriku, gde će napraviti karijeru kao stručnjak, pronalazač u poznatoj firmi „Revlon“. Ede je imao i kćerku Anu, udata za Dr Mirka Bergera.

Mihajlo ( Hujedin 1890 – 1944 Aušvic), stolar, oženio se u Subotici, 1920.godine, kšerkom Samuila Holendera – Anom. Imali su sina Aleksandra (SÄndor) i kćerku Lili (r. 1924.)

Mihalj Goldner (Goldner Mihály) Dopis sa memorandumom firme (1928. godine)

Vođeni poslovnim ali i privatnim interesima, braća Goldner iz Baje dolaze u Suboticu tokom 1920. godine. Nastanjivanje u gradu, biće za njih, kao i za ogromnu većinu drugih doseljenika u tom periodu, skopčano sa velikim teškoćama, nestašicom stanova ali i problemima političke i administrativno birokratske prirode.

Mihajlo Goldner, najmlađi od braće, prvi je došao iz Baje i od Gradskog Velikog kapetana dobio dozvolu boravka na 6 meseci br 12558/1920, ali samo pod uslovom da osnuje fabriku. Nakon isteka tog perioda, pošto nije ispunio navedeni uslov, Senat donosi odluku br. 21091/1920 o njegovom izgonu, na koju će Mihajlo naravno imati pritužbi. U molbi za poništenje te odluke, on navodi da je izvadio obrtnicu za stolarski zanat kao i dozvolu za gradnju, na placu u VI krugu, br.113, no

“ …dozvoljenu gradnju ne mogu izvršiti, jer se stanje tako promenilo da sam kupio zajedno sa braćom Edeom i Belom Goldnerom kuću od Lipota Ingusa u VII krugu br. 68 za kupovnu cenu od 1 000 000 kruna. Tamo, na osnovu obrtnice redarstvene kapetanije br. 6899/1921 i na osnovu dozvole gradnje br. 872/1921 uredili smo zajedničku tvornicu drvene i pločaste robe koja radi sa strojevima.“

O planovima i motivima, sa kojima braća dolaze u Suboticu, piše Mihajlo Goldner, u molbi za nastanjivanje u gradu, adresiranoj Senatu. „Moja žena je iz Čonoplja i Braća Hollander (Samuilo joj je otac a Lazar ujak – prim. aut.) iz Subotice su joj ujaci. Oni imaju veliku trgovinu koža, perja i vune kao i fabriku koža, vrlo su bogati a imamo pored njih još dosta rođaka u ovom gradu, tako da pomoću veza sa njima i uz pomoć njihovog kapitala mi bi našoj tvornici veliki krug rada i napredka mogli dati.“

Ostale elemente za uspešnu proizvodnju, stručno znanje, mašine i tehnologiju, braća su posedovala. Oni su još u Baji imali svoje zanatske radionice. Bela je u svojoj stolarskoj radionici imao 20 radnika, a Ede u limarskoj 5. Sa iskustvom u zanatskoj proizvodnji, sa novim znanjima stečenim usavršavanjem u inostranstvu, Ede i Bela u Nemačkoj a Mihajlo u Francuskoj braća su se specijalizovala za proizvodnju „ledenica“ (rashladnih vitrina, ormana). Istu vrstu robe, odlučili su da proizvode i u subotičkoj fabrici i da je plasiraju na jugoslovenskom tržištu, gde bi tom vrstom proizvoda bili bez konkurencije.

Uskoro po dolasku u Suboticu oni su kupili dve kuće u VII krugu. Jednu, pod br. 64, kupio je Mihajlo, od udove Ernesta Prćića. Od Senata je 1921. godine dobio dozvolu za gradnju dvorišnih prostorija za stolarsku radionicu, na toj svojoj parceli. (pošto se u tom predmetu kao njegova adresa navodi i Frankopanska 113, verovatno je kuća imala izlaz na obe ulice. prim aut.) Drugu, pod brojem 68 (kasnije Jugovićeva ulica 20) gde će dogradnjama i proširivanjem inastati njihova fabrika, kupuju braća zajednički. Time što su došli u posed nekretnina, njihovi problemi sa gradskim vlastima oko dozvole stalnog boravka nisu bili završeni. O tome svedoči i dalja prepiska sa Senatom u kojoj se nalazi i ova molba braće Goldner.

„Mi smo u Baji mnogo godina samostalnu radnju imali i u Suboticu smo došli zato da u jednoj velikoj varoši Jugoslavije, veliki obrt ostvarimo, kod koga obrta u velikoj varoši možemo osigurati razvijanje i upotrebu naše spreme i imanja. Mi smo u našoj fabrici vrlo veliki kapital investirali, te naš rad samo tako može biti uspešan. Isto tako molimo da vlast izvoli doći da vidi koliko je velika i lepa naša fabrika i da li po vrednosti njenoj mi zaslužujemo da ostanemo ovde – da vlast to oceni da li ćemo dozvolu za nastanjenje ovde dobiti. Naša fabrika je jedina u svojoj vrsti u Jugoslaviji, za građenje kasa za led, prvoklasnog nameštaja i ostalih finih tišlerskih izrađevina.“

Tek nakon intervencije kod MUD, koje svojom odlukom br. 11946/1921 dozvoljava braći Goldner stanovanje u Subotici, oni će biti sigurni da njihovi „…interesi porodični i svi interesi naše egzistencije“ koji ih vežu za jugoslovensku državu i Suboticu, mogu biti realizovani.“Podizanje fabrike sa odobrenjem nadležne građevinske vlasti ispunjen je i uslov za njihovo nastanjivanje, tako da bi njihovo sadašnje proterivanje bilo za uposlene radnike štetno i nepravedno, naročito kada se uzme u obzir da su prijavljivanjem u vojsku KSHS onemogućili svoj povratak u Baju.“ Ipak, braća nisu odmah dobila jugoslovensko državljanstvo, pa su tako Ede i Bela, od gradskih vlasti 1921. godine, dobili razrezan porez na strance od 5 000 dinara ( on je zavisio od procene materijalnog stanja stranaca), kojega su uplatili tek 1924. godine, posle neuvažavanje nekoliko njihovih molbi za njegovo smanjenje na 250 dinara.

Fabrika je započela sa radom tek jula 1921. godine, kada je izdata obrtnica i registrovana u sudskom registru Ct VIII 572/135, kao društvena firma u suvlasništvu Edea, Bele i Mihajla.

Na početku rada, 1921. godine je imala 28 radnika. Sa razvojem potražnje, rašće i kapaciteti i broj radnika. A interesovanje za proizvode iz fabrike braće Goldner, ormane za led ili „ledenjake za mesare, kobasičare i kućne upotrebe“, kako stoji na njihovom memorandumu, kompletan nameštaj za ugostiteljske objekte, aparate za hlađenje i točenje piva, aparate za sladoled, „mašine za pripravljanje i konzerviranje „, armature za kupatila, koje su u zemlji jedino oni proizvodili, bilo je , prema očekivanjima, vrlo veliko. Godišnje su proizvodili do 800 komada ormana za led ( ili 15 vagona), 5 vagona sobnog nameštaja i 15 vagona slavina, ležajeva, levanog mesinga.

Izlagali su na „I opštem vašaru i izložbi“, 1925. godine u Subotici. U prospektu sa te izložbe navodi se da proizvode: svakovrsne ormane za led, aparete za hlađenje vina, jela i točenje piva, stroj za pripravljanje sladoleda, uređaje za hotele, kafane restoracije i stanove, nameštaje od drveta po svojim nacrtima ili po porudžbi, armature za točenje piva, za vodu i paru.

Tokom 1928. godine grade magacin u ulici Cara Lazara 51. Jedan od stalnih i većih kupaca je bila pivara „Bajloni i sinovi“ iz Beograda. „Braća Goldner“ i na vrhuncu ekonomske krize, 1931. godine, beleže promet od 1,5-2 miliona dinara godišnje a sama vrednost kapitala je procenjena na 2 miliona dinara. Te godine zapošljavaju 60 radnika, 20 šegrta a kancelarijske poslove obavljalju vlasnici sa jednim činovnikom. U 1933. godini preduzeće radi sa 60 radnika i proizvelo je robe u vrednosti od 2,5 miliona dinara. Porast broja radnika na 160, sa šegrtima ukupno na 240 i vrednosti proizvedene robe na 7,5 miliona dinara, u 1939. godini, jedan je od pokazatelja koji svedoče o prosperitetnom razvoju firme braće Goldner. U 1937. godini vršene su i dogradnje i proširivanja postojećih pogona.

O materijalnom položaju vlasnika svedoči i dokument Senata. Za Ede Goldnera je 1921. godine imanje procenjeno na 1 milion kruna, a godišnji prihodi na 40 000 kruna.

Od mašina su imali 20 strugova i 2 prese, ukupne snage od 90 KS. Sirovine su nabavljali i iz inostranstava, mesingane cevi, šmirgl prašak, iz Austrije i Nemačke, a robu najviše plasirali na domaćem tržištu, ali i u susedne zemlje, ka na pr. – Grčku.

Plata stručnog radnika – limara iznosila je 1928. godine, 2 000 din.mesečno, a livac, čehoslovački državljanin Emanuel Kokštajn (Kokstein) imao je 1928. godine mesečnu platu od 2 500 dinara. To je bila relativno visoka plata, podnačelnik u subotičkom sreskom načelstvu je zarađivao 1 700 din.

Ede Goldner umire 4.4.1939. godine. Nakon toga, po pokojnikovom testamentu, kao suvlasnik 1/3 firme, javlja se Edeova supruga Regina. Pored toga se njoj sa posebnog računa firme isplaćuje 200 000 dinara. Ostali naslednici su bili deca Emil, Mirko, Tibor. Ana se na ime miraza, od 300 000 dinara, odrekla svoga dela nasledstva. „Čista ostavina“ u novcu je iznosila 374 511 dinara. Pored toga naslednicima je pripao određeni deo iz fonda nekretnina, u Subotici ali i Beogradu, koje je uživao Ede Goldner.

Advokat firme, Mihajlov šurak, dr Hollander Josip (1890-1944 Aušvic ) sa stanom u Beogradu (Uzun Mirkova 8), decembra 1940. godine pokreće brisanje preduzeća iz registara u Subotici, pošto su fabrička postrojenja već premeštena u Rakovicu, što je izvršeno 27.12.1940.godine.

Mihajlo i Bela Goldner također napuštaju Suboticu i nastanjuju se u Rakovici. Pokušavaju da organizuju sebi i porodici život u novim okolnostima i novoj sredini, Beogradu. Drugi svetski rat je već besneo, sile Osovine se približavaju i Jugoslaviji. Ipak i u tim okolnostima, Mihajlo se početkom 1941. godine, iz Beograda, obraća subotičkom Gradskom veću, tražeći uverenja, potrebna za upis sina Aleksandra (Sándor) (1922 – 1944) na studije medicine na Univerzitetu u Beogradu. Dobio je traženi dokument – da je državi lojalan Jevrej.

Dopis firme iz 1940. godine sa podacima o kvalifikovanom osoblju

U ratnim godinama, porodice Mihajla, Edea i Bele Goldnera su pretpele velike gubitke, iz deportacije se nisu vratili Mihajlo, njegov sin Aleksandar, Bela sa suprugom Jelenom, Edeova deca Emil i Mirko. Ni posleratni period nije im doneo mnogo bolju sudbinu. Imovina, nekretnine u Subotici i Rakovici, su im je nacionalizovane. Nakon toga, kao i za većinu onih koji su doživeli slične postupke, za preživele članove porodica Goldner, postojao je samo jedan put – iseljavanje u Palestinu ( Izrael ).

U postupku nacionalizacije porodične kuće ( Zrinski trg 1/a) Ana Berger

( supruga dr Berger Mirka) rođ.Goldner, se javlja kao strani državljanin, pošto se odrekla jugoslovenskog i primila švajcarsko državljanstvo.

TABELA STATISTIKE „BRAĆA GOLDNER“ 1933-1939

Godina Broj radnika Iskorištenost Nadnica Vrednost

(bez šegrta) kapaciteta prizvedene robe

1933 60 80 % 5 din. 2 500 000 din.

1934 58 75 % 4,5 din. 2 260 000 din.

1935 70 100 % 4,5 din. 3 080 000 din.

1936 90 100 % 5 din. 3 850 000 din.

1937 115 100 % 5,5 din. 5 200 000 din.

1938 140 100 % 5,5 din. 6 100 000 din.

1939 160 (240) * 100 % 6 din. 7 500 000 din.

* 240 je ukupan broj sa šegrtima

„FABRIKA DINAMO MOTORA RAJTER LASLA“

Laslo Rajter (Reiter László) je od 1906. godine imao registrovanu zanatsku radnju za popravku dinamo motora i poljoprivrednih mašina, na adresi Segedinski vinogradi (kasnije Daničićev put 18). Od 1909. godine je naznačeno da se bavi i izradom dinamo motora. U 1922. godini se kao nasledmik javlja Ivanka Rajter, osnivačeva udova. Tokom 1923. godine, poslovođa radnje je bio Petar Pinter, a u 1930. godini Breder (Bröder) Stevan. Zapošljavala je 1924. godine i inženjera iz Beča, Fridriha Vagnera (Fridrich Wagner). Radnju su nadležne vlasti svrstavale u zanatske. Godišnje je maksimalmno mogla da proizvede do 350 motora. U 1927. godini radila je samo sa 5% kapaciteta, da bi 1931. godine prekinula sa radom. Brisana je iz registara tek 1938. godine.

U Subotici su postojale još sledeće firme koje su se bavile matalopreađivačkom delatnošću:

„JUPITER“

„Jupiter“ se nalazio na adresi Prestolonaslednika (Put oslobođenja) 41. To je bila firma za izradu i prodaju anodnih baterija, zanatskog karaktera, vlasnika jevrejskog porekla Andora Alajna ( Allein Ándor). Pored Andora, od 1940. godine, kao suvlasnik se javlja njegova sestra Jelisaveta Alajn (Subotica 1909-?), sa svojim suprugom Pavlom Ribar (Prigrevica 1898 -1946).

Obrtnica je zavedena pod brojem E 48/1929, a 1933. godine i odobrenje „za upotrebu radionice za izradu suvih baterija, anoda i sijalica za džepne i automobilske svetiljke“, po novom Zakonu o radnjama. Imala je električni pogon, ukupno 7 elektromotora, koji su pokretali strugarske mašine i mašine za presovanje ugljenih elektroda ( marke „Wilhel Hasse“,Berlin) Maksimalni dnevni kapacitet je iznosio 1 200 komada baterija.

Izveštaj Gradskom NO iz 1946. godine sa podacima o radionici

Nekretnine radionice su oktobra 1940. godine, kada je firma od „Opšte kreditne banke d.d.“ uzimala zajam od 150 000 dinara, procenjene na 400 000 dinara.

U ratnom periodu preduzeće nastavlja da radi smanjenim kapacitetom. Andor Alajn i Pavle Ribar su kao Jevreji 1942. godine bili odvedeni na prinudni rad. Samo se Pavle vratio iz zarobljeništva. Nakon odvođenja muških vlasnika u zarobljeništvo, firmom upravlja Alajnova supruga. Tada biva prinuđena da preduzeće izda pod zakup. Kao zakupci se javljaju lica mađarske nacionalnosti – Franjo Šen (Schen) sa 60% i Josip Šuper (Schuper) sa 40% udela, obojica iz Subotice.

U 1945. godini, presudom Sreskog narodnog suda Vp.26/1945, firma je vraćena Alajn Andoru, odnosno Pavlu Ribaru kao njegovom opunomoćeniku. Ubrzo je međutim stavljena pod sekvestra i prešla pod Upravu Narodnih dobara. Vlsanicima su oktobra 1946. godine izrečene kazne zbog privredne saradnje sa okupatorom a imovina konfiskovana.

Tokom 1947. udova dr Ribara, Jelisaveta Alajn, pokušala je da izvrši prodaju nekretnina ( Put JA 41, z.k. 6753 ) Rimokatoličkoj crkvenoj opštini, ali je kupoprodajni ugovor proglašen ništavnim i izvršena je nacionalizacija. Sreske vlasti su o njoj imale i sledeću informaciju, koja kao da ju je optuživala što joj je uspelo da izbegne holokaust. „Ona je za vreme rata i okupacije bila u emigraciji u Švajcarskoj kao bogata žena, a ne u logoru.“

U 1948. godini Alajn Jelisaveta, odriče se jugoslovenskog državljanstva i iseljava u Palestinu (Izrael).

„FIZI“

Izradom limarske robe bavio se Vilim Fizi (Fűzi). Od decembra 1913. godine nalazio se u Subotici. Bio je zaposlen je na državnoj železnici. Mobiliziran je i služio je u Puli, kao vozač, mašinovođa pancirnog voza. Nakon rata, 1921. godine nastavio je da radi kao železničar, da bi krajem te godine istupio iz državne službe i pokrenuo zanatsku limarsku radnju. Imao je stan u ulici Paje Dobanovačkog 4. Tek u 1935. godini, nakon odricanja od mađarskog, pokrenuo je postupak za dobijanje jugoslovenskog državljanstva. Sreski načelnik tim povodom izveštava „… da se asimilirao u ovoj sredini isprepletenoj Slovenima, Mađarima i Jevrejima. Dalje ističe da je uvek bio lojalan stranac i da bi sa ekonomskog gledišta njegov prijem u državljanstvo bio više koristan nego štetan ali ističe i da bi „…sa nacionalnog gledišta njegov prijem u naše državljanstvo principijelno bio štetan, radi toga što su ovi krajevi pretrpani narodnim manjinama što svakako ima za posledicu manju pouzdanost u ove krajeve sa nacionalnog gledišta.“ Predloženo je odbijanje njegove molbe. Tek nakon žalbe upućene MUD, ipak je odobreno njegovo primanje u jugoslovensko državljanstvo i on 1936. godine polaže zakletvu za državljanstvo.

Vilim Fizi (Fűzi Vilmos)

Obrtnicu je dobio 1921. godine ( A 15/1921 ) zajedno sa ortakom Gezom Vajnerom (Weiner), koji će istupiti iz firme 1925. godine. Radionica se nalazila na Trgu Fra Jese u ulici Knjaza Mihajla 1. Imala 154 m2. Sredinom tridesetih godina raspolagala je sa 8 elektromotora ukupne snage 14 KS.

„Spretnim radom i svojom umešnošću uspeo je kroz izvestan period vremena da postavi svoju zanatsku radnju na najobimnijoj osnovi tako da danas njegovo poduzeće pretstavlja na ovoj teritoriji čitavu modernu industriu limene robe.“

U 1937. godini se instaliraju nove mašine, pa tada raspolaže:“…sa dve ekscentar prese, strojem za bušenje, strugom, frikcionom presom, strojem za šlajfovanje.“ Iste godine će doći do preseljenja na novu adresu, u Carinarsku ulicu br. 17, u objekat koji je bio u posedu Vilima Konena, koji će se od 1939. godine javiti i kao spoljni član komanditnog društva „Fizi Vilim, k.d, tvornica limene robe“ sa upisanim kapitalom od 500 000 dinara. Nova promena registracije izvršena je krajem te godine, kada se formira „Balkan – Metal, tvornica metalne limene robe“. Jakobčić Vilim Konen je i dalje bio ortak.

Centrala je prebačena u Rakovicu 1940. godine a filijala u Subotici je pruzeta od mađarskih vlasti 1941. godine. Kao suvlasnik, sa učešćem od 1/5 se tada javlja Vladislav Šiling (Siling). Pogon je pretrpeo štete u savezničkom bombardovanju 1944. godine. Preostale mašine i objekti su konfoskovani i pripali su novoformiranom preduzeću „Metalija“, koje će nastaviti da radi na istoj adresi – Carinarska 17.

Izveštaj Gradskom NO sa podacima o firmi Metalija (1946.godina)

„MEMA“

Firma „Mema“ vlasnika Mite Međanskog i Edmunda Majera (Mayer), čehoslovačkog državljanina, postojala je od 1922. do 1926. godine.

Međanski i Majer su imali dve firme, „Mađanski i drug“ sa kapitalom od 600 000, i „Mema“ sa kapitalom od 1 200 000 dinara. Problemi su nastali 1925. godine i to sa dozvolom boravka za stranca Majera (rođenog 1894. u Bratislavi) .O važnosti njegovog ostanka, govori se u dopisu subotičkog „Udruženja

industrijalaca“. „Ako bi otišao iz naše države, Međanski bi morao da ga isplati i zatvori obe firme.“

Memorandum firme u 1926. godini Mita Međanski u sokolskoj odori

U firmi su bila zaposlene još dva strana radnika, austrijanca, kao poslovođa – Romen Veniš ( Wenisch ) i tehnički vođa Oto Heler (Otto Heller).

Bavila se livenjem metala i proizvodnjom metalnih artikala. ( Registar C 24/1922 ) Nalazila se na adresi Bajski vinogradi 41.

„TVORNICA VAGA ŠEBEŠĆEN I SENEŠ“

Tvornica vaga postoji od 1922. godine, obrtnica je izdata pod br. A 50/1922, i upisana u registar Ct VII 71. Zapošljavala je da 10 radnika i proizvodila do 800 komada raznih vaga. „Izrađuje vage svake vrste kako decimalne i centimalne sa pomičnim utegom, vage sa zdjelicom itd, te metrička mjerila iz drveta.“

U početku rada 1922. godine, nalazila se na adresi Parčetićeva ( i danas nosi taj naziv) 2, da bi se kasnije nalazila u Vilsonovoj ulici 6/a (Maksima Gorkog). Za vreme bombardovanja ta zgrada je stradala i po jednom izveštaju iz 1945. godine, mogle su da se upotrebljavaju samo podrumske prostorije.

Kao vlasnik se od 1925. godine javlja samo Jene Šebešćen, inženjer, rođen 1882. u Subotici. Diplomirao je na Tehničkom fakultetu u Budimpešti.

Zapošljavala je 6 domaćih, a u 1927. godini traži dozvolu i za jednog stranog radnika – specijalistu za tu proizvodnju.

Za svoje proizvode dobila je 1923. godine na Vašaru u Novom Sadu posebnu diplomu.

Izveštaj Gradskom NO iz 1946. godine sa podacima o preduzeću

U tridesetim godinama posluje slabo, radeći samo sezonski, 3-4 meseca. Imala je 4 elektromotora, no „…već ih odavno ne upotrebljava, pošto usled krize veoma malo radi. Preko zime uopšte ne radi, sada ima svega 2 radnika, koji rade ručnom snagom.“ Od toga perioda vodi se kao zanatska radionica.

„BORI BELA“

Bela Bori (Bory Béla), bravar po struci, imao je radionicu, osnovanu još 1889. godine, koja se bavila izradom i popravkama pumpi za vodu, i elektromotora. Nalazila se u Štosovoj ulici br. 7. Zapošljavao je do 15 radnika, od toga 1 inženjera – konstruktora, 8 pomoćnika i šegrte i imao godišnji kapacitet do 6 vagona. Sa svojim proizvodima osvojio je srebrnu medalju na svetskoj izložbi u Barseloni 1929. godine.

Memorandum i reklama firme

TRGOVINE GVOŽĐEM

Pre 1918. godine, u gradu je postojalo 5 velikih trgovina gvožđarskom robom, a taj broj se zadržava i nakon rata. Po izveštaju „Udruženja trgovaca“, u kojem poredi stanje pre i nakon rata, za ovu granu se kaže da je: „promet znatno opao naročito u finijim artiklima i strojevima.“ Najveće radnje su bile „Koloman Senes“ i „Piuković & Co.“.

„KOLMAN SENES“

Jedan od istaknutijih trgpvaca u toj branši je bio Koloman Seneš ( Gor. Sv. Ivan 1883 – Aušvic 1944). On je 1918. godine kupio bivšu Molcerovu gvožđaru, gde je već ranije bio zaposlen. „Tvrtka Julio Schlesinger iz Baje kupila je g. 1917. ovdašnju gvožđarsku trgovinu Molcer za 300 000 kruna. Seneš, koji je bio 20 godina namešten kod Molcera, postao je prigodom promjene u vlasništvu upraviteljem a u jesen g.1918. prešla je trgovina u njegov posjed. Svojedobno je vladala za gvožđarski posao dobra konjunktura, koju je Seneš umio upotrebiti u svoju korist, tim više što je raspolagao bogatim skladištem. Kasnije kupio je kuću, što leži nasuprot njegovom dućanu, na koju je dao graditi jedan sprat. U ovoj kući (Jelačićeva 7, Matka Vukovića, prim.aut.) se nalazi danas Jevrejska banka.“

Memorandum firme

Imao je filijale, radnje u Bačkoj Topoli i Kuli. Zastupao je firme „Rostfrei“ i „Berendorf“ koje su proizvodile posuđe, prodavao je i peći i štednjake, poljoprivredne mašine i sprave.

U tridesetim godinama prodavao je i motocikle marke „N.S.U.“.

„PIUKOVIĆ I COMP.“

Veliku trgovinu gvožđarskom robom i bravarsku radionicu imao je i Bela Piuković.

Osnovana je 1920. godine pod imenom „Piuković & Co.“. Pored Piukovića se kao suvlasnik javlja i Aladar Đerđfalvi (Györgyfalvi Aladár). Ona je bila i zastupnik češke firme „Moravia“.

Pored standardnih trgovačkih poslova u toj struci – prodaje razne metalne robe, bavila se i prodajom ugalja. Pored toga radila je od 1928. godine i poslove sastavlja peći i štednjaka.

Dopis sa memorandumom firme iz 1930. godine

Nalazila se u Badalićevoj 6 ( Na zgradi u Badalićevoj 6 dograđen je sprat 1926.), i Sudarevićevoj ulici 21 – 23. U toj spratnoj zgradi, Sudarevićeva 21 – 23, koja je služila i kao magacin, izgrađen je 1926. godine i teretni lift. Tamo je bila bravarska i radionica za sastavljanje i galvanizovanje peći štednjaka. Instalirane su bile sledeće mašine:1 dizel motor od 15 KS, 2 mašine za poliranje, 1 dinamo za jednosmernu struju niskog napona od 4 volta i 250 ampera za 2 kade za galvaniziranje ( veličine 1,6 x 1,0 x 1,0 m ), te mašine za brušenje, bušilice, za savijanje limova i druge sitnije.

Zalihe robe i zgrade su 1927. godine procenjene na 6 000 000 dinara. U 1925. godini radila je sa 14 domaćih i 1 stranim radnikom. Stranac je bio Austrijanac, a radio je kao korespodent.

Od 1931. godine firmu preuzima Rudolf Sajdler (Seidler), bravar po struci, čehoslovački državljanin.

Firma je 1937. godine dobila odluku o ubeležavanju prestanka rada. Vlasnik Sajdler je nakon rata iselio u Izrael. Zagrebačka firma „Ribo materijal“ raspitivala se 1952. godine o tom preduzeću, da li još postoji i da li još uvek proizvodi „strojeve za mljevenje boja“. Dobilo je odgovor da je vlasnik „otišao u Palestinu“.

U Subotici je postojalo još nekoliko manjih pogona metaloprerađivačke struke.

STANTIĆ I LESSNER“ („BRAĆA PLETL“)

„Stantić i Lessner, fabrika za obradu rudnih roba i izradu rudnih mrtvačkih kovčega“ glasio je pun naziv ove firme. Osnovali su je 1.1.1922. godine, na adresi Miloša Obilića 26, Bela Stantić sa suprugom i Josip Lasner ( Lassner József). Iz Beča su vlasnici doneli mašine i tehnologiju za proizvodnju „rudnih“ (metalnih) kovčega. Postojalo je do 1924. godine, kada pada pod stečaj. Zanimljivost je da je te godine firma učestvovala i na Milanskom velesajmu.

Memorandum firme Stantić&Lassner

Firma je u 1925. godini promenila vlasnike i postala „Braća Pletl“, pošto su je kupila braća Antun i Josip Pletl. Registrovana je u registru CT IX 133. U 1927. godini je zapošljavala do 50 radnika i proizvodila 1 500 metalnih i 2 500 drvenih mrtvačkih sanduka. Radila je do rata. Nakon 1945. radnja se konfiskuje.

Memorandum firme Braća Pletl

„ENERGIA“

Firmu koja se bavila elektroinstalaterskim i elektromehaničarskim poslovima, Erno Šoljom ( Sólyom Ernö ) je osnovao 1913. godine. Svoje jevrejsko poreklo, prikrivao je promenom prezimena Špicer (Spitzer), 1906. godine. Imao je sposobnosti i važio je za dobrog majstora. „Vlasnik je svojom vrednošću i sposobnošću i stručnim znanjem, bez velikog kapitala napravio jednu lepu firmu koja danas raspolaže vrednošću od 800 000 dinara.“ Radila je do 1929. godine kada je obustavljena a vlasnik se zaposlio u električnoj centrali.

„ŽIGA FOGEL“

Žiga Fogel je bio limar po struci , jevrejske narodnosti. Javljao se i kao akcionar grupacije „Ferruma“. Pored toga imao je i sopstvenu firmu „Žiga Fogel“ koja je proizvodila metalne zapušače „Croen-Corc“, kao jedina u zemlji. Zapošljavala je do 30 radnika. I kod te firme je bio zaposlen jedan stranac – čehoslovački državljanin, za vođenje poslova proizvodnje „corc“ zapušača. Porodica Fogel, izgradila je sebi vilu na Paliću 1921. godine.

„TEHNIČKO PREDUZEĆE“

„Tehničko preduzeće“ ( Cara Dušana 1 ) koje se bavilo ugradnjom vodovoda, kanalizacione mreže, centralnog grejanja, ventilacija, „parnih kuhinja“ i sličnog, imao je Janoš Vajs (Weiss) ml.

Pored toga. male livnice, zanatskog karaktera, imali su Laslo Šimon (Simon Lászlo), čija je radnja registrovana 1901. godine. Nalazila se u Tolstojevoj 27. On je zapošljavao 3 do 5 radnika. Imao je akcije i u „Ferrumu d.d.“ i bio izabran u prvi Upravni odbor tog društva.

Livnica Josipa Čisara ( Miloša Obilića 9) je osnovana 1925. godine i proizvodila je do 5 vagona liva a upošljavala je do 10 radnika.

Mihajlo Antal je na adresi Daničićev put 36/a, osnovao svoju livnicu 1930. godine. „Tvornica lije sve grube predmete od gvožđa. Unutrašnji uređaj je: razni kalupi i peći za livenje gvožđane mase, strugarske mašine za čišćenje izlivenih delova.“ Antal će nakon 1945. godine nastaviti da vodi svoju livnicu kao zanatsku ranju.

REZIME

U Vojvodini je prvo industrijsko preduzeće za obradu metala registrovano 1874. u Apatinu, kao Metalno preduzeće ing. Adama Haukla. Ne zaostajući mnogo i u Subotice je Imre Rotman osnovao svoju fabriku i time kao pionir u toj vrsti industrije, zacrtaao put drugim preduzimljivim Jevrejima i svim ostalim privrednicima. Time će se već do 1918. godine, razviti solidni temelji za dalji rast i razvoj ove grane industrije. I nakon stvaranja nove južnoslovenske države, ona će maksimalno koristit novonastale ekonomske realnosti, novo zajedničko tržište jugoslovenskih zemalja. U tim odnosima, vojvođanska privreda u celini, pa tako i subotička, sa svojim segementom – metaloprerađivačkog profila, imala je prednosti sa svojim nasleđenim potencijalima, relativno (u novoj državi. prim.aut.) dobrim stepenom industrijske razvijenosti, kao preduslovom za mogućnosti primenjivanja modernijih tehnologija koje je su se već upotrebljavale u razvijenijim delovima Evrope. Time je i subotička metaloprerađivačka industrija stekla dobre pozicije na domaćem a i na širem tržištu.

Posebnu karakteristiku i ovoj grani industrije daju isprepletene poslovne i porodične veze Jevreja, koji su zauzimali u njoj vodeće mesto. Svojim sposobnostima i kapitalom, mogućnostima za pribavljanje odgovarajućih tehnologija proizvodnje, mašina, patenata, radnim i organizacionim kvalitetima, upravo su oni uspevali da u svojim rukama drže većinski deo akcija, pored akcionara drugih narodnosti, Srba, Hrvata, Bunjevaca, Mađara, Nemaca, pa time i kontrolu, i upravljačke položaje u većini akcionarskih društava u metalskoj industriji. Pored toga u njihovom posedu su bile su gotove sve fabrike u ličnom vlaništvu, ove grane. Sa svojim učešćem od približno 5% u celokupnom stanovništvu Subotice, Jevreji su uspevali da se potvrde kao najznačjniji činilac u razvoju i metalske industrije, i time više nego mnogostruko premaše maleni procenat kojim su iskazani po ukupnoj brojnosti.

Jedno od najvećih preduzeća u Subotici, kako po ekonomskoj snazi, tako u prvom redu po broju zaposlenih radnika bio je „Ferrum d.d.“ ( U latinskom jeziku „ferrum“ znači gvožđe) odnosno, metalsko prerađivačka grupacija preduzeća koja će nastati od te firme.

Osnovna delatnost ove fabrike biće rad na popravkama saobraćajnih sredstava, vagona i lokomotiva. U grupaciji Ferrum javiće se još tri preduzeća koja su spadala u ovu – metaloprerađivačku grupu. To su: Livnica Ferrum d.d. koje je proizvodila uglavnom za potrebe „Ferruma“, snabdevajući ga delovima za lokomotive i vagone, ali je izrađivala i crkvena zvona, te rešetke, kočione papuče, ploče za štednjake i drugo, Adis a.d. koji se prvenstveno bavio izradom sastavnih delova za vagone i lokomotive a manje izradom mašinskih instalacija za rudokope i izradom i opravkom poljoprivrednih mašina, te Sever d.d. čiji su glavni deo proizvodnje činili elektromotori i generatori, transformatori, strujomeri, razvodne ploče i svi neophodni sitniji delovi za opremanje električnih postrojenja, telefonskih i telegrafskih postaja, industrijskih elektro mašina.

Preduzeće „Zefir d.d.“ bavilo se izradom nekoliko vrsta peći i štednjaka.

„Industrija željeznog nameštaja i metala d.d.“ je imala proizvodni program namenjen za domaćinstva, bolnice, hotele i druge javne objekte, koji se sastojao od metalnog, železnog i bakrenog nameštaja, peći, štednjaka, kotlova za centralno grejanje, brava i katanaca, galvanizovanih i niklovanih artikala. Sličnim delatnostima bavila se i “Sajdnerova tvornica željeznog i bakrenog nameštaja d.d.”.Od firme „Hercog i Glas d.d.“, koja se bavila izradom raznih sitnijih metalnih proizvoda, nastaće promenom vlasništva ali i delatnosti – „Konrath, tvornica gvozdene i metalne robe,d.d.“ koja će se baviti sklapanjem i prodajom radio aparata, proizvodnjom satavnih delova za njih. Najstarija subotička fabrika ove grupe je bila livnica gvožđa, fabrika opruga, metalnog nameštaja i bicikala “Mirko Rothman”. Preduzeće “Braća Goldner” se specijaliziralo za izradu ormana za led te kompletnog nameštaja za ugostiteljske objekte, aparata za hlađenje i točenje piva, aparata za sladoled. “Fabrika dinamo motora Rajter Laslo” je bila manjeg obima, kao i firme „Jupiter“ koja je izrađivala baterije, „Fizi Vilim, k.d, tvornica limene robe“, „Braća Pletl“, koja je izrađivala metalne mrtvačke sanduke.

TEKSTILNA INDUSTRIJA

U okvirima nove državne zajednice tekstilna industrija je spadala u red novih industrijskih grana. Brzo i uspešno se razvijala u čitavoj Vojvodini, pa tako i u Subotici. Obezbeđivala je snabdevanje stanovništva odećom, što je nakon ishrane elementarna potreba. Na nivou države, carinska politika je omogućavala jeftin uvoz sirovina, pamučnih i lanenih prediva i time smanjivala uvoz gotove robe, stimulišući stvaranje fabrika u zemlji, zapošljavanje relativno velikog broja domaće radne snage.

Uz nastavak rada manjih pogona, koji su postojali 1918. godine , prave industrijske fabrike u ovoj grupi osnivaju se tek nakon rata. To govori o pravoj konjukturi za tom vrstom proizvoda u zemlji.

U okviru ove grupe razlikujemo nekoliko podgrupa, na pr. firme koje su se bavile preradom kudelje i izradom kanapa i užarije, a gde se svrstavaju sledeće firme.

„WEITZENFELD I DRUG.D.D.“

Marsel Vajcenfeld ( Weitzenfeld ) (1880-1926) je firmu za izradu užarije i kanapa registrovao još 1902. godine. Ona je beležila solidne rezultate i 1908. godine je postala javno trgovačko društvo.U registru Ct V 104, kao članovi su upisani Marselova supruga, Margita rođena Dohanj (Dohány) i njen brat Zoltan Dohanj (Zoltán Dohány).

Nastavila je sa uspešnim radom i nakon 1918. godine. Tako 1921. godine beleži promet od čak 8 miliona kruna.

Vajcenfeldovi su posedovali nekoliko nekretnina u gradu, kao i vilu na Paliću. Pored kuće i radionice na Senćanskom putu (br.79), imali su prodavnicu i skladište robe u ulici Cara Dušana 1,a u zakup su uzimali i lokal, prodavnicu u „varoškoj palati“ u Pozorišnoj ulici 2.

Reklama firme

Izrađivali su konjske pokrivače, sve vrste džakova, užarske proizvode i sličnu robu. Ponuda u njihovim prodavnicama je obuhvatala još i ćebad, linoleum, tepihe na metar, presvlake za nameštaj, rolete, pokrivače za konje, materijale za tapaciranje, itd. Po jednoj potvrdi, koju im je izdalo subotičko udruženje industrijalaca, 1925. godine, izrađivali su godišnje 900 000 džakova i 25 000 kvadratnih metara raznih ponjava.

Firma je 1925. godine kupila i uvezla već korišćen „kompletan tvornički uređaj za proizvodnju raznih lanenih, vunenih i sličnih stvari“ od mađarske firme „Magyar Jutaipar“ u likvidaciji.

Utemeljitelj firme – Marsel, preminuo je 1926. godine. Njegova ostavština je procenjena na 3 miliona dinara. Marselova udovica Margita, nakon muževljeve smrti, nastaviće da vodi firmu. Ona je vodila pregovore sa „Fabrikom kanapa i u žarije“ iz Odžaka, koja je bila zainteresovana za preuzimanje subotičke firme. Tako je i pretvorena u komanditno društvo ( Ct IX 162 ) gde je spoljni član bio dr Jovan Ertl generalni direktor odžačke fabrike. Poslove poslovođe obavljaoje Valter Gricbauh (Walter Grtizbauch).

Fabrika je imala godišnji kapacitet od 30 vagona robe od jute, 10 vagona užarije, kanapa i ponjava.

Pošto Vajcenfeldovi nisu imali dece, Margita je 1927. godine usvojila devojčicu Leopoldinu, rođenu 1922. godine u Beču. Tako se nakon Margitine smrti, 1928. godine, kao neslednica dela velike ostavštine,procenjene na 4 miliona dinara,javlja maloletna Leopoldina. O njenom delu nasledstva starao se gradski Siročadski stol. Leopoldina je 1930. primljena u članstvo grada Subotice.

Firma će od 23.10.1930. godine nastaviti da radi kao deoničko društvo „Weitzenfeld d.d.“.Kao predmet delatnosti navedeno je: „kupovanje i prodaja svakovrsne kudelje, lana i jute, te proizvodnja iz njih konopaca, vreća i ponjava, kao i svakovrsnih u tu struku spadajućih stari i roba.“. Osnivački kapital je iznosio 1 200 000 dinara podeljenih u 1 200 deonica. Kapital je uložila, pored naslednika Vajcenfelovih, grupa ličnosti iz Odžaka, dr Ede Trišler, Ede Rauš i dr Jovan Ertl, Lazar Dunđerski iz Novog Sada, dr Bora Popović iz Beograda, i Rudolf Mencer i Hugo Štater iz Budimpešte. Već 30.9.1933. godine firma se spaja sa „Tekstilnom trgovinom a.d.“ iz Beograda i posluje kao njena filijala u Subotici, da bi 11.1.1934. godine bila ugašena.

„HERMAN I HAJDUŠKA“

To je bila užarska radionica. Vlasnici su bili Erne Herman sa supr. Kornelijom Rozenfeld i Beno Hajduška. Nalazila se u Jelačićevoj 3 (Matka Vukovića). Vlasnici su 1922. dobili dozvolu za podizanje „dvokatnice“ u Karadžićevoj 12, gde su kasnije držali radnju kolonijalne robe.

**

Pored njih i Karlo Molcer, vlasnik ciglane, je od 1930. godine imao registrovanu „tvornicu za izradu kudelje“ (Ct X 164/1930 ).

Izradom konfekcije te kao tkaonice i predionice postojale su firme:

„LAJČO MONTALION“

Radionica Lajče Montaliona je osnovana 1895. godine. Izrađivala je lanani damst, peškire, čaršave, ubruse kao i fino laneno platno. Adresa joj je bila Jukićeva 33 (danas ?). Montalion je 1924. godine radio „sa ručnim strojevima“ , tkačkim razbojima, kojih je 1926. godine imao 9. U 1927. godini ima 15 radnika i radi sa 60% kapaciteta, koji je iznosio 20 000 metara lanenog damasta .Kupce je nalazio širom zemlje ali i u inostranstvu. Tako je sam vlasnik, 1931.godine putovao u Čehoslovačžku, Mađarsku, Rumuniju radi sklapanja poslova.

Nakon smrti osnivača, radnju vodi njegova udovica, da bi u 1933. godini prekinula rad i predala obrtnicu. Ipak ona još i 1934. godine interveniše kod poreznih vlasti zbog razreza poreza kao na industrijsku radnju, dokazujući da je to bila samo zanatska radionica.

„ĐENO BECK trikotaža“

Njegova firma se bavila izradom pletenih stvari, pulovera, čarapa. Imala je mašinski pogon i zapošljavala do 60 radnica. Mašinski park je kupio u inostranstvu (Beču), odakle je želeo da dovede i stručne radnike, ali je takav njegov zahtev, od strane nadležnih vlasti, 1924. godine dva puta odbijan. Ipak, kada je 1925. godine kupio u Beču 6 kompletnih polovnih mašina za izradu svilenog „trikoa“, uspeo je dabije dozvolu i za zapošljavanje dva strana radnika, dovoljno stručna da osposobe domaće radništvo da nastave raditi na njima. Tada je imao ukupno 52 zaposlena radnika, 50 domaćih i dva strana. Pogoni su se nalazili u Pašićevoj ulici br. 10.

Dopis sa memorandumum (1925.g.)

„KONFEKCIJA ODELA ANTUN KRAMER I DRUG“

Kao krojačka radionica započela je sa radom još 1868. godine. Kao javno trgovačko društvo, suvlasnika Antala Kramera i Filipa Šulmana, registrovano je 1907. godine. ( Ct V 41/ 1907 ) Nastavila je da radi i nakon 1918. godine. Tada se kao suvlasnik javlja i Mate Stipić iz Subotice.

Bavila se izradom uniformi i kapa, za razne „korporacije“ i redarstvo, vatrogasce, železničare itd. Kapacitet je iznosio 10 do 12 000 komada odela i 100 000 kapa godišnje.Radila je pretežno po porudžbinama, tako i za policiju grada (redarstvo) 1922. godine izrađuje uniforme. Za intendanturu žandarmerije u Beogradu, 1929. godine, izradila je 500 gumiranih pelerina i 300 „haveloka“, za cenu od 100 000 dinara. U 1924. godini radi sa 60 krojačkih radnica. Kasnije se, u 1929. godini, javlja podatak o čak 140 uposlenih radnika. Stručni radnici, specijalisti su često bili iz inostranstva. U 1929. godini je to bio „šnajder“ iz Mađarske, a pre njega je bio zaposlen majstor iz Ljubljane. Imala je svoje trgovačke putnike koji su nudili robu širom zemlje.

Nakon smrti osnivača Kramera, kao vlasnici se 1926. godine, javljaju osnivačev sin Mirko ( Imre) Kramer, Mirko Šulman te Mate Stipić. Oni su dobili obrtnicu za krojački zanat A 93/1926. i bili upisani u registra Ct IX 164. Imovina firme je te godine cenjena na 2 miliona dinara.

Imali su prodavnicu na najprometnijoj gradskoj ulici – Aleksandrovoj br 2.

( Taj lokal je bio u gradskom vlasništvu a firma ga je držala pod zakupom. )

U 1933. godini je uvršćena u industrijske radnje. Tada je imala „10 nameštenika u samoj radnji i kancelariji, 39 radnika ( krojača i izrađivača kapa) u samoj radnji i 28 radnika van radnje, no koji rade samo za firmu i svaki od njih zaposluje još 1-3 lica.“ Raspolagala je sa 15 šivaćih mašina.

Memorandum firme, 1922.g.

„ARMIN ROTH, TVORNICA ŠEŠIRA“

Šeširdžijski zanat ima dugu tradiciju u Subotici. „Prvi šeširdžija koji se pojavio u Subotici beše je Jakob Mikl iz Alzasa, koga je Magistrat 13.9.1777. godine uvrstio u red ostalih stanovnika grada, osigurao mu šestogodišnje oslobađanje svih davanja i dozvolio mu da obavlja svoju zanatsku delatnost.“ U 1828. godini radi već 11 majstora sa 5 kalfi. Za period 1918-1941 registrovano je ukupno 40 muških i ženskih šeširdžija.

Ponuda trgovačkih radnji tekstilom, pomodnom robom i šeširima je bila bogata. Radile su i 4 velike fabrike tekstilne struke; „Fako d.d.“, „Merkur“, „Nonenberg i Šodere d.d.“,“Meka d.d.“, koje su proizvodile trikotažu, čarape, tepihe, konfekciju, ali samo jedna koja se bavila izradom šešira i kapa – „Tvornica Šešira Armin Rot“.

Tako je porodica Rot, prešavši put od male manufakturne radionice, do moderno opremljene fabrike za izradu šešira, obeležila svojim proizvodima tržište te vrste modne robe u gradu ali i u čitavoj zemlji.

Arimin Rot (Roth) je rođen u Subotici 22.2.1868. godine, u jevrejskoj porodici, od oca Natana ( Roth Nathán )( Subotica 1821-1904 ), zanatlije – krznara i majke Julije, rođene Dajč (Deutsch). Sa suprugom Terezom Dorner ( rođ. 1878. ) imao je troje dece: Dezidera (Dezsö) (rođen u Subotici 1893.), Margitu ( Subotica 1898 – Dunaszeg 1944 ) i Klaru ( rođena u Subotici 1908.).

Dezider Rot

Trgovinu kratkom robom, šeširima, cipelama i pomodnom robom, registrovao je 2.12.1897. godine kod sudskih organa a sledeće, 1898. godine i kod opštinskih u registru D 18/1898. Već naredne godine se registruje i kao šeširdžija. Tako će nastaviti da vodi malu zanatsku radionicu za izradu šešira, koja je u tom periodu radila sa 2 radnika (majstora) i 1 šegrtom a koju je još 1889.godine registrovala njegova majka Julija Rot. Na memorandumu firme „Armin Rot, tvornica šešira“, kao datum postanka stajaće godina 1889. O uspešnom razvoju Rotove radionice, svedoči podatak da on 1911.godine zapošljava već 30 radnika na izradi šešira. Radionica se nalazila na Palićkom putu „…u naseobini Nađ Franje“.

Jedini muški potomak, sin Dezider (Dezsö), usmeravan je i pripreman da pruzme očev posao. Školovan je i van Subotice. Stručnu, tehničku školu je tako završio u Pragu 1912. godine. Po njegovom dolasku iz Praga, izvršeno je proširenje i modernizovanje dotadašnjeg zanatskog pogona u pravi fabrički. Broj radnika se u tom periodu penje do 80. Fabrika je radila i tokom ratnog perioda i zapošljavala nove radnike i šegrte. Tako je šegrt Pal Šišatka nakon 1918. godine dobio od Gradske kapetanije odluku o izgonu, pošto se u Rotovoj fabrici zaposlio u ratnim godinama, a svi „ratni doseljenici“ trebali su da napuste grad. Nakon 1918. godine fabrika se vrlo uspešno prilagođava novonastaloj privrednoj i društveno političkoj klimi i nastavlja sa uspešnim poslovanjem ulažući kapital u nova postrojenja; modernizujući i unapređujući proizvodnju. Kao dobar pokazatelj prosperiteta firme je i stepen iskorištenosti kapaciteta koji je 1920. godine iznosio 100 %.

Armin Rot se 1922. godine obraća molbom Gradskom Senatu, u kojoj iznosi da namerava od Adolfa Grosa i supruge mu, kupiti kuću u VIII krugu, Đenerala Milojevića br. 5 (danas Bose Miličević), bivši hotel „Erzsebet“(zatim „Central“).

O preseljenju pogona i kupovini objekta na kredit, saznajemo iz pera samog Armina Rota i sledeće: „Do 1924. godine je moja radionica šešira bila u kući na takozvanoj naseobini Velikog Franje u suterenu, a koja je kuća 1923. od strane države pretvorena u Dečiji Dom (Zadužbina Marije Vojnić Tošinice, prim aut. ) i ja sam morao iseliti se i hitno postupati da nađem odgovarajuće prostorije za svoju radionicu, što je bilo potpuno nemoguće, usled oskudice u prostorijama i stanovima, dakle primoran sam bio primiti ponudu Eskomptne i pučke banke u Subotici, prema kojoj sam se ja mogao useliti u „Eržebet“ hotel, koji je Banka za mene uredila i ja sam joj morao plaćati 18% kamate godišnje, što još i danas plaćam…“

Objekat je imao prizemlje, jedan sprat i mansardu. Na tom mestu Rot planira da u preuređenom stanbenom prostoru i novozgrađenom dvorišnom delu, postavi svoju fabriku šešira i uredi stanbene prostorije za sebe i porodicu.

Na osnovu projekta inženjera Đule Valija građevinska dozvola je izdata 1923. a dozvola za stanovanje i upotrebu 1924. godine. Pošto se objekat nalazio u I građevinskom reonu, u kojem po Gradskom građevinskom pravilniku, nisu smele da se podižu nove fabrike, na prvu Rotovu molbu, 1922. godine, za izdavanje dozvole za adaptaciju, odgovoreno je negativno. No, na osnovu moliteljeve žalbe, pošto se utvrdilo da će se u fabrici „prerađivati samo polufabrikati kako to molitelj i danas izvršuje u njegovoj postojećoj fabrici“, izdata mu je tražena dozvola.Tako je na lokaciji u blizini glavne železničke stanice, u pruređenom objektu nastavila da radi i da se razvija ova subotička fabrika, koja je tada bila jedina te vrste u Vojvodini.

Zapošljavala je 180 radnika, 3 trgovačka putnika, koji su robu nudili širom zemlje ( u početku nije bilo izvoza), i 10 činovnika. Kao pogonsku energiju koristila je struju i benzinske motore. Raspolagala je sa 22 elektromotora, ukupne snage 60 KS.

Armin je 1924. godine dobio poresko rešenje da isplati porez na dohodarinu, imovinu i ratne dobitke od 285 797 dinara, na koje je uložio žalbu, navodeći da je ta suma neralno visoka, ali nije uspeo da izdejstvuje njeno smanjivanje.

Fabrika Rot, na karti grada iz 1928.g.

U pogomu u dvospratnoj zgradi su instalirana i dva teretna lifta, sa elektromotornim pogonom. Pogon kapa i kačketa, sa 25 radnika je otvoren 1927. godine. Za taj pogon su uvežene polovne mašine iz Beča i Berlina. Isto tako, iz Beča je stigao i predradnik, stručnjak koji je obučavao domaće radnike na novim mašinama. Bojadisaona je izgrađena 1933. godine, pa je time smanjena potreba za uvozom gotovih tuljaka. Fabrika 1937. godine proizvodi 118 612 komada šešira ali i isto toliko kutija u koje su se oni pakovali i 26 109 kapa. U 1938. godini ima 90 radnika i radi samo sa 30 % kapaciteta, a 1939.- 112 radnika. Kapital je 1939. godine iznosio 2 574 610 dinara. Nadnice radnika su bile u rasponu od 12 do 64 dinara. Uvozila je sirovine, materijale iz inostranstva. Hartiju i lepenku, zatim vunene tuljke iz Italije, polusvilene tkanine iz Austrije, pribor i tkanine iz Čehoslovačke, Švajcarske, Engleske, Belgije, anilinske boje iz Nemačke. Samo za carinu u 1939. godini je platila je 343 679 dinara. Robu je prodavala u zemlji,od toga se samo mali deo, do 5 % se prodavao u Subotici, a osvojila je i tržište u inostranstvu. U fabrici su redovno zapošljavani i strani stručnjaci. Tako 1920. godine, nakon proširenja i modernizacije tvornice, dolazi za poslovođu stranac – čehoslovački državljanin, Konc Zoltan. I u kasnijem periodu se kao poslovođa javlja Čeh Alfred Mahaček „…da upravlja radom običnih radnika.“ Rad fabrike je prekinut septembra 1940. godine

Arminova kćerka – Margita, kao vlasnik i izdavač, prijavila je 1926. godine pokretanje lista „Jugoslovenski klobučar“. Prvi broj nosi datum 30.9.1926. godine. Izlazio je do jula 1927. godine. To je zanimljiv pokušaj da se izdavanjem novina, bolje upozna tržište sa tom vrstom proizvodnje, povežu zainteresovane stranke, i time razvije i unapredi porodični posao – fabrikovanje šešira.

O vlasniku fabrike, subotička „Opšta kreditna banka d.d.“ , sa kojom je poslovao, daje 1927. godine sledeće mišljenje:“Armin je veoma marljiv i vešt stručnjak, poduzeće neprestano lepo napreduje te uživa dobar glas. Roth poseduje stanbenu kuću i tvorničku zgradu sa gradilištem (Đenerala Milojevića 5 ), sve u vrednosti 3,5 – 4 miliona dinara.“ Za njega lično kažu: „Roth je poznat kao bogat, solidan i oprezan trgovac. Kako saznajemo Roth ne potrebuje veresiju ( kredit ).“ Armin Rot je pored toga je posedovao i trgovinu cipela, šešira i pomodne robe „Bally“, u samom centru grada, Karađorđev trg 5. (danas je tu knjižara „Danilo Kiš“) koja je bila registrovana na njegovo ime do 1939. godine. Kao naslednik je ubeležen Arminov zet, Alfred Gonda, trgovac iz Subotice koji je bio oženjen Arminovom kćerkom Margitom. O materijalnom položaju Alfreda i Margite govori i podatak da su 1932. godine dali da se izgradi dvospratna stanbeno poslovna zgrada pored Sinagoge. Porodični karakter vlasničko upravljačke strukture potvrđuje i to što je u upravi fabrike bio zaposlen i Arminov drugi zet, Viktor Grim (Grimm Gyözö). On je rođen u Čurugu 1899. godine. Otac mu je bio Grim Mor (1865-1919), inženjer .Porodica Grim živi u Novom Sadu od 1917. do 1927. godine kada se preseljava u Suboticu, gde će iste godine Viktor i uzeti za ženu Rot Klaru (r. 1907.). Viktor će se ubrzo, od 1931. godine javiti kao suvlasnik, član javnog trgovačkog društva „Rot Armin, tvornica šešira“ gde je i Klara bila zaposlene kao činovnica. Grim Ljiljana, njihova ćerka, rođena je 1930. godine u Suborici. (Ona će se nakon rata zaposliti u gradskom preduzeću „Gvožđar“.). Stanovali su u susedtvu fabrike, u stanu sa adresom Park Kralja Petra 6. Viktor je 1944. godine deportovan, i dospeo je u logor Hildeshajm (Hildesheim) gde je i stradao.

Sa promenom registracije, od inokosne firme u javno trgovačko društvo, 1931. godine, on se, pored Dezidera Rota, javlja i kao suvlasnik i prokurista. Zanimljivo je da su obojica bili članovi subotičkog Rotari kluba gde je Dezider 1936, a Viktor 1937. godine vršio i funkciju sekretara. O položaju i ugledu Armina i Dezidera Rota kao i Viktora Grima, u društvenom i političkom životu Subotice, svedoči i to što su postavljani za gradske većnike. Tako je Armin Rot predložen avgusta 1927. godine od strane Udruženja trgovaca i industrijalaca, u grupi od 30 istaknutih privrednika, na traženje Velikog župana, za popunu Proširenog senata. Viktor Grim je bio u zadnjem predratnom Gradskom veću 1941. godine, kada je takva gradska funkcija znatno izgubila na prestižnosti.

Dezider Rot je bio oženjen ruskinjom Olgom Pjankovom sa kojom je imao sina Andriju (rođen 1922.). U ratu je bio zarobljen i tek početkom 1922. godine se sa suprugom, koju je tamo upoznao, vratio iz zarobljeništva. Stanovao je u porodičnoj kući, ulica Đenerala Milojevića 5, pored koje su bila i fabrička postrojenja. Obavljao je i dužnosti gradskog većnika a bio je i u predsedništvu subotičkog „Udruženja industrijalaca“, od njegovog osnivanja 1932. godine. ( Do tada je postojalo „Udruženje trgovaca i industrijalaca u Subotici“). U 1933. godini Trgovačko Industrijska Komora iz Novog Sada ga je imenovala za člana Reklamacionog odbora u Somboru “ …da u istom zastupam interese naših subotičkih trgovaca i industrijalaca.“ Pomagao je i subotičko skautsko udruženje i izlaženje njihovog lista „Glas sabora“. Po svedočenju aktivistkinje u radničkom pokretu Ete Kizur, koja je dolazila u njegovu kuću kao krojačica, on je davao i sitne priloge ( po 100 dinara) za „Crvenu pomoć“. U 1938. godini se odselio se u Novi Sad i 1940. godine biva brisan kao suvlasnik fabrike. Ali on se nije povukao iz porodičnog posla. U tim zadnjim godinama pre izbijanja rata u zemlji, on samo pokušava da spasi kapital i proizvodnju, gradeći novu fabriku šešira u Jagodini. U 1940. godini, za opremanje već izgrađenog pogona, zgradu sa magacinom, koji je procenjen na 1,2 miliona dinara,dobio je kredit od 1 milion dinara od subotičke „Opšte kreditne banke d.d.“. Kao zalog banka je stavila pod hipoteku njegove nekretnine u Jagodini ali i Subotici; zgradu pogona fabrike sa magacinom, jednospratnu stanbenu zgradu, kao i zalihe robe, koju su činili tuljci od zečije dlake i „znojalice“ za muške šešire, koje su procenjene na 1 milion dinara. Zanimljivo je da su i njegov otac – Armin kao i sestra Margita, februara 1941. godine, dobili od iste banke kredit u visini od 200 000, odnosno 500 000 dinara.

Fabrika u Subotici je 1939. godine prijavila ukupan promet od 6 331 631, i poreska osnovica je bila 225 000 dinara. Nadležne vlasti su pokrenule postupak utvrđivanja verodostojnosti tih podataka, sumnjajući da kroz poslovne knjige nisu iskazani svi prihodi.

Prestanak rada firma je prijavila Sreskom načelstvu, 1940. godine.

Armin Rot i njegova porodica, dobar su primer koji kroz tri generacije pokazuje put razvoja sitnih zanatlija u industrijalce. Započevši u drugoj polovini 19.veka zanat izrade šešira, Julija Rot će time postaviti temelje za modernu fabričku proizvodnju, koju će voditi njen sin Armin i unuk Dezider. Pored toga oni predstavljaju i primer uske povezanosti članova porodice u okvirima jedne privredne delatnosti. Industrijski razvoj Subotice, kako krajem 19. i početkom 20.veka, tako i od ulaska u jugoslovensku državu, dominantno obeležava uloga i aktivnosti Jevreja naa tom polju. Mada nisu činili više od 5% subotičke populacije, oni su bili pokretači, vlasnici ili upravljači 70-80 % svih industrijskih kapaciteta u gradu. Takav odnos je vladao i u tekstilnoj industriji, dok se u proizvodnji šešira javlja samo porodica Rot, koja je bila jedini vlasnik fabrike te struke.

Rat, okupacija, progon Jevreja i uspostavljanje novog društvenog poretka nakon 1945. godine, predstavljaće okolnosti u kojima porodica Rot, kao i ogromna većina pripadnika tog naroda, trpi velike gubitke, kako lične tako i materijalne.

Krajem 1943. godine, Armin biva deportovan u Mađarsku. Marta 1945. godine se vratio iz zarobljeništva sa unukom Terezijom (Gonda). Fabričke prostorije u ulici Generala Milojevića (tada – Tolbuhina), koristila je fabrika cipela „Marika k.d.“ ( koja je osnovana 15.12.1941. godine i uzela u zakup objekat sa postrojenjima. Vlasnici su bili: Vladimir Borošić, Šime Tumbas i Valerija Bakoš. U septembru 1944. fabrika je pretrpela oštećenja od bombardovanja . Bivša Arminova radnja „Bally“ u tom periodu je prodavala zatečene zalihe robe.

Konfiskacijom ( Vp. 1721/1945) fabrika prelazi u svojinu FNRJ. Tokom 1946. godine za obe nekretnine (fabriku i prodavnicu) je pokrenut postupak nacionalizacije i one prelaze u državnu svojinu. Fabrika će u prvo vreme nastaviti da radi pod imenom „Marika, državna fabrika cipela“ da bi 1950. dobila ime „Prva petoljetka“.

„MERKUR“

Henrik Levental (Löwenthal Henrich) je već u svom rodnom mestu, Krsturu, započeo sa trgovačkim poslovima. U Suboticu se doselio novembra 1917. godine „..radi školovanje dece“ Imao je dve kćerke i dva sina. Tu je nastavio da se bavi, barem u prvo vreme, trgovinom tekstila, i sudeći po rezultatima, imao je puno uspeha u tom poslu.

Tako je već dvadesetih godina, porodica Levental imala kuću u ulici Bene Sudarevića (Matije Gupca 11, i radnju u Trumbićevoj ( Petefi Šandora ) 6. Po izveštaju subotičke banke on je „…bogati i uspešni trgovac tekstilnom robom koji ulaže kapital u industriju.“ „Trgovina koja ima vrlo bogato sortirano stovarište sa najskupljim svilenim i vunenim tkaninama u vrednosti od cca 8 000 000 dinara. Godišnji promet se ceni na 30 000 000 dinara. Pasive su nam nepoznate. Imenovani ima jednu kuću u vrednosti od 350 000 dinara.“

Uvozio je raznu tekstilnu robu, pogotovo svilu i krep (Crepe de chine, Crepe georgette, Crepe marocain ). O njegovoj dobroj situiranosti govori i podatak da je 1927. godine bio je jedan od retkih subotičana koji je imao putnički automobil (marke „Fiat“).

Pod imenom „Merkur, tvornica čarapa i pletene robe“, firma je ubeležena 26. 8.1927. godine kao vlasništvo Judite Hauer, rođ. Rosenfeld (Ce VII 382/1927). „Merkur“ je 1927. godine tražio dozvolu boravka za tekstilnog inženjera Hansa Lajtnera (Leitner), austrijanca. On je bio praktično osnivač novog tekstilnog pogona, pošto “ … je sa sobom doneo preko 100 tekstilnih mašina u vrednosti cca 800 000 dinara.“ Zadatak mu je bio nadgleda uspostavljanje i instaliranje mašina, kao i da obuka domaće radne snage.

Prestanak te inokosne firme je ubeležen 1928. godina kada je preuzima Henrik Levental sa sinovima i ponovo registruje pod istim imenom – „Merkur“. Registrovana u registru Ce VII/138/1928 a zatim preneta u registar društvenih firmi Ct XIII 194. Kao vlasnici upisani su pored Henrika i sinovi Ladislav i Aleksandar. Strani, austrijski kapital koji je uložen u ovu firmu, nije se formalno prikazivao, njegovi zastupnici su bili Leventalovi. Ipak, boravak austrijskih državljana i pozicije koje su zauzimali u firmi dovoljno svedoči o tome. Tako se kao direktorica se javlja Ana Kubek, austrijanka.

Proizvodila je pletenu robu, čarape, kupaće kostime, vatelin i tkanine za postave muških odela. „Snabdevena najmodernijim mašinama, zapošljajava 150 radnika, prerađuje 2 -3 vagona vunenog prediva“. Proizvodila je do 12 000 tuceta čarapa i 40 000 komada pulovera. U 1939. godini broj radnika je smanjen i iznosio je 60.

Nalazila se na adresi Daničićev put 10. . U početku, do 1930. godine, registrovana je kao javno trgovačko društvo ( registacija III 21/1932). Kao član se javlja i Hauer Majer (Mayer), dok je prokurista bio Lajoš Bek (Beck) .

Raspolagala je sa 2 000 000 dinara kapitala. Izvozila je i u inostranstvo. Pokušaj zastupnika firme g. Šuranja da sa uzorcima robe uđe na teritoriju Albanije, 1931. godine, osujećen je nizom poteškoća, velikom carinom, itd, pa se on morao vratiti, saznajemo iz izveštaje podnetog Trgovačkoj i industrijskoj komori u Novom Sadu.

Sirovine, vuneno predivo, firma je uvozila iz inostranstva, Nemačke, Belgije, Čehoslovačke, Austrije i Švajcarske, a dugmad iz Austrije.

U godinama pred rat otežano je snabdevanje sirovinama, pa tako i „Merkur“ oktobra 1940. godine radi samo sa 20-25 radnika, umesto 80, i ima smanjenu proizvodnju.

Nakon pogibije Henrika Leventala, u Aušvicu 1944. godine i njegove supruge, u Subotici, iste godine, a sa dolaskom novih vlasti, 1946. godine, kao naslednici figuriraju deca osnivača Vladislav i Henrik i dve kćerke. Oni 1948. godine uzimaju izraelsko državljanstvo, a nekretnine na njihovom imenu padaju pod udar zakona o nacionalizaciji imovine stranaca.

Fabrička postrojenja su 1948. godine preneta u Zemun.

„NONNENBERG & SCHODERE, tvornica traka i čipaka d.d.“

Ministar trgovine i industrije odobrio je 12.10.1929. godine svojim rešenjem br. II 29197 osnivanje novog akcionarskog društva u Subotici.Preduzeće je osnovano na osnivačkom zboru u Subotici 19.10.1929. godine.( Održan je u prostorijama „Opšte privredne banke d.d.“) Kao cilj je navedeno: proizvodnja traka, čipaka i ostale tekstilne robe i prodaja istih. (Ubeleženo je u registar Ct X 104) Proizvodi te vrste su do tada bili uvoženi iz inostranstva. „Kao osnivač sudeluje i firma „Nonnenberg & Schodere“ jedna od najpoznatijih fabrika traka i čipaka u Nemačkoj, koja će svoje decenijama stečeno iskustvo staviti našoj fabrici na raspoloženje i već time joj osigurati prosperitet.“

Osnivački kapital je iznosio 2 000 000 dinara podeljen na 2 000 akcija nominalne vrednosti 1 000 dinara. Osnivači su uplatili samo 15% nominalne vrednosti akcija, a ostatak su morali da uplate do 31.1.1930. godine.

Osnivači deoničarskog društva, njih 19, su bili, kako se to vidi iz spiska :

“1. Radivoj Miladinović, sa 75 advokat, kraljevski javni beležnik,

2. Borivoj Miladinović, sa 75 deonica

3. Stevan Prodanović, direktor banke, sa 25 deonica (51 godina, sa stanom Kralja Petra

Park 10 )

4 i 5. Arpad Hiter (Hütter), sa 200 (39 godina, sa stanom u ulici Bene

Sudarevića, lično i kao opunomoćenik firme „Rosinger-Rippner“ iz Beča, koja ima 135 deonica

6. dr Edmund Silaši, sa 50 advokat, ( 45 godina, stanuje u Badalićevoj ulici 2 )

7. Kiš Lajčo, veleposednik, predsednik Upravnog odbora Opšte kreditne banke d.d., sa 50 deonica ( 70 godina, stan u Trumbićevoj ulici 13 ),

8. Opšta privredna banka d.d., koju zastupaju dr Bondi i dr Miladinović, sa 180 deonica.

9. Firma iz Bremena (Nemačka) „Nonnenberg & Schodere“, sa 565 deonica

10. Emil Lakebuš (Lakebusch ) iz Bremena sa 200 deonica

11. Mirko Hiter (Hütter) sa 50

12. Đula Hiter ( Gyula Hütter) sa 55

13. Galamboš Franja, advokat iz St. Bečeja, sa 120

14. Vaš Arpad, trgovac iz Subotice, sa 50

15. Pavle Vadas (Vadász Pál) , inženjer iz Subotice, sa 50

16. Franjo Hermec, sa 25

17. dr Miloš Pavlović sa 25

19. dr Aleksandar Ljubibratić sa 35 „

Borivoj Miladinović Stevan Prodanović Aleksandar Suvajdžić

Time je formalno zadovoljen zahtev da većinski kapital ne bude u rukama stranaca, i zbog toga su osnivači u izveštaju Ministarstvu industrije i mogli da navedu: „Više od 50 % osnovnog kapitala beleže naši podanici, tako da će većina deonica biti u rukama podanika naše države.“

Na osnivačkoj skupštini izabran je i Upravni odbor od 6 članova u koji su ušli: Borivoj i Radivoj Miladinović, Vilim (Vilhelm) Nonenberg iz Bremena, Johan Ripner (Rippner ) iz Beča, Arpad Hiter , Edmund Silaši. U 1933. godini u Upravni odbor ulaze dr Đorđe Bondi (Bondy) i Vilim Šodere, a u 1934. – Ernest Nonenberg, u 1939. – Aleksandar Suvajdžić i Boško Nikolić. Na mestu direktora nalazio se Vilim Nonenberg.

Fabrička postrojenja su se nalazila u ulici Oslobođenja br. 71. Objekat je proširen dogradnjom sprata tokom 1937. godine.

Sirovine su nabavljane u inostranstvu; pamučno predivo iz Nemačke i Austrije, veštačka svila iz Italije i Nemačke, prirodna svila i materijal za „apretiranje“ iz Nemačke,

Godine 1938. fabrika ima 103 zaposlena radnika, od toga 4 nemačka državljana, a 1939. – 96 domaćih i 4 strana. Pored stranih radnika i domaći radnici i službenici su bili upućivani na školovanje i usavršavanje u Nemačku ( Barmen, Bremen?).

U 1940. godini ima 64 stručna radnika, 2 majstora u odeljenju za izradu čipaka, 1 majstora u odeljenju za izradu traka, 2 bravara, 1 stolara, 2 stručna radnika za izradu čipaka, 1 stručnog radnika za izradu lastiša, 3 stručna radnika za izradu traka, 19 tekstilnih radnika i 8 radnica, 25 radnika za namotavanje prediva; i 4 šegrta.

Spisak zaposlenog stručnog osoblja, 1940.g.

Promet od 1.9. do 25.11.1938. godine je iznosio 1 840 000 dinara, a u istom periodu naredne, 1939. godine, – 1 290 000 dinara. Firma je 1940. godine kupila od grada nekretninu, zgradu od 300 m kv. u cilju proširivanja pogona. Po izveštaju Načelstva, te godine su jugoslovenski državljani držali većinski paket akcija; 1026 od ukupno 2000.

U 1945. godini preduzeće je prvo došlo pod „Upravu narodnih dobara“ a zatim 1946. godine, preduzeće je kao imovina nemačkih državljana -konfiskovano. Nastaviće da radi pod imenom „Mladost, tvornica traka i zavesa“.

„FAKO D.D.“

Osnivanje ovog deoničkog društva je vezano za ime braće Hiter (Hütter), Arpada (Árpád) , Mirka (Imré) i Đule (Gyula). Arpad u Suboticu dolazi 1902.godine kao dvanaestogodišnji dečak. Rođen je 1890. godine u Heveškoj županiju u mestu Pustavisnek (Pusztavisznek) od majke Etele Klajn (Klein) i oca Kalmana. Po narodnost je Jevrej.

Kao šegrt radio je kod trgovca Geze Klajna (Klein, zatim nakon promene prezimena – Komor Géza), oslobađa se i nastavlja da radi kao trgovački putnik. Od 1915. do 1918. godine je bio u 6. pešačkoj honvedskoj regimenti. Odmah po dolasku iz vojske, maja 1918. godine ulazi u trgovačku firmu svog tasta Rokenštajna, da bi iste godine otvario i sopstvenu trgovačku radnju.

Očiglednom greškom, Senat 1920. godine, donosi odluku o njegovom proterivanju, koja je nakon njegove žalbe povučna. Početkom 1921. godine kupuje kuću u ulici Bene Sudarevića 4 (danas Matije Gupca) tzv. „Zálogház“. Kuću je kupio od Vere Mačković. Grad je u dvorišnoj zgradi pored glavnog objekta. od 1914. godine uzimao pod zakup prostorije koje je koristilo zabavište. Novi vlasnik je odmah pokrenuo postupak za prekid zakupnog ugovora, pošto navodi da su te prostorije „vrlo važne za trgovinu“, ali je zabavište ostalo u njima sve do 1925. godine. Sprat na na tom objektu, podigao je 1922. godine kao i ekonomske zgrade i stanove u dvorištu.

Arpad Hiter (Hütter Árpád) Memorandum Hiterove trgovačke firme, 1928.g.

Radio je kao trgovac „kratkom robom“, zajedno sa braćom, Đulom i Mirkom . Braća su imala zajedničku firmu, koja se nalazila se u ulici Bene Sudarevića 4, gde su braća i stanovala, sa još jednom prodavnicom u u Štosovoj ulici 11 , koja je registrovana u sudskom registru Ce VI 86.51. Bavili su se i veleprodajom „kratke robe“. Godine 1923. obrtni kapital im je procenjen na 1 500 000 dinara, a zalihe robe na 2 000 000 dinara. Arpad će od 1926. godine biti u nekoliko navrata postavljan i za člana Priširenog Senata. Važio je za solidno situiranog trgovca. Idući poslovni potezi braće Hiter, kada svoj kapital uz učešće stranih investitora, plasiraju u industrijsku proizvodnju čarapa, govore o njihovoj dobroj informisanosti, poznavanju uslova koji su tada vladali na tržištu i spremnosti i sposobnosti da tu vladajuću konjukturu za tom vrstom proizvoda iskoriste.

Arpad Hiter je 23.11.1926. godine, dobio dozvolu za gradnju novih i rušenje starih objekata na mestu starog „Kohan“ (Kohán) mlina (Oslobođenja 85). Kupovinu te nekretnine je obavio za cenu je od 420 000 dinara. Maja 1927. godine je završena i gradnja novih objekata. Sav mašinski pogon, kompletna fabrička instalacija, kupljena je od firme „Anton Köbke, Göppersdorf“. Za nju je Arpad Hiter dobio pravo bezcarinskog uvoza. Sam uvoz, odnosno problemi sa carinjenjem, koje je vršila Carinarnica u Subotici, naterali su Hitera da uputi subotičkom „Lloydy“ jednu žalbu na njen rad. U toj žalbi iznosi da je ona: „…pokazala nemarnost, nebrižljivost oko carinjena robe, i prema pojedinim strankama otvoreno izražavajući odvratnost, te time nanosi sve veće štete, direktno taksiranjem i indirektno,dugom manipulacijom robe kao i neizvršavanjem Carinarnici predatih molba.“

Preduzeće je započelo rad 4.1.1927. godine kao komanditno društvo, „Fako, Arpad Hüter i drugovi“. Unutrašnji član je bio Arpad Hiter, a 5 spoljašnjih članova, predstavnici stranog kapitala, koje je predstavljao Fridrih Anton Kobke (Köbke). Kapital je iznoosio 3 miliona dinara. U društvu su domaći državljani imali 53,2% a stranci 46,8% kapitala.

Proizvodnju je organizovao poverenik bečke firme „Eisler, Kardos, Rosinger i Rippner“ Valter Bahrih (Walter Bachrich. Rođen 1894. u Beču, po narodnosti Jevrej ), koji je u prvo vreme i vršio funkciju direktora.

Ubrzo, 10.03.1928. godine, održava se osnivački zbor deoničkog drušva Fako, gde se kao cilj novog društva postavlja: „preuzimanje radnje firme „Fako k.d.“ i proizvodnja čarapa, trikotaže i ostale tkane i pletene robe te prodaja istih“. Time je osnovano deoničko društvo „Fako, jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže d.d.“. Osnivački kapital je iznosio 3 miliona dinara, podeljenih u 3 000 akcija. Poslovni direktor je bio Oto Turk ( Otto Tűrk ) a njegov zamenik Arpad Hiter.

Radnici Fako-a, 1927. g.

Krajem 1928. godine, društvo je od supruge Kladek Stevana kupilo, za cenu od 170 000 dinara i susednu nekretninu, sa adresom Oslobođenja 87.

Zbog problema sa snabdevanjem električnom energijom instalirana je i sopstvena centrala, čime je snižena cena produkcije. To je zapravo bio „Severov“ generator od 70 KW, 220 v, 200 ampera, koga je pokretala parna mašina od 150 KS.

Proširenje, dogradnja radionice za izradu čarapa i farbarnice izvršeno je u 1931. godini, kada je i otpočeo rad u njoj.

U početku rada zaposleno je i 20 stranih stručnih radnika uz 101 domaćeg. Ubrzo se povećava broj domaće radne snage, zapošljavanjem većeg broja radnica. Radilo se u dve smene. Prvo su se proizvodile isključivo pamučne „cotton“ čarape, čime je zamenjen uvoz tog artikla, koji se do tada i nije proizvodio u Jugoslaviji, ali se uskoro, 1929. godine, kreće i sa izradom svilenih čarapa. „Cotton“ čarape su bile proizvod koji je pretežno kupovao imućniji stalež. Inostrane fabrike su bile konkurentne sa tim artiklom na domaćem tržištu zbog malih carinskih stopa. „U interesu je države da se uvoz čarapa po mogućnosti ograniči, a to tim pre, što naše „cotton“ čarape imaju isti kvalitet, kao i one iz inostranstva. Inostranstvo ima samo tu prednost, što usled carinskih stavova može svoju robu prodati jeftinije.“ pisala je Uprava firme „Udruženju industrijalaca“. Gradske vlasti su pomagale fabrici oprostom gradskog prireza za 15 godina i smanjivanjem za 40% trošarinskih troškova.

Problem zapošljavanja stranih stručnjaka, odnosno dobijanja radnih dozvola za takve koji su obučeni u rukovanju modernim mašinama, prisutan je i kod ove fabrike, kao što saznajemo iz prepiske 1931. godine sa Trgovačko industrijskom i zanatskom Komorom u Novom Sadu. U ovom slučaju radi se o tome da „Fako“ nije uspeo da dobije dozvole za dva nemačka državljana, stručnjaka za „Richter“ mašine.

Radnice Fako-a, 1930.g.

„Zbog velike konkurencije u tekstilnoj industriji bili smo primorani da povećamo odnosno proširimo našu strojnu mrežu sa najmodernijim i praktičnim strojevima i to sistema „Richter“, kako bi zamogli i dalje racionalizirati našu fabriku, pošto je to jedini način, da izdržimo borbu sa velikom inostranom konkurencijom. Mi smo za te mašine investirali nekoliko milijona te moramo sada istima pokloniti največu pažnju, da se iste putem nestručnog rukovanja ne ruiniraju. Zbog toga su nam za sada potrebni odprilike 10 stručni, specijalno na Richterovim strojevima izučeni majstori, kako bi zamogli posle pri radu i nadaljnih 100 radnika naših podanika uposliti. Pošto nismo bili u stanju, takve stručne majstore – naše podanike pronaći, smo primorani, inostrane usavršene stručne majstore sa velikom praksom iz to iz Nemačke angažirati. Kako nam je poznato, ne poseduje ovde

nijedna fabrika Richterove kotonmašine, tako da je sasvim isključeno, da prema informacijama Radničke komore u Novom sadu, za ovaj posao ima bezposlenih radnika.“

Spisak akcionara Fako d.d. 1933. godine

Na redovnoj godišnjoj skupštini akcionara 1933. godine bili su prisutni sledeći akcionari: dr Radivoj Miladinović lično i kao opunomoćenik svoga brata Borivoja, sa 713 akcija, Hiter Arpad (i kao opunomoćenik dr Pavlović Miloša ) sa 808 , Jakob Ripner (Rippner) ( i kao opunomoćenik Armina Rosingera, iz Beča ) sa 806, dr Edmund Silaši sa 187, Arpad Vaš Arpad ( i kao opunomoćenik Julija Hitera sa 156), inž. Pavle Vadas sa 100 i Mirko Hiter sa 100 akcija. To je činilo 2 870 akcija, koje su bile deponovane kod „Opšte privredne banke d.d.“ iz Subotice.

Broj radnika je oscilirao. U 1935. godini je ih je bilo 200. Jula te godine, 180 radnika stupa u štrajk, zbog smanjivanja nadnica, do kojeg je došlo usled smanjivanja naručbi i velikih zaliha neprodate robe, ali radnici nisu uspeli u svojim zahtevima. Krajem te godine bilo je zaposleno 9 službenika, 3 tehničara ( od toga 2 stranca), 3 bravara, 1 stolar, 22 stručna radnika, 53 nekvalifikovana radnika i 111 radnica. Mesečna plata radnice, u 1936.godini, se kretala od 240 do 389 dinara.

Hipeprodukcija zahvata tržište 1935/36 godine, mada je u zemlji postojao kartel sa 4 fabrike. „Fako“ se žalio na postojeći sistem kliringa, koji je slabo je funkcionisao i otežavao poslovanje, kao na primer sa Čehoslovačkom, gde je „Fako“ dosta izvozio. Uprava je, pored toga, predlagala i zabranu uvoza novih i starih mašina iz inostranstva u periodu od 5 godina. Nadležna Ministarstva nisu donela takvu odluku. U 1936. godini stepen iskorištenosti kapaciteta fabrike je bio 70%. Uprava je 1937. godine, u Čehoslovačkoj kupila još jedan pogon „cotton“ mašina za izradu muških čarapa.

Sirovine, „flor“ predivo, uvozila je pretežno iz Engleske i delom iz Čehoslovačke.

Akcionari, dr Radivoj i dr Borivoj Miladinović prodaju svoje akcije 1937. godine, a njihovi novi vlasnici postaju Bela Frank, Viktor Gros, dr Žarko Steafanović, Stanko Lazić.

O položaju fabrike svedoči i tekst u lokalnom listu „Nepszava“ 1939. godine: „Nesumnjivo je da je najzdravije preduzeće u Subotici fabrika „Fako d.d.“ čija glavnica iznosi više miliona. Njene čarape i uopšte pletene proizvode bezbrojni trgovački putnici raznose po čitavoj zemlji i jedva da ima u Jugoslaviji trgovine kratkom robom gde ovi artikli nisu poznati.“

U 1938. godini ima 430 zaposlenih, od toga dva Nemca i jednog Čehoslovaka. Naredne, 1939. godine, ima 500 radnika, mahom ženske radne snage iz najsiromašnijeg staleža.

Još jedno proširenje proizvodnog programa je izvršeno 1938. godine, kada je započela sa radom „radnja za proizvodnju pribora za čarape, industrijskog obima“. Ona se bavila izradom kopči za držanje čarapa, flora za „štopovanje čarapa“ i praška za pranje finog rublja „Fakopan“.

Mada se 1940. godina osećala oskudica u pamučnom predivu, firma je pred sam rat nabavila 2 mašine iz Nemačke. Mašine su bile proizvod nemačke firme „Einsiedel Maschinenfabriks A.G.“.Planirano je da se smeste u nove radionice. Komisijski pregled objekta je zakazan za 8.3.1941. godine.

Spisak akcionara koji su prisustvovali poslednjoj skupštini 5.11.1940. godine:

Ime i prezime Državljanstvo Mesto Narodnost Broj akcija sa kojima raspolaže

stanovanja _____________________________________________________________________

dr Žarko Stefanović jugosl. Novi Sad srbin 330 kom.

Stanko Lazić jugosl. Novi Sad srbin 486 kom.

Živorad Bogdanović jugosl. Novi Sad srbin 10 kom.

Arpad HÏtter jugosl. Subotica jevrej 550 kom.

Oskar Spreitzer jugosl. Novi Sad nemac 1234 kom.

dr Bondy Đorđe jugosl. Subotica jevrej 80 kom.

dr Edmund Silaši jugosl. Subotica mađar 100 kom.

_________

2710 kom.

Spisak akcionara, 5.11.1940.g.

Izveštaj KBU od 16.11.1940. godine svedoči o promenama vlasničke strukture do koje je došlo pod resstriktivnim zakonima koji su tretirali jevrejsko vlasnoštvo. „Primećujemo, da je 75 % celokupnih akcija u rukama Opšte privredne banke d.d. iz Subotice i Penzione blagajne činovnika i podbornika Opšte privredne banke d.d, u pola- pola dela, a ostalih 25% akcija je u rukama g. Jakob Rippner, Subotica,Hűtter Arpad, Subotica, i dr Szilasi Ödöna, Subotica.“ To je bio iznuđeni pokušaj da akcionari Jevereji, ne izgube potpunu kontrolu nad fabrikom. Kao upravnik preduzeća tada se javlja Koloman Perčić .

Po nalazima novih vlasti 1946. godine, na dan 6.4.1941. godine akcije su imali: Opšta privredna banka d.d. – 2 250 komada, Jakov Ripner – 321, Arpad Hiter – 239 i dr Edmund Silaši – 30, ukupno 2 840.

„Fako d.d.“ je radio i tokom rata pod imenom „Köttötáru és harisnya ipar rt.”. Deonice je prekupila i preuzela firma „Cocran Jozsef“ iz Hodmezervašarhelja. Prebacili su sedište firme ( „Kötöttáru és harsnyaipari r.t.“) u Budimpeštu. Pošto su imali obezbeđeno snabdevanje sirovinama, radili su punim kapacitetima. Zapošljavali su do 600 radnica. Za vlasnike te firme, rečeno je da su po slomu Mađarske izbegli u Švajcarsku a već neposredno pre toga jedan pogon, odeljenje trikotaže, preneli u Hodmezervašarahelj. Od 1945. godine preduzeće je pod Upravom narodnih dobara, da bi 14.1.1946. godine sudskom odlukom Vp.1728 bilo preneto u korist države.U registrima je 30.12.1946. godine bilo ubeleženo i novo ime fabrike – „La Passionarija“.

Arpad Hiter, preživevši rat, dočekaće da vidi kako mu nove vlasti oduzimaju imanje, nekretnine, kuću, fabriku. Sa većinom drugih subotičkih Jevreja, da bi dobio pasoš, odriče se 1948. jugoslovenskog državljanstva i odlazi u Palestinu (Izrael).

Pročelje i dvorište fabrike Fako, 1945.g.

Izveštaj Gradskom NO o preduzeću Fako, 1946.g.

„MEKKA, predionica i tkaonica istočnih tepiha,d.d.“

Osnivač ovog preduzeća je bio Aleksandar Ingus (Sándor Ingusz) . Zanimljivo je da je i njegov otac Lipot Ingus (Leopolod Ingusz) po dolasku u Suboticu krenuo u preduzetničke vode, ali sa slabim uspehom. Tek će sin sa svojim industrijskim pogonom – tkaonicom, postati uspešan i cenjen fabrikant.

Lipot sa suprugom dolazi u Suboticu 1915. godine i ubrzo postaje vlasnik kuće u VII krugu, ErdÎs ulica 68 ( od 1922. Jugovićeva 20). Njihov sin se tada već nalazio u gradu.

U 1920. godini Lipot je sa Mirkom Halbrorom (Imre Halbrhor) i Aleksandrom Frenkelom upisan kao osnivač „Prve tvornice salama“.

Međutim, gradske vlasti su donele odluku o njegovom izgonu, jer se u Suboticu naselio za vreme rata – 1915. godine. Ratni doseljenici morali su da napuste grad, mada je većina ulagala žalbe Ministarstvu socijalne politike i dobijala dozvole za boravak u gradu.Tako je i ova porodica izdejstvovala dozvolu nastanjivanja u Subotici.

Predionica pod imenom „Mekka, predionica i tkaonica istočnih tepiha“ registrovana je 1924. godinne kada je i započela sa radom. Protokolacija je izvršena kod gradske obrtne vlasti pod brojem F 26/1924, a obrtnica je upisana u sudki registar Ce VII ?. Kao vlasnici navedeni su Aleksandar Ingus sa suprugom Margitom Goldštajn (Goldstein).

U dvorištu na adresi Aleksandrova 9 (danas B. Kidriča) tako će biti zaživeti pogon, radionica, koja će se baviti proizvodnjom – u početku samo tepiha, staza i sličnog, da bi kasnije prešla i na fabrikovanje vrlo specifičnih izrađevina tekstilne struke – vunenih mazalica za lokomotive.

Aleksandar Ingus Situacioni plan Tkaonice tepiha Mekka

Tada su bile instalirane eledeće mašine: „1 Vulc mašina, 1 Pelc mašina, 1 mašina za prešnicu sa 54 špindla, 1 Wolf mašina“ a kao pogon je služio elektromotor od 2 KS.

Prosperitet firme doći će tek početkom tridesetih godina, nakon preseljenja u Kumičićevu ulicu 25,27, u kuću koja je kupljena od udove Međanski . Ona će biti preuređena, za potrebe proizvodnje i biće instaliran još bogatiji mašinski park nego u dvorišnoj radionici u Aleksandrovoj ulici.

U tom periodu proizvodni program se sastojao od tepiha ( od 60 do 600 cm širina), tepiha tzv. „laufer“ ( širina 70-120 cm), rukom tkanih tepiha od kudelje i vune tzv. „persijskih“ ( 60-300 cm širine), ćebadi ( širine 140 cm ), muškog štofa ( 140 cm) i prediva od vune, odnosno mazalica za lokomotive za potrebe železnice. I ova firma je nastojala da se ne vodi kao industrija, odnosno da ne plaća relativno veliku članarinu subotičkom Povereništvu Udruženja industrijalaca. Tako je dug za neuplaćenu članarinu, koji je početkom 1933. godine iznosio 2 430 dinara, naplaćen zaplenom stvari iz fabrike, koje su potom prodate na licitaciji.

U narednom periodu beleži izuzetno dobu uposlenost. O tome svedoči izveštaj Udruženja industrijalaca iz 1936. godine o iskorištenosti kapaciteta, koji su u periodu 1934-1936. godine bili iskorišteni sa 100%.

Godine 1937.je preneta u registar društvenih firmi (CT XII 164) i registrovana kao deoničko društvo. Najviše akcija držali su članovi porodice Ingus.

Radila je poslove za Državne železnice. Izrađivala je vunene jastučiće za mazalice vagona, koje ni jedna druga fabrika u zemlji nije pravila. Time, praktično nije imala konkurenciju na licitacijama za snabdevača Državnih železnica mazalicama. Ponuda za izradu 80 000 mazalica, na licitaciji 1929. godine bila je 1 milion dinara.

Memorandum firme

U sklopu preduzeća postojale su sledeće celine: predionica, mehanička tkaonica, sa 4 mašinska razboja, farbarnica sa 4 kotla, koja je proširena u 1938. godini, kada se povećava i broj radnika, ručna tkaonica sa 44 razboja. Pokretačku snagu obezbeđivalo je 10 elelktro motora, ukupne snage 24 KS. Sirovine nabavlja i u inostranstvu. Anilinske boje su kupovane u Nemačkoj, vuna je nabavljana iz Makedonije i Vojvodine. Broj zaposlenih se u 1939. godini kretao od 100 do 120.

O pokušajima osvajanja novih tržišta govori i to što je firma 1939. godine učestvovala i na jednoj izložbi u Njujorku.

Proširenje objakta radionice Kumičićeva 25-27 ( koji se nalazio na uglu Kumičićeve i ulice Paje Kujundžića) je izvršeno 1937. godine.

Fabrika je radila i tokom rata, sa 40-60 radnica. Kao suvlasnik, akcionar sa 50% akcija, tada se javlja segedinski stanovnik dr Mihalj Nađ (Nagy Mihaly).

Nakon rata, sinovi Aleksandra, Đorđe (Gyula) i Petar (Lipot), januara 1946. godine molili su ali naravno bezuspešno, povratak fabrike njima kao naslednicima, pošto se njihovi roditelji, Aleksandar i Margita, nisu vratili iz deportacije . Đorđe će 1946. godine biti i zaposlen u fabrici kao tekstilni inženjer. Na osnovu odluke Sreskog Narodnog suda Vp. 800/1946, izvršena je konfiskacija fabrike ( tada je upisana adresa Paje Kujundžića 82) u korist države, koja će se od 1950. voditi pod imenom „Jovan Mikić, fabrika tepiha i vunenih mazalica“.

Đorđe Ingus se nakon toga iselio iz zemlje da bi preko Izraela dospeo u

Dominikansku Republiku „…gde je preneo bogato porodično iskustvo tekstilnih proizvođača“.

„ADIN, prva jugoslovenska tvornica končanih dugmadi,k.d.“

Registrovana je 1928. godine u formi komanditnog društva (Ct X 93). Nalazila se u ulici Skotus Viatora ( Prvomajska) 12. Unutrašnji član je bio Salamon (Šulem) Gingold a spoljni, budimpeštanski stanovnik, trgovac Adolf Vider (Wieder ).

„Ovo preduzeće proizvodi raznu končanu dugmad odličnog kvaliteta. Uposluje oko 20 radnika i nameštenika. Pogonska snaga je jačine 2,5, KS. Godišnji kapacitet iznosi 20 000 grosa končanih dugmadi.“ U 1935. godini zapošljava 35 radnika. Kapital je iznosio 100 000 dinara. Kao vlasnik se tada javlja Salamonov sin – Dragutin.

Ova firma je radila samo 5 dana u nedelji, pošto je uz nedelju i subota

( zbog vlasnika Jevreja ) bila neradni dan. Nadležne vlasti su 1938. godine tražile objašnjenje zašto radnici dobijaju manje nedeljne isplate od zagarantovanih kolektivnim ugovorima,samo od 60 do 80 dinara, a uprava je dala odgovor da se ne radi 6 nego samo 5 dana nedeljno.

U 1939. godine firma je obustavljena, a 1940. i brisana iz registra.

„FABRIKA TRIKOTAŽE, OPŠTE KREDITNE BANKE“

„Opšta kreditna banka d.d.“ osnovala je 1924. godine svoju fabriku trikotaže u ulici Nikole Kujundžića 6. u zgradi Aladara Lehnera.

„Izdržavaju sopstvenoj režiji u Subotici, Nikole Kujundžića ulica tvornicu za izradu na veliko trikotaže, zimskog donjeg rublja, kupališnih kaputa i dresova, kao i dečijih haljina, koji konkuriraju kako u kvalitetu tako i u cenama sličnim inozemnim produktima“ glasila je reklamna poruka ove Banke u publikaciji Industrija Vojvodine. Pogon je bio opremljen električnim mašinama za šivenje.

„HYGIEA“

Antun Petreš je od 1922. godine imao registrovanu firmu za izradu zavojnog materijala i vate „Hygiea“. Kao suvlasnik se 1923. godine javlja i Herman Kemenj (Kemeny). Petreš je 1923. godine izgradio zgradu na Palićkom putu (k.č.7724/1) u kojoj je bila smeštena radionica.

U gradu su postojale još i neke manje radionice i filijale ove struke.

Albert Engler je 1935. godine osnovao radionicu „Prva subotička industrijska izrada ženskog i muškog rublja“. Adresa joj je bila Paje Kujundžića 23. Kapital je iznosio 100 000 dinara. Zaposleno je bilo 14-16 nekvalifikovanih radnica i 1 stručni poslovođa. Tokom 1936. godine su proizveli 28 000 košulja i 8 500 gaća, što je iznosilo 212 500 dinara vrednosti na tržištu. Tekstilni materijal je uvozio iz Čehoslovačke i Engleske. Naredne, 1937. godine firma je obustavljena.

Tekstina fabrika „Moravija a.d.“ iz Beograda imala je 1924. godine svoju filijalu u Aleksandrovoj ulici br. 13 ( U zgradi bivše peparandije. Izdata joj je na godinu dana za cenu od 15 000 dinara. ).

Od 1928. do 1930. godine u Subotici je radila filijala firme „Zwicky & Comp. Walliesallen“. Kao vlasnici su ubeleženi strani državljani: Ernst Cviki (Zwicky) i Karl Cviki – „tvorničari šivaćih svila“ ( Ct X 51 ). Bavila se predenjem i farbanjem svile. Adresa je bila Trg Fra Jese 6.

Od 1932.godine radila je i filijala ćuprijske firme „Teokarević i komp, industrija vunenih tkanina.“ To je bile trgovačka radnja.

Pored ovih industrijskih pogona, u Subotici se zadržao veliki broj zantlija – krojača. Njih 26, osnovali su 1921. godine zadrugu – „Proizvođačku zadrugu krojačkih radenika“ ( Ct VIII 39 ). Uložili su 100 000 kruna u česticama po 1000 k.

U imeniku zanatlija po strukama, subotičkog Udruženja zanatlija, za period 1918-1941, ubeleženo je 202 krojača, 92 ženska krojača. Samo su retki od njih uspeli da se materijalno izdignu, poput muškog krojača i trgovca konfekcijom Salamona Sonenberga (Sonnenberg), koji je pod svojim imenom imao firmu („Salamon Sonenberg“). Osnovana je još 1884. godine od strane Salamona da bi je njegovi sinovi Armin i Bela nastavili voditi nakon očeve smrti 1917. godine. Nalazila se na Karađorđevom trgu (Trg Republike). Zalihe robe su 1926. procenjene na 2,5 miliona dinara.

U 4 subotičke tekstilne fabrike „Fako d.d.“, „Merkur“, „Meka d.d.“, „Nonnenberg & Schodere d.d.“, 1932. godine bilo je zaposleno 414 radnika. Od toga je kvalifikovanih radnika bilo samo – 27, dok se preovlađivali nekvalifikovani kojih je bilo – 387. Od ukupnog broja kao domaći radnici ( jugoslovenski državljani) su ubeleženi – 401, a stranaca je bilo – 13.

O položaju radnika svedoči i sledeći izveštaj: „U Subotici ima više tekstilnih preduzeća, sem u jednom gde se radi samo 8 časova, u svima ostalima radi se po 10-12 časova dnevno, bez ikakvih nadoplataka za prekovremeni rad.“

REZIME

U okvirima uspostavljene jugoslovenske državne zajednice, tekstilna industrija je

spadala u red novih industrijskih grana. Brzo i uspešno se razvijala u čitavoj Vojvodini, pa tako i u Subotici. Obezbeđivala je snabdevanje stanovništva odećom, što je nakon ishrane elementarna potreba. Na nivou države, carinska politika je omogućavala jeftin uvoz sirovina, pamučnih i lanenih prediva i time smanjivala uvoz gotove robe, stimulišući stvaranje fabrika u zemlji, zapošljavanje relativno velikog broja domaće radne snage. Uz nastavak rada manjih pogona, koji su postojali 1918. godine, prave industrijske fabrike u ovoj grupi osnivaju se tek nakon rata većinom uz učešće stranog kapitala i tehnologije. To govori o postojanju konjukture za tom vrstom proizvoda u zemlji, pa tako i Subotici.

U okviru ove grupe razlikujemo nekoliko podgrupa, na pr. firme koje su se bavile preradom kudelje i izradom kanapa i užarije, a gde se svrstavaju sledeće subotičke firme -„Weitzenfeld d.d.“, koja je izrađivala konjske pokrivače, sve vrste džakova, užarske proizvode i sličnu robu, užarska radionica “Herman i Hajduška”, zatim tkaonice i firme koje izrađuju konfekciju i trikotažu – radionica Lajče Montaliona koje je izrađivala laneni damst, peškire, čaršave, ubruse kao i fino laneno platno, “Đeno Beck trikotaža” koja se bavila izradom pletenih stvari, pulovera, čarapa, “Fabrika trikotaže, Opšte Kreditne banke d.d.” koja je u asortimanu trikotaže, imala zimsko donje rublje, kupaće kostime, kao i dečije haljine, “Konfekcija odela Kramer i drug” (osnovana još 1868.) koja se bavila izradom uniformi i kapa, za razne „korporacije“ i redarstvo, vatrogasce, železničare itd., fabrika kapa i šešira “Armin Roth, tvornica šešira”. Porodica Rot, prešavši put od male manufakturne radionice, do moderno opremljene fabrike za izradu šešira, obeležila svojim proizvodima tržište te vrste modne robe u gradu ali i u čitavoj zemlji. U firmi „Merkur, tvornica čarapa i pletene robe“, koja je proizvodila pletenu robu, čarape, kupaće kostime, vatelin i tkanine za postave muških odela, bio je uključen i strani kapital. Još značajnije učešće stanog kapitala i tehnologije je bilo u firmama u obliku deoničarskih društava – “Nonnenberg & Schodere, tvornica traka i čipaka d.d.“ kao i „Fako, jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže d.d.“. Ova dva preduzeća prednjačila su po obimu proizvodnje kao i po broju zaposlenih radnika. Predionica pod imenom „Mekka, predionica i tkaonica istočnih tepiha“ pored proizvodnog asortimana raznih tepiha bavila se izradom prediva od vune, odnosno mazalica za lokomotive za potrebe Državnih železnica. Izradom raznih končanih dugmadi bavilo se preduzeće „Adin, prva jugoslovenska tvornica končanih dugmadi, k.d.“. Pored još nekoliko manjih proizvodnih pogona, ta su preduzeća činila okosnicu ove industrijske grupe.

GRADSKA PREDUZEĆA

Grad Subotica je bio osnivač sledećih privrednih subjekata:

 „GRADSKA PLINARA“

Ona je osnovana  1890. godine, kada je i  započeto  sa  polaganje gasovodne mreže. Koncesija za nju  je izdata  još 1888.  godine.  Sa radom  je otpočela 1891. godine. Adresa njenih pogona (u međuratnom periodu) je glasila Put Oslobođenja 75 (danas  Marksov  put), (na uglu sa Lošinjskom ulicom).

U prvo vreme najveći deo proizvodnje je bio nemenjen u  cilju osvetljavanja ulica a tek manji deo za potrebe domaćinstava. U kasnijem periodu, nakon rata, sa uvođenjem elektrifikacije i u javno osvetljenje, sve manje će proizvoditi za te potrebe, a pošto nije raslo interesovanje ni kod drugih potrošača, radiće neekonomično sa minimalnim kapacitetima.

Za vreme rata, 1917. godine, izvršen je njen otkup od  strane privatnika, da bi se od 1923. godine opet našla u posedu gradskih institucija.U periodu 1914-1923. godine bila je slabo održavana. Situacija zatečna u njoj 1918. godine govorila je da je bila posve zapuštena. Tada u  zemlji nije bilo odgovarajućeg visokokaloričnog uglja, koji je bio potreban za njenu proizvodnju. Baš zbog toga je u periodu 1923-1924  preuređena je da radi  i sa  mrkim  ugljem.  Ta odluka je bila plod rezultata  stručne inspekcije, koju je  tražila  i dovela gradska  vlast. Početkom  1923. godine, angažovani su istaknuti tehnički stručnjaci iz te oblasti, inž. Rada Vrbanić, direktor Električne centrale iz Zagreba, inž. Franja Kronja, upravnik zagrebačke Plinare i Franja Policer upravnik Plinare u Osijeku. Oni su dali predloga za njen dalji opstanak,  pošto su  izračunali da je ekonomičnija njena  rekonstrukcija od potpunog gašenja. Predložili su nabavku postrojenja  koja  bi omogućila  upotrebu domaćeg uglja u sistemu „Dopelgasanlage“.  Tim planom, koji je i usvojen, Plinara bi i dalje obezbeđivala plin za osvetljenje ulica i druge potrošače. Investicijom od 2 000 000 dinara,  u  realizaciji tog  cilja, Gradska  štedionica  će  aprila  1923.  godine  i  preuzeti  na  sebe upravljanje Plinarom. [1] Bilo je predviđeno da Plinara godišnje proda 500 000 m3 plina, od čega bi Grad za svoje potrebe utrošio 400 000 m3 a privatnici 100 000 m3. Čitav naredni period rada Plinare, koji je bio zasnovan na tom „amortizacionom planu“[2], usled nemogućnosti da Grad konzumira navedenu količinu gasa (umesto 500 000 koristili su samo 300 000 m3) i plati određenu cenu za njega, doveden je u pitanje. Gomilali su se dugovi, u 1925. godini su iznosili preko 1 000 000 dinara, a Plinara „svakim danom sve više propada“.[3]

U 1925. godini grad je na ime osvetljenja plaćao Plinari 900 000 dinara. Javno osvetljenje se sastojalo od 900 komada plinskih lampi[4], od kojih je jedan deo montiran prethodne godine. Radi uštede, 1925. godine je donesena odluka da 130 lampi svetli čitavu noć a 770 samo pola noći.[5] Veliki problem je predstavljalo i uništavanje ulične rasvete.“U poslednje vreme sve češće se događa, da se ulične lampe polupaju pa i da se iz temelja sruše.“ pisala je Gradska štedionica apelujući na gradske vlasti da počinioce „pijane i nemarne ljude“ najstrožije kažnjava.[6]

U daljem radu Plinare, zabeležen je i jedan incident sa žrtvama kod korisnika plina. Zbog  izuzetnih  hladnoća,  februara  1928. godine, oštećen  je gasovod u Tolstojevoj, Rajičevoj i Sudarevićevoj  ulici. Mada je proizvodila radi sigurnosti – smrdljivi, karbonirani plin, tada je zabeležen i nesrećni slučaj, smrt trovanjem porodice Velđi (VÎlgyi). Oni su,  po tvrdnjama Plinare, osetili neprijatan  miris nekoliko nedelja ranije pre tragičnih događaja, ali pošto nisu  to prijavili,  Plinara  je prebacila odgovornost na njih. [7]

Nakon toga  popravljeno je 2000 m. vodova. Ukupna dužina mreže je premašivala 70 km.

Za prva 4 meseca 1930. godine proizvela je 174 000 m3 plina. Imala je bateriju peći  sa horizontalnim retortama. Tada je od javnog osvetljenja bilo u gradu  911 plinskih i 137 električnih svetiljki.

Od 1934. godine, zbog elektrifikacije gradskog  osvetljenja radi samo za privatne konzumente. [8]

Nadležne vlasti, Sresko načelstvo i KBU vode 1935-1936. godine postupak protiv Gradske plinare (i Gradske klaonice) zbog neposedovanja odgovarajućih ovlaštenja i registracije  i zbog tih nedostataka izriču i novčanu kaznu opštini Subotica.[9] Te 1937.  godine potrošila  je  142 900 kg plinskog uglja,  44 800 kg koksa i  8 300 kg drva. Proizvela  je  u procesu suve destilacije 45 792 kubna metra plina,

( maksimalni  kapacitet  je bio 800 000 m3), 90 030 kg koksa, 7 510 kg katrana i 1 830 drvenog uglja.[10] Iste godine je novosadskoj plinari prodala neke delove  svoje opreme, 700  m livenih plinskih cevi, 30 kandelabera i 30 gasnih lampi.

Tehnički direktori Plinare su  bili (do  1923. godine)  inž. Alfons Serajner (Seereiner) [11],  a zatim (do 1941.godine) Adam Gutvajn (Guttwein) mašinski inženjer.[12]

I  posle  1945.  bila  u funkciji, ali mreža  je  oštećena  u bombardovanju, a pogon slabo održavan. U 1952. godini ima 60 km mreže i snabdeva 800  potrošača, proizvodeći 1200 metara kubmih plina.[13]

Godine 1951.  kao i druge Plinare u Jugoslaviji, pregladeo ju je francuski stručnjak  iz Ujedinjenih nacija  i dao sugestije za unapređenje proizvodnje.

„GRADSKA KLANICA“

Osnovana  je 1891. godine, kada su zidani i objekti, koji su proširivani 1903-5. godine. Nalazila se  na senćanskom putu  (Tuk) 118. Propisima pre 1918, a i nakon toga, stanovništvu je bilo zabranjano klanje krupne stoke kod kuće. Ono se moglo  obavljati samo u gradskoj  klanici,  uz plaćanje određene takse i veterinarsku kontrolu.

Imala je godišnji kapacitet klanja od 15 000 svinja i 23  000 ostale stoke. Radila je sa 10-15 radnika. U 1927. godina ostvarivala je samo 10% kapaciteta. Sastojala se od „velike  klaone“  za  krupnu stoku  i ovce, klaonice svinja, strojarnice i objekta za  upravu ( gde se nalazio i direktorov stan ). [14] Grad nije ulagao dovoljno u klanicu, pa su zbog toga zgrade propadale, nisu dovoljno dobro održavane a i oprema je bila zastarela.

Za vreme  upravnika Franje Bogdanova, 1928-1931[15] izbija afera  zbog  pronevere  oko  100 000 dinara. Optužen je bio upravnik za koga je utvrđeno da je kriv, pa je i osuđen na  6  godina  robije.[16]  Nakon  njega, kao  v.d. upravnika javlja se državni veterinar dr Grgo Čović, do  1932.  kada ga zamenjuje dr Ante Ćićić.

Na sednicama gradske skupštine, već 1928. godine, odbornici su ukazivali na nedostatke  u radu klanice; da krov prokišnjava, da nedostaje alata i pribora, da je praktično neupotrebljiva za rad. A na račun  upravnika, stizale  su optužbe da je svoj stan u kompeksu klanice uredio luksuzno i da je za te  svrhe  koristio novac sa računa  firme.[17]

Kraljevska banska uprava je  1934.  godine donela i rešenje o njenom zatvaranju, zbog uočenih nedostataka,  i naložila da  se oni uklone. Pregledom  je utvrđeno da: „je klanica u vrlo  rđavom  i napuštenom stanju tako da KBU ne  može  izdati odobrenje  za upotrebu klanice sve dotle dok grad ne dovede u red klanicu…“

U 1939. godini gradske vlasti su donele odluku o  izgradnji nove modernije klanice, ali taj plan nije doživeo oživotvorenje. Tada je upravnik bio dr Ante Ćićić, veterinar[18]  Gradu  su  stizale  i ponude, kao na pr. 1936. godine od dr Emila Palića  iz  Beograda,  da investira u izgradnju nove klanice uz uslov  da  dobije  pravo  da  40 godina naplaćuje taksu za klanje. [19]

   „GRADSKA EKONOMIJA“

Grad je na Paliću imao i svoju ekonomiju površine  626  k.j. Na njoj je bila razvijena poljoprivredna proizvodnja, uzgoj žitarica i vinogradarstvo. Za potrebe Grada odatle su iporučivani poljoprivredni proizvodi, vino i drugo, a deo je  prodavan  na  lokalnom  tržištu. Redovna praksa je bila da i lokalna humanitarna, nacionalna i kultruna  društva, kao i vojne jedinice stacionirane u gradu, dobijaju od gradskih vlasti, za svoje svečanosti i priredbe određene količine vina i drugih proizvoda sa ekonomije besplatno. Ali veći deo proizvodnje je prodavan. Tako je 1933. godine prodato 40 034  litara vina, veletrgovcu vinom  dr Leopoldu Bruku za cenu od 116 098 dinara ( 2,90 za lit.) a zadržano je 15 000 litara „burgundca“. [20]

Ekonomija je od polovine tridesetih  godina, u skladu sa planovima nastalim u KBU i usklađenim sa gradskim vlastima, trebala da bude uređena kao uzorno gazdinstvo i služi za uzor okolnim poljoprivrednicima. Naglasak je stavljen na stočarstvo, pa je zbog  toga, 1933. godine,  kupljeno nekoliko rasnih priplodnih grla, bikova, svinja i ovaca.

Upravnici Ekonomije su bili,  od  1918.  –  Matija  Išpanović,  zatim  Andija Žorž, inženjer – agronom, do 1931.godine [21] te Dragutin Svoboda.

U specifičnom odnosu, pošto joj je izdao koncesiju, Grad je stajao prema firmi:

   „SUBOTIČKA  ELEKTRIČNA  ŽELJEZNICA  I  TRAMVAJ D.D.“

U Vojvodini je postojo niz malih  termoelektrana  izgrađenih  još pre Prvog sv. rata. Bez bogatih energetskih izvora, uglja ili vodenih snaga, nije se ni mogao očekivati veći stepen  elektrifikacije, izgradnja objekata većeg kapaciteta i šireg  značaja, ili povezane mreže. U međuratnom periodu u Vojvodini je radilo 35 električnih centrala, ukupne snage 17 640 KS. Učešće stranog kapitala u elektrifikaciji Vojvodine je bilo dominantno. Više od 90% kapitala uloženog u ovo granu poticalo je iz inostranstva.

Podatak da je u Jugoslaviji konzum  električne  energije  na jednog stanovnika iznosio 38 KS, u Rusiji – 20,  Nemačkoj  – 365,  u Norveškoj  – 1910, dovoljno govori o položaju zemlje u drugoj industrijskoj revoluciji, upotrebi  električne enrgije u proizvodnji.[22]

Osnivanje električne centrale u Subotici vezano je za planove uspostavljanja železničkog, odnosno tramvajskog saobraćaja  sa Palićom.[23] Ugovor o izgradnji uzanog železničkog koloseka Subotica – Palić, sklopio je  1889. godine sa gradskim vlastima Janoš  Bobula  (Bobula  János). Izmenjeni plan  iz 1893. predviđao je tramvajsku prugu,  a time  i  odgovarajući električni pogon. Bobula je  1893. godine  pokrenuo osnivanje firme „Szabadkai villamos  vasut  r.t.“ (Subotička električna železnica d.d.) sa osnovnim kapitalom od 900 000  kruna,  ali zbog niza finansijkih  i drugih organizacionih problema ne uspeva u realizaciji planova izgradnje. Tek kada je 1894. ustupio svoju koncesiju  Ernestu Lindhajmu (Lindheim) poslovnom čoveku iz Beča, odnosno njegovoj firmi „Ernest Lindheim & Co.“, koji je 1895. sklopio ugovor sa Gradom, a koji je 1897. godine i odobren od strane Ugarskog Ministarstva  trgovine, pod  br. 40328, radovi na izgradnji predviđene pruge i električne centrale počeli  su  da dobijaju zamah.

Po tom ugovoru, kojim su regulisane obaveze ugovornih strana, firma je praktično dobila monopol u trajanju od 60 godina na tramvajski saobraćaj i snabdevanje potrošača  strujom,  uz obaveze po pitanju javnog osvteljenja, a Grad pravo da nakon 35 godina (što je značilo 1932. godine) otkupi firmu ili da je nakon 60 godina pruzme u  potpunosti. [24]

Kao  Ernestov  naslednik  i osnivač deoničkog društva „Szabadkai villamos  vasut  és   világitás r.t.“ (Subotička električna železnica i osvetljenje d.d.) 1897. godine javlja  se Vilim Lindhajm.

„Krajem 1896. godine u Subotici je – za opsluživanje  tramvajskog saobraćaja, javne rasvete i potrošnje stanovništva – puštena u rad savremena termoelektrana ukupne instalisane snage 450 – 500  kW  – sa tri ozidana perna kotla DÎrr  sa po 83 m2 grajne površine i  3  klipne „compaumd“ parne mašine; odnosno 2 generatora  naizmenične  struje  od 2000 V, 25A i 42 Hz ( za opsluživanje ostalih potrošača), 2 generatora jednosmerne  struje  od  550 V  i 66  kW  ( za  opsluživanje tramvajskog  saobraćaja,  javne  rasvete  i punjenje   akumulatorske baterije za izjednačavanje snage) i akumulatorskom  baterijom od  285 ćelija  tipa  Tudor,  kapaciteta  369  Amperčasova.“.[25]  To je značilo da je tim tehničkim rešenjima, postojanju dva odvojena sistema, jednog za napajanje pogona tramvaja a drugog za ostale potrošače, došlo i do razdvajanja, podele na dve grane u samom preduzeću. Prosperitet  tramvajskog  saobraćaja  dostići  će  zenit polovinom dvadesetih godina, a snabdevanje drugih  potrošača  strujom, od  skromnih početaka, izazvane i nepoverenjem u novo tehničko dostignuće, prerašće u svakodnevnu  potrebu, beležeći  stalni  rast priključenih sijaličnih mesta ali i elektromotora  koje su koristili industrijalci.

Objekti centrale  i  druge  prostorije,  nalazile   su   se na   Palićkom (Daničićićevom)  putu br. 22.

Isporuka električne energije za osvetljavanje započela je  krajem 1896. godine. Broj priključenih sijalica je naredne 1897. godine iznosio 2128, a postavljene su i 23 lučne lampe za javno osvetljenje. Te godine  otvorena je i tramvajska pruga,  od Somborske kapije, preko glavnog šetališta ( Korzo), sa ogrankom do železničke stanice, do Palića, ukupne dužine  10,2  km. Vozni  park  je  sačinjavalo  8 motornih  kola  i 6 prikolica, marke „Ganz“.

Od 1900. godine većinski paket akcija društva preuzima  belgijska firma „Compagnie de Services Urbain – Bruxeles“.

Borba za potrošače,  između Plinare i električne centrale, odvijala se u korist potonje. „Za  vreme rata  i posle  rata situacija se toliko promenila u korist  električne  centrale,  što  ni u snu nije mogao predvideti najveći optimista.“ [26] Potrošači su masovno prelazili na upotrebu struje.

Broj tramvajem prevezenih putnika 1913. godine dostiže brojku od gotovo 800 000, uz pređenih 360 000 kolskih kilometara.

Po ulasku u novu državu, firma zadržava svoj status,  i 1921.  i 1922. godine ulazi u investicije, produženje palićke pruge do Muškog  Štranda i izgradnju pruge do Gradske bolnice, odnosno Aleksandrova.

Kao većinski vlasnik akcija, od 1924.  godine  se javlja američka firma „Charles Bill McDaniel“. Kupovina 7 novih kola  i 7 prikolica „Škoda“,  obavljena  je  1926. godine. „Od  1928.  godine ukida se tramvajski saobraćaj prema železničkoj stanici i kroz centar  grada  a linija Palić- Aleksandrovo povezuje  se  sa  krakom  prema  Somborskoj kapiji trasom po sadašnjoj Štrosmajerovoj ulici.“ [27]

Od septembra 1924. do septembra 1925. godine Centrala je proizvela 3 110 000 kw sati električne energije. Od toga je za potrebe tramvaja utrošeno 495 000 kwh, ostalim potrošačima je prodato 1 437 585 kwh, a razlika od čak 1 177 415 kwh je iznosila vlastita potrošnja Centrale i gubitak!

Američka firma  „Charles Bill McDaniel“ je 1927. godine dobila i pravo na desetogodišnji  zakup kupališta Palić.[28] Te godine je sprovedena i akcija poboljšanja javne rasvete na Paliću. Grad je naručio a centrala izvršila postavljanje  102 komada električnih sijalicala.[29]

Grad je vodio gotovo u čitavom međuratnom periodu  neprestanu  i pravno  složenu  borbu  za  zaštitu  svojih  interesa, navedenih u ugovoru iz 1897. godine.[30] Pokrenuo je sudski postupak  protiv Električne centrale u vezi neispunjavanja njenih obaveza, odnosno cena struje i  tarifa za potročače  raznih  kategorija. U  periodu  1919-1924.  cene struje su povišene čak u 14 navrata. [31] Kao tehnički stručnjaci određeni od strane Grada, u tim pravnim postupcima, pojavljivali  su se Kosta Petrović i nakon njega Vasa Stefanović, inženjeri  po  struci. U 1927.  godini angažovan je kao stručni konsultant  i dr Rudolf Vrbanić,  direktor Električne centrale u Zagrebu. Kosta Petrović je izazvao  pravu aferu kada je 25.7.1929. godine objavio članak u lokalnom  listu  „Bacsmegyei Naplo“ u kojem je tvrdio da Centrala ne ispunjava ugovorne obaveze po tehnološkim pitanjima  minimalnog napona, koji je trebao da  bude  100 +- 5 volti, a negde se spuštao do 85-83 volta. Nakon toga je i izgubio položaj u posebnoj gradskoj komisiji zaduženoj za rešavanje  spora  sa Centralom.

Subotički advokat  dr Milivoj Miladinović[32] objavio je 1929. u sopstvenom izdanju delo  pod nazivom „Elektricitet i pravo“ u kojem  sa pravnog aspekta  analizira pojam elektriciteta, ali i konkretne  situacije između  potrošača i Centrale u Subotici.

Centrala je imala i svoju trgovačku radnju u kojoj  je  prodavala sav elektrotehnički materijal. Svojim propisima o načinu  i kvalitetu materijala potrebnog za uključivanja mrežu, stvarale je za sebe gotovo monopolski položaj, čime lokalni elektroinstalateri bili pogođeni.

Grad  je  ustanovio (mada im nisu bile dostupne poslovne knjige!) da  1925. i 1926.  godine  firma beleži izuzetno velike profite. Tako je u periodu 1.12.1925. – 1.12.1926. proizvedeno  3  569 674  kwčasova struje, privatnim potrošačima  je  isporučeno  1  819 478,  za tramvaj 509 611, za vlastitu potrošnju 341 743, i gubitak 898 842  kw časa. Prihod od prodate struje je bio 11 711 115 dinara,  od prodatih tramvajskih karata 4 405 975, od prodatih strujomera 200 000, i  razni prihodi 83 000 dinara, što zajedno čini 16  399  090  dinara prihoda. Čist dobitak je iznosio čak 5 839 342 dinara. Zarada u 1927. godini je bila 3 923 962 dinara.

Firma je imala 1927. godine 2 putnička automobila, „Cadilac“ i „Debrün“.

Broj zaposlenih radnika je 1925.godine iznosio 237.

U okviru preduzeća postojao je od 1925. godine i sportski klub  – „Športski klub električne centrale“. [33]

Sopstvenu električnu centralu bila  je  prinuđena  da  izgradi  i Direkcija državnih železnica koja je važila za najvećeg potrošača u gradu. Sa radom je započela 1928. i bila je u pogonu do 1938.godine. Pogon je činio 1 lokomobil i 2  dizelmotora od ukupno 400 KS. Ona je bila prinuđena na taj  potez zbog  visokih cena koje je određivala Gradska centrala. Tako  je  u 1927.  godini Direkcija potrošila 450 000 kw i za to platila 3,5 miliona dinara. Kw čas je koštao 7,80 dinara. To je ocenjeno kao ekspoatacija države od strane jednog gradskog preduzeća. Zanimljivo je da je „Ferum d.d“  plaćao  za  kwh samo 2,60 dinara. Ova posebna centrala ipak je prestala sa radom 1932.  pošto je sklopljen dogovor da se i Direkcija železnica snabdeva  po posebnim cenama.

Američka firma, „McDaniel“, većinski vlasnik deonica, ponudila je 1928. godine zajam gradu za otkup centrale od 2 miliona dolara, ali i pored pregovora oko toga grada nije pristao na  to. Sumnje  u solidnost MekDaniela izrazio je i predsednik  „Banatske  industrijske i trgovačke  komore“, Kosta Janković u jednom dopisu „Lloydy“. “ …ponuda Mek Daniela toliko je povoljna da se uopšte  potpuno odudara  od  svih  ostalih ponuda, tako da je skoro sumnjiva ozbiljnost ovog velikog posla.“ [34]

O broju putnika i kola tramvaja ilustraciju daje tabela:

godina    broj prevezenih putnika     broj kola-prikolica

1919. 924 085 15 –  9
1920. 1 518 708 15 –  8
1921. 2 225 104 15 –  8
1922. 1 518 389    18 –  5
1923. 1 441 047 16 – 16[35]

Dužina tramvajske mreže je 1930. godine iznosila 14 km,  ukupna  motorna snaga –  1174  KS,  broj  sedišta  316  u  motornim  kolima  i  392  u prikolicama, dok je prihod bio  – 2  997 933 a rashod  3 039 728 dinara.

Preduzeće  se  žalilo  da tramvajski saobraćaj  ipak nije dovoljno rentabilan, na kolski kilometar dolazila su samo 2 putnika, a na pr. u Ljubljani 6.

Broj potrošača električne struje 1927.  godine  bio  je 6 000 i oni su konzumirali 2 500 000 kw. Predviđeni napon od 100 volti je često padao do 83-85  v. kao što je  to utvrdio gradski inž. Petrović. Tek od 1931.godine, kada se instalira  i nov  parni turbogenerator, prešlo se na napon od 220 V.

Mali potrošači su imali skuplju tarifu od velikih industrijskih. Grad, uz čitav niz industrijski i zanatskih  korpracija  i  privatnih lica je nastavio da vodi sporove  oko  cene  struje. Kao argumente  su 1932. godine navodili da je cena uglja ali i radne snage za 35%  manja nego u 1924. godini.

Sedište deoničkog društva je 1930. godine  prebačeno u Beograd. Tada su Upravni odbor činili: dr Milan Stojadinović[36] koji  je 1929. godine izabran i za predsednika uprave društva, dr  Aca Petrović, Charles B. Mc  Daniel  Jr,  Geoge  Schellens,  Robert  Mc Clure,  Aleksandar Magarašević, Miloš Ćirić. U Nadzornom odboru su bili  Miša  Pavlović, Dušan Manojlović i Joca  Pavlović. Na mesto  dotadašnjeg tehničkog direktora inženjera Milana Manojlovića[37], koji  je  podneo ostavku, došao je Ernest Vošinski (Woschinski).

Centrala je 1930. godine dobila dugoročni  zajam  od  34  miliona dinara, i deo ustupila posestrinskim preduzećima u Vranjevu i Senti.

Švedski koncern „Elektro Invest“ iz Štokholma preuzima većinski paket  deonica  januara  1931. godine.[38] On će otpočeti  sa modernizacijom centrale. Demontiraće se dve stare  parne mašine i ostale prateće instalacije. To su bila 2 parna  kotla marke „Steilrohr“, izgrađena   1917. godine, od 13,5 atmosfera i 2 komada parnih kotlova marke „Bablock-Wilcox“ izgrađeni 1911. godine, od 12,5 atmosfera. Parna turbina MAG, proizvedena u Pragu 1918, snage 1500 KS, „kuplovana“  sa trofaznim generatorom „Kolbek“ za 1320 Kwh os 1520 obrtaja, 3100 v. Postaviće se turbogenerator švedske marke „Stal“ od 2 800 KS,  sa reakcionom turbinom i trofaznim sinhronizovanim generatorom, snage 1765 Kwh.

Obnovom starog ugovora, aprila 1933. godine, okončan je dugogodišnji spor Grada i ove firme. Subotica nije bila u mogućnosti da iskoristi pravo otkupa, jer je celokupni gradski prihod dostizao tek oko 20 miliona dinara[39] tako da cena od 50-60 miliona dinara, potrebna  za otkup, nije mogla da se isplati bez zaduživanja. Ipak  u novom ugovoru Grad se trudio da dobije što više beneficija, maksimirane su cene struje za određene  grupe  potrošača, kao i tramvajskih karata, održeđeni  su rokovi  za postavljanje podzemnih kabela, za osvetljenje 2000  gradskih  javnih svetiljki obezbeđeno je 275 000 kw sati godišnje.[40]

Najveći pojedinačni potrošači električne  energije  1934.  godine su bili:

„Zorka  a.d.“                                   – 174 890  kwh [41]

„Hartman i Conen d.d.“                 – 235 256 [42]

„Margit mlin d.d.“                          – 365 357

„Direkcija državnih željeznica“      – 504 700

Ukupna proizvodnja električne energije u 1935. godini je dostigla preko 5 miliona kW sati.

Pored  železničke  pruge  Subotica – Palić, ovo preduzeće   je izgradilo 1935. godine transformatorsku  stanicu,  za novi dalekovod od 35 kV prema Senti[43], koji je 1936. i stavljen u pogon.

Broj putnika preveženih tramvajem beležio je  opadanje. U 1933. godini je iznosio samo 850 000.[44] U Jugoslaviji je  1933. godine 9 gradova imalo tramvaje. Najveći broj putnika je zabeležen  u Beogradu 42,5 miliona a najmanji upravo u Subotici.

Zvonimir Stilinović,  inženjer[45] je obavljao niz rukovodećih poslova u ovom  preduzeću; od tehničkog direktora 1932. godine, generalnog direktora 1934 – 1941, do direktora objedinjenog elektro sistema „Severna Bačka“ – 1960. godine.[46]

Članovi Upravnog odbora 1935. godine su bili: Torsten  Erikson, dr Milan Stojadinović, inž. Momčilo Petrović, inž. Sebastijan Tam, dr Aleksandar Magarašević. Članovi Nadzornog odbora su bili: Dušan Manojlović, Karlo Hedin,  inž. Vasilije Veljković.

Firma je imala u svome vlasništu i električne centrale u Vranjevu i  Novom  Bečeju.[47]

Maja 1939. godine potrošeno je 984 000 kg uglja i proizvedeno 659 000 kvh struje. To je značilo da za 1 kv čas električne energije treba da se utroši 1,49, kg uglja. Gubitak na mreži je  bio dosta velik  i iznosio je 16,4%  ili  108  217  kvh.  Snabdevano  je oko 14 000 potrošača.  Maksimalni  dnevni kapacitet isporuke je  bio 60 000 kvh. Zaposlenih je tada bilo 153. [48]

U 1940. godini bilo je ukupno  96 zaposlenih: 25 elektro montera, 22 bravara, 18 radnika, 44 vozača i konduktera, te 12 učenika. I tokom rata nastavljeno je sa radom. Subotički partizanski odred sa Jovanom Mikić Spartakom na čelu pravi diverziju i 10.09.1844. godine diže u vazduh postrojenja mašinske kuće.

Na dan 10.10.1944. godine (ulaska partizanskih snaga u grad) bilo je zaposleno 214  radnika. Postojala su sledeća odeljenja: mašinska kuća, za održavanje mreže, za opravku u gradu, saobraćajno odeljenje, inspekcijsko odeljenje, radionica za tramvajska kola,za održavanje tramvajske pruge, za nosače uglja i adminstracija.Od 26.10.1944. na mestu upravnika se nalazio inženjer Mile  Jeftić,  za vreme rata upravnik pančevačke i zemunske električne  centrale.[49]

Još marta 1945. kao vlasnik se javlja švedska kompanija „Elektro invest“ sa zastupnikom Henri Fogesltromom ( Henry Fogelstr0m ).

Zvonimir Stilinović aprila 1945.preuzima dužnost upravnika.

Juna 1946. izvršena je konfiskacija ovog preduzeća a 6. decembra iste godine i

nacionalizacija. Nastaviće da radi pod imenom Subotičko električno preduzeće.

DRŽAVNA PREDUZEĆA

I država se javlja kao osnivač jednog preduzeća u Subotici:

  „OBLASNA DIREKCIJA DRŽAVNIH ŽELJEZNICA“

Jedino, ali za celokupnu privredu i čitav život na ovom području izuzetno važno bilo je državno preduzeće locirano u Subotici – „Oblasna direkcija državnih željeznica“.[50]

„Vojvođanska železnička mreža spada u delokrug Direkcije  državnih železnica u Subotici,…“.[51]   Obuhvatala  je  1928. godine  41 prugu normalnog koloseka, ukupne dužine 1863 km.

Direkcija u Subotici je imala opšte odeljenje, saobraćajno komercijalno, građevinsko, odeljenje za  održavanje  pruge,  mašinsko odeljenje i štampariju. Pored toga postaojala je inžinjerska sekcija za održavanje pruge, telegrafska  radionica, železnička radionica i železnička ložionica u okviru  koje  je od 1928. godine radila i električna centrala od 400 KS, kao i plinara, osnovana 1922. godine, u Majšanskim vinogradima, pored peštanske pruge, koja je imala kapacitet 600 m3 na  dan i služila je za osvetljenje vozova. Monumentalni Objekat uprave Direkcije i štamparije nalazio se na Trgu Vojvode Putnika 2.[52]

Ukupan broj zaposlenih u Direkciji je 1927. godine premašivao  10 000, od  čega je u Subotici bilo zaposleno od 400 do 500 radnika. Večinom su bili  iz drugih mesta u zemlji, ali i inostranstva, pošto je izvestan  procenat Rusa izbeglica, nastanjenih u gradu, određenih kvalifikacija,  nalazio zaposlenje upravo u ovoj firmi, zahvaljujući time što je  stajala  pod direktnom državnom upravom.[53]

Direktor subotičke Direkcije je 1927. godine bio dr Jako Borko.

Od 1926. godine  došlo je do pripajanja  železničke  radionice pod upravu Generalne Direkcije u Beogradu, pa  će  raditi kao Glavna železnička radionica. Tada se povećava i broj njenih radnika na 900 u 1930, odnosno do 1000 u 1932. godini. Bavila se opravkama lokomotiva  i remontom putničkih i teretnih  vagona. Ali već  od  polovine  1932. započinje smanjivanje obima  poslova i preseljevanja  pogona u druge radionice u zemlji, Kraljevo, Niš, Sarajevo.[54]

Subotička javnost i gradske vlasti burno su reagovale već i na same  nagoveštaje  preseljenja  bilo koje državne, privredne ili prosvetne  institucije  iz  Subotice.  Tako  je  1934.  godine  nastao Memorandum građanstva grada  Subotice sa zahtevom da se Direkcija državnih železnica ne premešta. Memorandum je donet na  konferenciji 24.10.1934. godine, gde su bili zastupljeni predstavnici svih privrednih i staleških  udruženja, a pod  predsedništvom  tadašnjeg   predsednika opštine inž. Ivana Ivković Ivandekića.U njemu  su  navedeni  državni, nacionalni i privredni, ekonomsko finasijski,  politički  i  socijalni  razlozi za njen  ostanak  u  gradu.[55] I  u narednim godinama, pisani su slični dokumenti i  upućivani  centralnim vlastima.

I  pored toga, taj proces  preseljavanja  institucija je nastavljen, pa je tako preseljenje Direkcije i Glavne radionice mašinskog  odeljenja u Beograd, koje su tada imale ukupno  700 radnika,  izvršeno  je  1939. godine. Do kraja 1940. ostala je telegrafska radionica koja  tada  ima 180 radnika, ali je u Suboticu je premeštena Kontrola prihoda državnih železnica.[56]

Grad je bio osnivač nekoliko privrednih ustanova, koje su radile u najširem komunalnom interesu i bile pod direktnom gradskom ingerencijom. To su: “Gradska plinara”, “Gradska klanica” i “Gradska ekonomija”. Plinara je od svog početka rada 1891. godine, najveći deo proizvodnje usmeravala u  cilju osvetljavanja ulica a tek manji deo za potrebe domaćinstava. U kasnijem periodu, nakon rata, sa uvođenjem elektrifikacije i u javno osvetljenje, sve manje će proizvoditi za te potrebe, a pošto nije raslo interesovanje ni kod drugih potrošača, radiće neekonomično sa minimalnim kapacitetima. Klanica je bila stvorena (1891. godine) da bi obezbeđivala građanstvu mogućnost za higijensko i kontrolisano klanje stoke. Vrlo malo se ulagalo u njeno osposobljavanje, pa je pri kraju ovog period bila prilično ruinirana, te su u opciji bili planovi za njeno zatvaranje. Ekonomija, koja se nalazila na Paliću, imala je zadatak da služi za kao uzor u naprednim agro-tehničkim merama, kako u uzgoju žitarica, vinogradarstvu, tako i u stočarstvu, ali i da učestvuje u snabdevanju svojim proizvodima gradske administracije i ostalih gradskih ustanova. Firmi „Szabadkai villamos  vasut  r.t.“ ( nakon rata “Subotička električna željeznica d.d.”) Grad je ugovorom obezbedio monopol na prevoz tramvajem i snabdevanje električnom energijom a ona je svojim radom i delovanjem unosila duh napretka, razvijala javni prvoz ali i obezbeđivala električnu energiju za domaćinstva kao i za privredne pogone. Jedino, ali za celokupnu privredu i čitav život na ovom području izuzetno važno bilo je državno preduzeće locirano u Subotici – „Oblasna direkcija državnih željeznica“.

[1] IAS, F:47.3. 63 P.S. 9766/1923. Prilikom  preuzimanja,  izvršen  je pregled poslovanja i računovodstva Plinare i utvrđen niz mahinacija za koje je odgovrnost snosio dotadašnji upravnik  Alfons Serajner. Zbog toga je on podneo ostavku na taj položaj.

[2] IAS, F:47. XVI 80/1925. Cena kubnog metra gasa je tada iznosila 4 dinara.

[3] isto

[4] IAS, F:47 XVI 3/1925, 5/1925.

[5] isto

[6] isto. Upozoreni su i kućevlasnici, pred čijom kućom se desi uništavanje lampi, da im Plinara naće više popravljati nastale štete na osvetljenju.

[7] IAS, F:47.Gr. 755/1929. Porodica Velđi  je  stanovala  u  Sudarevićevoj ulici.

[8] IAS, V 5419/1936

[9] IAS, F:57. 1908/1937

[10] IAS, F:47,  Zapisnik  1937

[11] Alfons Serajner (Sereiner) je bio mašinski inženjer. Protiv njega  je 1924.  godine  sprovedena  disciplinska istraga i utvrđeno je da je „nesavjesno vodio gradsku plinaru, učinio velike prevare i zloupotrebe, – naročito špekulacijom sa  valutama,  i time nanio ogromnu štetu plinari“. O  ukupno  nanetim  štetama  govori podatak da je na ime odštete Serajner izrazio spremnost da plati 175 000 dinara. IAS, F:47. Gr.1541/1927

[12] Adam Gutvajn je rođen 1892. godine  u Crvenki.  Nemačke narodnosti, evangelik  po  veroispovesti.Od  1920.  godine   bio   je zaposlen je u gradskom tehničkom odeljenju

[13] IAS, F:68,I 1169/1952.

[14] IAS, F:47. III 30/1940. U predmetu se  nalazi  i tehnički opis klaonice iz 1934. godine.

[15] Franjo Bogdanov je rođen u Osijeku 1895. godine.

[16] „Jugoslovenski  dnevnik“, 6.9.1933,  st.5.

[17] IAS,  F:47.7.  151  P.S. 1104/1928

[18] Dr Ante Ćićić ( r. 1895. Kreševo).IAS, F:57.3380/1939

[19] IAS, F:47. III 30/1940

[20] IAS, F:47. III 664/1933

[21] Žorž  Andrija je  sa dr Ljubomirom Mladenovićom, graničnim veterinarom, pokrenuo 1930. godine časopis „Privreda“, koji je izlazio do aprila 1931. Vidi:Kolozsi, nav.  delo st 484.

[22] Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije 1918-1941, st 55

[23] Vidi: „1896-1971, Elektrovojvodina, Suboticatrans, 75“, Subotica 1972. Prvi planovi o uspostavljanu pruge javljaju  se 1886, a 1887. godine Antal Orosi je i dobio dozvolu za izgradnju pruge

[24] IAS,  F:47. XVI 23/1930. U  predmetu koji je nastao povodom spora privatnih elektroinstalatera sa Centralom  nalazi se i jedan štampani, prevedeni ugovor  sa predlozima  za  njegovo produženje, iz 1926. godine.

[25] Dr Đerđ  Šefčić,  Stogodišnjica  otvaranja  tramvajskog  saobraćaja Subotica  –  Palić,  Rukovet,  4-5-6/1997,  Subotica,  st.  4-10.Takav sistem energetskog opsluživanja tramvaja i javne rasvete bio je u redu tehničkih novina za to doba. Od vojvođanskih  gradova,  pre  Subotice, elektrane su dobili Senta i Zrenjanin, 1895.

[26] IAS, F:2 III 195/1897. Električno osvetljenje na Paliću je uvedeno 1910. godine.

[27] Šefčić, nav. delo, st. 10.

[28] Nakon što je došlo do promena u vlasničkoj  struturi deoničkog društvam ulaska švedskog kapitala, firma  je  prenela  1931. godine svoje zakupno pravo na subotičkog trgovca Jašu  Čovića, koji je do tada držao Štrad ( on ga  je i izgradio 1921/2), da bi ga  1934.  potpuno otkazali.

[29] IAS, F:47. XVIII 7/1927. Da gradska uprava pristane na tu investiciju (102 000 dinara) doprinele su i stalne žalbe palićana zbog čitavog niza nedostataka u komunalnoj sferi, slabog osvetljenja, prašnjavih ulica, nedostatka gradskih redara, itd. Tako je peticiju sa zahtevom za bolje osvetljenje, maja 1927. godine, potisalo 70 stanovnika Palića, između ostalih dr Gavro Santo, Vilim Konen, dr Mirko Ivandekić, dr Gavra Andrejević, Bertalan Karšai, Vasa Bogdanov, Đula Vali, itd.

[30] Tako je na pr. Grad u građanskoj parnici koju je pokrenuo 1925. godine protiv Centrale, tražeio je da ona instalira nove vodove u crkvu Sv. Roke, ali je sud presudio da ona nije gradska imovina i oslobodio je takvih zahteva, Pravozastupnik Centrale je tada bio dr Jovan Manojlović.

[31] IAS, F:  III 195/1897.

[32] Dr  Milivoj  Miladinović,advokat,  odlikovan  je  te  1929.godine, kada mu je objavljena publikacija, ordenom Karađorđeve zvezde IV reda.  ( o njemu vidi:Tekstilna industrija)

[33] IAS, F:47. Gr. 283/1926. U predmetu se nalaze Pravila ovog  kluba. On  je  1927. započeo gradnju  tenis igrališta, planirao  je podizanje i jedne klupske zgrade i „spremišta“ na Paliću.IAS, F:47.III 495/1927. Na Paliću su  u  Velikom  parku  već  postojala  teniska igrališta „Lawn tennis cluba“, koji 1928. gradi i svoju klupsku  kuću. IAS, F:47.III 539/1928. U 1928. godini „Subotička električna željeznica i osvetljenje d.d.“ gradi i strelište  za glinene golubove,  pored Krvavog jezera. IAS, F:47. III 342/1928

[34] IAS, F:235.29.600.1929.

[35] Izveštaj o tramvaju , IAS,F:47. XXIII 6/1930

[36] Dr Milan Stojadinović ( 1888 – 1961) ministar finansija 1923. i 1934. godine, predsednik Ministarskog saveta (vlade) 1935-1939. i ministar inostranih  poslova. Poznat kao finansijski   stručnjak, profesor beogradskog univerziteta, ali i kao  jedan  od najbogatijih  ljudi  u zemlji. Probritanski i pronemački orijentisan. On je 1929. godine obavljao funkciju predsednika Robne i vrednosne berze u Beogradu. Bio je  i direktor  filijala  britanskih koncerna „Yarrows“ i „Marconi“.

Istupio je iz Upravnog odbora Električne željeznice i osvetljenja d.d.  1935. godine.

[37] Milan Manojlović,  inženjer, rođen 1876. u Ogulinu. Do 1927. godine je radio kao ovlašteni civilni građevinski inženjer. Bio je i direktor u Direkciji državnih železnica. Sa  suprugom  Klarom izgradio je 1925, vilu na Paliću. Pre izbijanja rata je bio u upravnom odboru firme „Novosadsko električno d.d.“, gde 1940. daje ostavku.

[38] Ovaj  koncern  je tako došao do kontrole (vlasništva) nad centralama u Zemunu,  Pančevu, Vladimirovcu, Požarevcu, Svilajncu, Leskovcu, Skoplju, Tetovu,  Senti, Novom Bečeju. Nav. delo, 1896-1971,Elektrovojvodina, st.103,104.

[39] Najveće stavke u prihodu za  1933.  godinu činile su  gradske takse – 7 599 323 dinara, trošarina – 5  894 172, prihodi od gradskih imanja – 3 854 647. Ukupan prihod je  bio  19  062 329 dinara

[40] IAS, V 5419/1936

[41] „Zorka“   je imala svoju centralu postavljenu još 1905, koja  je 1911.  proširena. Snaga generatora je bila 460 kW, napon jednosmerni 220 V.

[42] I ova firma je do tada imala svoju centralu.

[43] IAS,F:47.12. 59 G.V. V 1733/1935

[44] Mada je trasa za  Palić  bila  dosta frekventna, i drugi načini prevoza, automobilski,  autobuski, uzimali su sve više maha.Kupalište Palić je sve više gubilo sjaj i privlačnost koju je imalo na početku veka. Broj stanovnika  Palića  je 1935. iznosio 1701, od toga

rimokatolika 1475, pravoslavnih 156,  itd. IAS, F:47.Zapisnik 1935,st.416.

[45] Njegova supruga Anka Stilinović, učiteljica  po struci, bila je 1932. godine upraviteljica Doma Marija Vojnić Tošinice. Imali su sina Josipa rođenog 1901.

[46] “1896-1971”, nav. delo, st.393

[47] IAS,F:56.4.161/1933. Članarinu „Udruženja industrijalaca“ plaćala je zajedno i za te dve

centrale.

[48] IAS, F:68, Nac. 477

[49] IAS, F:68. Nac.477.

[50] Ovo preduzeće je nastalo podržavljenjem objekata i postrojenja predratne mađarske železničke direkcije.

[51] Mirko Kosić, Privreda Vojvodine u 1929. godini, st. 172. U poglavlju –  Železnička  mreža,  autor  daje  opširan  pregled  stanja železnice. Vidi i Avramović, nav. delo, 221-235.

[52] Zgrada direkcije je izgrađena 1911. godine. Projekti su sačuvani u predmetu IAS, F:275.22.2.

[53] Šef odseka za vuču je bio Rus inž. Boris  Mosunov.  Vidi  o  tome: Tanja Petković, Iz života ruske emigracije Subotici  u međuratnom periodu ( 1919 – 1941 ), Ex Pannonia 1, st. 155-164.

[54] Nav. delo, Bratstvo, st. 9

[55] IAS,  F:47.  II  1133/1936

[56] IAS, F:56392/1939

POPIS PRILOGA:

Opšti

1. IAS, F:47. I 22/1919. Podaci sa statistikom stanovništa Subotice iz 1919. godine.

2. IAS, F:47. gradonačelnik 318/1929. Podaci Gradonačelničkog ureda sa statistikama popisa stanovništva Subotice, sastavljeni „prema popisu pučanstva obavljenom 1921. godine“.

3. F:235.28.112/1929. Odgovori subotičkog Udruženja trgovaca i industrijalaca na aknketu

Ministarstva trgovine i industrije u 1928. godini.

4. Spisak subotičkih preduzeća sa najmanje 50 zaposlenih radnika i nameštenika u 1933. godini. IAS, F:235.33./1931

5. AV, F:138. 65. XXVI 3294/1935. Spisak sa članovima uprava subotičkih preduzeća u 1935. godini.

6. IAS, F:57. 8267/1937. Izveštaj sreskog načelnika o stanju u srezu iz 1937. godine.

7. IAS, F:57. 1987/1939 Tabela Sreskog načelstva sa spiskom industrijskih preduzeća u 1939. godini.

8. IAS, F57.353/1937, 234/1938, 58/1940. Pregled firmi po načinu registrovanja.

Za građevinsku

9. AV, F:126 VIII 23. 5741. Spisak deoničara Prve subotičke parne ciglane i fabrike cementne robe d.d. pod likvidacijom, koji su deponovali deonice radi učešća na redovnoj godišnjoj skupštini održanoj 8.7.1933. god.

10. AV, F:126 VIII 24 849/1933. Zapisnik sa redovne godišnje skupštine firme „Labor d.d. za građenje kuća“, spisak deponovanih akcija I spisak članova Upravnog odbora ( 1933. g. )

Prehrambena

11. AJ, F:65 a.j. 2409.f.1425. Nacrt o konstituisanju /prospekt/ firme „Braća Ruf a.d. tvornica i trgovina čokolade i bonbona“ iz 1930. godine.

12. IAS, F:57.944/1934. Podaci Gradskog poglavarstva o zavičajnosti Josipa Rufa.

13. AJ, F:65 a.j. 2409.f.1425. Izveštaj Uprave firme Deoničarsko društvo za izvoz mesa na glavnoj skupštini.

14. AV, F:126 VIII 24849/1933. Zapisnik sa redovne glavne skupštine firme „Hartmann i Connen, izvoz mesa d.d.“ iz 1933. godine.

15. AV, F:126 VIII 35606/1940. Spisak članova uprave firme „Hartman i Co. izvoz mesa d.d.“ iz Subotice u 1940. godini.

16. IAS,F:57. 95/1938. Molba Josipa Hartmana industrijalca iz Subotice, radi izdavanja zvaničnog uverenja o plemićkoj tituli.

17. IAS,F:57.3103/1937. Molba Hartman Josipa, direktora firme „Hartman i Konen“ radi nostrifikacije titule dobivene diplomom Holandske države.

18. AV, F:126. VIII 13 777/1934. Izveštaj firme Margit parni mlin d.d. o održanoj skupštini.

19. AJ, F:65,2409.1425. Molba firme JUGO-MAUTNER izvoz i uvoz hrane i semena d.d. Novi Sad, radi ubeležavanja promene sedišta.

Kožarska

20. AJ, F:65.2410.1426. Molba za dozvolu osnivanja „BON-TON“ d.d mehaničke

fabrike cipela u Subotici.

21. AJ, F:65.2409.1425. Spisak članova uprave firme Deoničarsko društvo za izradu creva d.d.

22. AJ, F:65.2410.1426. Izveštaj Upravnog odbora firme Subotička industrija koža d.d.

23. IAS, F:57.676/1936. Uverenje o članstvu grada Subotice za Lazara Holendera.

Hemijska

24. IAS, F:47. Gr. 605/1921. Zapisnik povodom skidanje sekvestra sa fabrike „Klotild“ 1921. godine.

25. AJ, F:65.2409.1425. Izveštaj firme LEVI I DRUG fabrika štirka d.d. o plaćenim porezima.

26. AJ, F:65. 2408.1424. Spisak članova ravnateljstva tvornice štirke i konzervi

S. Kopp i sinovi d.d.

27. AJ, F:65,2410.1426.Molba radi dozvole za osnivanje akcionarskog društva PRVA SUBOTIČKA INDUSTRIJALNA TVORNICA KEMIKALIJA DEONIČARSKO DRUŠTVO.

Drvna

28. AJ, F:65. 2409.1425. Osnivački nacrt firme „Braća Špitzer industrija drva i trgovačko d.d.“.

Grafička

29. IAS,F:57.977/1934. Zapisnik o predmetu molbe Jovana Krnjca za izdavanje uverenja o državljanstvu.

30. AV, F:126.20 598/1934. Spisak deponovanih akcija za skupštinu firme Minerva, štamparija i nakladništvo d.d. u 1933. godini.

31. IAS, F:235.45/1927. Molba za oslobađanje carine firme Weinhut i sinovi.

Za metalsku industriju

32. AJ, F:65.2410.1426/1923. Zapisnik u vezi zahteva za promenu naziva firme u Barzel

33. AV, F:138. II 3795/1935 Podaci o firmi Rotman.

34. AV, F:138. Podaci o firmi Braća Goldner

35. AV, II 3381/1940 Podaci o firmi “Industrija željeznog nameštaja d.d.”.

36. AV, F:126 VIII 35428/1940 Spisak akcionara i uprave koji su učestvovali na poslednjoj glavnoj skupštini Ferum d.d. i Adis a.d., u 1939.godini.

Tekstilna

37. IAS,F:57.1550/1937. Lični opis Arpada Hitera

38. AV, F:126.66.345/1938. Podaci o kvalifikovanom osoblju i učenicima firme NONENBERG i ŠODERE tvornice traka i čipaka d.d.

39. IAS, F:57. 2916/1939. Ocena sreskog načelnika povodom molbe Jakoba Ripnera za prijem u državljanstvo.

40. AV, F:126. VIII 33 557/1940. Podaci o akcionarima i članovima uprave firme Fako d.d. jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža iz 1940. godine.

Ostalo

41. AV, F:126 VIII 11851/1941. Izveštaj uprave društva “Transport d.d. iz Subotice” o održanoj skupštini jula 1933. godine.

42. AV, F:126. VIII 21 345/1934. Spisak deoničara firme Trgovačko prometno d.d. za Vojvodinu maja 1933. godine.

43. IAS, F:57.5344/1939. Molba Lifka Aleksandra radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije

PRILOZI:

Br. 1. Statistika stanovništa Subotice iz 1919. godine. IAS, F:47. I 22/1919

Slavni gradski Senat!

Čast mi je izvestiti slavnog gradskog Senata, da je određen popis pučanstva obavljen i kontrola se sprovela. Priključujem u jednom primerku i ststistiku po kojoj ima u skupu stanovnika 101 286.

Iz među ovog je: Bunjevaca 65 135

Srba 8 737

Mađara 19 870

Nemaca 4 251

Židova 3 293

ukupno: 101 286

zemljodilci 79 593

obrtnici 4 249

trgovci 1 242

činovnici 2 491

diplomirani 458

razni 13 253 ukupno: 101 286

rimokatholika 87 655

prav. vjere 8 582

gr. kath. 122

izr. 3 363

ev.ref. 1 267

ag. ev. 297 ukupno: 101 286

Ukupni broj onih koji slavenski govore: 81 706

Subotica, 26. veljače 1919.

Br. 2.Gradonačelnički ured, na dopis Velikog župana Bačke oblasti br. 6457/1929, u kome se traži dostavljanja statističkih podataka – pregleda stanovništva, odgovorio je sledećim dopisom, sastavljenim na „prema popisu pučanstva obavljenom 1921. godine“. IAS, F:47. gradonačelnik 318/1929

broj svih prisutnih stanovnika 101 709

pol – muški 49 024

– ženski 52 685

državljanstvo – Kraljevine SHS 71 860

– strano 993

– još neodlučeno 28 856

veroisposvest – pravoslavna 6 835

– rimo katolička 89 107

– grčko katolička 235

– evengelistička 1 047

– muslimanska 233

– izraelska 3 883

– druga 351

– bez konfesije 18

maternji jezik – srpski ili hrvatski 70 737

– slovenski 348

– drugi slovenski 523

– rumunski 40

– italijanski 19

– nemački 2 349

– mađarski 27 561

– arnautski 24

– drugi 108

Br. 3. Ministarstvo trgovine i industrije, Odeljenje za industriju i zanatstvo, započelo je 1928. godine jednu anketu, i tražilo da trgovačka udruženja na nju daju odgovore. U prepisu su data prvo pitanja Ministarstva a zatim i odgovori subotičkog Udruženja trgovaca i industrijalaca. F:235.28.112/1929.

Udruženje trgovaca i industrijalaca u Subotici

br.112/1929

Subotica, 12.avgusta 1929.

MINISTARSTVU TRGOVINE I INDUSTRIJE

Odeljenju za industriju i zanatstvo

Na c. dopis broj 6572/1928 iz meseca augusta pr. godine – no koji nam je dostavljen tek februara t.g. – čast nam je na stavljena pitanja odgovoriti u sledećem:

1/Koliko i kojih proizvoda za trgovinu padne na pijaci Vaše varoši ili varoši Vašeg kraja, Koliko stanovnika ima Vaša varoš?

ad 1./ U našem kraju ima po najviše poljoprivrednih proizvoda

Po statistici iz godine 1926, subotički hatar imao je 58 734 hektara zemlje, od kojih je bilo posejano: 23 600 hektara (40%) sa pšenicom, 27 160 (46%) sa kukuruzom, 5741 (10%) sa ječmom, ražom i zobom, 2233 (4%) sa krompirom, pasuljom i hmeljom. Sem toga ima u subotičkom hataru posađeno 7900 katastralnih jutara sa vinovom lozom. Po informacijama, dobivenim od ovdašnjih zemljoposednika i trgovaca hranom, godišnji prosečni prinos iznaša:

a) kod pšenice 8 q po kat. jutru, odnosno 13-14 q po hektaru

b) kod kukuruza 10 q po kat. jutru, odnosno 17-18 q po hektaru

c) kod raži i ječma 9 q po kat. jutru, odnosno 15-16 q po hektaru

d) kod zobi 7 q po kat. jutru, odnosno 12-13 q po hektaru

e) kod krompira 80-100 q po kat. jutru, odnosno 140-175 q po hektaru

f) kod pasulja 6 q po kat. jutru, odnosno 10-11 q po hektaru

g) kod hmelja 7 q po kat. jutru, odnosno 12-13 q po hektaru

Od navedenih poljoprivrednih proizvoda dolazi na (domaću i inostranu) pijacu: od pšenice – 60%, od kukuruza – 20%, od raži – 85%, od ječma – 40%, od zobi – 40-50%, od krompira – 80%, od pasulja – 40%, od hmelja – 100%.

Godišnji prinos vinograda iznaša 15 hl. po jutru, odnosno 26-27 hl. po hektaru, od kojih dolazi na piajcu 70%.Primećujemo da u kat. jutru ima 1600 a u hektaru 2780 hvati.

Naši poljoprivrednici bave se i sa stočarstvom i voćarstvom. U pogledu stočarstva i voćarstva može eventualno potrebne podatke dostaviti tome Ministarstvu ovdašnji „Gazdački krug“ (Udruženje poljoprivrednika).

Grad Subotica po statistici iz 1926. godine imao je 101 857 stanovnika. Porast stanovništva od godine 1926. nije nam poznat.

2/ Da li postoji čuveni vašar u Vašoj varoši ili varoši Vašeg kraja? Zbog čega je čuven vašar, koliko se čega od njega izvozi godišnje i gde?

ad 2./ Čuvenih vašara u našoj varoši nema; jedino jesenski vašar ima znatnijeg prometa u rogatoj marvi.

3/šta se izvozi iz Vaše varoši ili iz Vašeg kraja? Koliko se godišnje čega izvozi? Gde se i koliko izvozi?

4/Kako se zovu trgovci i izvoznici? Koliko koji čega se godišnje izvozi i gde izvozi?

ad3./ i 4./ Potrebne autentične podatke mogu dati jedino pogranične carinarnice.

Kao najveći naši izvoznici dolaze u obzir: „Hartman i Conen d.d. za izvoz mesa“, „Zorka d.d.“, „Ferum d.d.“, „Industrija železnog nameštaja i metala d.d.“, „Rotman Imre“, „Braća Goldner“, „Zephir d.d.“, „Rot Armin“, „Fako d.d.“, „Gornjobačko udruženo paromlinsko d.d.“, „Margit mlin d.d.“, „Gingold Salamon“, „Trgovačko prometno d.d. za Vojvodinu“, „Kohn Mavro i drug“, „Braća Hollender“.

5/ šta se proizvodi u Vašoj varoši iz ili Vašeg kraja za vele izvoz u druga mesta i koliko se godišnje izvozi? Kako se zovu proizvođači i koliko koji godišnje proizvodi i koliko izvozi?

ad 5./ Potrebni autentični podaci mogu se jedino nabaviti od pograničnih carinarnica i ovdašnje železničke stanice.

Inače su naši najznatniji proizvođači sledeći:

A/ M l i n s k a i n d u s t r i j a

a.)Aleksandrovski parni mlin

Dnevna proizvodnja: 80 q

Najveći broj zaposlenih: 10

Zaposlenost preduzeća god. 1927.: 30%

b) Berger Jakov

Dnevna proizvodnja: 200 q

Najveći broj zaposlenih: 20

Zaposlenost preduzeća god. 1927.: 40 %

c) Gornjobačko udruženo paromlinsko d.d.

Dnevna proizvodnja: 600 q

Najveći broj zaposlenih: 70

Zaposlenost preduzeća god. 1927.: 35 %

d) Glid Vilim

Dnevna proizvodnja: 250 q

Najveći broj zaposlenih: 30

Zaposlenost preduzeća god. 1927.: 30 %

e) Glid Vilim

Dnevna proizvodnja: 150 q

Najveći broj zaposlenih: 15

Zaposlenost preduzeća god. 1927.: 20 %

f) Margit mlin d.d.

Dnevna proizvodnja: 350 q

Najveći broj zaposlenih: 44

Zaposlenost preduzeća god. 1927.: 30 %

B/ I n d u s t r i j a ž i v o t n i h n a m i r n i c a,

š e ć e r n e r o b e, l e d a i s o d e

a) Hartman i Conen izvoz mesa d.d.

Kapacitet: Klanje svinja 120 kom. dnevno

Proizvodnja sapuna 200 kg dnevno

Fabrikacija leda 1 vagon dnevno

Izvoz jaja i živine 400 vagona godišnje

Najveći broj zaposlenih: 250

Zaposlenost preduzeća 1927. godine:

Izvoz jaja i živine 10 %

Klanje svinja 0 %

Fabrikacija leda 30 %

Fabrikacija sapuna 0 %

b) Korhec Julije, fabrika salame

Kapacitet: prerada 50 kom. svinja i goveda dnevno

Najveći broj zaposlenih: 40

Zaposlenost preduzeća 1927. god.: 20 %

c) Gingold Salamon, fabrika konzervi

Godišnji kapacitet: 15 vagona konzerva riba svake vrste. Firma dobiva ribu u ledu, a ima ujedno i fabriku limenih kutija

Najveći broj zaposlenih: 100

Zaposlenost preduzeća 1927. god.: 30 %

d) Šibalić Ilija, tvornica hleba

Dnevni kapacitet: 20 000 kg hleba

Najveći broj zaposlenih: 30

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 10%

e) Braća Ruff, tvornica bonbona i čokolada

Godišnji kapacitet: 15 vagona šećerne robe i čokolada

Najveći broj zaposlenih: 55

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 70%

f) Brumer Julije, tvornica bonbona i čokolada

Godišnji kapacitet: 4 vagona

Najveći broj zaposlenih: 30

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

g) Centrala piva /proizvodnja leda/

Dnevni kapacitet: 960 tabli leda

Najveći broj zaposlenih: 5

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

h) Hartman i Conen, tvornica leda

Kapacitet: 1 vagon leda dnevno

Ostale podatke vidi pod a)

i) Johanna, fabrika soda vode Josifa Helera

Dnevni kapacitet: 3500 flaša sode

Najveći broj zaposlenih: 20

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 40%

j) Peić Grgo i drugovi, fabrika sode

Dnevni kapacitet: 10 000 flaša soda vode i bezalkoholnog pića

Najveći broj zaposlenih: 30

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 20%

k) Vuković Antun, tvornica leda

Dnevni kapacitet: 250 tabla leda

Najveći broj zaposlenih: 10

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 90%

C) T v o r n i c e a l k o h o l n i h p i ć a i s i r ć e t a

a) Dege, fabrika likera, ruma, konjaka i destilacija voćnih sokova

Godišnji kapacitet: 1200 hektolitara

Najveći broj zaposlenih: 5

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 50 %

b) Frank Pajo, destilacija rakije

Godišnji kapacitet: 1000 hektolitara

Najveći broj zaposlenih: 4

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 80%

c) Kemenj Deziderije, tvornica sirćeta

Godišnji kapacitet: 1500 hektolitara

Najveći broj zaposlenih: 4

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 80%

d) Piuković Josif, fabrika špiritusa

Godišnji kapacitet: 3000 hektolitara

Najveći broj zaposlenih: 12

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 90%

D) I n d u s t r i j a k o ž a i p r e r a d a c r e v a

a) D. d. za izradu creva

Proizvodnja: prerađivanje sve vrsti creva, izrada žica za muzičke instrumente, catgut

Najveća godišnja proizvodnja: 2 000 000 metara

Najveći broj zaposlenih: 25

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 40%

b) Subotička industrija koža d.d.

Proizvodnja: prerađivanje sirove kože, đonovi, boks i druge vrste koža

Najveća godišnja proizvodnja: 50 vagona đonova i 600 000 kvad. stopa kože

Najveći broj zaposlenih: 120

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 100%

E) H e m i j s k a i n d u s t r i j a

a) Rekord, fabrika štirka

Proizvodi: štirak, dekstrin, čiriz, puder ,itd.

Najveća dnevna prerada: 25 q žita i 40 q kukuruza

Najveći broj zaposlenih: 35

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

b) Tvornica štirke i konzervi S. Kopp i sinovi d.d.

Proizvodi: štirak, dekstrin, čiriz i puder i itd.

Najveća godišnja proizvodnja: 80 vagona štirka, 10 vagona čiriza, 25 vagona dekstrina, 60 vagona produkata glikoze

Najveći broj zaposlenih: 50

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

c) Prva subotička tvornica štirka i lepila

Proizvodi: štirak, dekstrin, puder

Najveća godišnja prerada: 40 vagona žita i 50 vagona kukuruza

Najveći broj zaposlenih: 20

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 40%

d) Erika, fabrika sapuna i kozmetike

Najveća godišnja proizvodnja: 100 vagona sapuna za pranje

Najveći broj zaposlenih: 100

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 10%

e) Nizza /Hartman i Conen/ fabrika sapuna

Najveća dnevna proizvodnja: 200 kg toaletnog sapuna

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 0%

f) Mitler Julije, fabrika sapuna i izrada kamene stipse

Godišnji kapacitet: 15 vagona sapuna

Najveći broj zaposlenih: 20

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 10%

g) Beck Mano, tvornica sapuna

Godišnji kapacitet: 15 vagona sapuna i sveća

Najveći broj zaposlenih: 20

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 25%

h) Klein Geza i sinovi, tvornica laka i boja

Najveća godišnja proizvodnja: 50 vagona laka, boja, firnisa itd.

Najveći broj zaposlenih: 25

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 20%

i) Plinara drž. železnica

Najveća dnevna proizvodnja: 600 m. kubnih

Najveći broj zaposlenih: 8

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 70%

j) Gradska plinara

Najveća godišnja proizvodnja: 800 000 m. kubnih

Najveći broj zaposlenih: 15

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

k) Sweiger Lajčo, fabrika kolomaza i sveća

Godišnji kapacitet: 50 vagona kolomaza, sveća

Najveći broj zaposlenih: 10

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

l) Zorka d.d. prvo jugoslovensko društvo za hemijsku

industriju

Proizvodi: modru galicu, superfosfat, glauberovu so, kristalnu sodu i sumpornu kiselinu

Najveća godišnja proizvodnja: 10 000 vagona superfosfata

i 600 vagona modre galice

Najveći broj zaposlenih: 200

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 25%

F) G r a đ e v n a i n d u s t r i j a

a) Ciglana Kovač

Najveća godišnja proizvodnja: 5 000 000 cigala

Najveći broj zaposlenih: 150

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 50%

b) Ciglana Mačković

Najveća godišnja proizvodnja: 3 000 000 cigala

Najveći broj zaposlenih: 100

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 10%

c) Ciglana Molcer

Najveća godišnja proizvodnja: 6 000 000 cigala

Najveći broj zaposlenih: 150

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

d) Ciglana Glied

Najveća godišnja proizvodnja: 5 000 000 cigala

Najveći broj zaposlenih: 120

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 50%

e) Šipoš Aleksandar, krečara

Najveća nedeljna proizvodnja: 170 q

Najveći broj zaposlenih: 4

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

f) Bačvanska tvornica cementne robe i građevno d.d

Proizvodi: veštački kamen i ostalu cementnu robu

Najveća godišnja proizvodnja: 300 vagona

Najveći broj zaposlenih: 120

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

g) Industrija mramora i kamenoreza d.d.

Proizvodi: građevinski kameni materijal svake vrste i kiparske radove

Najveća godišnja prerada: 200 vagona

Najveći broj zaposlenih: 120

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 50%

h) Palatinus, kamenorezac

Proizvodi: građevinski kameni materijal, kiparske radove

i cementnu robu

Najveća godišnja proizvodnja: 25 vagona

Najveći broj zaposlenih: 40

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

G) M e t a l n a i n d u s t r i j a

a) Adis a. d.

Izrađuje šrafove, poljoprivredne strojeve, delove za

vagone i lokomotive

Najveća godišnja proizvodnja: 60 vagona

Najveći broj zaposlenih: 120

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

b) Ferrum d.d.

Proizvodnja: gradnja i opravka lokomotiva, teretnih i putničkih vagona

Najveći godišnji kapacitet: 1200 teretnih, 340 putničkih i 50 lokomotiva

Najveći broj zaposlenih: 500

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 800 teretnih i 30

putničkih vagona

d) Industrija železnog nameštaja i metala d.d.

Proizvodi: železni i mesingani nameštaj, peći, štednjake,

galvanizovane i nikolovane artikle

Godišnji kapacitet: 120 vagona

Najveći broj zaposlenih: 130

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

d) Konrat d.d.

Proizvodi: gvozdenu i metalnu robu, peći, tablice i slične artikle, presovanjem lima

posebno odeljenje: proizvodnja radio aparata, prva i jedina fabrika u Jugoslaviji

Godišnji kapacitet: 40 vagona robe i 5000 radio aparata

Najveći broj zaposlenih: 80

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 40% za radio aparate, 90% za ostalo

e) Livnica Ferrum d.d.

Proizvodnja: levanje zvona, čelika itd.

godišnji kapacitet: 250 vagona godišnje

Najveći broj zaposlenih: 150

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 20%

f) Rotman Mirko, industrija železnog nameštaja i slično.

Livnica

Proizvodnja: železni i metalni nameštaj i slično

Godišnji kapacitet: 50 vagona

Najveći broj zaposlenih: 160

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 70%

g) Zephir d.d., fabrika peći

Proizvodnja: „Zephir“ i „Rekord“ peći i štednjaka

Godišnji kapacitet: 10 000 peći 4000 štednjaka

Najveći broj zaposlenih: 70

Društvo je osnovano 1929. godine

h) Mema, tvornica metala i galvanotehničkih proizvoda

Proizvodnja:građevinski i nameštajni okov, livnica, vodovodne armature, bakrovanje

Može zaposliti do 80 radnika, ali od 1926. godine ne radi

i) Bori Bela, fabrika elek. motora

Proizvodi: pumpe i elek. motore i drugo

Godišnji kapacitet: 6 vagona

Najveći broj zaposlenih: 10

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 20%

j) Šimon Laslo, livnica

Proizvodi: levanje železa i metala i opravka poljoprivrednih mašina

Broj zaposlenih: 3

k) Čisar Josif, livnica

Proizvodi: levanje kandelabera i manje matalne robe

Godišnji kapacitet: 5 vagona

Najveći broj zaposlenih: 10

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

l) Seidner, tvornica gvozdenog nameštaja

Godišnji kapacitet: 100 vagona gvozdenog nameštaja

Zaposlenih: 15

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 90%

H) E l e k t r i č n a i n d u s t r i j a

a) Subotička električna železnica i osvetljenje d.d.

Centrala je snabdevena sa jednom parnom turbinom od

1000 knj i tri parna stroja od 200, 300, 500 knj, ukupno 2000 knj

Tramvajske pruge:

Jelačićeva ulica – Palić = 8,5 km

Jelačićeva ulica – Somborska kapija = 1,5 km

Okružni sud – predgrađe Aleksandrovo = 4 km

Kapaciteti: Godine 1927, bilo je 6000 potrošača struje, koji su konzumirali 2 500 000 knj sati

Tramvaj je prevezao 1 900 000 putnika

Broj zaposlenih iznosi 250

b) Električna centrala Direkcije državnih železnica

Centrala je snabdevena sa jednim lokomobilom i dva dizelmotora sa ukupno 400 HP

c) Reiter Ladislav, tvornica dinamo i elektro motora

Proizvodi: elektromotori

Najveća godišnja proizvodnja: 350 motora

Najveći broj zaposlenih: 50

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 5%

d) Sever, tvornica električnih strojeva

Proizvodnja: elektromotori, generatori, transformatori itd, nosači za železne izolatore i slično.

Najveća godišnja proizvodnja: 500 kom. motor a

Najveći broj zaposlenih: 140

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 35%

I) D r v n a i n d u s t r i j a

a) Braća Goldner, tvornica ormana leda

Proizvodi godišnje najviše: 800 kom. ormana za led, 40 soba nameštaja, 4 vagona metalne robe

Najveći broj zaposlenih: 100

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 80%

b) Bachinger Fridrich, proiz. okvira i crkvenog pribora

K) I n d u s t r i j a c e l u l o i d n e r o b e

a) Haj Adolf

b) Dajč Adolf

L) T e k s t i l n a i n d u s t r i j a

a) Fako, tvornica čarapa i trikotaže

Najveća mesečna proizvodnja: 1500 tuceta čarapa i 1000 kg trikotaže

Najveći broj zaposlenih: 130

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

b) Merkur, tvornica čarapa i trikotaže

Najveća godišnja proizvodnja: 12 000 tuceta čarapa i 40 000 kom. kaputa

Najveći broj zaposlenih: 160

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

c) Rot Armin, fabrika šešira

Najveća dnevna proizvodnja: 1200 kom. šešira

Najveći broj zaposlenih: 150

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

d) Varga Florijan

Najveća godišnja proizvodnja: 300 q predene vune i osim

toga lanani damast

Najveći broj zaposlenih: 20

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 10%

e) Montalion Lajčo

Godišnji kapacitet: 20 000 metara lanenog damasta, koji se uglavnom izvozi iz Subotice

Najveći broj zaposlenih: 15

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 60%

f) Đeno Beck, trikotaža

M) P a p i r n a i g r a f i č k a i n d u s t r i j a

a) Gradska štamparija i knjigoveznica

b) Štamparija Direkcije drž. železnica

c) Štamparija Minerva

d Štamparija Červik Vladislav

e) Štamparija Express

f) Štamparija Fišer Ernest

g) Štamparija Fišer i Kraus

h) Štamparija Horvat Andrija

i) Štamparija Horvat Joso

j) Štamparija Rajčić Etelka

k) Štamparija Sv. Antuna

l) Štamparija Zvezda

m) Fišer Ernest, fabrika kartonaže

Proizvodi: sve vrste kartonaža

Najveći broj zaposlenih: 20

Preduzeće zaposleno 1927. godine: 30%

n) Lipšic i Lampel, fabrika kartonaže

Proizvodi kartonažu, železničke karte za vožnju

Broj zaposlenih radenika: 14

Zaposlenost preduzeća u 1927. godini: 30%

N) I n d u s t r i j a s e r u m a

a) Patria, zavod za proizvodnju seruma

Proizvodi: serum protiv sviju pošasti stoke

Kapacitet je toliki da može podmiriti potrebe cele

države, a sem toga izvozi u Rumuniju, Češku i Švajcarsku

Najveći broj zaposlenih: 25

Zaposlenost preduzeća 1927. godine: 25%

O) I n d u s t r i j a v a g a i m r t v a č k i h

s a n d u k a

a) Šebešćen Jene, tvornica vaga

Godišnji kapacitet: 800 kom. raznih vaga

Najveći broj zaposlenih: 10

Zaposlenost preduzeća 1927. godine: 20%

b) Braća Pletl, tvornica mrtvačkih sanduka

Godišnji kapacitet: 1 500 metalnih i 2 500 drvenih

mrtvačkih sanduka

Najveći broj zaposlenih: 50

Zaposlenost preduzeća 1927. godine: 50%

P) I n d u s t r i j a z a i z r a d u u n i f o r m i i k a p a

a) Antun Karmer i drug

Najveći broj zaposlenih: 140

Zaposlenost preduzeća 1927. godine: 70%

6/ Koliko ima zanatlija po zanatu i broju u Vašoj varoši?

ad 6./ Potrebne podatke dostaviće tome Ministarstvu ovdašnje

Obrtničko udruženje.

7./ Kakve saobraćajne veze imate, puteve suve i vodene i

železnice, kakve su one? Kakav je saobraćaj na njima, njegove

teškoće i kakve želje imate u pogledu izrade puteva, voza i

saobraćaja? Kakav je uticaj saobraćaja na trgovačke i

industrijske i zanatske poslove Vašeg mesta?

ad 7./ Sa gledišta saobraćaja dolazi u obzir u prvom redu

železnica. Železnički saobraćaj sa inostranstvom je dobar. Putnički saobraćaj u tuzemstvu također odgovara potrebama, dočim u pogledu tuzemnog robnog saobraćaja ima velikih teškoća za vreme izvozne sezone usled nestašice vagona i lokomotiva, kao i usled pretovara u Bosanskom Brodu.

Putevi van grada su u slabom stanju, tako da na pr. u slučaju veće kiše je čak i automobilski saobraćaj između Sbotice i Sombora nemoguć.

Želja nam je da se železnički robni saobraćaj uredi tako, da odgovara potrebama privrednog života, a da se putevi takvog važnog kraja ove države – kakav je Bačka – dovedu u red onako, kako to zahtevaju ne sampo privredni, već i drugi važni interesi.

Naravno je, da navedeni saobraćajni nedostatci nepovoljno uplivišu na našu trgovinu i industriju.

8/ Imate li električna ili gasna osvetljenja i sa kakvom moćnom snagom?

ad 8./ Imamo gasno i električno osvetljenje. Gasno osvetljenje je gradsko a električno osvetljenje je privatno preduzeće.

Kapacitet naše Gradske plinare iznaša 500 000 kubnih metara godišnje.

Moćna snaga naše Električne centrale iznaša 2 000 kilovata.

9./ Ima li u blizini Vaše varoši faktora za proizvodnju, kao i jeftine i voljne radne snage, imućnih ljudi ili zavoda, voljnih za podizanje industrije i pripremanje svoje dece za izučavanje ove industrije o svom trošku?

ad 9./ Bi se imao zapitati ovdašnji „Gazdački krug“.

10./ Ima li u blizini Vaše varoši ili iz Vašeg kraja pogodnih vodenih padova, žita, lana, uglja, gipsa, ruda, mramora, šuma pogodnih za eksploataciji, bele ilovače, kaolina, peska itd. ?

ad 10./ Osim poljoprivrednih proizvoda, navedenih u odgovoru ad 1./, voća i povrća, nema u našem kraju nikavih drugih prirodnih proizvoda.

11./ Ako ima koji od poljoprivrednih faktora za proizvodnju, onda ih detaljno opisati.

ad 11./ Bi se imao zatražiti odgovor od ovdašnjeg „Gazdačkog kruga“.

12./ šta misle građani, šta li bi se moglo podići od industrije ili uvesti novina kod poljoprivrede u Vašem mest i pod kojim uslovima? Je li bio i kakav projekat za podizanje kakve industrije ili uvuđenja novih trgovačkih proizvoda?

ad 12./ Mišljenja smo da treba najpre raditi na poboljšanju uslova za razvijanje postojeće industrije, a naročito na jačoj carinskoj zaštiti iste, kako bi se u prvom redu mogla ojačati postojeće industrija. Sve donde, dok privatni kapitali, a naročito inostrani kapital, vidi, da se domaća industrija ne štiti u dovoljnoj meri i da su uslovi za osnivanje industrijaskih preduzeća nepovoljni, nema izgleda za osnivanje znatnijih industrijskih preduzeća u našem kraju.

Odnosno uvađanja novina kod poljoprivrede bi se imao zapitati ovdašnji „Gazdački krug“.

13./ šta misle građani, da li bi se moglo izvoziti iz Vašeg mesta i pod kojim uslovima, t.j. ako bi se učinilo ovo ili ono?

ad 13./ U pogledu izvoza smo isto tako mišljenja, da treba dobrom ekonomskom, saobraćajnom, odnosno carinskom politikom, pojačati naš postojeći izvoz, jer za izvoz nekih novi proizvoda u našem kraju zasad nema izgleda.

Ovde moramo naročito podvući, da nemanje železničkih vagona od 15 tona onemogućuje konkurenciju naćih poljoprivrednih proizvoda na inostranim tržištima, jer na pr. Mađarska samo pošiljkama od 15 000 kg daje tarifnu povlasticu, ako se dakle naši poljoprivredni proizvodi izvezu u vagonima od 10 000 kg , onda ova povlastica otpada, a režijski troškovi naših trgovaca, odnosno izvoznika povećavaju se, usled čega im je nepovoljniji položaj na inostranim tržištima.

14./ Da li Vaša varoš poimence opada ili napreduje i u čemu i zašto?

ad 14./ Naš Grad je mnogo gubio usled toga, što je znatan deo njegovog zaleđa (hinterland) po Trijanonskom ugovoru pripao Mađarskoj. Stagnacija u trgovini i ndustriji, koja se sada opaža, ima svoj razlog u opštoj ekonomskoj i fainasijskoj krizi. Zato bi dakle, pozvani javni faktori trebali raditi sa svom energijom na tome, da se ova kriza čim pre privede kraju.

15./ Kakvu pijaću vodu imate i odakle? Imate li vodovod i odakle? Kakva je pijaća voda po tvrdoći? Da li bi se mpglo i odakle uvećati pijaća voda?

15./ Grad Subotica nema vodovod, već stanovništvo dobija dobru pijaću vodu iz arteskih i kopanih bunara. Broj javnih arteskih /bušenih/ bunara iznaša – 52. Oni su 40-80 m, dočim su kopani bunari 6-8 m. duboki. Voda, koju ovi bunari daju, dobra je i za pranje rublja i kuvanje pasulja.

Tvrdoća vode arteskih bunara iznaša 12-15 nemačkih stepena, dočim je tvrdoća vode kopanih bunara različita.

Reka nema, već ima sledećih jezera: Kelebijsko jezero od 133 kat. jutra, Palićko jezero od 997 kat. jutara, Krvavo jezero, Slano ajezero i Ludaško jezero od 546 kat. jutara površine. Sem toga ima i dva potoka i to: potok Bega, kao odvodnja navedenih jezera i potok Krivaja za odvodnju vazdušnih taloga u južnom delu Subotice. Oba ova potoka imaju veze jedino sa Tisom, u koju utiču.

Od značaja je jedino jezero Palić, kao hladno, alkalično i slano jezero. Voda toga jezera je lekovita, okus iste je slan i alkaličan.

Tvrdoća pijaće vode biće dostavljena tome Ministarstvu i sa strane grada Subotice, kome je takođe upućen predmetni dopis toga Ministarstva.

16./ Kako su Vaši trgovci spremni u izvozničkim poslovima u znanju stranih jezika i poznavanju stranih pijaca? Kako se posećuje večernja praznična trgovačka škola i zanatske škole?

ad 16./ Naši trgovci odlično su verzirani u izvozničkim poslovima i u poznavanju stranih pijaca. Od stranih jezika govore nemački i mađarski a delimično i francuski jezik.

Trgovački učenici pohađaju ovdašnju Opštu zanatlisjku i Trgovačku školu i to posle podne.

17./ Zašto nije osnovana škola zanatsko trgovačke omaldine? Da li ide trgovačko zanatska omladina da služi po drugim krajevima, da bi se mogla za osnivanje posla bolje spremiti?

ad 17./ Naša trgovačka omladina ide samo izuzetno u druge krajeve /inostranstvo/, da bi se mogla za osnivanje posla bolje spremiti.

18./ Postoje li u vašoj varoši kakve veće građevine, kao velike napuštene kasarne, gostionice sa velikom salom, magacini i slično, koje bi se sa manjim ili većim izmenama mogle za novu industriju upotrebiti?

ad 18./ Ne

19./ Postoje li vodenice na vodi i sa koliko kamenova?

ad 19./ Vodenica nema.

20./ Da li bi u varoši, kada bi se tu neka nova industrija naselila, bilo dovoljno stanova za činovnike i radnike, ili bi industrijalac bio prinuđen da zida nove stanove?

ad 20./ Kad bi se u našem gradu naselila neka nova industrija, industrijsko preduzeće bi bilo prinuđeno za činovnike i radenike zidati nove stanove, pošto praznih stanova jedva ima.

21./ Da li bi se u varoši našlo ljudi koji bi hteli učestvovati kapitalom u društvu sa domaćim ili sa strancima na podizanju kakve industrije u ovom mestu i za kakve industrije bi se kakvom sumom htelo učestovati?

ad 21./ Na ovo pitanje smo već odgovorili pod tačkom 12./

22./ Da li varoš ima dovoljno svoga opštinskog zemljišta za podizanje fabrika, činovničkih stanova, i koliko ima toga zemljišta?Da li bi se ta zemljišta besplatno davala ili po jeftinijoj ceni i kojoj? Pošto bi se mogli pogodni placevi za industriju u varoši ili prvoj blizini varoši dobiti po kvad. metru?

ad 22./ Grad Subotica ima dovoljno svoga opštinskog zemljišta za podizanje fabrika i činovničkih stanova i mišljenja smo da bi grad svakako dao besplatno ili po jeftijoj ceni zemljište u navdedene svrhe.

23./ Ako bi neka varoš htela neku industrijsku školu, da napiše opravdanje, zašto baš traži i šta bi dala za njeno osnivanje?

ad 23./ Na to će odgovoriti grad Subotica.

24/ Ako varoš nije vezana železnicom, da li računato koliko bi Koštala železnica do prve železničke stanice?.

ad 24./ Bezpredmetno.

25./ Ako bi za podizanje industrije u Vašem mestu i obližnjim mestima trebalo da se izradi put u rudnik, u šumu, u vodpoada itd, koliko bi taj automobilski put bio dug i šta bi od prilike koštao?

ad 25./ Bezpredmetno.

sekretar: Pavlović predsednik:

Po naredbi Ministra trgovine i industrije, načelnik, M.Rakić

Br. 4. Spisak subotičkih preduzeća sa najmanje 50 zaposlenih radnika i nameštenika na osnovu statistike subotičkog Okružnog ureda za osiguranje radnika u mesecu novembru 1931. godine. IAS, F:235.33/1931

1. „Fako d.d.“ 238

2. „Nonenberg i Šodere d.d.“ 48

3. „Braća Ruf“ 95

4. „Industrija železnog nameštaja i metala d.d.“ 76

5. „Zefir d.d.“ 48

6. „Braća Goldner“ 83

7. „Kramer Antun i drug“ 66

8. „Subotička električna željeznica i osvetljenje d.d.“ 171

9. „Rotman Mirko“ 89

10. „Industrija mramora i kamenoreza d.d.“ 64

11. „Zorka d.d.“ 153

12. „Fišer Ernest“ 51

13. „Rot Armin“ 128

14. „Merkur“ 76

Br. 5 Na traženje Centarle industrijskih korporacija od septembra 1935. godine subotičko Udruženje industrijalaca dostavlja sledeći spisak sa članovima uprava njihovih članova iz Subotice. AV, F:138. 65. XXVI 3294/1935

Deonička društva:

„Subotička električna železnica i osvetljenje d.d.“

članovi uprave: Torsten Erikson

dr Milan Stojadinović

ing. Momčilo Petrović

ing. sebastaian Tham

dr Aleksandar Magarašević

članovi nadzornog odbora: Dušan Manojlović

Karlo Hedin

ing. Vasilije Veljković

direktor: ing. Zvonimir Stilinović

„Ferrum d.d. fabrika vagona i lokomotiva“

članovi uprave: Dušan Manojlović

ing. Donat Mavro

Dragutin Steiner

Sigmund Fogel

dr Mavro Horvat

članovi nadzornog odbora: Isa Ludajić

Bartul Karšai

Jovan Steiner

rukovaoc preduzeća: Upravni odbor

„Zephir d.d. tvornica peći“

članovi uprave: Dušan Manojlović

Dušan Stojković

dr Miloš Pavlović

Aleksandar Rosenfeld

Martin Rosenfeld

Ljudevit Lanji

Ladislav Lazar

članovi nadzornog odbora: Baltazar Kovačić

Ljudevit Beck

Bela Goldner

Hauer Majer

direktor: Martin Rosenfeld

„Sever tvornica električnih strojeva d.d.“

članovi uprave: Dušan Manojlović

Ernest Ürge

Vladislav Ulreich

Jovan Engler

ing. Dimitrije Paču

članovi nadzornog odbora: Sima Krunić

Bela Schmidt

Jene šebešćen

direktor: Ernest Ürge

„Bačvanska tvornica cementne robe i građevno d.d.“

članovi uprave: Mirko Jakobčić

Žiga Eisler

ing. Beno Mačković

članovi nadzornog odbora: Tibor Štern

Josif Tumbas

Bela Lenđel

direktor: Žiga Eisler

„Industrija mramora i kamenoreza d.d.“

članovi uprave: dr Vladislav Manojlović

Mavro Löwy

Đorđe Paul

članovi nadzornog odbora: dr Jako Fišer

Dušan Manojlović

dr Antun Vaš

direktor: Löwy Jovan

„Industrijalno i komercijalno d.d. tvornica papirnate robe“

članovi uprave: dr Miloš Pavlović

Egon Bjelinski

Pavle Freund

dr Samuilo Boschan

dr Pavle Neuberger

Mavro Sporer

Samuilo Kertesz

članovi nadzornog odbora: Stevan Peić

Ilija Lepedat

Dr Aleksandar Grün

direktor: Egon Bjelinski

„Zorka, prvo jugoslavenskao društvo za kemičnu industriju na deonice“

članovi uprave: Ivan Hribar

dr Max Mayer

Franjo Braun

George Fay

dr Cvetko Gregorić

dr Sigmund Litmann

dr Artur Marić

dr Mihajlo Marinković

dr Fran Windischer

Eudore Lefevr

ing. Jan Dvorček

direktor: Eduard Pauler

„Jugoslovenska tvornica hleba d.d.“

članovi uprave: Ilija šibalić

Đurica Terzin

Milan šibalić

direktor: Ilija šibalić

„Štirak Marcel Kopp d.d.“

članovi uprave: Kopp Marcel

dr Jako Fišer

dr Jovan Milekić

Dušan Stojković

Bora Stanković

članovi nadzornog odbora: dr Miloš Pavlović

ing. Drag. Petrović

dr Andrija Tisa

„Fako d.d., jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže“

članovi uprave: dr Radivoj Miladinović

dr Borivoj Miladinović

Arpad Hütter

Jakob Rippner

dr Edmund Silaši

dr Đorđe Bondy

članovi nadzornog odbora: Šaca Suvajdžić

Eugen Kischaber

Franja Hermec

Arpad Vaš

direktor: Arpad Hütter

„Nonenberg i Šodere, tvornica traka i čipaka d.d.“

članovi uprave: dr Radivoj Miladinović

dr Borivoj Miladinović

dr Edmund Silaši

dr Đorđe Bondy

Vilim Nonenberg

Ernest Nonenberg

članovi nadzornog odbora: dr Miloš Pavlović

Franjo Hermec

Stevan Klein

Arpad Vaš

Emil Lakebuš

Vilim Šodere

direktor: Vilim Nonenberg

„Hartman i Conen, izvoz mesa d.d.“

članovi uprave: Vilim Conen

Josif Hartman

Lajčo Schreger

Lajčo Beck

Vilim Conen Jakobčić

članovi nadzornog odbora: Eugen Jakobčić

Eugen Krischaber

Mirko Kemenj

direktor: Lajčo Beck

„Deoničrsko društvo za izradu creva“

članovi uprave i dr Aleksandar Magarašević

nadzornog odbora: Leo Kepich

Mita Međanski

Hermann Grünfeld

Hermann Dajč

Andrija Dajč

Laura Dajč

direktor: Hermann Dajč

„Industrija željeznog nameštaja i metala d.d.“

članovi Upravnog i

Nadzornog odbora: St. K. Panić

Ludvig Glikštahl

dr Jako Fišer

Koloman Vidaković

Ernest Ően

Samuel Kertes

dr Aron Sekelj

Marko Štamberger

Ferdinand Štamberger

Bogdan Mandarić

direktor: Ferdinand Štamberger

u inokosnom ili ortačkom vlasništvu:

„Limarska industrija Füzi Vilim“

vlasnik: Vilim Füzi

„Piuković Josip, industrija i trgovina željeznom robom“

vlasnik: Rudolf Seidler

„Braća Pletl, tvornica metalnih i drvenih mrtvačkih sanduka“

vlasnik: Antun i Josif Pletl

„Mirko Rotman, tvornica gvozdenog i metalnog nameštaja i livnica“

vlasnik: Vojislav Bela Gabor

„Molcer i drugovi, ciglana“

ortaci:Karlo Molcer, Mihajlo Prokeš, Katarina Glid, sup. Samuila Dajča

„Ampula, industrija za izradu staklene robe“

vlasnik: Adela Herman

„Braća Goldner, fabrika ormana za led, drvene i pločaste robe“

ortaci: Ede, Bela i Mihajlo Goldner

„Unio, industrija za izradu papira“

ortaci: Gašpar Đorđe Kunec, Irena Karo

„Gradska plinara“

vlasnik: Grad Subotica

direktor: inž. Adam Gutvajn

„Poljoprivredna fabrika žeste Piuković Josifa“

vlasnik: Josif Piuković

„Prva subotička tvornica bonbona Julio Brumer“

vlasnik: Julio Brumer

„Prva subotička tvornica štirke i čiriza Josifa šlezingera i sina“

vlasnik: Aleksandara i Mirko Šlezinger

„Rekord, fabrika štirka i čiriza“

vlasnik: Mikša Sabadoš

„Braća Ruf, tvornica čokolada i bonbona“

vlasnik: Josip Ruf, dr Mirko Telč, Karlo Beinhauer

„Adin, prva jugoslovenska tvornica končanih dugmadi k.d.“

vlasnik: Salamon Gingold, Dragutin Gingold

komanditor: Adolf Vider iz Budimpešte

„Mekka, tkaonica istočnih tepiha“

vlasnik: sup. Aleksandra Ingusa

„Mekur, tvornica čarapa i pletene robe“

vlasnik: Henrik Levental

„Armin Rot, tvornica šešira i kapa“

vlasnik: Armin Rot

„Gradska klaonica“

vlasnik: opština grada Subotice

„Korhec Julije, fabrika salama i kobasičarske robe k.d.“

komanditori: Julije Korhec iz Subotice

Đorđe Lederer iz Čoke

„Samuel Gingold, tvornica ribljih konzervi“

vlasnik: Samuel Gingold

„Bek Mano, tvornica sapuna“

vlasnik: Mano Bek

„Erika, fabrika sapuna“

vlasnik: Mavro Šporer

„Patria, zavod za proizvodnju seruma“

ortaci: Jovan Grnčarević, Beograd

Vasa Rajković

dr Dezider Erdeš

dr Aleksandar Sigeti

Br. 6. Izveštaj sreskog načelnika o stanju u srezu. IAS, F:57. 8267/1937

НАЧЕЛСТВО СРЕЗА СУБОТИЧКОГ

БР. 8267/1937

29.9.1937.

СУБОТИЦА

Наредба Г. Министра унутрашњих послова о опхођењу чиновника и упутство о испитивању народних потреба, извештај.

На II бр. 42611 од 29.6.1935. године

КРАЉЕВСКОЈ БАНСКОЈ УПРАВИ ДУНАВСКЕ БАНОВИНЕ

II Управно одељење

НОВИ САД

У вези предметне наредбе Г. Министра унутрашњих послова К. Бр. 902. од 27.6.1935. године, част ми је поднети извештај за минуло тромесечје у следећем:

Чиновништво

Чиновништво среског начелства у свему одговара свом чиновничком позиву. У пословању су марљиви и поуздани, а у приватном животу су коректни.

У минулом тромесечју није било притужаба на рад или приватни живот службеника среског начелства, па према томе није вођен никакав дисциплински поступак против било кога од службеника среског начелства.

Привредна питања

Привредни живот у Суботици нема оног замаха, који би неумњиво обележавао, или боље рећи који би требао да обележава, привредни просперитет једног града од преко 100 000 становника.

Разлози те привредне стагнације су углавном проузроковани граничним положајем самога града, као и пољопривреддним обележјем града и грађанства и непосредне околине.

Усред граничног положаја град Суботица нема залеђа, што би помогло подстицају и промакнућу привредног живота. А услед интензивног развоја Новог Сада на свим подручјима јавног и социалног живота, Суботица као привредни центар слаби и све више губи од својег привредног тржишта, јер привреда са својим капиталима увек гравитира центру привредног и друштвеног живота, обзиром на повољнији пласман привредних капитала. Према томе и привредни живот је у знатном проценту ограничен на сам факат да је Суботица окружена и низом градова и већих места, у којима привреда и привредни живот углавном подмирују потребе тамошњег живља, дакле, да су ти градови и села довољни за подмирење оних потреба, које су неопходне самим грађанима, настањеним у истим насељима, онда се да јасно видети, да привредни просперитет Суботице нема ружичасте ауспиције и да ће град, у колико не дође до привредног срозавања, привредно стагнирати.У томе је и један од галвних разлога да већи привредни капитали беже из ове средине у крајеве, где капитали могу власницима да обезбеде максимални профит.

Други разлог привредног мртвила Суботице је у пољопривредном карактеру града, опште је позната чињеница, да у Суботици живи око 70% становништва, које се бави пољопривредом. У своме привређивању тај елемент је везан за земљу, а у битностима овисан о природним појавама и променама, он се устаљује у свом карактеру привредне зараде и не тежи интензивирању промакнућа капиталистичког начина пољопривредне производње. Поред тога, традицијом везани, непиступачни су културним тековинама и културном прогресу, ради чега са скепсом гледају на сваки навум рационализације пољопривреде.

Стога је од несумњиве важности дизанње културног живота овдашњих пољопривредника ради рационализације пољопривредем што би значило веома много у плусу у погледу националне привреде и националног дохотка.

Социјална питања

Констатацијом факата, да је овај град и његова непосредна околина обележена по свом привредном карактеру као пољопривредни град, можемо уочити и да нема оних несразмера у класним супротностима, које су обележје у већим индустријским градовима и центрима.

Покрети радника појединих индустријских и занатских предузећа, уперени према послодавцима имају карактер више организациони, но карактер социјалног бунта. Радништво је углавном задаовољно у погледу материјалних награда, тражи само солиднији и увиђавнији став својих послодаваца. То се јасно оцртало у сукобима, који су се десили у појединим предузећима између послодаваца и немештеника. Десило се да су ступили у штрајк радници исте бранше индустријских или занатских предузећа, али је било радника, који нису хтели да обуставе рад у предузећу где су послодавци показали више смисла за социјално и хумано разумевање својих намештеника. Из тога се да извести, да класни покрети радника имају своју етику и да радништво није слепо оруђе у рукама својих екстремних агитатора. С тога и мере и закони и уредбе, које су донете у павцу регулисања међусобних односа послодаваца и намештеника, треба да буду сповођене и у свему правилно примењиване, да би се и тим путем допринело ублажавању класних и социалних супротности класа и сталежа.

Релативно повољно материјално благостање ове средине, не даје забринутости и погледу исхране и опскрбе сиротиње. Сиротиња овде није социални проблем, јер се може радом опскрбити у погледу ексистенцијалног минимума. Сваки радно спсобан радник може наћи себи привредне зараде. Долазе у питање беспомоћни и слаби, за њих се старају разна хумана и културна удружења, као и сама општина.

Социално хигијенска питања

По свом географско хигијенском положају Суботица је град који изискује интензивније мере социјалне хигијене.

Знатан је број грађана са плућним обољењима. Узроци су наслеђе, исхрана и станбени услови. Потребне су ради тога, инситуције где би се грађани свих сталежа могли лечити. А исто тако потребно је, да се ови крајеви што више пошумљавају племенитим биљкама, да би се ваздух што више очистио од теше и опаке прашине. Услед несповедене канализације прети опасност лаког ширења заразних болести, нарочито тифуса.

Још једна опака зараза влада Суботицом, то је трахома. Требало би дићи у Суботици антитрахоматску станицу, где би се исто тако бесплатно лечили сви болесници те заразне болести.

Срески начелник,

В. Момировић

Br. 7. Kraljevska banska uprava, odeljenje za trgovinu, obrt i industriju, tražila je marta 1939. godine,od Sreskog načelstva Subotica, podatke, spisak industrijskih preduzeća, u vezi formiranja vatrogasnih četa. Sresko načelstvo, aprila te godine poslalo je sledeću tabelu. IAS, F:57. 1987/1939

Mesto sedišta radnje Kakve je vrste pomenuto ind. preduzeće ili zavod Da li služi za čisto nacionalne svrhe Kakvog je kapaciteta

– dnevno Kojim kapitalom raspolaže Da li je i od kakve važnosti u pogledu narodne odbrane Da li je zaposlena domaća radna snaga i sa kojim brojem Prime-dba

Subotica Subotička

električna železnica i osvetljenje d.d. za opšte svrhe — 10 000 000 dinara važno radi

proizvd.

el. struje 84 domaća i 3 strana

Subotica

Hartman i Konen d.d. za opšte svrhe 50 mtc 3 000 000

dinara nije 113 domaćih

Subotica

Zorka a.d. za opšte svrhe 30 mtc 2 500 000 dinara važno radi proizvod. hemikalija 129 domaćih i 1 strani

Subotica

Minerva d.d. štampa mađarske knjige — 1 000 000 dinara nije 86 domaćih i 1 strani

Subotica

Dajč Adolf za opšte svrhe 20 kg 100 000 dinara nije 14 domaćih

Subotica

Verteš Bela za opšte svrhe 7 mtc 500 000 dinara nije 13 domaćih

Subotica

Jugoslov. serum zavod d.d. za opšte svrhe 100 litara 1 500 000 dinara nije 21 domaća

Subotica

Bek Andrija za opšte svrhe 5 mtc 300 000 dinara nije 22 domaća

Subotica

Gradska štamparija za opšte svrhe — 720 000 dinara nije 21 domaći

Subotica

Braća Fišer štamparija za opšte svrhe — 800 000 dinara nije 19 domaćih

Subotica

Lipšic Aleksandar štamparija za opšte svrhe — 50 000 dinara nije 9 domaćih

Subotica

Ruf Adolf za opšte svrhe 3 mtc 1 000 000 dinara nije 60 domaćih

Subotica

Sabadoš Mikša za opšte svrhe 12 mtc 350 000 dinara nije 28 domaćih

Subotica

Gabor Vojisav za opšte svrhe 8 mtc 2 000 000 dinara važno radi željezne proizvod. 100 domaćih

Subotica

Brumer Julije za opšte svrhe 50 kg 50 000 dinara nije 5 domaćih

Subotica

Rogić Martin

mlin za opšte svrhe 100 mtc 400 000 dinara važno radi proiz. brašna 17 domaćih

Subotica

Vuković i drug, mlin za opšte svrhe 120 mtc 280 000 dinara važno radi proiz. brašna 14 domaćih

Subotica

Pletl Antun za opšte svrhe 14 kom. 600 000 dinara mije 19 domaćih

Subotica

Levental Henrih za opšte svrhe 4,50 mtc 2 000 000 dinara važno radi proiz. pletene robe 60 domaćih

Subotica

Vujković Bukvin Lojzija za opšte svrhe 80 mtc 270 000 dinara važno radi proiz. brašna 8 domaćih

Subotica

Molcer Karlo za opšte svrhe 16 000 komada 400 000 dinara nije 50 domaćih

Subotica

šlezinger Aleksandar za opšte svrhe 10 mtc 400 000 dinara nije 29 domaćih 1 strani

Subotica

Svoboda Antun za opšte svrhe 120 mtc 470 000 dinara važno radi proiz. brašna 17 domaćih

Subotica

šorer Mavro za opšte svrhe 2 mtc 250 000 dinara nije 20 domaćih

Subotica

Gornjeba-čko paro-mlinsko d.d. (1) za opšte svrhe — 180 000 dinara nije 4 domaća

(1) radnja za brušenje mlinskog kamena

Subotica

Konrad d.d. za opšte svrhe — 500 000 dinara nije 8 domaćih

Subotica

Fako d.d. za opšte svrhe 6 mtc 3 000 000 dinara važno radi poizv. čarapa i pletene robe 211 domaćih 4 strana

Subotica

Gornjeba-čko paro-mlinsko d.d. za opšte svrhe 250 mtc 3 000 000 dinara važno radi proiz. brašna 45 domaćih

Subotica

D.d za izradu creva za opšte svrhe 4 mtc 300 000 dinara nije 12 domaćih

Subotica

Margit mlin d.d. za opšte svrhe 300 mtc 1 750 000 dinara važno radi proiz. brašna 50 domaćih

Subotica

Industrija železnog nameštaja d.d. za opšte svrhe 7 mtc 480 000 dinara važno radi proiz. železne robe 78 domaćih 1 strani

Subotica

Marsel Kop za opšte svrhe 14 mtc 400 000 dinara nije 59 domaćih 1 strani

Subotica

Sever d.d. za opšte svrhe 2,50 mtc 1 000 000 dinara važno radi izrade elektr. strosjeva 39 domaćih 1 strani

Subotica

Bačvanska tvornica cementne robe i gra. d.d. za opšte svrhe 25 mtc 62 000 dinara nije 10 domaćih

Subotica

Nonenbe-rg i šodre d.d. za opšte svrhe 2,50 mtc 2 000 000 dinara nije 94 domaća 4 strana

Subotica

Jugoslv. tvornica hleba d.d. za opšte svrhe 4 mtc 150 000 dinara važno radi izrade hleba 6 domaćih

Subotica

Čičila Josip, mlin za opšte svrhe 80 mtc 240 000 dinara važno radi izrade brašna 5 domaćih

Subotica

Rot Armin za opšte svrhe 1,20 mtc 2 000 000 dinara važno radi izrade kapa 96 domaćih 1 strani

Subotica

Horvat Stevan, mlin za opšte svrhe 50 mtc 190 000 dinara važno radi izrade brašna 3 domaća

Subotica

Engler Albert za opšte svrhe 1 mtc 1000 000 dinara važno radi izrade rublja 8 domaćih

Subotica

First Geza za opšte svrhe 120 mtc 150 000 dinara važno radi izrade brašna 12 domaćih

Subotica

Glogovčan

Žarko, mlin za opšte svrhe 200 mtc 450 000 dinara važno radi izrade brašna 24 domaća

Subotica

Zefir d.d. za opšte svrhe 7,50 mtc 1 500 000 dinara nije 109 domaćih Preselje-no u Beograd

Subotica

Braća Lenard za opšte svrhe 8 mtc 1 000 000 dinara važno radi izrade železne robe 102 domaća

Subotica

Industrija mramora i kamena d.d. za opšte svrhe 22 mtc 350 000 dinara nije 50 domaćih

Subotica

Gingold Samuel za opšte svrhe 1,50 mtc 100 000 dinara nije 15 domaćih

Subotica

Braća Goldner za opšte svrhe 11 mtc 2 000 000 dinara važno radi izrade železne robe 240 domaćih 1 strani

Subotica

Kunec Đorđe za opšte svrhe 2 mtc 250 000 dinara nije 40 domaćih

Subotica

Ingus Aleksandar za opšte svrhe 170 kg 600 000 dinara nije 160 domaćih

Subotica

Glid Ernest

mlin za opšte svrhe 200 mtc 1 000 000 važno radi izrade brašna 25 domaćih

Subotica

Tolnai Julije, mlin za opšte svrhe 80 mtc 200 000 dinara važno radi izrade brašna 8 domaćih

Subotica Fizi Vilim za opšte svrhe 3,50 mtc 1 000 000 dinara važno radi izrade limene robe 27 domaćih

Subotica Kirhenmajer Julije, mlin za opšte svrhe 80 mtc 300 000 dinara zažno radi izrade brašna 12 domaćih

Po ovlaš. sreskog načelnika

pristav: M. Jovanović

Br. 8. Pregled, statistika firmi po načinu registrovanja. Pored dokumenta, obrasca iz 1937. godine, koji navodi stanje na dan 1.1.1937, radi poređenja, dodati su podaci i iz obrasca iz 1938. godine, koji daje podatke na dan 31.12.1937. godine, kao i iz 1939. godine, za stanje od 31.12.1938.godine. IAS, F57.353/1937, 234/1938, 58/1940

Br. 353/37

Sub.14.1. 1937.

Predmet: statistika radnji

Na VIII br. 652/37

Kr.banskoj upravi Dunavske banovine

Od. za trg. obrt i ind.

U vezi predmeta naređenja čast nam je izvestiti da je na dan 1. januara 1937. godine bilo radnja po pojedinim registrima i to:

Po registru:

1.1.1937. 31.12.1937. 31.12.1938.

I/a registar zanatskih radnja

za koje je potrebna dozvola 9 11 11

I/b registar industrijskih

radnja za koje je potrebna

dozvola 6 7 9

I/c registar trgovačkih i

ostalih radnja za koje

je potrebna dozvola 412 354 468

II registar zanatskih

radnja 1630 1715 1785

III registar industrijskih

radnja 45 51 46

IV registar trgovačkih i

ostalih radnja 1114 1184 1248

Svega ukupno je 3 216 3362 3567

radnji koje stvarno postoje.

19.1.1937. Po ovlaštenju sreskog načelnika

Pristav: Terzin

Br 9. Spisak deoničara “Prve subotičke parne ciglane i fabrike cementne robe d.d.” AV, F:126 VIII 23. 5741.

SPISAK

deoničara Prve subotičke parne ciglane i fabrike cementne robe d.d. pod likvidacijom, koji su deponovali deonice radi učešća na redovnoj godišnjoj skupštini održanoj 8.7.1933. god.

Ime i prezime Boravište Državljanstvo Br.akcija

1. Dr Milekić Jovan Subotica jugoslovensko 320

Aleksandrova 12

2. Dr Sekelj Aron Subotica jugoslovensko 150

Pašićeva 7

3. Dr Streliczky Deneš Subotica jugoslovensko 10

Manojlovićeva 7

4. Ing. Mačković Beno Subotica

Masarikova 108 jugoslovensko 12

5. Tarnai Lazar Subotica

Vilsonova 11 jugoslovensko 10

6. Lackner Jovan Subotica

P.Kujundžića 24 jugoslovensko 200

7. Dembitz Vilmoš Subotica

Šenoina 28 jugoslovensko 50

8. Mandrović Bogdan Subotica

Pašićeva 7 jugoslovensko 100

9. Pilić Miloš Subotica

Daničićev put 11 jugoslovensko 50

10. Popov Bora Subotica

Pavlovačka 11 jugoslovensko 50

11. Matković Antun Subotica

Oslobođenja 23 jugoslovensko 50

12. Evetović Mihajlo Subotica

Velebitska 31 jugoslovensko 50

Subotica, 7.12.1933. Prva subotička parna ciglana

i fabrika cementne robe d.d.

Br. 10. Zapisnik sa redovne skupštine deoničara firme „Labor d.d. za građenje kuća“. AV, F:126 VIII 24 849/1933

list 1.

ZAPISNIK

sastavljen u Subotici 18.3.1933. godine popodne u 1/2 5 sati na redovnoj godišnjoj glavnoj skupštini firme „Labor d.d. za građenje kuća“ u advokatskoj kacelariji dr Fišer Jakova, dr Kalmar Elemera i dr Tisa Andrije /Aleksandova/ 4.

Deoničar dr Kalmar Elemer zauzima pretsedničko mesto i prijavljuje da je uprava njega ovlastila sa predsedavnjem. Ustanovljava, da su položili kod blagajne deoničarskog društva svoje akcije i pristupili:

dr Fišer Jako sa 10 kom. deonica

dr Kalmar Elemer sa 10 kom. deonica

Krishaber JenÎ sa 10 kom. deonica

Beck Lajčo sa 10 kom. deonica

dr Tisa Andrija sa 10 kom. deonica

Kemenj Mirko sa 10 kom. deonica

Rudić Ivan sa 10 kom. deonica

Lieber Bela sa 10 kom. deonica

Hermec Franj sa 10 kom. deonica

dr Dembic Lajčo sa 10 kom. deonica

ukupno 100 kom. deonica u nominalnoj vrednosti od po 10 000 dinara. Ustanovljava da je poziv na skupštinu, zajedno sa bilansom i računom rezultata obnarodovan u subotičkom listu „Naplo“ u broju od 22.2.1933. godine, nadalje, da je rad skupštine prijavljen Dunavskoj Banskoj upravi, koja je rešenjem svojim br. 3276/1933 izaslala kao komesara na skupštinu g. Vujić Velimira načelnika.

Pošto je skupština sposobna na rešavanje, pozdravlja kako deoničare, tako i g. Komesara, ujedno otvara skupštinu.

1/ Određenje zapisničara

i dva overovljača zapisnika.

Skupština određuje za zapisničara

dr Tisa Andriju, a za overovljače Bek Lajču i Kemenj Mirka.

2/ Izveštaj Upranog i Nadzornog

odbora, predlaganje bilansa i

računa rezultata, donašenje

odluke o upotrebi dobitka, kao i

o davanju razarešnice Upravnom

i Nadzzornom odboru.

Skupština jednoglasno uzima na znanje

izveštaj Upravnog i Nadzornog odbora, bilans i račun rezultata te određuje da se pokazujući se dobitak od 24 851,24 dinara prenese na račun iduće godine. Ujedno podeljuje Upravnom i Nadzornom odboru razrešnicu.odbora, predlaganje bilansa i

računa rezultata, donašenje odluke o upotrebi dobitka, kao i o davanju razarešnice Upravnom i Nadzornom odboru.

3/ Izbor članova Nadzornog

odbora.

Skupština izabira za članove Nadzornog odbora za vreme od jedne godine: Krishaber Jenö, Kemenj Mirko i Šreger Mirko, deoničare.

4/ Eventualni predlozi.

Nisu prispeli.

Iscrpljenjem dnevnog reda, pretsednik zaključuje skupštinu.

Dr Kalmar Elemer s.r Bek Lajčo s.r. dr Tisa Andrija s.r.

pretsednik Kemenj Mirko s.r. zapisničar

overovljači

Subotica, 9.12.1933.

list 2.

SPISAK

deponovanih akcija za glavnu skupštinu od 18. marta 1933. godine firme „Labor d.d. za građenje kuća“

Redni

br. Ime deoničara Koliko deonica Podanstvo Mesto boravka

1. dr Fišer Jako 10 jugoslov. Aleksandrova 4

2. dr Kalmar Elemer 10 jugoslov. Trg ]irila i Metoda 3

3 Krishaber Jene 10 jugoslov. Aleksandrova 5

4. Beck Ljudevit 10 jugoslov. Preradovićeva 18

5. dr Tisa Andrija 10 jugoslov. Trg ]irila i M. 4

6. Kemenj Mirko 10 jugoslov. Preradovićeva 18

7. Rudić Ivan 10 jugoslov. Kotorska 38

8. Lieber Bela 10 jugoslov. Aleksandrova 4

9. Hermec Franja 10 jugoslov. Aleksandrova 5

10. dr Dembic Ljudevit 10 jugoslov. Šenoina 30

SPISAK

članova upravnog odbora firme „Labor d.d. za građenje kuća“

_______________________________________________________________

1. Conen Vilim Matija jugoslov. Preradovićeva 18

2. šreger Lajčo jugoslov. Prestol. Petra 20

3. Conen Vilim jugoslov. Preradovićeva 18

4. Hartman Josip jugoslov. Preradovićeva 18

5. dr Fišer Jako jugoslov. Aleksandrova 4

6. Beck Lajčo jugoslov. Preradovićeva 18

Da gornji podaci u svemu odgovarju stvarnosti, tvrdi

Subotica, 9.12.1933.

Uprava: Schreger Lajos

Br. 11. Nacrt o konstituisanju firme „Braća Ruf“. AJ, F:65 a.j. 2409.f.1425.

Nacrt o konstituisanju /prospekt/

Mi, dolepotpisani, nameravamo osnovati deoničarsko društvo sa sedištem u Subotici u svrhu, da otkupimo tvornicu i inventar postojeće firme „Braća Ruf“ u Subotici, koje je voljna ista uz otkupninu od 400 000 dinara deoničarskom društvu prodati. Ova je ponuda od strane ffirme „Braća Ruf“ obavezna, a za deoničarsko društvo samo uz pristanak Uprave koja će se obrazovati i koja će sklopiti u tom pogledu ugovor sa firmom „Braća Ruf“. Isto tako je obavezno izjavljuje firma „Braća Ruf“, da će posle pravomoćnog osnivanja deoničarskog društva, sasvim obustaviti svoju firmu, a članovi iste odriču se svakog daljeg rada u toj vrsti, osim za deoničarsko društvo.

Preduzeće se osniva na neizvesno vreme pod firmom „Braća Ruf a.d. tvornica i trgovina čokolade i bonbona“.

Veličina osnovne glavnice je dinara 1 000 000, koja će se sastojati iz 1 000 komada deonica glasećih na donosioca, svaka deonica u nominalnoj vrednosti po 1 000 dinara.

Osnivači pridržavaju sebi pravo, da imenuju prvu upravu deoničarskog društva na tri godine.

Deonice osnivajućeg se deoničarskog društva ovim puštamo na potpis s time, da vreme potpisa traje do 25. marta 1930. godine i da će se potpisivači pravodobno izvestiti o danu osnivajuće se glavne skupštine.

Subotica 8. marta 1930. godine

osnivači: „Braća Ruf“

Dušan Manojlović

dr Bošan šamu, advokat u Bačkoj Topoli

Mavro Augenfeld, trgovac, Vinkovci

Opšta Kreditna banka d.d.

Beinhauer Karlo, šredicija, Subotica

Gašpar Teltsch, trgovac, Subotica

Br. 12. Podaci o o zavičajnosti Josipa Rufa. IAS, F:57.944/1934

GRADSKO POGLAVARSTVO SUBOTICA

II br.3103/1934

12.januara 1935. g.

Subotica

Predmet:Ruf Josipa članstvo

Na d.br.944/1934

Sreskom načelstvu

S u b o t i c a

U povrtaku akta izveštavate se, da je otac imenovanog, pok. Ruf Mor, po zanimanju fabrikant, bio rođen u Novom Vrbasu 1868. g., odakle se 1890 otselio u Sentu, gde je boravio do svoje smrti 1902, te je tamo glasom uverenja gradskog poglavarstva u Senti br. prot. 285/929 stekao zavičajno pravo na osnovu čl. 10. z.čl. XXII 1866, koje je nasledio njegov zakoniti sin Josip na osnovu čl.6 cit. zak. do samostalnog sticanja ovdašnje zavičajnosti na osnovu čl. 10. cit. zakona usled neprekidnog boravka u Subotici od 1909. godine i doprinošenja ovogradskim teretima.

Imenovani nije podneo molbu radi sticanja stranog državljanstva putem opcije.

Po nalogu pretsednika

savetnik: M.Babić

Br. 13. Izveštaj uprave firme Deoničarsko Društvo za izvoz mesa na skupštini akcionara. AJ, F:65 a.j. 2409.f.1425.

Deoničarsko Društvo za izvoz Mesa

meat -export – company – ltd

Subotica London

telefon: kancelarija 12 5 st.john Street NJest za adresa telegrame: Smithlfield

Hartman Subotica Tel:7948 City

1162 Holborn telegramm adresse:

NAMTRABRO LONDON

Subotica 17. maja 1925.

Poštovana Glavna sednica!

Naše Deoničko društvo svoj ovogodišnji bilanc zaključilo je sa gubitkom od din. 198 026,43.

Ovaj gubitak je nastao iz one žalosne i pred svima poznate okolnosti, koje su u prošlom sezonu svakog izvoznika preduzeća i trgovca, koji su sa svinjama trgovali, vukle u skoro katastrofalnom stanju. Iz ovog slučaja je desilo to, da je društvo iz predviđenje skoro devet meseci nije otvorio svoj promet. Cene za nabavljanje svinja bili su preveliki prema prodajne cene na export pijaci, dočim nadajući boljeg trgovinskog odnosa nismo mogli troškove za uzdržavanje, također i osobne troškove sniziti.

Ovod našeg gubitka je poveličio i preveliki porez deoničkog društva, koji ne samo da zalihu poreza deoničkog društva je uništio, nego smo još potrošili 82 500,21 dinara za porez.

Molimo izvolite uhvatiti predlog, da se gubitak na teret računa iduće godine prenese, ujedno da nas od dužnosti odriješite.

Upravništvo

Deoničarsko društvo za izvoz mesa

Subotica-Subotica

Br. 14. Zapisnik sa skupštine firme „Hartmann i Connen, izvoz mesa d.d.“. AV, F:126 VIII 24849/1933

L:1

ZAPISNIK

Sastavljen na dan 30. aprila 1933. godine u 1/2 12 sati pre podne na redovnoj glavnoj skupštini firme „Hartmann i Connen, izvoz mesa d.d.“ održanoj u kancelarijskim prostorijama društva u Preradovićevoj ulici 18.

Prisutni su: Conen Vilim, Jakobčić Mirko, dr Fišer Jakov, Šreger Lajčo, dr Kalmar Elemer, Krishaber Eugen, Beck Lajčo, Šosberger Emil, Jakobčić Jene, dr Tisa Andrija, Raab Marko, Jakobčić Conen Vilim, deoničari.

Dr Kalmar Elemer javlja, da je upravni odbor njega ovlastio da pretsedava na današnjoj skupštini. Konstatuje da su pravovremeno položili sledeći deoničari svoje deonice

Conen Vilim 5 komada

Jakobčić Mirko 2 komada

dr Fišer Jakov 2 komada

Šreger Lajčo 5 komada

dr Kalmar Elemer 2 komada

Krishaber Eugen 2 komada

Beck Lajčo 2 komada

Šosberger Emil 1 komad

Jakobčić Jene 1 komad

dr Tisa Andrija 1 komad

Raab Marko 1 komad

Jakobčić Conen Vilim 2 komada

ukupno: 26 komada deonica sa nominalnom vrednošću od po 100 000 dinara po komadu.

Ustanovljavamo nadalje, da je današnja skupština blagovremeno obnarodovana u Službenim novinama u br. 64. od 13. aprila 1933. godine i da je prijavljena Banskoj upravi Dunavske banovine, koja je sa rešenjem svojim br. 6820/1933 izaslala svog komesara, gospodina Radu Glavardonovog, višeg činovnika. Pošto je skupština prema odredbama pravila sposobna za rešavanje, istu otvara, pozdravlja g. komesara Banske uprave i gg. deoničare.

1./ tačka dnevnog reda izbor

zapisničarai overovljavača

zapisnika Skupština određuje za zapisničara dr Tisa Andriju a za overovljače zapisnika dr Fišer Jako i Beck Lajču.

2./ Izveštaj upravnog i

nadzornog odbora, čitanje

bilansa i račun dobitaka i

gubitaka, rešavanje o ovima

i davanje razrešnice upravnom

i nadzornom odboru. Skupština jednoglasno prihvaća izveštaj upravnog i nadzornog odbora kao i bilans i račun dobitaka i gubitaka, podeljuje razrešnicu upravnom i nadzornom odboru i rešava da se iskazani gubitak od 363 783 dinara prenese na račun iduće godine.

3./ Otpis neuterivih

tražbina. Pošto ovakav predlog nije stigao raspravljanje istog je mimoilažen.

4./ Izbor članova nadzornog

odbora za 1 godinu. Skupština izabere za članove nadzornog odbora za trajanje od godinu dana Krishaber Eugena, Jakobčić Eugena, dr Tisa Andriju i Kemenj Mirka.

5./ Eventualni predlozi. Nikakav predlog nije stigao.

Pošto je dnevni red iscrpljen, pretsednik zaključuje skupštinu.

dr Kalmar Elemer s.r. dr Fišer Jako s.r. dr Tisa Andrija s.r.

pretsednik Beck Lajčo s.r. zapiničar

overovljači

HARTMAN & CONEN

izvoz mesa d.d.

L:2

SPISAK

deponovanih akcija za glavnu skupštinu od 30. aprila 1933. godine, firme „Hartman i Conen izvoz mesa d.d.“

Red. Koliko Mesto stalnog

br. Ime deoničara deonica Podanstvo boravka

1. Conen Vilim 5 jugoslov. Preradovićeva 18

2. Jakobčić Mirko 2 jugoslov. Trg Ćirila i Metoda 19

3. dr Fišer Jako 2 jugoslov. Aleksandrova 4

4. Šreger Lajčo 5 jugoslov. Prestolnasledn. Petra 4

5. Krishaber Eugen 2 jugoslov. Aleksandrova 5

6. dr Kalmar Elemer 2 jugoslov. Trg Ćirila i Metoda 3

7. Beck Lajčo 2 jugoslov. Preradovićeva 18

8. Šosberger Emil 1 jugoslov. Kralja Petra park 3

9. Jakobčić Eugen 1 jugoslov. Kralja Petra park 8

10. dr Tisa Andrija 1 jugoslov. Trg Ćirila i Metoda 3

11. Raab Mirko 1 jugoslov. Preradovićeva 18

12. Jakobčić Conen

Vilim 2 jugoslov. Preradovićeva 18

članova upravnog odbora firme „Hartman i Conen izvoz mesa d.d.“

1. Conen Vilim jugoslov. Preradovićeva 18

2. Hartman Josip jugoslov. Preradovićeva 18

3. dr Fišer Jako jugoslov. Aleksandrova 4

4. Šreger Lajčo jugoslov. Prestolonaslednika

Petra 4

5. Hartman Julius/umro/ englesko London

6. Beck Lajčo jugoslov. Preradovićeva 18

7. Jakobčić Conen

Vilim jugoslov. Preradovićeva 18

8. Jakobčić Mirko jugoslov. Trg Ćirila i Metoda 19

da gornji podaci u svemu odgovaraju stvarnosti, tvrdi

Subotica, 9.decembra 1933. godine

uprava

„Hartman i Conen izvoz mesa d.d.“

Br.1 5. Spisak članova Uprave firme „Hartman i Co. izvoz mesa d.d.“. AV, F:126 VIII 35606/1940

l:1

HARTMAN & CO.

izvoz mesa d.d.

Subotica Subotica, 28. nov.1940.g.

Spisak članova Upravnog i nadzornog odbora firme „Hartman i Co. izvoz mesa d.d.“ iz Subotice u godini 1940.

Članovi Upravnog odbora:

1. Hartman Josip, jug. državljanin, Subotica, Jevrej,

raspolaže sa 400 kom. deonica

2. dr Pavlović Miloš, jug. državljanin, Subotica, Srbin,

raspolaže sa 100 kom. deonica

3. dr Tomičić Juraj, jug. državljanin, Beograd, Hrvat,

raspolaže sa 1000 kom. deonica

4. dr Jovanović Vasilije, jug. državljanin, Beograd, Srbin,

raspolaže sa —

5. ing. Manojlović Milan, jug. državljanin, Novi Sad, Srbin,

raspolaže sa 200 kom. deonica

6. Jakobčić Mirko, jug. državljanin, Subotica, Mađar,

raspolaže sa 50 kom. deonica

7. Sadecki Stevan, jug. državljanin, Subotica, Mađar,

raspolaže sa 100 kom. deonica

Članovi Nadzornog odbora:

1. Jakobčić Eugen, jug. državljanin, Subotica, Mađar,

raspolaže sa 50 kom. deonica

2. šosberger Emil, jug. državljanin, Subotica, Hrvat,

raspolaže sa —

3. Rudić Ivan, jug. državljanin, Subotica, Hrvat,

raspolaže sa 50 kom. deonica

4. dr Pavlinović Bernard, jug. državljanin, Beograd, Srbin,

raspolaže sa —

HARTMAN & CO.

izvoz mesa d.d.

Subotica

l:2

HARTMAN & CO.

izvoz mesa d.d.

Subotica Subotica, 28. nov.1940.g.

Spisak akcionara prisutnih na poslednjoj skupštini firme „Hartman i Co. izvoz mesa d.d.“ iz Subotice održanoj 26. novembra 1940.

1. dr Tomičić Juraj, jug. državljanin, Beograd, Hrvat,

raspolaže sa 1000 kom. deonica

2. ng. Manojlović Milan, jug. državljanin, Novi Sad, Srbin,

raspolaže sa 200 kom. deonica

3. Jakobčić Mirko, jug. državljanin, Subotica, Mađar,

raspolaže sa 50 kom. deonica

4. Jakobčić Eugen, jug. državljanin, Subotica, Mađar,

raspolaže sa 50 kom. deonica

5. Sadecki Stevan, jug. državljanin, Subotica, Mađar,

raspolaže sa 100 kom. deonica

6. Hartman Josip, jug. državljanin, Subotica, Jevrej,

raspolaže sa 400 kom. deonica

7. Rudić Ivan, jug. državljanin, Subotica, Hrvat,

raspolaže sa 50 kom. deonica

8. Kemenj Mirko, jug. državljanin, Subotica, Mađar

raspolaže sa 50 kom. deonica

HARTMAN & CO.

izvoz mesa d.d.

Subotica

Br. 16. Molba Josipa Hartmana radi izdavanja uverenja o plemićkoj tituli. IAS,F:57. 95/1938

SRESKOM NAČELSTVU

Subotica

Molba:

HARTMAN JOSIPA rinenburškog

veleindustrijalca iz Subotice,

radi izdavanja zvaničnog

uverenja

Moja je porodica iz Rynnenburga /po tamošnjoj terminologoji rinenburške viteške tvrđave/, iz provincije Utrech-ske u Holandiji. po svom poreklu imam da nosim titulu titulu „visokorodni vitez plemeniti Hartmann Josip rinrnburški“.

Kako u našoj zemlji ne postoje titule po rođenju, u svojim porodičnim i ostalim i javnopravnim odnošajima u inostranstvu trebam da dokažem svoj identitet.

Za tu svrhu molim, da mi se izda uverenje o tome, da sam popisani identičan sa „visokorodnim vitez plemeniti Hartmann Josipom rinrenburškim“, mada po zakonima svoje zemlje nosim samo ime „rinenburški Hartmann Josip“..

U dokaz moje titule po rođenju prilažem foto-kopiju javne isprave, izdate u formi, koju zahteva zakon o izdavanju isprava, snabdevenu sa potrebnim legalizacijama.

Ova mi je svedodžba potrebna za upotrebu u inostranstvu.

s poštovanjem:

Rinenburški Hartman Josip

Br. 17 . Molba Josipa Hartmana radi nostrifikacije titule. IAS,F:57.3103/1937

br.3103/1937

31.III 1937.

Predmet: Molba Hartman Josipa, generalnog direktora firma „Hartman i Konen“ radi nostrifikacije titule dobivene diplomom Holandske države.

KRALJEVSKOJ BANSKOJ UPRAVI DUN. BANOVINE

UPRAVNO ODELJENJE II.

NOVI SAD

Dostavlja se prednja molba Rinenburški Hartman Josipa, generalnog direktora firma „Hartman i Konen“, kojom moli da mu se titula u smislu čL 33 Zakona o ličnim imenima, a koju titulu mu je država Holandija podarila, prizna kod upotrebe porodičnog imena.

Svoju molbu opravdava priloženim prepisom diplome države Holandije, kao i prepisom rešenja Ministrstva unutrašnjih poslova br. 26869 od 30. juna 1927. godine, kojim mu je odobrena upotreba titule „Rinenburški“. Kako je Ministarstvo svojedobno omaškom izostavilo pune reči titule, te sada moli da mu se dozvoli upotreba titule onako, kak je to Holandskom diplomom dato.

Po prednjoj molbi ova vlast je mišljenja, da nema smetnje za priznavanje titule date od strane države Holandije, obzirom da Ustav Kraljevine Jugoslavije ne priznaje titule i plemstva samo po rođenju, dok ke u konkertnom slučaju u pitanju titula dobivena na osnovu ličnih njegovih zasluga.

Sreski načelnik

V.Momirović

Br. 18. AV, F:126. VIII 13 777/1934. Izveštaj uprave firme “Margit parni mlin d.d.” o održanoj skupštini.

Prestojništvu gradske policije

Subotica

Pretstavka

Margit parnog mlina d.d.

u Subotici

u stvari naloga Kralj. Banske Uprave

odeljenja za trgovinu, obrt i indust. ad

VIII br. 9860. od 30. XI 1933. god.

Udovoljuući se Vašem pozivu u vezi naloga Kralj. Banske uprave u Novom Sadu pod gornjim brojem, čast nam je dostaviti niže navedeno naš odgovor na postavljena pitanja.

Glavna skupština bila je održana 30. maja 1933. god. i sledeća lica su deponovala svoje akcije.

Ime i prezime Stalno boravište Državljanstvo Broj akcija

Šporer Aleksandar Subotica jugoslovensko 200

Štiglic Elek Subotica čehoslovačko 200

Šporer Mavro Subotica jugoslovensko 100

dr Ljubibratić Aleksandar Subotica jugoslovensko 15

Hermec Franjo Subotica jugoslovensko 15

Sebek Grga Subotica jugoslovensko 10

Maguš Grga Subotica jugoslovensko 15

Sege Aleksandar Subotica jugoslovensko 10

sup. Štiglic Eleka Subotica čehoslovačko 20

sup. Šporer Aleksandra Subotica jugoslovensko 20

s poštovanjem

Margit parni mlin d.d.

Br. 19. Molba firme “JUGO-MAUTNER izvoz i uvoz hrane i semena d.d.” radi ubeležavanje promene sedišta. AJ, F:65,2409.1425

Ministarstvu trgovine i industrije

B e o g r a d

Na osnovu zaključaka vanredne glavne skupštine molimo da se dozvoli premeštaj sedišta našeg društva iz Novog Sada u Suboticu i da se 1. čl., 2. čl. i 5 čl. naših osnovnih pravila umesto „Novi Sad“ gde god se to pominje, uvede „Subotica“, te da nam se o tome izda odluka ministarstva.

U prilogu podnašamo zapisnik o vanrednoj glavnoj skupštini održanoj 18. deceembra 1927. godine u prisustvu komesara toga Ministarstva g. Tihomira Pavlovića.

s odličnim poštovanjem

JUGO-MAUTNER

izvoz i uvoz hrane i semena

d.d. Novi Sad

Br. 20. Molba radi izdavanja dozvole za osnivanje firme “BON-TON d.d.”. AJ, F:65.2410.1426.

Subotica 10. maja 1922.

Molba za dozvolu osnivanja

„BON-TON“ d.d mehaničke

fabrike cipela u Subotici

MINISTARSTVU TRGOVINE I INDUSTRIJE

u Beogradu

Na temelju zakona o osnivanju akcionarskih društava na teritoriji Banata, bačke i Barenje, čl. I., molimo ovim za dozvolu osnivanja „BON-TON“ d.d mehaničke fabrike cipela u Subotici, te prilažemo u tu svrhu tri primerka Osnove za utemeljenje i tri primerka nacrta pravila ovoga društva.

Budući da osnivanje ove fabrike leži u interesu naše mlade domće industrije, nadamo se da zamoljenom odobrenju neće stajati nikakve zapreke na putu, te Vas molimo da nam čim prije dostavite Vaše rešenje, kako bi se moglo odmah otpočeti sa organizacijom novoga društva.

U tom očekivanju beležimo se

s poštovanjem:

OSNIVAČI:

Aleksander Rajčić direktor „Građanske banke“ podružnice Subotica

dr Iso Tordai, advokat u Subotici

Đura Pendžić, direktor Fabrike cipela u Subotici

Josip Vaci, fabrikant cipela u Subotici

Aleksandar Kohn, fabrikant kože u Subotici

Albe Schuhoff, fabrikant cipela u Subotici

Bogdan Dimitriević, veleposednik i direktor trgovačkog poduzeća

Cvetko Manojlović, direktor muzičke škole u Subotici

Mavro Sporer, fabrikant sapuna u Subotici

dr Dargutin Stipić, advokat u Subotici

Br. 21. Spisak članova uprave firme “Deoničarsko društvo za izradu creva d.d.”.

AJ, F:65.2409.1425.

Deoničarsko društvo za izradu creva d.d.

u Subotici

Iskaz

članova upravnog i nadzornog odbora

Ime i prezime zanimanje narodnost nadležnost državljanstvo

Stevo Prodanović bankovni ravnatelj srbin Subotica S.H.S.

Salamon Gombo trgovac srbin B. Topola S.H.S.

dr Aleksandar

Magarašević odvjetnik srbin Subotica S.H.S.

Salamon Gombo trgovac srbin Subotica S.H.S.

Herman Dajč ravnatelj D.d. srbin Subotica S.H.S.

za izradu creva

Andor Dajč poslovođa D.d. srbin Subotica S.H.S.

za izradu creva

Laura Dajč privatnica srbin Subotica S.H.S.

Milan Damjanović tajnik društva srbin Subotica S.H.S.

„Lloyd“

Mito Međanski trgovac srbin Subotica S.H.S.

Edmund Mayer trgovac čeh Bratislava Č.S.R..

dr Svetislav

Mihajlović odvjetnik srbin Beograd S.H.S.

Inostranog kapitala nema.

Svrha društva je: kupoprodaja, obrtna preradba i unovčenje raznovrsnih životinjskih creva.

Policija grada Subotice

20.okt.1926.

Br. 22. Izveštaj Upravnog odbora firme “Subotička industrija koža d.d.”. AJ, F:65.2410.1426.

Izveštaj Upravnog odbora

Slavna Skupštino!

Opšta trgovačka kriza se je osetila i u prošloj poslovnoj godini 1927, od koje se ni naše društvo nije moglo izvući, ali da smo ipak svoje pozicije održali

bilo je zbog toga što smo mi u svome poslu zaveli štednju i predostrožnost u davanju kredita. Ipak nismo mogli izbeći da ne izgubimo neke stavke ali koje nisu imale uticaja na naš položaj. Ovakove stavke smo u bilanci otpisali.

U prošloj ekonomskoj godini smo naše sirovinsko odeljenje likvidirali da ne bi naše snage bile razdeljene, ali to nije učinjeno za večito, već kada prilike zato budu povoljnije opet ćemo posao u tom svome odeljenju nastaviti.

Važan momenat u prošloj ekonomskoj godini je bio taj, što glede našega finasiranja smo sklopili sporazum sa Jugoslovenskom bankom D.D. u Subotici, koja je preuzela na sebe naše kreditne potrebe izmiriti. Ovo prijateljsko pomaganje se pokazuje već u svim našim poslovima, i kao dokaz tome će jedan eksponent pomenute banke doboti položaj u našoj direkciji i u našem nadzornom odboru.

Naša bilanca pokazuje dobitak od 71 461 dinara. Predlažemo da od ove svote bude rezervirano 70 000 za fond za pokriće eventualnih gubitaka, a preostalih1461 din. da se prenese na idući račun.

Kao krajnji rezultat našeg poslovanja možemo konstatovati poboljšanje našeg društva i možemo se nadati da će se to u budućnosti još bolje pokazati.

Molimo Slavnu skupštinu da nam izvoli svoju razrešnicu podeliti za naš rad u prošloj ekonomskoj godini.

Subotica, 16. juna 1929. god.

UPRAVA

Subotička industrija koža d.d.

Adolf Glied Lázár Holländer

Br. 23. Uverenje o članstvu grada Subotice za Lazara Holendera.

IAS, F:57.676/1936

GRADSKO POGLAVARSTVO SUBOTICA

II br.. 2459/1936

Uverenje o članstvu

(Izdato na osnovu čl. 20 Zakona o gradskim opštinama)

HOLENDER LAZAR

rođen 18/ 1V 1870 godine u Čonoplji, opština Čonoplja, srez senćanski, banovina Dunavska, sin Adama i Hane Policer po zanimanju trgovac usled čl. 151 Zakona o gradskim opštinama

član je grada Subotice

sreza subotičkog, banovine Dunavske, gde je zaveden po br. 1583 u Spisak članova.

Taksena marka od din. 20- je naplaćena i na ovom uverenju propisno poništena.

5.oktobra 1936. godine

Subotica Pretsednik,

ing. Ivković

Br. 24. IAS, Zapisnik povodom skidanje sekvestra sa fabrike „Klotild“. F:47. Gr. 605/1921

Zapisnik

od 21. aprila 1921.

Sastavljen u nastavku prišivenog zapisnika od 7. novembra 1919. godine. kojim je g. državni komeara Sava Janković preuzeo upravu nad tvornicom Klotild d.d. U Subotici.

Prisutni: g. državni komesar za sekvestar Sava Janković u zastupanju Ministarstva pravde, Andrija Mazić u zastupanju policijske vlasti, dr Branko Arko u zastupanju „Zorke d.d.“ u Zagrebu te dr Žigmond Litman u zastupanju tvorničke uprave.

Čita se uvodno citirani zapisnik od 7. novembra 1919. Na to g. dr Litman izjavljuje da prema inventaru, koji je preuzet u citiranom zapisniku, u pogledu zgrada i strojeva osim manjih strojeva, koji su u međuvremenu nabavljeni, nema promjena.

Glede ostalih nekretnina, koje su u gornjrm inventaru navedene, očituje ravnatelj g. dr Litman da se je stanje sirovina tako isto i stanje fabričkih proizvoda sasvim promjenilo, pa je usled toga danas nemoguće sastaviti tačan inventar. Međutim se svekoliko poslovanje i promet razabire iz fabričkih trgovačkih knjiga, koje je g. državni komesar od zgode do zgode pregledao te se o isparvanosti njihovih osvjedočio.

Usljed sveukupnog prometa i materijalnih promjena nalazi se danas i financijsko stanje te inventar pokretnina, u drugom stanju. Koliko međutim izvzjesnih sirovina odnosno gotovih produkata nema u onoj količini, u kojoj su na dan 7. novembra 1919. konstatovane, to su one danas izmenjene u druge sirovine odnosno gotove produkte, što je vidljivo iz uredno vođenih trgovačkih knjiga poduzeća. G. dr Litman preuzimlje naročito svaku odgovornost za svekoliko poslovanje tvornice, kroz vrijeme sekvestracije, te očituje da usljed sekvestracije nije poduzeću nastala nikakova šteta.

Usljed ove izjave prima dr Branko Arko u zastupanju Zorke d.d. u Zagrebu sveukupnu tvornicu sa svim napravama i inventarom, kako je iste vidio iz poslovnih knjiga na dan 21. aprila 1921.

Zaključeno i potpisano:

državni komesar Min. pravde

Sava Janković

dr Branko Arko

dr Litmann

Br. 25. Izveštaj firme “LEVI I DRUG fabrika štirka d.d.” o plaćenim porezima. AJ, F:65.2409.1425.

Ministarstvo Trgovine i Industrije

Kraljevine S.H.S.

Beograd

Usled naredbe Ministarstva Trgovine i Industrije br. 2221/1925 čast nam je učtivo izvestiti Slavni naslov,

za godinu 1923.

na naše preduzeće nije se razrezala poreza

za godinu 1924.

ma da smo sa gubitkom poslovali, Finansijska uprava je sledeće poreze razrezala:

porez preduzeća din. 16 625

30%-i opći dohodarinski

prirez 4 987

60%-i ratni prirez 9 975

30%-i vanredni porez 10 723

invalidski porez 3 320

15% državna negovarina 2 493

Državni porezi ukupno: 48 124

145% drumarina 24 107

245% gradski prirez 40 733

77% školarina 12 802

Gradski porezi ukupno: 77 643

Daklem državni i gradski porezi za god. 1924. ukupno: 125 768

Slobodni smo napomenuti, da smo se protiv ovog razreza u zakonitom roku žalili, jer u smislu tačke 7. para. 17. zak. čl. VIII iz 1909. Finansijska uprava je protuzakonito dodala osnovu poreza onih din. 150 000 koje smo mi prema pomenutom zakonu stavili u rezenjrvu, ali naš priziv još nije rešen.

Subotica, 8. maja 1925. god. S odličnim poštovanjem

LEVI I DRUG

fabrika štirka d.d.

Br. 26. Spisak članova uprave firme “S. Kopp i sinovi d.d.”. AJ, F:65. 2408.1424.

Članovi ravnateljstva tvornice štirke i konzervi

S. Kopp i sinovi d.d. Subotica

Ime narodnost glavno zanimanje zavičajnost državljanstvo

Dušan Manojlović Srbin ravnatelj Feruma Subotica S.H.S.

d.d. u Subotici

Antun Bešlić Hrvat ravnatelj I hrvat. Bajmok S.H.S.

štedionice, Subotica

Dr Samu Madž. advokat Subotica S.H.S.

Bocshan židov

dr Mirko Bunjevac advokat Subotica S.H.S.

Ivandekić

Samuel Kopp Židov predsednik Brod na S.H.S.

fabrike Kopp Savi

Marcel Kopp Židov ravnatelj Brod na S.H.S.

tvornice Kopp Savi

Sigmund Kopp Židov II ravnatelj Brod na S.H.S.

tvornice Kopp Savi

Članovi nadzornog odbora

___________________________________________________________________

Nikola Mandić Srbin prokurista I Ogulin S.H.S.

hr.štedionice

Ilija Lepedat Srbin finans. savetnik Subotica S.H.S.

grada Subotice

Dušan Stojković Srbin učitelj u Subotica S.H.S.

Aleksandrovu

Jovan Milekić Srbin advokat Subotica S.H.S.

dr Dionizije Strelicki Madžar advokat Subotica S.H.S.

Tvornica nema inostranog kapitala!

Subotica, 5, jula 1922.

Tvornica štirke i konservi

S. Kopp i sinovi d.d. SUBotica

Br. 27. Molba radi dozvole za osnivanje akcionarskog društva PRVA

SUBOTIČKA INDUSTRIJALNA TVORNICA KEMIKALIJA

DEONIČARSKO DRUŠTVO. AJ, F:65,2410.1426

MINISTARSTVU TRGOVINE I INDUSTRIJE

BEOGRAD

Molba:

Ivana Fratrića fabrikanta, Milana Damjanovića sekretara Udruženja subotičkih trgovaca i industrijalaca, dr Vladislava Manojlovića kr. javnog beležnika, Nikole Tabakovića podgradonačelnika grada Subotice, dr Ive Milića fakultetskog profesora iz Subotice, Voje Čurčina sekretara Trgovačke i obrtničke Komore u Novom Sadu, Aleksandra Kolara fabrikanta, Milorada Rajića trgovca, Milovoja Nićina trgovca i Cvretka Manojlovića direktora iz Subotice.

radi dozvole za osnivanje akcionarskog društva.

Mi dolepotpisani nameravamo da osnujemo akcionarsko društvo sa sedištem u Subotici, sa glavnim kapitalom od 500 000 dinara za proizvod kožne ploče za pokrivanje krova „KOLARIT“ i ostalih ploča za pokrivanje, kolomaza, masti za mašinu , te obrađivanje i prodaju svakovrsnih proizvoda iz asfalta, katrana i mineralnog ulja pod firmom: PRVA SUBOTIČKA INDUSTRIJALNA TVORNICA KEMIKALIJA DEONIČARSKO DRUŠTVO.

Budući da je osnivanje ovog društva u opštem interesu našeg ekonomskog života, i da domaće industrije i trgovine, molimo da nam se odobri osnivanje toga akcionarskog društva.

Prilažemo dva primerka projekta društvenih pravila te izjavljujemo da će svaki od nas učestovati preduzeću sa najmanje deset akcija.

S poštovanjem:

Ivan Fratrić

Milan Damjanović

dr Vladislav Manojlović

Nikola Tabaković

Voja Čurčin

Aleksandar Kolar

Milivoj Nićin

dr Ivo Milić

Milorad Rajić

Cvetko Manojlović

Br. 28. AJ, Osnivački nacrt firme „Braća Špitzer industrija drva i trgovačko

d.d.“. F:65. 2409.1425.

Osnivački nacrt

Potpisani osnivači osnivamo u Subotici industrijsko poduzeće pod firmom „Braća Špitzer industrija drva i trgovačko d.d.“.

1. Poduzeće se bavi proizvodnjom en gros igračaka i drvarskih roba, stavljanjem iste u promet, te prodajom ovakove robe. Vreme trajanja je neodređeno.

2. Osnovna glavnica iznosi 1 000 000 dinara.

3. Osnovna glavnica sastoji se iz 10 000 komada deonica od 100 dinara, koje glase na donosioca.

4. Rok za potpis deonica je jedan mesec dana, te ovaj rok silazi 28. februara 1924. godine.

5. Između potpisanih osnivača Jene Špitzer i Bela Špitzer doprinašaju in natura društvu

a.) alat sa mašinerijom 276 600 din.

b.) tvornički nameštaj 84 760

c.) ručni alat 46 250

d.) materijal i polugotova roba 120 060

e.) gotovu robu 118 969

u ukupnoj vrednosti od 646 654 dinara, slovima, šest stotina četrdeset šest hjiljada pedeset četiri dinara i to na taj nažin, da im deoničarko društvo za ovo daje deonica za 506 000 dinara, ostalo pak plaća deoničarsko društvo u gotovom novcu.

6. Osnivači pridržavaju sebi pravo, da naimenuju članove upravnog odbora tokom prve tri godine.

U Subotici, 31. januara 1924. godine.

Antun Krempotič Franja Špitzer

Jene Špitzer Bela Špitzer

Br. 29. Zapisnik o predmetu molbe Jovana Krnjca za izdavanje uverenja o

državljanstvu.IAS,F:57.977/1934

Zapisnik

rađen u Subotici dana 7. decembra 1934 god. u kancelariji policijskog komesara sa Krnjac Jovanom

Prisutni potpisani:

Na poziv prestaje Krnjac Jovan

rodom iz Pančeva

po zanimanju štampar

po narodnosti Jugolsoven

stanuje Vlaška ulica br.8

Konstatuje se identitet pozvanog lica sa podnosiocem molbe radi izdavanja svedočbe o državljanstvu. Lični opis navedenoga je sledeći:

Porodično i rođeno ime: Krnjac A. Jovan

Mesto i vreme rođenja: 25.februara 1875.

u Pančevu

Visok: 173

Kosa: seda

Oči: crne

Obraz: duguljast

Osobni znaci: nema

Nakon pročitanja u znak odobrenja potpisao:

Dkg.

Perovođa: Krnjac Jovan

A.Popović

Pretstojnik gradske policije

Br. 30. Spisak deponovanih akcija za skupštinu firme “Minerva, štamparija I

nakladništvo d.d.” u 1933. godini. AV, F:126.20 598/1934

Banskoj upravi Dunavske banovine

Novi Sad

U vezi poziva Banske uprave dunavske banovine, Novi Sad, čast nam je podneti sledeće podatke:

Za našu glavnu skupštinu, održanu dne 14. maja. 1933. godine deponirali su svoje akcije sledeća lica:

Ime i prezime Stalno Državljanstvo Broj deponiranih

vlasnika akcije boravište akcija

______________________________________________________________

dr Fenjveš Franjo Subotica jugoslovensko 500 kom.

Blašković Pero Beograd jugoslovensko 50

Fenjveš Franjo Subotica jugoslovensko 300

Šokčić Josip Subotica jugoslovensko 10

dr Fišer Jakov Subotica jugoslovensko 50

dr Bondi Đorđe Subotica jugoslovensko 50

dr Horvat Mavro Subotica jugoslovensko 50

Gomboš Ljudevit Subotica jugoslovensko 20

Šreger Ljudevit Subotica jugoslovensko 30

Martoš Manojlo Subotica jugoslovensko 20

/umro/

Nađ Aleksandar Subotica jugoslovensko 20

Večei Zoltan Subotica jugoslovensko 20

dr Kalmar Elemir Subotica jugoslovensko 10

dr Diamant Ernest Subotica jugoslovensko 10

dr Gereb Mihajlo Subotica jugoslovensko 10

ukupno: 1 150 kom.

Molimo da ovu našu prijavu na znanje primiti izvolite

Subotica, 6. decembra 1933. god.

S poštovanjem

Minerva, štamparija i nakladništvo d.d.

Br. 31. Molba za oslobađanje carine firme Weinhut i sinovi. IAS, F:235.45/1927

FABRIKA CELUOJDNE ROBE Subotica (S.H.S.) 26.1.1927.

VEINHUT i SINOVI

CELLULOIDENFABRIK

WEINHUT & SÖHNE

FABRIKA CELULOJDNE ROBE

WEINHUT I SINOVI

Utemeljeno – Fondeä

1899.

P.n.

Udruženje trgovaca i industrijalaca

Subotica

Odgovarajući na Vaš c. dopis od 22. januara o.g. br 45/1927 sa poštovanjem izveštavamo Vas, da u mirnom dobu imali smo veliki izvoz iz naših roba u TURSKU.

Sada skupo carinjenje kod izvoza i bez uzrok na velike carine kod uvoza sirovine sprečavaju izvoz u Tursku.

U slučaju oslobođenja od carine mogli bi se podpuno takmičiti u Turskoj.

S poštovanjem

FABRIKA CELULOJDNE ROBE

WEINHUT I SINOVI

Br. 32. Zapisnik u vezi zahteva za promenu naziva firme u Barzel. AJ, F:65. 2410.1426.

Redarstveni kapetan grada Subotice

ZAPISNIK

Sastavljen dne 24. oktobra 1923.g. kod kapetanskog zvanja grada Subotice u stvari izuzimanja reča predstavnika „Barzel“ trgovine gvožđem i prometnog d.d u Subotici a na dopis Vel.. županskog ureda br. 1124/923.

Aleksander Rozenfeld, kao zastupnik „Barzel“ trgovine gvožđem i prometnog d.d. osobno pristupa i daje u zapisnik sldeću izjavu:

Mi smo dosadnji naziv firme Trgovina gvožđem i prometno d.d. iz stoga razloga promenili fa firmu „Barzel trgovina gvožđem i prometno d.d., da se ovaj naziv što kraće, dobro-glasnije razširi u krugu trg. sveta t. jest da se samo kratko ova naša firma naziva „Barzel“ i da se pod ovim imenom spominje i poznaje.

pol. kapetan

Mihaldžić

Alexander Rozenfeld

Br. 33. Podaci o firmi “Rotman”. AV, F:138. II 3795/1935

FABRIKA MIRKO ROTMAN SUBOTICA

SUBOTICA 29.10.1935.

Tit.

Udruženje industrijalaca u

Novom Sadu

U posedu Vašeg c. dopisa br, 3712 od 26-og o.m. primio danas, čast mi je javiti Vam:

1) Jedini vlasnik firme je Vojislav Bela Gabor, koji potpisuje firmu prema naslovnom primerku, izdat od okružnog suda Subotica 12. oktobra 1931. godine, po dole navedenom potpisu.

2) Vlasnik je jugoslovenski državljanin /rešenje Ministarstva unutrašnjih dela br. 7556/1924 /.

3) Stalno mesto stanovanja je Subotica.

4) Nije pod stečajem.

5) Nema protiv njega postupak o prinudnom vanstečajnom poravnanju.

6) Nije pod krivičnom istragom.

7) Nije pod strarateljstvom.

8) Punoletan je.

9) Ovlašćenje za obavljanje radnje izdato je 23.10.1939. god. od šefa obrtnog otseka grada Subotice pod br. II 2215 grnč. protok. Reg. A br. 92. Prijašnja obrtnicaje glasila na ime pokojnog vlasnika firme g. Mirka Rotmana 31-og januara 1903. god. G. Gabor je bio ortak firme od 1913. go. Firma je osnovana 1888. god.

10) Preduzeće je u pogonu.

S odličnim poštovanjem:

Mirko Rotman

Br. 34. Podaci o firmi “Braća Goldner”. AV, F:138. ??

Braća Goldner, Subotica, 8.10.1940.

livnica, tvornica ormana za led, drvene i metalne robe

vaš znak 3272/940 P.n.

Udruženje industrijalaca

Novi Sad

Podaci o br. kvalifik. struč. osoblja i učenika u ind. preduzeću

U vezi sa Vašom cenj. okružnicom od 3. o. m. čast nam je izvestiti Vas, da je ovog momenta zaposleno kod nas:

Radnici: 11 bravarskih pomoćnika

12 stolarskih „

5 limarskih „

21 mesing-strugarski pomoćnik

1 mesing-strugarski majstor

1 livački majstor

7 livačkih pomoćnika

Učenici: 2 bravarska

2 stolarska

2 limarska

4 mesing-strugarska

2 livačka

1 monterski

Saopštavajući Vam prednje preporučujemo se

sa veleštovanjem

Braća Goldner – Subotica

Br. 35. Podaci o firmi “Industrija željeznog nameštaja d.d.”. AV, II 3381/1940

Industrija željeznog nameštaja Subotica, 5.10.1940.

i metala d.d.

Subotica

P.n.

Udruženje industrijalaca

Novi Sad

Predmet: podaci o broju kvalifikovanog i stručnog osoblja i broju učenika /šegrta/ u ind. preduzećima

Na Vaš c. poziv br 3272 od 3.oktobra saopštavamo Vam, da u našem preduzeću imamo:

bravara običnih : 20 radnika, 11 šegrta

strugara metala : 3 radnika, 2 šegrta

kazandžije : 2 radnika, 1 šegrta

elektro svarivača: 2 radnika, 1 šegrta

pojasara : 1 radnika, 1 šegrta

ličilaca : 4 radnika, —

brusača : 2 radnika, 1 šegrta

—————————–

ukupno : 34 radnika i 17 šegrta

S poštovanjem:

Industrija željeznog nemeštaja

i metala d.d. Subotica

Br. 36. Spisak akcionara i uprave koji su učestvovali na poslednjoj glavnoj skupštini “Ferum d.d.” i “Adis a.d.”, u 1939.godini. AV, F:126 VIII 35428/1940

Spisak akcionara koji su učestvovali na poslednjoj glavnoj skupštini

Ferum d.d. od 11.11.1939.g.

Ime i prezime zanimanje državljanstvo mesto boravka narodnost broj akcija

Matić dr Milan advokat jugosloven. Novi Sad srpska 6 600

Donat dr Akacije advokat jugosloven Subotica jevrejska 6 600

Gavanski Dejan ekonom jugosloven. Srbobran srpska 3 476

Fogel Žiga industrijalac jugosloven. Subotica jevrejska 4 400

Donat Mavro inžinjer jugosloven. Subotica jevrejska 2 741

Ajzler Žiga preduzimač jugosloven. Subotica jevrejska 2 500

Krunić Sima priv. činovnik jugosloven. Subotica jevrejska 275

Karšai Bertalan preduzimač jugosloven. Subotica jevrejska 500

Der Julije industrijalac jugosloven. Subotica jevrejska 500

Spisak akcionara koji su učestvovali na poslednjoj glavnoj skupštini

Adis a.d. od 11.11.1939.g.

Ime i prezime zanimanje državljanstvo mesto stanovanja narodnost broj akcija

Matić dr Milan advokat jugosloven. Novi Sad srpska 1 546

Donat dr Akacije advokat jugosloven. Subotica jevrejska 1 546

Gavanski Dejan ekonom jugosloven. Srbobran srpska 569

Fogel Žiga industrijalac jugosloven. Subotica jevrejska 550

Donat Mavro inžinjer jugosloven. Subotica jevrejska 550

Ajzler Žiga preduzimač jugosloven. Subotica jevrejska 500

Krunić SIma priv.činovnik jugosloven Subotica srpska 100

Karšai Bertalan preduzomač jugosloven. Subotica jevrejska 100

Der Julije industrijalac jugosloven. Subotica jevrejska 100

Spisak članova likvidacionog i nadzornog odbora, koji su učestvovali na poslednjoj glavnoj skupštini Adis a.d. 11.11.1939.g.

Članovi likvidacionog odbora

Ime i prezime zanimanje državljanstvo mesto boravka narodnost primedbe

Matić dr Milan advokat jugosloven. Novi Sad srpska

Donar dr Akacije advokat jugosloven. Subotica jevrejska

Gavanski dejan ekonom jugosloven. Srbobran srpska

DonatMavro inžinjer jugosloven. Subotica jevrejska

Gavanski Aleksandar advokat jugosloven. Subotica srpska

Ajzler Žiga preduzimač jugosloven. Subotica jevrejska

Fogel Žiga industrijalac jugosloven. Subotica jevrejska

Članovi nadzornog odbora

Engler Jovan advokatski pripravnik jugosloven. Subotica jevrejska

Der Julije industrijalac jugosloven. Subotica jevrejska

Karšai Bertalan preduzimač jugosloven. Subotica jevrejska

Br. 37. Lični opis Arpada Hitera. IAS,F:57.1550/1937

Lični opis

(isključivo za uverenje o državljanstvu)

Ime i prezime: Hiter Arpad

Rodom iz: (dan, mesec i god.) 6. 4. 1890. god. u Pustavisneku

Srez: –

Obraz: okrugao

Oči: (boja) smeđe

Kosa: (boja) crna – proseda

Osobeni znaci: nama

Svojeručni potpis: Hütter Árpád

U Subotici 12.2. 1937. god. Popović , beležnik

Br. 38. Podaci o kvalifikovanom osoblju i učenicima firme “NONENBERG i ŠODERE tvornice traka i čipaka d.d.”. AV, F:126.66.345/1938

NONNENBERG & SCHODERE

tvornica traka i čipaka d.d.

Subotica Subotica 8.oktobar 1940.

P.N.

Udruženje industrijalaca

Novi Sad

Predmet: podaci o kvalifikovanom osoblju

i učenicima

U izvršenju cirkulara br. 3272 od 3. oktobra o. g. čast nam je u nastavku prijaviti sledeće podatke o stručnom osoblju i učenicima:

1/ Broj kvalifikovanog stručnog osoblja:

2 majstora u odeljenju za izradu čipaka

1 majstor u odeljenju za izradu traka i elastičnih traka

1 majstor bravar za mašine

1 majstor bravar obični

1 majstor stolar obični

2 stručna radnika za izradu čipaka /umsetzer/

1 stručni radnik za izradu lastiša /umsteller/

3 stručna radnika za izradu traka i elastičnih traka

19 tekastilnih radnika /aufpasser/

8 tekstilnih radnica /aufpasser/

25 radnica za namotavanje prediva /spulerin/

ukupno: 64 stručnih radnika

2/ broj uposlenih šegrta:

3 učenika u odeljenju za izradu traka i elastičnih traka

1 učenik u odeljenju za izradu lastiša

ukupno: 4 šegrta

Dostavljajući Vam prednje na cenj. upotrebu, beležimo

s odličnim poštovanjem

NONENBERG i ŠODERE

tvornica traka i čipaka d.d.

Subotica

Br. 39. Ocena sreskog načelnika povodom molbe Jakoba Ripnera za prijem u državljanstvo. IAS, F:57. 2916/1939.

NAČELSTVO SREZA SUBOTIČKOG

broj:10152/39

20. decembra 1939. g.

SUBOTICA

Predmet: Ripner Jakob – državljanstvo

Na II br.84497/39

KRALJEVSKOJ BANSKOJ UPRAVI DUN. BANOVINE

III Upravnom odeljenju

NOVI SAD

U povratku akta žast mi je dostaviti tražene priloge u smislu Vašeg naređenja pod gornjim brojem, i ujedno dopunjejem svoj ranji predlog u smislu:

Pomenuti Ripner slabo vlada državnim jezikom; u pogledu njegovog prilagođavanja ovdašnjem življu i prilikama, čast mi je izvstistiti, da se potpuno asimilovao ovdašnjoj sredini i da je svoj društveni život potpuno podesio prema ovdašnjoj sredini, a u pogledu građanske ispravnosti, da je u svemu apsolutno korektan.

Sreski načelnik,

V. Momirović

Br. 40. Podaci o akcionarima i članovima uprave firme “Fako d.d. jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaže” iz 1940. godine. AV, F:126. VIII 33 557/1940

Fako d.d. jugoslavenska tvornica Subotica 16.11.1940.

čarapa itrikotaža

P.t.

Kraljevska banska uprava

Dunavske banovine

Odeljenje za trgovinu, obrt i industriju

Novi Sad

Vaš c. raspis VIII br. 30 877

od 5. novembra o.g.

Predmet: akcionarska društva – podaci

U rešenju vašeg c. raspisa čast nam je u prilogu dostaviti Vam

1. Spisak akcionara koji su prisustvovali poslednjoj skupštini akcionara

2. spisak članova upravnog i nadzornog odbora i

3. podatke o poslovođi preduzeća

na Vašu c. upotrebu.

Slobodni smo nadalje primetiti da su svi članovi Upravnog odbora, i to gga Stefanović Žarko, Lazić Stanko, Spreitzer Oskar i dr Bondy Đorđe, kao i dva člana Nadzornog odbora i to gga Suvajdžić Aleksandar i Krishaber Eugen dali ostavku, da se u tu svrhu sazvala vanredna glavna skupština za 23. novembar 1940. g.

Reda radi dajemo Vam i spisak lica, koja će prisustvovayi ovoj vanrednoj glavnoj skupštini, kao i spisak osoba,koja će se izabrati za članove Upravnog i Nadzornog odbora dne 23. novembra o.g.

U vezi raspisa VIII br. 30877 od 5. novembra 1940. g. Kraljevske Banske uprave dunavske banovine.

Primećujemo da je 75% celokupnih akcija u rukama Opšte privredne banke d.d. Subotica i Penzione blagajne činovnika i podvornika Opšte i privredne banke d.d. Subotica u pola – pola, a ostalih 25% akcija je u rukama gge Jakob Rippner, Subotica, Hütter Arpad, Subotica i dr Szilasi Ödön, Subotica.

Stavljajući Vam gornje podatke na c. znanje, ostajemo

s poštovanjem

„Fako, jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža d.d.“

Prilozi: 1.

U vezi raspisa VIII br. 30877 od 5. novembra 1940. g. Kraljevske Banske uprave dunavske banovine.

Spisak akcionara koji su prisustvovali poslednjoj skupštini akcionara.

Ime i prezime Državljanstvo Mesto stalnog Narodnost Broj akcija

stanovanja kojima raspolaže

dr Stefanović Žarko jugoslov. Novi Sad srbin 330 kom.

Lazić Stanko jugoslov. Novi Sad srbin 486

Bogdanović Živorad jugoslov. Novi Sad srbin 10

Hütter Arpad jugoslov. Subotica jevrej 550

Spreitzer Oskar jugoslov. Novi Sad nemac 1234

dr Bondy Đorđe jugoslov. Subotica jevrej 80

dr Silaši Edmund jugoslov. Subotica mađar 100

„Fako“

jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža d.d.

Subotica

2.

U vezi raspisa VIII br. 30877 od 5. novembra 1940. g. Kraljevske Banske uprave dunavske banovine.

Spisak članova upravnog i nadzornog odbora

Ime i prezime Državljanstvo Mesto stalnog Narodnost Broj akcija

stanovanja kojima

raspolaže

U p r a v n i o d b o r

dr Stefanović Žarko jugoslov. Novi Sad srbin 330 kom.

Lazić Stanko jugoslov. Novi Sad srbin 486

Spreitzer Oskar jugoslov. Novi Sad nemac 1234

dr Bondy Đorđe jugoslov. Subotica jevrej 80

N a d z o r n i o d b o r

Bogdanović Živorad jugoslov. Novi Sad srbin 10

Suvajdžić Aleksandar jugoslov. Subotica srbin 10

dr Ljubibratić Aleksa. jugoslov. Subotica srbin 10

Hermec Franja jugoslov. Subotica mađar 10

Krishaber Eugen jugoslov. Subotica jevrej 10

„Fako“

jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža d.d.

Subotica

3.

Podaci za poslovođu firme „“Fako, jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža d.d.“ u smislu raspisa VIII br. 30877 od 5. novembra 1940. g. Kraljevske banske uprave Dunavske banovine.

Ime i prezime: Hütter Arpad

Državljanstvo: jugoslovensko

Mesto stalnog stanovanja: Subotica

Broj akcija sa kojima raspolaže: 550 komada

Ime i prezime: Perčić Kolman

Državljanstvo: jugoslovensko

Mesto stalnog stanovanja: Subotica

Broj akcija sa kojima raspolaže: nema akcije

„Fako“

jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža d.d.

Subotica

4.

U vezi raspisa VIII br. 30877 od 5. novembra 1940. g. Kraljevske Banske uprave dunavske banovine.

Spisak akcionara koji će prisustvovati vanrednoj glavnoj skupštini na dan 23. novembra 1940. godine

Ime i prezime Državljanstvo Mesto stalnog Narodnost Broj akcija

stanovanja kojima

raspolaže

Opšta privredna

banka d.d. — Subotica — 1025

Penziona blagajna

činovnika i podvornika

Opšte privredne

banke d.d. Subotica — 1125

Jakob Rippner jugoslov Subotica jevrej 321

Hütter Arpad jugoslov. Subotica jevrej 239

dr Magarašević

Aleksandar jugoslov. Subotica srbin 20

Međanski Lazar jugoslov. Subotica srbin 20

Stipić Mate jugoslov. Subotica bunjevac 20

dr Đurišić Mileta jugoslov Subotica srbin 20

Beniš šime jugoslov Subotica bunjevac 20

„Fako“

jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža d.d.

Subotica

U vezi raspisa VIII br. 30877 od 5. novembra 1940. g. Kraljevske Banske uprave dunavske banovine.

Spisak članova Upravnog i Nadzornog odbora od 23. novembra 1940.g.

Ime i prezime Državljanstvo Mesto stalnog Narodnost Broj akcija

stanovanja kojima

raspolaže

Upravni odbor

dr Magarašević

Aleksandar jugoslov. Subotica srbin 20

dr Đurišić Mileta jugoslov Subotica srbin 20

Međanski Lazar jugoslov. Subotica srbin 20

Stipić Mate jugoslov. Subotica bunjevac 20

Beniš šime jugoslov B. Topola bunjevac 20

Nadzorni odbor

Bogdanović

Živorad jugoslov. Novi sad srbin 10

dr Ljubibratić

Aleksandar jugoslov. Subotica srbin 10

Hermec Franjo jugoslov. Subotica mađar 10

Pilić Ozren jugoslov. Subotica srbin 10

Maugsch Lajčo jugoslov Subotica nemac 10

Vidaković Koloman jugoslov. Subotica bunjevac 10

„Fako“

jugoslavenska tvornica čarapa i trikotaža d.d.

Subotica

Br. 41. Izveštaj uprave društva “Transport d.d. iz Subotice” o održanoj skupštini jula 1933. godine. AV, F:126 VIII 11851/1941

PRETSTOJNIŠTVU GRADSKE POLICIJE

SUBOTICA

Izveštaj

Uprave društva Transport d.d. iz

Subotice

u stvari prijave akcionara

Čast nam je izvestiti da je na glavnoj skupštini za godinu 1933. koja je bila održana 2. jula 1933. bilo deponovano akcija, kako sledi:

Ime i prezime akcionera Stalno boravište Državljanstvo Broj

Bröder Lipot mlađi Subotica jugoslovensko 700

Diklić Svetozar Skoplje jugoslovensko 350

Bröder Nikola Subotica jugoslovensko 500

Vajs Nikola Novi Sad jugoslovensko 200

Snicler Josip Niš jugoslovensko 200

Bröder Lipot stariji Subotica jugoslovensko 100

Gutman Mirko Subotica jugoslovensko 100

S poštovanjem

Transport d.d.

Br. 42. Spisak deoničara firme “Trgovačko prometno d.d. za Vojvodinu” maja

1933. godine. AV, F:126. VIII 21 345/1934

Trgovačko prometno d.d. za Vojvodinu

Subotica

Sl. Banskoj upravi

putem pretstojništva policije

Subotica

Na Vaš zahtev čast nam je ovime priposlati overenspisak deoničara, koji su deponirali svoje deonice radi učastvovanja na redovnoj glavnoj skupštini društva, održanoj 20, maja 1933. godine.

Ime Boravište Državljanstvo Broj akcija

1. dr Vojnić Julije Subotica jugoslaven 3 000

2. Levi Franja Subotica jugoslaven 1 500

3. Kertes Samuilo Subotica jugoslaven 1 500

4. Lederer Edmund Subotica jugoslaven 1 000

5. Krmpotić Pera Subotica jugoslaven 1 000

6. dr Rafajlović Miloš Subotica jugoslaven 1 000

7. Stefanović Vladimir Subotica jugoslaven 500

8. dr Levi Geza Subotica jugoslaven 500

u Subotici 6. decembra 1933. Trgovačko prometno d.d.

Br. 43. Molba Lifka Aleksandra radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije. IAS, F:57.5344/1939

NAČELNIK SREZA SUBOTIČKOG

SUBOTICA

primljeno 12.6.1939

Bb. 5344

Predmet: Lifka Aleksandar – moli prijem u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije.

Kraljevskoj Banskoj Upravi

Upravnom odeljenju

Novi Sad

Molbu Lifke Aleksandra iz Subotice, kojom moli prijem u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije na osnovu čl. 13 Zakona o državljanstvu, čast mi je u smislu čl. 16 citranog Zakona dostaviti sa molbom na nadležnost.

U smislu raspisa Naslova II 20099/31, 20037/31, 26678/30 te Pov. br. 2649/35 za imenovanog se dostavljaju sledeći podaci:

Lifka Aleksandar po zanimanju je trgovac, oženjen, bez dece, sa stanom u Subotici Ivana Antunovića ul. br. 5.

Rođen je 30. maja 1886. u Brašo /Rumunija/.

Državljanin je češki sa zavičajnim pravom u opštini Žatcu.

Državljanstvo traži na osnovu čl. 13. Zakona o državljanstvu.

Molbu radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije podneo je 23. maja 1939. godine, a na teritoriji naše Kraljevine boravi od 1908. g.

Zajamčen mu je prijem u članstvo Grada Subotice.

Nema otpust iz dosadašnjeg državljanstva.

Ostalim dokumentima dokazao je: da je punoletan, da je dobrog moralnog i političkog vladanja i da može izdržavati sebe i svoju porodicu.

Po poreklu je Čeh.

Poseduje češki pasoš br. 1284/36 izdat od strane čehoslovačkog konzulata u Beogradu, koji je priložen uz ovu molbu.

U državljanstvu ga sledi supruga Jelisaveta rođ. Bek.

U pogledu zajamčenja zavičajnosti ne postoje nedostatci formalnog značaja.

Kod kuće se služi nemačkim jezikom, naš jezik ne poznaje.

Žena mu Bek Jelisaveta pripada jevrejskoj narodnosti i slabo poznaje naš jezik. Nije član nijednog udruženja u zemlji.U nacionalnom pogledu, pre ujedinjenja nije se isticao.

Nema nepokretnog imanja; poseduje kapital od 400 000 din.

Nema veze sa sumnjivim ili anacionalnim elementima.

Nije optirao za koju stranu državu.

Kako imenovani boravi u Subotici više od 30 godina, ovde je sebi stvorio ekzistenciju za život svoj i svoje porodice, te je udovoqio svim propisanim naređenjima, smatramo da bi njegovu molbu trebalo uvažiti.

Sreski načelnik,

V. Momirović

PRILOG ZA KOŽARSKU

AJ, F:65.2409.1425.

Deoničarsko društvo za izradu creva d.d.

u Subotici

Iskaz

članova upravnog i nadzornog odbora

Ime i prezime zanimanje narodnost nadležnost državljanstvo

Stevo Prodanović bankovni

ravnatelj srbin Subotica S.H.S.

Salamon Gombo trgovac srbin B. Topola S.H.S.

dr Aleksandar

Magarašević odvjetnik srbin Subotica S.H.S.

Salamon Gombo trgovac srbin Subotica S.H.S.

Herman Dajč ravnatelj D.d. srbin Subotica S.H.S.

za izradu creva

Andor Dajč poslovođa D.d. srbin Subotica S.H.S.

za izradu creva

Laura Dajč privatnica srbin Subotica S.H.S.

Milan Damjanović tajnik društva srbin Subotica S.H.S.

„Lloyd“

Mito Međanski trgovac srbin Subotica S.H.S.

Edmund Mayer trgovac čeh Bratislava Č.S.R..

dr Svetislav

Mihajlović odvjetnik srbin Beograd S.H.S.

Inostranog kapitala nema.

Svrha društva je: kupoprodaja, obrtna preradba i unovčenje raznovrsnih životinjskih creva.

Policija grada Subotice

20.okt.1926.

AJ, F:65.2410.1426.

Izveštaj Upravnog odbora

Slavna Skupštino!

Opšta trgovačka kriza se je osetila i u prošloj poslovnoj godini 1927, od koje se ni naše društvo nije moglo izvući, ali da smo ipak svoje pozicije održali bilo je zbog toga što smo mi u svome poslu zaveli štednju i predostrožnost u davanju kredita. Ipak nismo mogli izbeći da ne izgubimo neke stavke ali koje nisu imale uticaja na naš položaj. Ovakove stavke smo u bilanci otpisali.

U prošloj ekonomskoj godini smo naše sirovinsko odeljenje likvidirali da ne bi naše snage bile razdeljene, ali to nije učinjeno za večito, već kada prilike zato budu povoljnije opet ćemo posao u tom svome odeljenju nastaviti.

Važan momenat u prošloj ekonomskoj godini je bio taj, što glede našega finasiranja smo sklopili sporazum sa Jugoslovenskom bankom D.D. u Subotici, koja je preuzela na sebe naše kreditne potrebe izmiriti. Ovo prijateljsko pomaganje se pokazuje već u svim našim poslovima, i kao dokaz tome će jedan eksponent pomenute banke doboti položaj u našoj direkciji i u našem nadzornom odboru.

Naša bilanca pokazuje dobitak od 71 461 dinara. Predlažemo da od ove svote bude rezervirano 70 000 za fond za pokriće eventualnih gubitaka, a preostalih1461 din. da se prenese na idući račun.

Kao krajnji rezultat našeg poslovanja možemo konstatovati poboljšanje našeg društva i možemo se nadati da će se to u budućnosti još bolje pokazati.

Molimo Slavnu skupštinu da nam izvoli svoju razrešnicu podeliti za naš rad u prošloj ekonomskoj godini.

Subotica, 16. juna 1929. god.

UPRAVA

Subotička industrija koža d.d.

Adolf Glied Lázár Holländer

AJ, F:65.2410.1426.

Subotica 10. maja 1922.

Molba za dozvolu osnivanja

„BON-TON“ d.d mehaničke

fabrike cipela u Subotici

MINISTARSTVU TRGOVINE I INDUSTRIJE

u Beogradu

Na temelju zakona o osnivanju akcionarskih društava na teritoriji Banata, bačke i Barenje, čl. I., molimo ovim za dozvolu osnivanja „BON-TON“ d.d mehaničke fabrike cipela u Subotici, te prilažemo u tu svrhu tri primerka Osnove za utemeljenje i tri primerka nacrta pravila ovoga društva.

Budući da osnivanje ove fabrike leži u interesu naše mlade domće industrije, nadamo se da zamoljenom odobrenju neće stajati nikakve zapreke na putu, te Vas molimo da nam čim prije dostavite Vaše rešenje, kako bi se moglo odmah otpočeti sa organizacijom novoga društva.

U tom očekivanju beležimo se

s poštovanjem:

OSNIVAČI:

Aleksander Rajčić direktor „Građanske banke“ podružnice Subotica

dr Iso Tordai, advokat u Subotici

Đura Pendžić, direktor Fabrike cipela u Subotici

Josip Vaci, fabrikant cipela u Subotici

Aleksandar Kohn, fabrikant kože u Subotici

Albe Schuhoff, fabrikant cipela u Subotici

Bogdan Dimitriević, veleposednik i direktor trgovačkog poduzeća

Cvetko Manojlović, direktor muzičke škole u Subotici

Mavro Sporer, fabrikant sapuna u Subotici

dr Dargutin Stipić, advokat u Subotici

IAS, F:57.676/1936

GRADSKO POGLAVARSTVO SUBOTICA

II br.. 2459/1936

Uverenje o članstvu

(Izdato na osnovu čl. 20 Zakona o gradskim opštinama)

HOLENDER LAZAR

rođen 18/ 1V 1870 godine u Čonoplji, opština Čonoplja, srez senćanski, banovina Dunavska, sin Adama i Hane Policer po zanimanju trgovac usled čl. 151 Zakona o gradskim opštinama

član je grada Subotice

sreza subotičkog, banovine Dunavske, gde je zaveden po br. 1583 u Spisak članova.

Taksena marka od din. 20- je naplaćena i na ovom uverenju propisno poništena.

5.oktobra 1936. godine

Subotica Pretsednik,

ing. Ivković

PRILOG ZA DRVNU

AJ, F:65. 2409.1425.

Osnivački nacrt

Potpisani osnivači osnivamo u Subotici industrijsko poduzeće pod firmom „Braća Špitzer industrija drva i trgovačko d.d.“.

1. Poduzeće se bavi proizvodnjom en gros igračaka i drvarskih roba, stavljanjem iste u promet, te prodajom ovakove robe. Vreme trajanja je neodređeno.

2. Osnovna glavnica iznosi 1 000 000 dinara.

3. Osnovna glavnica sastoji se iz 10 000 komada deonica od 100 dinara, koje glase na donosioca.

4. Rok za potpis deonica je jedan mesec dana, te ovaj rok silazi 28. februara 1924. godine.

5. Između potpisanih osnivača Jene Špitzer i Bela Špitzer doprinašaju in natura društvu

a.) alat sa mašinerijom 276 600 din.

b.) tvornički nameštaj 84 760

c.) ručni alat 46 250

d.) materijal i polugotova roba 120 060

e.) gotovu robu 118 969

u ukupnoj vrednosti od 646 654 dinara, slovima, šest stotina četrdeset šest hjiljada pedeset četiri dinara i to na taj nažin, da im deoničarko društvo za ovo daje deonica za 506 000 dinara, ostalo pak plaća deoničarsko društvo u gotovom novcu.

6. Osnivači pridržavaju sebi pravo, da naimenuju članove upravnog odbora tokom prve tri godine.

U Subotici, 31. januara 1924. godine.

Antun Krempotič Franja Špitzer

Jene Špitzer Bela Špitzer

PRILOG ZA GRAFIČKU

IAS,F:57.977/1934

Записник

Рађен у Суботици дана 7. децембра 1934. год. У канцеларији полицијског комесара са Крњац Јованом

Присутни потписани:

На позив престаје Крњац Јован, родом из Панчева, по занимању штампар, по народности Југословен, стнује Влашка улица бр. 8

Констаује се идентитет позваног лица са подносиоцем молбе ради издаванја сведоџбе о држављанству. Лични опис наведенога је следећи:

Породично и рођено име: Крњац А. Јован

Место и време рођења: 25.фебруар 1875. у Панчеву

Висок: 173

Коса: седа

Очи: црне

Образ: дугуљаст

Особни знаци: нема

Након прочитањљ у знак одобрења потписао:

Дкг

Перовођа:

А. Поповић Крњац Јован

Претстојник градске полиције

AV, F:126.20 598/1934

Banskoj upravi Dunavske banovine

Novi Sad

U vezi poziva Banske uprave dunavske banovine, Novi Sad, čast nam je podneti sledeće podatke:

Za našu glavnu skupštinu, održanu dne 14. maja. 1933. godine deponirali su svoje akcije sledeća lica:

Ime i prezime Stalno Državljanstvo Broj deponiranih

vlasnika akcije boravište akcija

____________________________________________________________

dr Fenjveš Franjo Subotica jugoslovensko 500 kom.

Blašković Pero Beograd jugoslovensko 50

Fenjveš Franjo Subotica jugoslovensko 300

Šokčić Josip Subotica jugoslovensko 10

dr Fišer Jakov Subotica jugoslovensko 50

dr Bondi Đorđe Subotica jugoslovensko 50

dr Horvat Mavro Subotica jugoslovensko 50

Gomboš Ljudevit Subotica jugoslovensko 20

Šreger Ljudevit Subotica jugoslovensko 30

Martoš Manojlo Subotica jugoslovensko 20

/umro/

Nađ Aleksandar Subotica jugoslovensko 20

Večei Zoltan Subotica jugoslovensko 20

dr Kalmar Elemir Subotica jugoslovensko 10

dr Diamant Ernest Subotica jugoslovensko 10

dr Gereb Mihajlo Subotica jugoslovensko 10

ukupno: 1 150 kom.

Molimo da ovu našu prijavu na znanje primiti izvolite

Subotica, 6. decembra 1933. god.

S poštovanjem

Minerva, štamparija i nakladništvo d.d.

Od Subotice do Blajburga (Bleiburga), dnevnik partizana

Od Subotice do Blajburga (Bleiburga), dnevnik partizana

            U Istorijskom arhivu Subotice se pod oznakom F:176 čuva Zbirka o radničkom i narodnooslobodilačkom pokretu. Nastala je radom odeljka gradskog Muzeja[1] koje je formirano upravo sa ciljem da prikuplja i obrađuje svedočanstva o tom pokretu. U 1977. godini došlo je do preuzimanja sakupljenog materijala u Arhiv. U narednom periodu Zbirka se i dalje popunjavala a istovremeno su rađeni poslovi njene arhivističke obrade. Pored sumarnog inventara koji obuhvata period od 1903. do 1989. godine, za pojedine njene delove – tematske celine, izrađeni su i analitički opisi sa registrima. Na tim arhivističkim poslovima radio je Milan Dubajić[2]  dugogodišnji direktor Arhiva. Oni su  okončani 1990. godine neposedno pred njegov odlazak u penziju.

Pored čitavog niza drugih dokumenata[3] memoarskog tipa, u Zborci su retki dnevnici boraca partizanskih jedinica. Pod signaturom F:176. 4/130[4] nalazi se dnevnik Grge Ivković Ivandekića.[5] Reč je o beležnici s mekim koricama,  formata  21 x 34,5 cm sa 58 stranica ispisanih tamnim ili zelenim mastilom. Dnevnik je pisan sa jedne strane, latinicom, a sa druge je sto pitanja i odgovora iz ideološko-političke obuke, gde je zastupljena i ćirilica. Prva pitanja su: ko je bio Matija Gubec?, ko je bio Karlo Marks?, kako se zvao Lenjin?, a završavaju pitanjem – zašto sam ranjen?  Dati su i odgovori, pa je tako na to pitanje predviđen odgovor: Ranjen sam zato što sam stupio u borbu protiv fašizma i njegovi pomagača za slobodu narodu.

Period koji autor opisuje[6], započinje  25. oktobra 1944. godine, sa njegovim pristupanjem partizanskim snagama –  Osmoj vojvođanskoj brigadi[7] koja će se uskoro – 1. novembra 1944.  godine pripojiti   51. vojvođanskoj diviziji[8]. On ubrzo biva raspoređen u prateću artiljerijsku bateriju.

U jugoslavenskoj istoriografiji je ranije težište bila upravo obrada tema ratnih jedinica narodnooslobodilačke vojske.  Ona je tada promatrana sa jasnog zvaničnog ideološkog uporišta koje je gotovo po pravilu zamagljivala celinu, idaelizirajući zacrtani koncept. Tako je i delovanje Osme vojvođanske brigade bilo obrađivano, ali zbivanja na austrijskoj granici poznata kao Blajburška tragedija, koja započinju od polovine maja 1945. sistemtski su prećutkivana ili nisu ni izbliza nastojala da daju realniju sliku zbivanja. Nasuprot tome, u obradama drugačijeg ideološkog gledanja, u iseljeničkoj literaturi,  od samog završetka rata, upravo je potencirano to pitanje i komunistički zločini koji su vršeni u ime ratnih pobednika.

Sveska Grge Ivandekića

Ishod Drugoga svetskoga rata nazirao se već krajem 1944. godine, kada Zapadni saveznici, potpomognuti jedinicama Crvene armije s istoka, zaokružuju svoje napredovanje. Opštim nadiranjem rasipaju se snage Trećeg Rajha, koje su držale liniju obrane na području Grčke.

Glavni štab NOV i PO Vojvodine[9] je naredbom od 11. septembra 1944. godine izvršio reorganizaciju partizanskih jedinica u Sremu; ukinuo je partizanske odrede i formirao 8, 9, 10. i 11. vojvođansku brigadu.

VIII V.U.B.   maršira iz Zrenjanina prema Subotici gde stiže 15. oktobra. Deo svojih snaga brigada je uputila prema Novom Sadu, ali su i one uskoro stigle u Suboticu. Od 22. do 31. oktobra brigada garnizonira u Subotici[10], gde je odbila napad jednog oklopnog voza iz Mađarske koji je pošao prema Paliću i zarobila  jednog oficira i 50 vojnika sa naoružanjem.

Odmah nakon formiranja, sudejstvovala je sa jedinicama Crvene armije, u forsiranju Dunava u rejonu Batine i kod Apatina, koje je branila ojačana nemačka 35. SS divizija. U teškim borbama za mostobrane Batine i kod Apatina, od 11. do 23. novembra 1944. godine divizija je po vrlo teškom terenu izloženom vatri nemačke artiljerije i mitraljeza, uspešno sudejstvovala sa jedinicama Crvene armije i znatno doprinela razbijanju Nemaca na mostobranima. U ovim borbama pretrpela je gubitke od 271 poginulog i 850 ranjenih.

Potom je učestvovala u oslobođanju Baranje i izbila na jugoslavensko-mađarsku granicu. Za pokazanu hrabrost boraca i rukovodilaca, i upornost u oslobođenju Batine pohvaljena je od strane Vrhovnog štaba NOV i POJ, 1. decembra 1944. godine.

Borci VIII VUB i ruski oficir u Subotici, oktobra 1944.

Od 1. januara 1945. godine divizija je bila u sastavu novoformirane Treće armije JA (Jugoslovenske armije). Njene jedinice su kod Barča 18/19. januara prešle na desnu obalu reke Drave i nadirale do Podravske Slatine, gde su u sudejstvu sa Šesnaestom vojvođanskom divizijom vodile teške borbe protiv nemačkih i ustaško-domobranskih snaga.

U januru i u prvoj polovini februara 1945. godine jedinice Pedesetprve vojvođanske divizije su se u odbrani virovitičkog mostobrana i likvidaciji nemačkog mostobrana kod Bolmana u ožujku. U završnim operacijama Jugoslevenske armije za konačno oslobođenje Jugoslavije, divizija se istakla u borbama za oslobođenje Osijeka -14. aprila; Đurđevca – 2. maja; Koprivnice – 5. maja; Ptuja – 9. maja; a naročito u okruženju i uništenju nemačko-četničke grupacije kod Dravograda od 12. do 15. maja, koja je nastojala da se probije prema Celovecu.[11]

Povlačenje nemačkih snaga prema zapadu pratio je i veliki dio Hrvatskih oružanih snaga (HOS) i civila. Dana 9. majaa 1945, potpisana je opšta kapitulacija vojske Trećeg Rajha, s kojom je službeno završen Drugi svetski rat. No, rešavanje pitanja geopolitičkih odnosa i dominacije na ovim prostorima (posebno onima koji su pripadali poraženoj strani), kao i pitanje pravednog odnosa prema pripadnicima poraženih snaga, ostali su i dalje otvoreno pitanje i velika obaveza ratnih pobednika. Pismeni dogovori, na koje se često poziva i prema kojima je trebalo regulisati postojeće stanje, te izvršiti svoju “moralnu obavezu”, potpisani su na političkim konferencijama, održanim i pre završetka ratnih operacija. Prekidom sukoba, zapisana reč trebala je “zaživeti”, no čini se da je samo provođenje i izvršavanje takvih obaveza bilo otežano ili možda čak namerno sprečavano.

U taj kontekst nužno je smestiti događaje s kraja Drugoga svetskog rata i neposredno nakon završetka ratnih operacija, koji su danas poznati pod nazivom Blajburška tragedija. Ovaj naziv obuhvata: opkoljavanje i zarobljavanje jedinica Trećeg Rajha i vojske NDH na prostoru Celje – Slovenjgradec – Dravograd – Bleiburg, izručivanje zarobljenika iz logora Viktring (Vetrinje) kraj Klagenfurta.[12] Ta „bleiburško-mariborska tragedija, u kojoj je više od 150.000 razoružanih hrvatskih vojnika, i čak još veći broj civila, poklano od Titovih partizana nakon prestanka rata u svibnju 1945., i to uz prešutnu suglasnost britanske i američke vlade“[13] približila se zahvaljujući velikom broju novijih obrada svesti domaće i strane javnosti.

Postavlja se pitanje koliko je vojnika (Hrvatske oružane snage, slovenski domobrani, srpski i crnogorski četnici i Kozaci) i civila stradalo u ova tri izolirana slučaja. Prema tome, maj 1945. godine, iako vremenski kratko razdoblje, svojom sadržinom predstavlja jednu od emotivnijih i zamršenijih tema srpske, hrvatske, slovenske, bošnjačke i crnogorske istoriografije.

To su navodi iz  obimne literature[14] koji daju okvirnu sliku događanja u kojime je neposredno učestvovala i jedinica u kojoj je bio Grgo Ivković Ivandekić.

Izvorni materijal, dnevnik pisan rukom  jednog iz šireg kruga neposrednih učesnika tih događaja, ima svoju specifičnu težinu kao istorijski izvor, ali i ilustracija zbivanja u tim burnim vremenim viđenih očima običnog borca.

Dnevnik započinje  rečima: Moj Dnevnik od stupanja u vojsku 26 X/ 1944 god.

(25.10.1944.)[15]                                                                                                                                                                                                                             (1 str.)

Sreda. 25 X  Bio sam sa komšijom Josom u Tavankutu, po povratku kući, bile su izbačene plakate da se ima javit u Suboticu za mobilizaciju od 15 godišta pa do 27 og godišta, u to sam upado i ja, kada sam stigo kući u veče istoga dana, glavno pitanje je bilo, oćemo ići jeli ne i konačno samo rešili ja, Bela i Joso da idemo ujutro.

(26.10.1944.)

Četvrtak 26.  Ujutro osvanio lep jesenji dan, spremljeno sve za polazak, otišli smo u Suboticu, ja, Bela, Joso, Bać Pere i moja Mati. U Suboticu stižemo oko 8 sati. Pregled je u višoj gimnaziji, ostajem kao sposoban, do veče posle pregleda odemo u Kasarnu na alaški put. Tu smo se smestili po sobama na drvene krevete bez slame.

(27.10.1944.)

Pe.(tak) 27. celog dana stižu novi regruti. Uveče krećemo u artiljerijsku kasarnu na palićki put, smestili smo se po sobama na gvozdene krevete bez slame.

(28.10.1944.)

Su. (bota) 28.  Podeljeni smo na dva bataljona, u svaki bataljon po pet četa, pet desetina ljudstva, u četi po 140. Tog dana primio sam dužnost desetar.

(29.10.1944.)

Nede.(lja) 29 tog.  Počima pomalo zanimanje. Iste večeri nad kasarnom oko 9 sati nadleće neprijateljski avion, uzbuna, bežimo na sve strane, kud ko zna.

(30.10.1944.)

Pon.(edeljak) 30 tog.  Pomalo zanimanje, iste večeri zapalila se kuhinja, uzbuna, sa svim stvarima napolje, brzo je bio ugašen požar.

(31.10.1944.)

Utor.(ak) 31 vog. Dolazi mi Mati, zanimanje po malo, u podne primam prvi put dežurstvo u četi, te iste noći pokret, stižemo do konjičke kasarne, opet nazad u kasarnu.

(1.11.1944.)

Sreda 1 XI tog.  Zanimanje isto po malo.

(2.11.1944.)                                                                                            (2 str.)

Četv.(rtak) 2 gog. Zanimanje, uči se korak, na levo, na desno itd.

(3.11.1944.)

Petak 3 ćeg. Bila mi mati i kuma.(…)

(8.11.1944.)                                                                                                                

Sreda 8 g.  (…) posle podne oko 5 sati kiša počima da pada, večeje tako tužno i sumorno, mi se krećemo kao poslednji iz kasarne, polazeći iz kasarne na stanicu, slučajno me susreće mati, žalosna uplakana, a takođe sa suzama u očima videći da došao čas kada ću morat da je napustim. Idući tako u koloni s nama, rekla mi je da je i Ranko tu u gradu, samo je izašo na salaš pošto je sa kolima tu (…)Dolazimo do stanice, i sav sretan, i ne misleći da ću ikada videti oca, jer rat je u punom jeku, ugledam oca i kumu. Otac me žalosno pogleda, poljubim oca, majku i sa suzama u očima rastajemo se. Penjemo se u otvorene vagone, kiša pada, tu je na stanici i plač i veselje. Sunce pokaže se iza oblaka, i kao da će sa svojim poslednjim zracima toga dana da pozdravi mlade subo(ti)čane koji polaze na fašiste, i oće se ikada vratiti ili ne (…)

oko 12 sati stižemo u Baju, čuju se topovi, blizu je front, po kad kad se pokažu  lefektori (reflektori) i opet tišina, voz samo što se miče, počelo nam bit nakako neugodno, nespava niko  (…) Oko 2 sata stižemo u Nađ Baračku, te se skidamo sa voza, mrak, blato, kiša stalno pada. Tu se nas desetak izgubimo iz kolone i stignemo do jedne prazne kuće, provalimo unutra, nigde nikog, sve je pusto i prazno, naložili smo vatru na sred sobe, grejali smo se više na dimu nego na vatri (…)

(9.11.1944.)                                                                                                                 ( 3 str.)

Četv(rtak) Od 9 tog do 11 tog nismo krećali nikuda, jedini nam poso bio na stanici istovarali oružje koje je stizalo iz Rusije.

(12.11.1944./ u Kolutu )

Nedelja 12 tog.  budem dodeljen u konjicu i dobijem prvi put pušku.

(14.11.1944.)

Utorak (…) oko po noći diže nas kapetan, dođe u stroj, pa po naj većem blatu lezi, dižise, bilismo izvaljani i po licu, ama svud. (…)

(15.11.1944.)

sreda 15 tog Pokret iz Koluta u jutro u 5 sati, pa preko Sombora, Apatina i stižemo u Bački Sentivan poslepodne u 4 sata, prešli smo bez odmora 65 kilometara. (…)

15.-22.XI / u Kupusini                                                                                      (4 str.)

(23.11.1944.)

Četv 23. gog  Krećemo iz Kupusine za Monoštor, istog dana stigli u Monoštor i to noću oko 11 sati.

(24.11.1944.)

Pet. 24 ćeg.  Kod velečasnog Zvekana doručkovali ja i Joso, posle doručka u crkvu.

(25.11.1944.)

Sub. 25 tog  Dodeljen u Komoru. (…)

(26.11.1944.)

26 tog Nedelja Bili na misi      (…)                                                                                                                                                                                                  (7 str.)

Od 29. tog XII tog pa do 11. I 1945. stalno smo se zanimali sa topovima. Predavo nam ruski kapetan.                                                                                                                                                                                                                                                        (10 str.)

(29.01.1945.)

Ponedeljak 29 tog.  Jaki vetar duva da nemož oka otvorit. U jutro oko 8 sati krene cela Brigada, putujemo ceo dan bez odmora, uveče stižemo u selo Bakić.  

(30.01.1945.)

Utorak 30 tog.  Primio sam za komandira straže kod štaba Brigade. Od 30 tog pa do 5 tog stalno kod štaba Brigade. (…)

(5.02.1945.)

Ponedeljak 5 tog  naša Brigada kreće u selo Bukovicu.

(6.02.1945.)

Utorak 6 tog.  I dalje dajemo stražu kod štaba Brigade. (…)                                   

(7.02.1945.)

Sreda 7 mog.  Toga jutra primetio sam 2 ruska kapetana u našem štabu, posle njihovog odlaska počelo je neko komešanje i do podne sa sviju strana prilazile su kolone ka  selu Bukovici da bi otišle ka Slatini. Naša pešadija se polako povlači i brani svaku stopu zemlje. Neprijatelj je na  navaljivao sa oko 40 divizija imajući nameru da nas odbaci preko Drave i da se probije cestom koja ide Slatina, Virovitica, Zagreb. Oko 2 sata i naša Baterija je spremna za pokret i krećemo za selo Kozice. Tu smo stali da bi dobili dalja naređenja i ide se večerat, taman da večera bude gotova i da se večera, u tom momentu poleti kurir rasčupan bez kape na glavi, i donosi naređenje da se što pre možemo i brže pokrenemo prema Slatini. Sada tek da vidiš komešanje, za kratko vreme sve je gotovo, večera je prosuta i cela kolona kreće u najbržem trku. Naša baterija obilazi sve sa strane. Ne samo da vidiš haos, svuda se beži kako može. Oko 8 sati stižemo u Slatinu, silom se probijamo kroz kolone koje stižu sa svih strana. Putujemo dalje, neprijatelj goni našu pešadiju koja se herojski brani.[16] Oko 12 sati stižemo u Viroviticu i krećemo pravac Barč.  

(8.02.1945.)

Četvrtak 8 mog.  Stižemo u Barč. Tu tek imaš šta da vidiš, tu se nabilo vojske sa svi strana, a još nešto civila, skoro više nego vojske. Da se prebacimo dobili smo red tek uveče. Kad sam stupio preko Drave na Mađarsku zemlju mislio sam da sam se ponovo rodio, što sam sretno izvuko glavu iz tog haosa. (…)

(18.02.1945.)                                                                                                             (11 str.)

Nedelja Pošto smo cele noći putovali stižemo toga jutra u selo Salomon, tu smo se malo odmorili i krećemo dalje, oko podne stižemo u Peč. (…)

(21.- 28.02.1945.)                                                                                                    (12 str.)

Od 21 do 28 mog stalno smo bili u Gajiću[17], radili nismo ništa ležali i odmarali.

(28.02.1945.)

sreda 28 mog  Bio zbor cele Brigade u Daražu[18]. Bio komadant divizije i Rusi i pregled oružja. Posle pregleda vraćamo se nazad u Gajić. I tu smo bili sve do 6 tog ne radeći ništa. (…)

(6.03.1945.)

Utorak 6 tog  Ujutro rano manevar koji je trajao do 11 sati posle podne, na brzu ruku je sve raspremljeno za pokret. U tom momentu nismo znali kuda će mo da se krećemo. Najviše se govorilo da ćemo za Bačku, ali mi smo već u Doražu videli pošto smo smo skrenuli dasno a put za Batinu vodi levo, da nećemo nazad za Bačku. Putujući tako dalje, posle nekoliko sati brzog putovanja susrećemo civile od koji smo saznali da su se Nemci prebacili preko Drave, u oblasti Bolman – Majska međa – Novi Bezdan i svom silom nameravaju da se probiju dalje. Na položa stižemo u noć, naša pešadija je već primila borbu sa neprijateljem. Naša baterija  dolazi u selo majska međa gde je neprijatelj baš toga momenta otvorio najžešću vatru iz teškog oružja. Videći da nećemo moći ostati sa Baterijom pošto preti opasnost da nas opkole, komandir na svoju samoinicijativu naređuje da se povlačimo u šumu ispod Petlovca i tu smo imali nameru da ukopamo topove, ali pošto još nije bilo nikavog plana za našu odbranu, samo što smo se ukopali, trebalo je već premestit se na drugo mesto. Tako smo te cele noći lutali tamo amo nemajući plana gde da se smestimo sa odbranom. Te cele noći naša pešadija je vodila ogorčenu borbu sa nadmoćnijim neprijateljem koji je imao nameru da se probije dalje. Neprijateljska namera bila je ta, za koju smo saznali posle, kada je zarobljen njihov komadant, da za 24 časa stignu do Peča a istovremeno izbiju na Dunav kod Batine da bi tako zarobili sve našeodrede koji su se nalazili u Baranji i skoro celu Bugarsku armiju i tako izbijajući na Dunav, prešli Dunav i došli Rusima sa leđa. Rusi su u tom vremenu vodili ogorčenu borbu u samoj Budapešti, ali zahvaljujući komadantu naše treće armije Kosti Nađu i ostalim oficirima i herojskoj odbrani naših boraca 51 divizije koja se u to  vreme  sama nalazila na tom sektoru neprijatelj nije uspeo da ostavari svoje paklene planove, zadržan je sa teškom mukom na sektoru Bolman – Majska međa – Novi Bezdan – Petlovac, svega četiri sela je uspela da zauzme.

                                                                                                                         (13 str.)

(7.03.1945.)

sreda 7 mog  Tek toga dana ujutro nam je uspelo da zuzmemo položaj na drumu koji vodi od Petlovca sa Bolmana. Toga dana neprestano se vodila borba. Samo se čuje bez prestanka štekćanje mitraljeza i urnebesna vatra topova i minobacača. Trebalo je po svaku cenu prebacit neprijatelja preko Drave ili zadržat ga od daljeg nadiranja. Naša baterija samo tolko obustavi sa paljbom, da se cevi prohlade i opet nastavi dalje staru pesmu. Na sektoru Bolmana naša pešadija stalno juriša na već porušeno selo Bolman ali bez uspeha. Nemci su zaposeli jedan bunker sa desne strane Bolmana i to stari jugoslovenski betonirani bunker, pa ne daju svojom vatrom ni blizo našoj pešadiji. Dolazi komadant naše divizije i videći da taj bunker koči (prolaz) našoj pešadiji, izdaje naređenje da naš jedan top i jedan iz  7 (Sedme)  brigade, odu do prvog reda kuća odakli bi mogli da unište isti bunker. Odmah se prešlo na zadatak, to je bilo posle podne oko 4 sata. Sada nam treba po po potpuno brisanoj cesti doći do prvog reda kuća na daljini od oko 1000 metara.  Krećemo polako napred, borci zaklonjeni štotom od topa polako guraju topove. Ja sa bolničarkom krećemo se jarkom nuz drum, i nosimo po jedan sanduk municije. Neprijatelj nas je primetio čim smo krenuli i otvara vatru iz bunkera pa iz bacača. Mi idemo polako napred i tako pod zaštitom naša dva teška mitraljeza stižemo do prvih kuća bez ijednog ranjenog. Što se brže moglo ispaljujemo iz svakog topa po 40 granata. Bunker je razbijen. Nemci, jedan po jedan iskaču iz bunkera, dok ih naši mitraljezi samo zbrišu. Zadatak je izvršen i sada terba nazad. To će ići malo teže, jer treba topve vući za sobom, ali ipak smo s epovukli bez ikakvih gubitaka, u tom je već i mrak pao. Postavili smo top na staro mesto i tu proveli noć.    (…)

                                                                                                                             (14 str.)

(8.03.1945.)                                                                                                                

Četvrtak 8 mog  Ujutro naša baterija kreće sa tog položaja na drugi. Pošto se i naša brigada premestila na drugi položaj u Baranjsko Petrovo selo. Uveče smo ukopali topove na kraj sela u pravcu N. Bezdana. Ukopavali smo se pod teškom neprijateljskom vatrom. Preko cele noći se vodila stalno borba. U zoru oko 4 sata, neprijatelj je uz pomoć jake artiljerijske paljbe počeo juriš na naše položaje. Naša pešadija nije bila u stanju da zadrži nadmoćnijeg neprijatelja koji je navalio svom žestinom. Pešadija se počela u neredu naglo povlačiti. Nama su ubijena u tom momentu oba konja. Treba da se ide radi drugih konja, a neprijatelj je već na 500 metara. Dovodim ja druge konje, mine i granate padaju po celom selu, pa ne znaš gde ćeš, i svakog časa čekaš da te snađe smrt, a topove treba po svaku cenu spasit. Ubijaju nam opet jednog konja, neprijatelj je već na 200 metara, samo ih naš puškomitraljezac zadržava vatrom. Dovodim i drugog konja i to sa teškom mukom na konačno uspije da se povučemo, dok je naša pešadija već napustila selo (…)

(12.03.1945.)                                                                                                   (15 str.)

Ponedeljak 12 tog  Stala paljba, dolaze avioni i mitraljiraju neprijateljske položaje. Noć je mirna, u glavnom, na našem sektoru.(…)

(14.03.1945.)

Sreda  14 tog  Preko celog dana čarkanje. Neprijatelj je preko celog dana, s vremena na vreme, bacio po koju minu. Noć je protekla u najvećoj borbi pošto je neprijatelj pokušo da izvrši juriš, naši su ga odbili, tako da je ostavio oko 300 stotine samo mrtvi. (…)

(15.-21.03.1945.)

Od 15 tog pa do 21 tog  smo bili na pustari. Za to vreme pešadija na celom frontu se pripremala za odlučni udarac i ofanzivu[19]. (…)

(21.03.1945.)

sreda 21 vog  Celu noć je vršena artiljerijska vatra za pripremanje juriša u zoru. Naša baterija izašla oko 2 sata posle ponoći, ali na sreću nije bilo potrebe za juriš. Nemci su se povukli te noći, osim što su ostavili dva šarca kao zaštitnicu, koji su zarobljeni prilikom oštrog naleta naše pešadije. Tako smo bez ijedne žrtve ušli u Petlovac u 7 sati. U 8 sati već se naša pešadija nalazila u N. Bezdanu goneći Nemce prema Dravi. Artiljerija je ostala u N. Bezdanu dok je pešadija uz pomoć avijacije produžila dalje sve do Drave i tamo završila i sa poslednjim Nemcem. To je bilo u noći oko 8 sati kad je borba podpuno prestala. Neprijatelj je ostavio u ljudstvu 2000 zarobljeni, oko 500 stotina ranjeni, oko 3000 mrtvi samo u toku tog dana. I tako je završila 51 divizija svoju herojsku borbu sa daleko nadmoćnijim neprijateljom i dobili smo pohvalu od Maršala Tita i komadanta III ćeg ukrajinskog fronta Maršala Tolbuhina. (…)

                                                                                                                            (17 str.)

(30.03.1945.)

Petak 30 tog smo konačno sa najvećim veseljem i pesmom prešli Dunav u Bačku posle podne u 2 sata.  U Sombor stigli uveče oko 8 sati. Ja sam ostao da pokažem put celoj koloni kojim pravcem da se kreće i oko 12 sati krenem sa poslednjim kolima koja su mnogo ostala iza kolone, tako da smo prenoćili u Doroslovu. (…)

(1.04.1945.)                                                                                                                  

Uskrs 1 IV Krećemo na položaj na Dunav gde je naša pešadija već smenila 14 Brigadu. Tu smo došli do fabrike. Jedan top očo na položaj, ja sam sa ostalim osto u fabriki, uveče se vratio u Vajsku, tu i noćio.(…)

(5.-9.04.1945.)

Od 5 tog pa do 9 tog smo stalno bili pod Vukovarom. Za to vreme nije bilo naročitih događaja na našem sektoru fronta. Po kad kad su bacači ispalili po koju minu i to je bilo sve, (…)

(18 str.)

(10.04.1945.)

Utorak 10 tog Pošto smo došli pred Dalj tu smo se smestili u kuruze na daljini od nasipa na jedno 2 km. i ukopali topove u same kukuruze. Noć je protekla mirno.

(11.04.1945.)

sreda 11 tog. Pešadija se priprema za prelaz preko Dunava, ceo dan tuku naši bacači. Posle podne smo otvorili vatru iz topova u 2 sata i neprekidno tukli Dalj do 6 sati. Ispaljeno je preko 1200 granata. Noć je prošla u čarkanju mitraljeza.(…)

(13.04.1945.)

Petak 13 tog. Dan je protekao mirno. U noći naša pešadija prelazi Dunav i u 12 sati ulazi u Dalj i goni neprijatelja dalje.(…)

(16.04.1945.)                                                                                                              (19 str.)

Poned. 16 tog. Ujutro krećemo dalje. Putujemo nuz sam Dunav, prolazimo kroz Vukovar i uveče stižemo u Borovo. Tu su nas civili dočekali, tako da je to veče bilo s igrankom i celu noć smo u veselju proveli.(…)

(20.04.1945.)  

Petak 20 tog. Pred zoru razvila se teška i krvava borba na reci Karašici gde su Nemci držali jak odbranbeni položaj. Prko reke se nalazi selo Dobrović gde su se Nemci utvrdili u svaku kuću. Naša pešadija izvršila je juriš uz jaku pomoć atriljerije i bacača, uspelo im je da pređu reku i da naprave mali mostobran. Prvi je prešao I bataljon, ali se situacija naglo promenila u korist neprijatelja. Na našem desnom krilu nalazila se III vojvođanska brigada. Neprijatelj videći da ne može da povrati izgubljeni položaj, u tom momentu svom snagom je udario na sektor III brigade gde mu je pošlo za rukom da se u kratkom vremu probije i pređe na ovu stranu Karašice i u snažnom naletu udare našima sa leđa. To se takvom brzinom dogodilo da naši nisu mogli da se povuku natrag preko reke. U krvavoj borbi uspelo je nekima da se probiju kroz nemački obruč, ali je sve teže oružje palo u neprijateljske ruke. U tom momentu naša artiljerija i bacači otvorili su jaku vatru, a ostatak naše pešadije u snažnom naletu probije nemačke položaje i prebaci neprijatelja opet na onu stranu reke i uz pomoć tenkova pređe reku i zauzme selo. Zarobljeno je oko 200 Čerkeza. U tom je već pao i mrak. Naši gone neprijatelja u stopu bez odmora. Naša baterija kreće za pešadijom. (20 str.)

(22.04.1945.)  

Nedelja 22 og. Gornji Miholjac. Idemo dalje. (…)  (23 str.)

(27.04.1945.)

petak 27 og. U zoru naši u snažnom naletu probiju front i čerkezi beže do Pitomače. Tu se utvrdili. Mi dolazimo do sela Bušetina. Naša brigada je ostala u selu pošto nas je smenila 7 Brigada.(…)https://suistorija.wordpress.com/2012/03/05/dnevnik-grge-ivandekica-194445/

(30.04.1945.)

Poned. 30. pošto je sedma Brigada probila front, maša Brigada preuzima od nje i nastavlja dalje.(…)    (24 str.)

(7.05.1945)

Poned. 7 mog. Tog dana pred samo veče naša izvidnica susreće prve neprijateljske jedinice pred samim Varaždinom. Naši su odma izvršili nekoliko juriša ali bez uspeha. Uveče oko šest sati dolazi jedan ustaški bojovnik radi pregovora, daće Varaždin bez borbe ali neće popustiti linije pred samim Varaždinom. Odmah je izdato naređenje našeg štaba brigade da se momentalno obustavi borba. tek što se ustaša povratijo nazad, najednom se kroz vazduh prolomilo, kao da se nebo ruši, pucanj. Kaćuše su počele svoju veselu melodiju, mi iz topova istovreneo otvaramo vatru. Tom priliko uništismo 2 neprijateljska bacača. Naša pešadija kreće na juriš i probija eprijateljski položaj i sa pesmom ulazi u Vraždin. Mi smo na brzu ruku ruku spremili topove i krenuli u Varaždin. Tu nas  dočekuje oko 400 sto podpuno naoružani domobranaca koji su u zadnjem momentu sačuvali važnije objekte od ustaša i Čerkeza koji su imali nameru da ruše i pale. Tako je sačuvana od sigurne propasti velika fabrika Tivar[20].

                                                                                                                          (25 str.)

(8.05.1945.)                                                                                                                            

Utorak 8.05.1945. Ostali smo celog dana u Varaždinu. Pronašli smo magacine pune odela, tako da smo se sviobukli u novo. Nikave akcije nije bilo preko celog dana.(…)

Karta Koruške

(9.05.1945.)[21]

Sreda 9 tog. Oko 9 sati krenuli smo dalje iz Varaždnina, za našom pešadijom. Dolazimo do 3ćeg (trećeg) sela iza Varaždina. Slavna naša je pešadija tu u selu, na daljini oko 500 metara odma je drugo selo kojega su zaposeli Ustaše. (.. ) (26 str.)

10.05.1945

Četvrtak 10 tog putujemo stalno dalje, dolaze ogromene planine pošto ulazimo u Sloveniju. U pet nam stiže vest da je Maribor oslobođen. Krenuli smo pravac za Maribor. Sunce je spuštalo svoje blage zrake na vrhove šuma i polako zalazilo za planine. Kao iz (vedra) neba vest da je kapitulirala Nemačka. Veselje da se opisat ne može, pršte pikavci, puca se na sve strane, sve se izmešalo, i pesma i pucanje. Tako u tom veselju stižemo u Maribor oko 12 sati. Do ujutro smo bili u krugu neke kasarne.

11.05.1945.

petak 11 tog. Premestili smo se iz kasarne u gimanziju. Tu smo se smestili i to fino misleći da je borba konačno završena, ali smo (se) prevarili itekako.        

12.05.1945.

Subota 12 tog. oko 12 sati stiže naređenje da se što brže spakujemo i pokret. Za čas je sve bilo gotovo spremno da krenemo. Krenusmo poslepodne oko 3 sata i stalno putujemo uz Dravu u pravcu Austrije. Tu smo celu noć putovali bez odmora.

                                                                                                                    (27 str.)

13.05.1945.                

Nedelja 13 tog. Putujemo stalno dalje. Pešadija je putovala vozom sve do  Unterdrevenburga[22]. Tu je naišla na otpor neprijateljskih grupacija i počela da vodi borbu u samom gradu. Mi smo sa topovi stigli taman pred ujutro. Tog časa baš su vođeni pregovori od strane našeg štaba Divizije i njihovog glavnog štaba. Podpuno je vladalo zatišje na celom terenu tako da smo se pomešali sa ustašama i pušili cigare zajedno. Tako smo bili podpuno izmešani nekoliko sati, ali šta se tad desilo, pregovori nisu uspeli, ustaše bi se predale ali samo pod tim uslovima da ne odlažu oružje, a naši tako nisu pristali. Naš komadant, videći da će uskoro doći do borbe, naredio je odma da se povučemo natrag do Mahrenburga, pošto topovi nisu potrebni, a preti opasnost od mogućeg opkoljavanja, tako smo se mi te noći povukli na livadu blizu sela. Nakon nekoliko minuta posle našeg povlačenja otvorila se krvava i teška borba. Naši su potpuno držali inicijativu u svojim rukama pošto su zaposeli ivice samih planina. U međuvremenu je stigla i Bugarska teška artiljerija koja je pomogla našoj pešadiji da situaciju drži u svojim rukama, ipak zato u toj gužvi manogo je naši ostalo među ustašama kako boraca tako i oficira, ali na sreću nisu poubijani. Borba je trajala celu noć, stalno su dejstvovali naši i Bugarski topovi koji su neprijatelju naneli ogromne gubitke.

(14.05.1945.) 

Ponede. 14 tog. celog dana se vodila krvava borba, tek pred samo veče je prestala i naši su zauzeli grad.

• 

• 

(15.05.1945.)

Utorak 15 tog. Mi se vraćamo u Dravograd. Onda pošto su neprijateljske snage bile potisnute od naši trupa, oni su se povlačili u pravcu Klagenfurta sa namerom da se probiju do Engleza, ali smo ji mi preduhitrili u njihovoj nameri, tako da smo 15tog krenuli obilaznim putem pred nji, putovali smo bez prekida i odmora tako da je cela naša VIII Brigada izišla pred nji i preprečila put.

(16.05.1945.)                                                                                                   (28. str.)

Sreda 16 tog. Posle podne, Naša brigada izbila je u Blajburg i presekla put ka njihovom daljem nadiranju. Tu se opet otvorila borba koja je trajala do svega nekoliko sati. Pošto su oni bili zatvoreni u jednu kotlinu i čvrsto zbijeni imali su tom prilikom koje ranjeni koje mrtvi ok(o) 15.000 hiljada. Najveću su ulogu igrale haubice koje su tukle stalno. Posle podne oko tri sata stigle su iz Austrije Engleske i Američke trupe, i dali njim ultimatum ako se do petak (u) četri ne stanu predavat, da će se nastavit borba. Pošto su ustaše videle da nemadu kud da su opkoljeni sa svi strana pristali su na predaju, ali pod ovim uslovom. Predat će se samo Englezima i da ji Englezi ne pre dadu nama.  Englezi su pristali na tom (to). I tačno u pola četiri počele su kolen da prolaze, ali šta se desilo, kako su se oni praedavali Englezima, oni su ij momentalo predavali nama, a naši sa njima pravac Maribor. Tu sam video svakaki izdajica, ustaša, crne legije, domobrana, četnika, Nedićevaca, esesovaca, čerkeza i talijana. Svi su se konačno našli u našim rukama, odakle nam (je) pobego Rupnik i Pavelić, tako je kolona po četiri počela da prolazi u 4 sata po celu noć i (rečenica se tu prekida i nastavlja u narednoj  belešci).

(17.05.1945.)

Četvrtak 17tog. do poslepodne su stalno prolazili, računajući bilo je približno oko 700 000 pod oružjem i oko 200.000 hiljada civila. Toga dana pre(d)veče krećemo dalje, polako se putuje, noćom odmaramo pa ujutro dalje. Tako putujući (rečenica se tu prekida i nastavlja u narednoj  belešci)

(19.05.1945.)

Subota 19 tog. stižemo u Austriju u selo St. Osvald u Koruškoj. Tom prilikom smo ušli u Austriju za jedno 30 km. Pešadija je zauzela čitavu jugoslovensku granicu i rasporedila se po planinama.

(12-22.05.1945)

Od 12tog do 22 gog. Stalno smo bili jednom mestu. Novog nije bilo ništa, ležali i odmarali.

(22.05.1945.)

Utorak 22 gog. Pošto smo mi ušli na Austrijsku teritoriju, i ako je to nekad bilo naše, a sadašnja Štajerska, Englezi (su) poslali ultimatum da se imamo povući u nakraćem roku.I odma se spremila cela Brigada za pokert i već posle podne oko pola četiri smo se krenuli iz Štajerske. Putovali smo celu noć. dalje išli preko Mežica u Ptuj (2.07.), pa vozom do Batajnice, pa odatle do Požarevca (14.07.) i sela Azanje[23] gde smo stacionirani. (…)

U daljem beleženju „mirnodopskih“ događanja, Grgo opisuje kako je dobio čin vodnika.  U tom periodu, posebnoe je zanimljiv deo od 18. avgusta 1945.

(18.08.1945.)

18 tog. Dobilismo izveštaj od civila da se u selu nalazi četnik od 41 godine (…)

Autor zatim opisuje kako je sa komandirom i još pet drugova krenuo u akciju njegovog hvatanja i hapšenja. Za Grgu je ta akcija donela susret sa jednim poznatim licem, ispostavilo se da je četnik njegov nekadašnji učitelj – Živadin koji ga učio četiri godine. Uhapsili su ga u sopstvenoj kući i sproveli u Divizion[24].

Grgo je kasnije, studenog mjeseca, bio određen da ide na podoficirski kurs. I u 1946. godini  je u još u uniformi. Učestvovao je na paradi upriličenoj 9. maja 1946. u Beogradu. Zadnji upis u kome kaže „opet sam izišo na teren“ nosi datum 1. septembra 1946.

prepisao i sastavio Stevan Mačković

---

[1] Odeljak radničkog i narodooslobodilačkog pokreta u Muzeju je formiran 1958. godine.

[2] Milan Dubajić (Novi Žednik, 3.02.1929.- Subotica, 30.04.2007.). Stekao je diplomu profesora istorije te  kraće vreme radio kao nastavnik, da bi veći dio radnog staža proveo u Gradskom Muzeju (18 godina)  i Istorijskom Arhivu (17 godina). Najviše se posvetio oblasti radničkog i narodnooslodilačkog pokreta odnodno ustrojavanju Zbirke. Sa njegovim dolaskom u Arhiv poklapa se i premeštanje Zbirke, što to najbolje potvrđuje.

[3] U zbirci je formirana posebna celina – memoraska građa koja se analitički popisana. Ona se sastoji od zabeleženih sećanja.  U fondu je sačuvan još jedan dnevnik borca, pod signaturom  F:176. I-4/131. Reč je mlađem vodniku File Danilu. I on započinje put i pisanje dnevničkih beležaka 26. oktobra 1944. godine. Sačuvana je i beležnica Milorada Radića zamenika političkog komesara 3. bataljona VIII vojvođanske brigade za period januar 1944. – april 1945. F:176. I-4/137.

[4] IAS, F:176. zbirka o radničkom i narodnooslobodilačkom pokretu.

[5] Ko je bio Grgo Ivković Ivandekić? Detalji o njemu nisu zabeleženi među brojnim biografijama boraca (arhivska kutija F.176.84.), koje je prikupljao autor Zbirke.

[6] Da li je u okolnostima koje su vladale, neposrednim borbenim dejstvima i slično,  upravo svaka autorova ubeleška nastajala toga datuma koji je upisan, ili je pak bilo i naknadnih upisa po sećanju, može se samo nagađati.

[7] Osma vojvođanska udarna brigada (VIII V.U.B.) je formirana 12.09.1944.

[8] Sreta Savić, 51. (Pedestprva) Vojvođanska divizija,Beograd, 1974, str. 292. U uvodu te knjige stoji: “Njena borbena dejstva vezana su najviše za forsiranje velikih roka (Dunava iDrave), zauzimanje i odbranu mostobrana (batinski, virovitički i bolmanski). U završnim operacijama oslobodila je ili učestvovala u oslobađanju mnogih naseljenih mesta (Osijek, Podravska Slatina, Virovitica, Koprivnica, Ludbreg, Ptuj i druga). Njen borbeni put, koji je išao uz Dravu, završio se u južnoj Austriji.”

[9] Glavni štab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Vojvodine je bio najviši vojni organ koji je organizovao i komandovao jedinicama Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda  na području Vojvodine, tokom Narodnoosolobodilačkog rata, od 1941. do 1945. godine.

[10] Sreta Savić, 51. vojvođanska divizija, Beograd 1974, st. 17-18. Knjiga se može naći i na web adresi http://www.znaci.net/00001/152.htm. U Suboticu dolazi sa oko 1000 ljudi, a napušta je sa 2700. Vršena je mobilizacija.

[11] Isto, str. 204 – 214.

[12] Martina Grahek Ravančić, Bleiburg i „Križni put” 1945. Historiografija, publicistika i memoarska literatura, Zagreb, 2009, str. 9. Autorica, već prema podnaslovu rada, daje i pregled literature. Usp. sa novijom literaturom objavljenom  u Srbiji, na pr. Geiger Vladimir, Tito i likvidacija hrvatskih zarobljenika u Blajburgu 1945, Istorija 20. veka, 2010, vol. 28, br. 2, str. 29-52.

[13] John Ivan Prcela, Dr. Dražen Živić, Hrvatski holokaust, Dokumenti i svjeodčanstva o poratnim pokoljima u Jugoslaviji,  Hrvatsko društvo političkih zatvorenika, Zagreb, 2001. http://www.pobijeni.info/userfiles/HrvatskiHolokaust.pdf

[14] Za upoznavanje sa literaturom vidi gornje naslove.

[15] U daljem tekstu u zagradama su intervencije, dopune ili ispravke priređivača koje su išle samo u pravcu da tekst učine čitljivijim i razumljivijim, bez ulaženja u autorov pravopis koji je ostavljen u izvornom obliku.  Tako je na pr. dopunjena oznaka za dan, dodate tačke na kraju rečenice, a u gornjem levom uglu, radi lakšeg praćenja naznačen datum nastanka upisa, ili mesto, a u desnom oznaka broja stranice.

[16] Neprijateljska operacija Wehrwolf je započela 6. februara i imala za cilj proboj na virovitičkom mostobranu. Sreta Savić, nav. delo, str. 89.

[17] Mjesto Gajić je udaljeno 2 km od Draža.

[18] Draž (mađarski Darázs) mesto u Baranji.

[19] Borbe u tom periodu su poznate i kao „operacija Bolmanski mostobran“.

[20] Tekstilna fabrika Tivar je važila za jadnu od najvećih u čitavoj zemlji. Imala je preko 2300 zaposlenih radnika u 1936 godini.

[21] Taj datum 09.05.1945. će postati Dan pobede.

[22] Dravograd ili Unterdrauburg je gradić na samoj granici Slovenije sa Austrijom.  http://en.wikipedia.org/wiki/Dravograd

[23] Azanja je selo u Podunavskom okrugu, pored Smederevske Palanke.

[24] Taj opis hapšenja bivšeg učitelja, četnika Živadina, završava rečima  „dalje ne znam za njegovu sudbinu, sigurno se nije dobro proveo“.

Dr Matija Bruk (dr. Bruck Mátyás)

via Dr Matija Bruk (Bruck)

Groblje | Sektor 2

Sektor 2, red 1, grobno mesto 7

Prezime i ime	Godina rođenja i smrti
Neményi Miksa	1870-1928 Auschwitz
Neményi Miksáné rođ. Sessler Ilona	1883-1944
Neményi Gyorgyné rođ. Rozenberg Heidi	1922-1944
Neményi Ágika	1940-1944
Dr. Ing. Bruk Matija	1890-1961
Bruk Magda rođ. Neményi	1905-1977
Sendrey Pavel	1922-2009
Sendrey Judita	1927-2012
Bruk Lipót	1862-1920 Auschwitz
Bruk Lipótné szül. Kántor Janka	1864-1944. Bergen Belsen
Mr. Ph. Sendrei Aleksandar	1888-1945
Sendrei Ada	1893-1981

Od Kramera do Željezničara a.d.

via Od Kramera do Željezničara a.d.

Karte za BLATNU KUPKU na Paliću, 1938

IAS, F:47. IV 5176/938

Mačkovići svi i svuda

Grupa na facebooku posvećena prezimenu Mačković.

Javna, otvorena za sve.   https://www.facebook.com/groups/585775208282211/

 

Luka Mačković sa sinom Stankom

Jedan od prvih Mačkovića u Subotici je bio istaknuti funkcioner, senator u prvoj civilnoj gradskoj upravi – Magistratu, Joanes Macskov (Ivan Mačkov).

O tome govore zapisnici Magistrata:

sednica 1744. decembar 14.

Magistrat je održao sednicu u sledećem sastavu: Grga Vidaković (Gregorius
Vidakovics), zamenik sudije, senatori:Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Grga Križanović (Gregorius Krisanovics), Andrija Pavlešanov (Andrea Pavlesanov), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics) i Ivan Mačkov (Ioannes Macskov). Luka Brnić (Lucas Brnics), stanovnik Sent Marije (Szent Maria) podneo je tužbu protiv govedara koji je služio kod Josipa Horvackog (Iosephus Horvatskï), jer mu je, navodno, ukrao 2 jagnjeta, što je posvedočio i mladić Miško Zvekanov zvani Sluga (Misko Zvekanov, Szluga). Govedar Horvat Ištvan (Horvath Istvan) poricao je optužbe, tvrdeći da je Mihajlo Gabrić zvani Glišo (Michail Gabrics, Gliso), ukrao a potom odveo stoku u Čantavir (Csantaver), nudeći ovom novac ako bude ćutao. Tako su tražena dva jagnjeta još uvek u Gabrićevom stadu.

DRUGI PODACI:

Magistrat 2.3.1756. godini se javlja sklapanje braka  – Matko Machkovich  sa Eva  Gregorius

12.9.1758.  je kršten     Marcus Machkovich

 

 

Luka Mačković ( Subotica 17.10.1863. – Subotica ?  ). Kršten u crkvi Sv. Tereze.

Brat blizanac Stipan (17.10.1863. –  ? )   Luka je bio ratar. Lukina žena je bila Verona Ivić

(  1868 –   ? ).    Venčani  su 21.11.1887. Njihovi roditelji su bili  Ivan Mačković (1838.-) i           Marija Petričev (  ?  –  ?  )

https://www.facebook.com/suistorija/

 

Promocija

Историјски архив Суботица представља 14.11.2016. своје нове публикације   (понедељак -18,00 часова) у читаоници Градске  библиотеке.

Срдачно Вас позивамо да нам се придружите!

 

Istorijski arhiv Subotica predstavlja   svoje nove publikacije  14.11.2016.  (ponedeljak -18,00 časova) u  čitaonici Gradske biblioteke.

Srdačno Vas pozivamo da nam se pridružite!

 

A Szabadkai Történelmi Levéltár   2016. november 14-én (hétfő – 18 óra)   bemutatja   legújabb kiadványait a Városi Könyvtár  olvasótermében.

Sok szeretettel várjuk Önöket!

 

Povijesni arhiv Subotica predstavlja    svoje nove publikacije 14.11.2016. (ponedjeljak -18,00 časova)   u  čitaonici Gradske  knjižnice.

Srdačno Vas pozivamo da nam se pridružite!

Vodotoranj na Paralelnom putu

Vodotoranj preko puta železničke stanice bio je izgrađen 1925. za potrebe firme „Hrast a.d.“. Planirana je izgradnja, dobijena je i građevinska dozvola za još dva takva tornja. Toranj je srušen u savezničkom bombardovanju 1944. godine, da bi nakon rata (1946.?) bio ponovo
podignut.

IAS, F:47.III 466 1924

Predizborna atmosfera…

Hirlap, 14.4.1926, str. 4.

Nepoznati počinioci razbili stakla na stanu dr Mihovila Kataneca, sekretara BŠS

Bunjevački…

Dnevnik F 370.36.

U jednom odeljenju piše 1918/19 da deca uče „bunjevác nyelv és olvosás” /bunjevački jezik i čitanje/  a u drugom za devojčice „Szláv olvasás és irás” /slavensko čitanje i pisanje/.

Plan za podizanje rk. katedrale u Beogradu

U 1932. godini po pisanju nadbiskupa Rafaela Rodića u Beogradu ima više od 40 000 katolika. Za njih se planira podizanje katedrale.

Lányi Ernő (Erne Lanji) i njegova molba za tromesečni boravak sina u Subotici

https://hu.wikipedia.org/wiki/L%C3%A1nyi_Ern%C5%91

Lányi Ernő (Pest,^[1] 1861. július 19. – Szabadka, 1923. március 13.) tanár, karnagy, zeneszerző, a miskolci és a szabadkai Zeneiskola igazgatója, a Szent Teréz székesegyház karnagya, az iparos dalárda vezetője, a szabadkai városi zenekar és a Szabadkai Filharmónia megalapítója.

Victor Basch francia filozófus bátyja.

Molba, F:47.1439.

Promocija knjige dr Lajoša Hovanja „Sliv jezera Palić“

Najava promocije:

Čast nam je da Vas pozovemo na promociju knjige dr Lajoša Hovanja „Sliv jezera Palić“, koja će se održati 15. septembra ove godine, sa početkom u 18 časova, u sali “Velike terase” na Paliću.

Knjiga se, na do sada najkompletniji način, bavi jednom od fundamentalnih tema bića Palića – njegovom hidrologijom. Može da služi mnogima, za saznavanje i nauk za brojna pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jezera. O knjizi i temi koju ona obrađuje govoriće znalci i autor, a pozvani su oni za koje smo sigurni da ih ova tema i priredba – kao sve druge vezane za Palić – interesuju i raduju.

Raduje nas prijatna okolnost da se ova promocija moze održati baš na dan velikog jubileja Palića – na 104-godišnjicu završetka njegove “velike” izgradnje. 15. septembra 1912. godine, u popodnevnim satima je gradonačelnik Subotice, gospodin Karolj Biro, subotičanima, palićanima i gostima predao na korišćenje novoizgrađene objekte: Vodotoranj, Veliku terasu, Muzički paviljon, Ženski štrand i hotel “Jezero”.

Očekujemo Vas.

Srdačno: Istorijski arhiv Subotica, Pokret STUB

Pomoć u organizaciji prezentacije pružaju: “Palićki turistički pul”, Doo “Park Palić”, “Elitte Palić” Doo

Knjiga:

Dr Lajoš Hovanj

SLIV JEZERA PALIĆ

_______________

Subotica, 2016.

IZDAVAČI:

Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár – Povijesni arhiv Subotica

Za izdavača: Stevan Mačković, prof.istorije

Pokret STUB Subotica

Za izdavača: Zvonimir Stantić, politikolog

Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:

Pokrajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj, Novi Sad

Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice

Štampa: FUTURA, Petrovaradin

 

Bombardovana Subotica, 1944.

»Osim toga za vreme rata Subotica je u više mahova pretrpila bomardovanje i usled toga je na teritoriji grada oštećeno odnosno porušeno 19% svih zgrada u gradu…« F:68. V 7/1950

 

više: http://www.gradsubotica.co.rs/crni-18-septembar-1944-g-u-subotici/

DOPRINOS SUBOTIČKIH LEKARA – JEVREJA ZDRAVSTVENOJ SLUŽBI GRADA TOKOM XIX I XX VEKA

objavljeno u  EX PANNONIA br. 12,  Subotica 2009. pdf_ EX PANNONIA 12-13

Dr Emil Libman,

DOPRINOS SUBOTIČKIH LEKARA – JEVREJA ZDRAVSTVENOJ   SLUŽBI GRADA TOKOM  XIX  I  XX  VEKA

 

Naseljavanje Jevreja u Vojvodini spominje se krajem XVII i početkom XVIII veka ,  a u Subotici poslednjih decenija XVIII veka. Dolaze iz Moravske (Slovačke), Češke i  Mađarske.[1] Prema određenim zakonskim propisima dozvoljeno im je bilo da se naseljavaju oko grada. Tako je zapisano da se početkom 1774.godine nastanio u Bajmoku izvesni Jevrejin Lebl koji je otvorio radnju i plaćao porez subotičkom Magistratu , a da je privremenu dozvolu da se nastani u gradu dobio Jakov Heršel avgusta 1775. godine. Uslovi stanovanja bili su  im  teški, nisu uživali građanska prava niti su imali  dozvolu da se bave zanatima ,a  plaćali su tzv. taksu tolerancije (Toleranzteuer, Taxa Judeorum) ukoliko su bili u gradu[2].

Godine 1780. Subotica ima 18.730 stanovnika  , a oko grada se nalaze  3-4 jevrejske porodice sa  devetnaest duša. Magistrat dozvoljava 1786. godine da se dvanaest jevrejskih porodica useli u grad i da se mogu baviti „sitnom trgovinom“[3].  Dolaskom u grad Jevreji traže dozvolu za podizanje verskog hrama ,  pa je bogomolja, verovatno, podignuta u prvim godinama  XIX veka u bivšoj Šumskoj ulici. Organizovan po principu opština, njihov verski život imao je kulturno-prosvetne, društvene i druge aktivnosti. Krajem XVIII veka (1790) osnovano je „Sveto društvo“ (Hevra Kadiša) koje je imalo zadatak da pruža pomoć siromašima i bolesnima, kao i pri ukopu mrtvih[4]. Zgrada Društva je  kasnije  bila izgrađena u današnjoj Frankopanskoj ulici , a do  samog  Doma i bolnica u drugoj polovini XIX veka.[5] 

Otežanom useljavanju Jevreja u sam grad doprinele su odredbe povelja – tzv. Prva i Druga privilegija grada. Gradsko veće Subotice je, naime,  7. maja 1743.godine  potpisalo Povelju (Prvu privilegiju –  Večiti ugovor) sa Kraljevskom komorom Ugarske kojom je Subotica od dotadašnjeg Vojnog šanca Sabadka (Locus Militaris Szabatka) postala Slobodna, komorska privilegovana varoš Sent Marija (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) sa svojim Magistratom – organom političke, pravne i sudske vlasti , a u kojoj je  između ostalog  pisalo (član 12): „…Magistrat ne može da pusti na svoje područje nikog osim katolika…“ odnosno (član 20): „ …Pošto će svi stanovnici potpadati pod magistratsku sudsku nadležnost, doseljavanje Grka, Jermena, Jevreja i Cigana zavisiće isključivo od odluke ovog Gradskog magistrata“[6]

I u drugoj Povelji (Druga Privilegija – Večiti ugovor) iz 1779. godine , kada je „ Privilegovani komorski grad Sent Marija… uzdignut na stepen Slobodnog kraljevskog grada pod imenom Marija Tereziopol (Libera Regiaque Civitas Maria Theresiopolis) nalazimo (član 4) sledeće : „Za teritoriju grada smo dali, predali i proverili na stalno korišćenje celokupno i sve zemljište do sada posedovano od strane komorskih stanovnika … kao i svim prihodima, posebno od krčme i klanice.. kuvanje piva, pečenje rakije i cigala, kao i korist od pijaca i vašara, takse od Jevreja i drugih negradjana koji žive u gradu ili na njegovoj teritoriji…“[7]

Zanimljivo je napomenuti  da je lekarski poziv u  skoro svim zemljama Evrope bio dostupan Jevrejima među prvim naučnim disciplinama , ali odredbe povelja Subotice su uticale da se lekari-Jevreji ne nastanjuju u našem gradu,  pa je Subotica u drugoj polovini XVIII veka imala uglavnom hirurge-ranare (lekari su morali imati diplome fakulteta,  dok to hirurzi-ranari nisu morali ). Tako u gradu rade 1746. godine dva  hirurga , a 1780.godine radi  pet hirurga-ranara[8] .   Prvi lekar sa diplomom Emerik Gogoljak (Gogolyák Emericus) javlja se tek 1781.godine i postaje prvi Gradski fizikus 1783.godine.[9]

Jevreji postepeno dolaze i  naseljavaju se u Subotici  te  postaju u gradu važan činilac društvenog i kulturnog života već u prvoj polovini XIX. veka.

 

JAKOB MILER  (Müller Jacobus, Subotica, 1809 – Subotica, ?) je prvi Subotičanin koji je završio medicinske studije. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest) 17. aprila 1832.godine  sa disertacijom Natura cholerae indicae (Rasprava o koleri)[10] . Bolest je u to vreme bila veoma rasprostranjana u južnom delu Ugarske o čemu govori i velika epidemija iz 1831. godine koja je zahvatila i Suboticu. I pored  dosta kasno preduzetih  preventivnih mera umrlo je tada u našem gradu 2.599 od oko 5.000 obolelih lica , a grad je u to vreme imao 26.745 stanovnika[11].

Radio je kao lekar opšte medicine u ambulantama grada,  a u Vojnoj bolnici za vreme revolucionarnih dana 1848/49.godine  kada je kroz Suboticu, koja je u to doba bila važno strateško mesto, prolazila vojska i transportovan vojni materijal,  a veliki broj ranjenika je bio zadržan radi bolničkog lečenja. Bio je učesnik Sastanka lekara i apotekara 1866.godine  kada je prvi put doneta Odluka o osnivanju Udruženja lekara i apotekara u Subotici. Nacrt pravilnika o radu Udruženja poslat je nadležnima u Peštu radi odobrenja ali nije vraćen, verovatno, zbog događaja koji su se odigrali tokom 1867.godine (Austro-ugarska nagodba) i kada su bili obustavljeni svi postupci u vezi realizacije mnogih zahteva pojedinih društava i ustanova,  pa tako i ovaj iz Subotice o osnivanju Udruženja lekara i apotekara[12].

Zajedno sa dr V. Zomborčevićem  bio je predložen  na prvom stručnom sastanku Udruženja lekara i apotekara (1.X 1880) za počasnog člana Udruženja zbog zasluga u svom dugogodišnjem radu[13].

 

LEOPOLD MILKO  (Milko Leopoldus, Subotica, 1819 – Subotica, 6.VIII 1888 ) diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest) 1846.godine  sa disertacijom De croup laryngeo (Rasprava o difteričnoj gušobolji) – DISSERTATIO INAUGURALIS MEDICA DE CROUP LARYNGEO QUAM …SUBMITTIT LEOPOLDUS MILKO /Milko Leopoldus.- Pestini:Typus Josephi Beimel, 1846.[14]

U Subotici je radio kao lekar praktičar u gradskim ambulantama, a 1861.godine, po odlasku dr Antala Kovača (Kovács Antonius,1804-1880) sa položaja upravnika Prve građanske bolnice u Subotici, postavljen je na ovo rukovodeće mesto. [15]

Za vreme njegovog mandata  upravnika (1861-1881) rad u bolnici se poboljšao i zdravstvene usluge su se  proširile. Pored već ustaljenih oblika pružanja medicinske pomoći bolesnicima sa oboljenjima unutrašnjih organa, vršile su se hirurške intervencije većeg obima , a često se ukazivala i pomoć trudnicima i porodiljama. [16]  Zbog loših smeštajnih uslova (po dva bolesnika su često ležala u jednom krevetu,  odnosno u istoj sobi, a  lečeni su bolesnici sa akutnim, hroničnim i veneričnim bolestima) dr L. Milko uz saglasnost drugog gradskog fizikusa (Physicus Civitatis secundarius) Tomaša Kertvelešija (Körtvelésy Thomás, 1819-?) tražio je već 1863.godine  da se Gradska uprava pozabavi proširenjem bolnice,  odnosno problemom bolničke službe uopšte. [17]

Do ove realizacije došlo je tek 1865.godine dolaskom  Djerdja Kiša (Kiss György, 1819-1890) u Suboticu . On je kao hirurg-oftalmolog tražio dozvolu za otvaranje odelenja ,  a 1868.godine je  i otvoreno Odelenje za bolesnike obolele od trahoma sa  sedam bolesničkih kreveta[18]. Do drugog proširenja bolnice došlo je 1878. godine  kada je izvršena dogradnja  pet  ćelija za umobolne bolesnike, praonica, mrtvačnica i obdukciona sala.[19]

Kolika je bila potreba  za proširenjem bolnice videlo se i 1873. godine  kada je ponovo zavladala kolera: u Subotici je od jula do oktobra te godine obolelo  1.561 lice, a umrlo  ih je 877. Tada je Gradska uprava otvorila privremeno posebne Vojne barake za obolele vojnike i tzv. Civilnu koleričnu bolnicu za obolele građane.[20]

Na mestu upravnika bio je dr L. Milko do 1881.godine  kada se iz zdravstvenih razloga povukao posle 32-godišnjeg rada u zdravstvu.[21]

 

ŠALAMON  VINER  (Wiener Salamon, Segedin-Szeged, 1830 – Budimpešta-Budapest, 1905) pohađao je školu u Segedinu kod pijarista ( škola redovnika „Milosrdna braća“). Školovanje  koje je prekinuo učestvujući u mađarskoj revoluciji 1848/49.godine , nastavio je 1851. godine.  Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču (Wien) 1857.godine.[22]

Došao je u Suboticu gde je radio u ambulantama grada. Godine 1867. podneo je molbu Gradskom veću za prijem na mesto banjskog lekara na Paliću naglašavajući u molbi, da ima  deset  godina lekarske prakse i da je objavio rad A palicsi tófürdő leírása (Opis kupališta Palić) u medicinskim  časopisu Orvosi Hetilap (1862.VI 17) u kojem iznosi pozitivno dejstvo jezerske vode u lečenju škrofuloze, rahitisa, kostobolje i dr. Posle odlaska dr Petra Stojkovića (1817-1892), dosadašnjeg banjskog lekara u Sombor, postavljen je 1862.godine  za lekara banje. [23]

Bio je redovan član Mađarskog kraljevskog društva prirodoslovaca (a Magyar kir. természettudományi társulat rendes tagja). Učestvovao je u osnivanju Udruženja lekara i apotekara Subotice 1866. odnosno 1880. godine. Bio je izabran  za privremenog predsednika Udruženja 1880.godine, a nakon odobrenog i overenog Statuta Udruženja i za redovnog predsednika 1881. godine sa mandatom od tri godine. Postoji verovatnoća da je dr Š. Viner bio predsednik Udruženja lekara i apotekara i u sledeća dva mandata (od 1884-1887.godine  i  od 1887-1890. godine). [24]

Objavio je veći broj radova u stručnim časopisima Mađarske.[25] U mladosti je imao literarnih ambicija.

 

            IGNAC  VAJS (Weisz Ignácz, Kaloča-Kálocsa, 1849 – Subotica, 1894) zavšio je studije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest). Jedno vreme je  radio  kao prvi asistent profesora Bokaja (Bokay János, 1858-1937) na Dečjoj klinici u Budimpešti.[26]

Došao je u Suboticu 1879.godine  i u Građanskoj bolnici pokazao se vredan na poslu radeći na odeljenjima za unutrašnje, hirurške i očne bolesti. Tom prilikom uočio je problem smeštaja bolesnika tj. potrebu novog proširenja ,odnosno dogradnje bolnice , jer svi bolesnici kojima je bilo potrebno bolničko lečenje, nisu mogli da budu primljeni. [27] Učestvovao je na Sastanku lekara i apotekara avgusta 1880.godine  kada je doneta Odluka o osnivanju Udruženja lekara i apotekara Subotice. Na prvoj stručnoj sednici (1.X 1880) čitao je svoj rad: „Moja iskustva sa novim preparatom – Pilocarpin muriaticum – u poređenju sa iskustvima stranih lekara“. [28] Posle višegodišnjeg rada kao kvartovni lekar izabran je 1888.godine za upravnika bolnice. [29] Koristeći sada svoj položaj i svoja ranija  zapažanja , ali i zahteve svojih prethodnika da se Građanska bolnica mora proširiti ili izgraditi nova – dr I. Vajs piše Izveštaj o stanju u bolnici koji je objavljen u mesnoj štampi, ali i molbu Gradskom savetu[30] u kojima, između ostalog kaže:

„Ispunjavam jednu obavezu ne samo prema plemenitoj vlasti već i prema svima građanima i lekarima… Nije samo potrebno već i korisno da se o radu bolnice govori javno… Broj bolesničkih kreveta je neznatno povećan ali je nedovoljan jer se broj bolesnika stalno povećava… što je vidljivo iz protokola o prijemu bolesnika… Sobe za umobolne bolesnike uređene su na zadovoljavajući način… Hirurški instrumenti odgovaraju potrebama primenjivanih intervencija… povećan je broj osoblja za pružanje nege bolesnicima… ambulante su dopadljivo uređene… Dvorište je potravnjeno i otvoren je bunar sa pumpom… Tokom 1888. lečen je 3.361 bolesnik: 707 bolnički i 2.654 ambulantno, smrtnost u bolnici je 4.92% …“[31]

Dr I. Vajs smatra da je potrebno povećati broj lekara u bolničkoj službi jer je teško udovoljiti svim zahtevima lečenja kao npr. kada se hitni operativni zahvati moraju izvršiti istovremeno i u Građanskoj bolnici i u Bolnici za očne bolesti,  a koje su bile  prilično udaljene jedna od druge. Osim toga postoji obaveza bolničkih lekara da prate medicinsku nauku kroz časopise i  da se usavršavaju. Bolnički lekari moraju da vode nadzor i lečenje bolesnika u Uboškom domu i da vakcinišu stanovništvo u vangradskim naseljima. Za sve ove zadatke i obaveze, naglašava dr I. Vajs, u bolnici su samo  tri  lekara: dr I Vajs, upravnik i glavni lekar Građanske bolnice, dr Adolf Vilhajm (Wilheim Adolf, 1853-1933), bolnički lekar i upravnik Bolnice za očne bolesti i dr Đerđ Šnir (Schnier György), sekundarni bolnički lekar. U ispomoć povremeno dolaze : dr Antal Barta (1860-1935), gradski lekar i zamenik bolničkog lekara u honorarnom svojstvu, te dr Jene Večei (Vecsei Jenő, 1863-?), počasni bolnički lekar i gradski mrtvozornik .[32]

Čini se da je Gradska uprava konačno shvatila ovaj zdravstveni problem pa je februara 1890.godine  obrazovana Komisija za izgradnju bolnice. Prihvaćena je lokacija buduće bolnice kod tzv. „Šandorske kapije“. [33] Izgradnja paviljona nove bolničke ustanove u Subotici počela je tek 1893.godine  i nije završena za života dr I. Vajsa.

 

ADOLF  VILHAJM  (Wilheim Adolf, Segedin-Szeged, 8.VIII 1853 – Subotica, 11.IX 1933) studirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču (Wien). Posle diplomiranja odlazi 1877. godine  da radi kao okružni lekar u Segvar (Szegvár). Tokom 1881. i 1882.godine  boravio je na klinikama u Beču.[34]

Dolazi u Suboticu krajem 1882.godine  i do 1885.godine  je bio privatni lekar sveukupne medicine pružajući pomoć iz domena opšte medicine, oftalmologije, hirurgije, akušerstva i otorinolaringologije. Međutim, sve se više opredeljuje izučavanju i lečenju očnih bolesti, koje su u to vreme, naročito trahom, bile veoma rasprostranjene u ovom delu zemlje. [35]  Tako se 1884.godine  otvorila u Subotici posebna Bolnica za očne bolesti (szemkoroda) sa  trideset  bolesničkih kreveta u privatnoj,  ali u to svrhu adaptiranoj kući, u blizini Vojne bolnice na Senjaku (Szénatér) – prostor gde su danas zgrade Vojvođanske banke i Opštinskog suda. Za prvog upravnika ove Bolnice imenovan je profesor Natan Fojer (Feuer Nathan 1844-1902), vojni lekar i profesor oftalmologije na Medicinskom fakultetu u Pešti. [36] Već sledeće  1885. godine preuzima dr A. Vilhajm ovu dužnost na kojoj je bio do 1895.godine  kada je predložen za upravnika Građanske bolnice posle smrti dr Ignaca  Vajsa. [37]

Bio je među onim lekarima u Subotici koji su se zalagali za izgradnju savremene bolnice paviljonskog tipa. Po završetku izgradnje nove bolnice izabran je za prvog upravnika 1897.godine  i na toj dužnosti je ostao sve do odlaska u penziju 1919. godine. U skladu sa važećim Pravilnikom o radu bolnice vodio je dr A. Vilhajm i Odelenje za očne bolesti i Pododelenje za kožno-venerične bolesti. [38]

Svojim radom i zalaganjem  podigao je sa svojim saradnicima stručni nivo rada bolničke službe. Uveo je ispunjavanje liste-formulara Istorija bolesti, Zapisnik o smrti bolesnika i osavremenio raniji Evidencioni list bolesnika. Borio se protiv konzervativnih shvatanja u tretiranju bolesnika i nastojao je da uvede nove metode i savremenije oblike rada. Zahtevao je da se bolesnici sa tuberkulozom pluća odvoje i leče u posebnim prostorijama tj. tražio je da se  izgradi  poseban paviljon za ove bolesnike. Zalagao se da se otvore ambulante u gradu i okolini za lečenje i kontrolu bolesnika sa trahomom. Uspeo je da bolnica 1914.godine  dobije i rentgen-aparat. [39]

Učestvovao je aktivno u radu XXX jubilarnog naučnog sastanka lekara i prirodoslovaca Mađarske koji je održan avgusta 1899.godine  u Subotici,  kao i na IX sastanku mađarskih oftalmologa septembra 1913.godine  u Budimpešti. [40] Penzionisan je  1919.godine, a   1923. godine je izabran  za predsednika Udruženja koje je brinulo o radu Jevrejske bolnice otvorene iste godine u Subotici.

 

ANTAL  BARTA  (Subotica, 16.X 1860 – Subotica, 14.IX 1935) pohađao je osnovnu školu u Subotici , a srednju u Subotici i Kiškunhalašu (Kiskunhalas). Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) početkom 1887.godine. [41]

Po dolasku u Suboticu radio je kao lekar, hirurg, oftalmolog i akušer (orvos-, sebész-, szemész és szülésztudor). Bio je sekundarni lekar u Gradskoj bolnici od maja 1887. do maja 1889. godine . Obavljao je i dužnost sudskog lekara, dužnost lekara Sportskog društva Ahiles (Achilles Sport Egylet),  te dužnost lekara Dobrovoljnog vatrogasnog društva. [42] U okviru Vatrogasnog društva osnovao je septembra 1896.godine  Spasilačku instituciju (Mentőintézmény) – prvu takvog sadržaja rada u ovom delu zemlje. Prilikom podnošenja zahteva za njeno osnivanje naglasio je u obrazloženju „da je potrebno pružiti unesrećenima i bolesnima hitnu medicinsku pomoć a ne sažaljivo saosećanje posmatrajući ih kako umiru ili ostaju trajni invalidi“. [43] Po osnivanju bio je prvi upravnik Spasilačke institucije i prvi učitelj koji je održavao tečajeve o ukazivanju hitnih medicinskih intervencija,  pošto je predhodno pohađao Seminar o pružanje pomoći i spasavanju zdravstveno ugroženih lica. Završio je i Tečaj za desinfekciju 1894.godine  u Budimpešti. Bio je na dužnosti Gradskog fizikusa od 1908. do 1909.godine  i  od 1915.-1920. godine. Na njegovo insistiranje otvorena je 1900.godine  posebna škola za decu obolelu od trahoma kao jedna od preventivnih mera u borbi protiv ove bolesti. [44] Aktivno se zalagao u suzbijanju širenja tuberkuloze i svojim radom doprineo da se smrtnost od ove bolesti, naročito obolele dece, vidno smanji. Otvorio je 1915. godine Privremenu epidemiološku bolnicu i Stanicu za dezinfekciju. [45] Pokušao je 1919.godine  da Gradska uprava otvori Dom narodnog zdravlja tj. Besplatnu državnu ambulantu za lečenje siromašnih bolesnika, posebno onih koji boluju od veneričnih bolesti i tuberkuloze pluća.[46]

Penzionisan je 1920.godine , ali je i dalje radio kao potpredsednik Jevrejske crkvene opštine, kao lekar u Jevrejskom sirotištu (Szeretetház) „dr. Singer Bernard“, te honorarno u ambulanti za lečenje trahoma pri Domu zdravlja koji je otvoren 1925. godine.

 

MIKLOŠ  DEMETER  (Dömötör Miklós, Šikloš-Siklós, Madjarska, 1868-, ? 1944) pohađao je osnovnu školu u mestu rođenja, srednje školsko obrazovanje dobio je u Somboru i diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti početkom 1894.godine . Posle završenih studija radio je na Dečjoj klinici u Budimpešti. [47]

Dolazi u Suboticu, radi kao privatni lekar a honorarno u Zavodu za osiguranje radnika. Imenovan je za počasnog lekara bolnice u Subotici. U svojoj kući koju je sagradio 1906.godine  u duhu secesije (arhitekti su bili braća Vágó iz Budimpešte) imao je stan, ordinaciju i štampariju.[48]

Među prvim lekarima toga doba posvetio se  problemu patologije dečjeg uzrasta – lečenju difterije, dečje tuberkuloze i trahoma kod dece.[49]

Pošto je  upoznao radove o lečenju difterije serumom profesora Emila Beringa (Behring Emil, 1854-1917) i radove profesora Emila Rua (Roux Emil, 1853-1933) koji je davao serum protiv difterije i u preventivne svrhe – dr M. Demeter je bio prvi u ovom delu zemlje koji je serum počeo primenjivati preventivno i terapijski[50].

Obratio se za pomoć radi kupovine seruma Gradskim vlastima,  ali rezultat je bio negativan. „Stvar sa Beringovim serumom još je u stadijumu ispitivanja“, bio je deo odgovora nadležnih za zdravstvenu politiku grada.

Preveo je rad prof. E. Beringa na mađarski („A diphteriris-ellenes új szer” (serum)) koji je objavljen 1895.godine  u Budimpešti , a njegov rad „Serumokrol” (O serumima) štampan je 1896.godine  u Subotici[51]. Podneo je zapažen referat na sastanku Mađarske akademije nauka : „O operativnom lečenju trahoma“. [52]

Usavršavao se i u rentgenologiji  kako bi mogao da otkrije tuberkulozne promene na plućima dece.

Godine 1914. otišao je u Kanjižu gde je postavljen za Gradskog fizikusa i živeo  je tamo do deportacije 1944. godine.

Dr M. Demeter je jedan od naših prvih lekara koji je počeo da se bavi naučnom medicinom,  ali gradska vlast nije imala sluha za njegove napredne medicinske zamisli.

 

            BELA TEREK  (Török Béla, Šopron-Sopron, 26.V 1878 – Budimpešta-Budapest, 19.VII 1937) završio je Medicinski fakultet Univerziteta u Budimpešti 1902.godine . Nakon diplomiranja započeo je specijalizaciju iz otorinolaringologije (1902-1904) i interne medicine (1904-1906) na klinikama u Budimpešti. Radio je kao asistent kod profesora Koranjija (Korányi) na Klinici za unutrašnje bolesti u Budimpešti.[53]

Došao je u Suboticu gde je otvorio privatnu ordinaciju i kao lekar specijalista za bolesti grla, nosa i uva i specijalista za initerne bolesti radio je i u Okružnom uredu za osiguranje radnika od 1907. do 1923.godine. Bio je počasni glavni lekar Internog odeljenja Gradske bolnice u Subotici i načelnik Odeljenja od 1917. do 1919. godine. [54]

Posle Prvog svetskog rata osnovao je u Subotici 1920.godine  Jevrejsko dobrotvorno društvo koje je imalo Fond udruženja za Jevrejsku bolnicu „Dr Singer Bernard“. Iz ovog Fonda kupljena je jedna kuća u tzv. baštenskom delu grada (Kertváros) i adaptirana za bolnicu. Prvi upravnik ove zdravstvene ustanove bio je dr B. Terek i u njoj su radili stalno ili honorarno dr Adolf Vilhajm, dr Imre Vilhajm, dr Pal Abelsberg, dr Imre Sekelj (Székely Imre), dr Blanka Klajn (Klein Blanka) i drugi lekari Jevreji.[55]

Na dužnosti upravnika Jevrejske bolnice bio je sve do 1937.godine.  Za to vreme radio je honorarno kao rentgenolog u Okružnom uredu za osiguranje radnika u Subotici.

Uveo je u kliničku praksu frakcionisane preglede stomačnog soka i duodenalnu tubažu. Često je vršio aplikaciju leka kroz abnodenalnu sondu (ako je to bilo moguće i potrebno). Lečio je i bolesnike sa šećernom bolešću[56].

 

IMRE  VILHAJM   (Wilheim Imre, Subotica, 1886 – Subotica, 19.IX 1930.) pohađao je osnovnu i srednju školu u rodnom mestu  , a diplomirao je  na Medicinskom fakultetu  Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine. Radio je na klinikama u Debrecinu (1909-1910) i Budimpešti (1910-1918).

Došao je u Suboticu 1919. godine, otvorio je privatnu ordinaciju i mali sanatorijum sa nekoliko bolesničkih kreveta. U Jevrejskoj bolnici je od 1923.godine  radio kao hirurg. Odlazi 1925.godine u Ameriku radi usavršavanja i proučavanja  organizacije rada jednog sanatorijuma. [57]

Kao izvrsnom hirurgu ponuđeno  mu je mesto u jednoj klinici u Americi , ali se posle četiri meseca vraća u svoj rodni kraj i svoja stečena iskustva primenjuje u privatnom i bolničkom radu u Subotici. Podigao je impozantnu, savremenu bolničku ustanovu – Sanatorijum Park. [58]

To je bila najmodernija zdravstvena ustanova toga vremena u Jugoslaviji sa savremenim dijagnostičko-terapeutskim mogućnostima, uređajima i opremom. Tokom 1935.godine  Jevrejska veroispovedna opština je otkupila  Sanatorijum i predala ga na korišćenje Udruženju jevrejskih bolnica 1936. godine. Stara Jevrejska bolnica iz 1923.godine  (bila je u tzv. „baštenskom“ delu grada) useljava se novembra 1936.godine u tu zgradu   i tako postaje  jedna od najlepših i najluksuznijih u tadašnjoj Jugoslaviji.

U prizemlju zgrade bilo je devet soba sa ukupno  trideset  bolesničkih kreveta i tri kupatila,  a na spratu deset soba  sa ukupno  dvadeset  bolesničkih kreveta i pet kupatila. U potkrovlju je bilo mesta za dogradnju još pet-šest soba za bolesnike ili osoblje. U suterenu su bile prostorije za postrojenja neophodna za rad  bolnice i centralno grejanje. Lift je bio podešen za prenošenje kreveta i služio za odlazak bolesnika do krovne terase koja je bila uređena kao mali park. Bolnica je imala vlastiti arteški bunar. U svakoj sobi su bili priključci za telefon i radio, uzidani umivaonik sa toplom i hladnom vodom , kao i određeni broj uzidanih ormara. U krilu zgrade prema dvorištu, koje je zapravo park, nalazile su se operacione sale. Dve su bile na prvom spratu i tu su se vršile operacije kod kojih nije bilo opasnosti od zaraze. Tu su bile i dvorane za pripremu bolesnika za operativni zahvat i za sterilizaciju materijala i instrumenata. U prizemlju je bila operaciona sala za bolesnike koji su imali neka gnojna žarišta,  te ambulante za manje hirurške intervencije.

Za porodilje je postojao jedan potpuno odvojeni deo na spratu gde bolesnice sa povišenom telesnom temperaturom nisu mogle ući. Ovo Odelenje je imalo dve operacione sale i salu za porođaje. Postojala je i posebna soba za novorođenu decu.

Za bolesnike sa urološkim oboljenjem postojali su specijalni instrumenti za pregled mokraćne cevi i mokraćne bešike, za pregled bubrega, za operativne intervencije na mokraćnoj bešici, za odstranjivanje kamenaca iz mokraćovoda, za operativni zahvat povećane prostate električnim putem kroz mokraćni kanal itd.

Bolnica je mala Odelenje rentgenologije sa savremenim aparatima i savršenom izolacijom,  tako da su se i deca mogla  pregledavati bez opasnosti.  Postojala je i mogućnost pregleda rentgenom i onih bolesnika koji su sedeli ili ležali zbog prirode svoje  bolesti. U ovom delu bolnice bio je smešten i kardiograf.

U okviru bolnice je radila i savremena laboratoija. [59]

Samo nekoliko meseci pošto je ovaj Sanatorijum otvoren  stigla je tragična vest: mladi i ambiciozni hirurg dr I. Vilhajm je  izvršio  samoubistvo dajući sebi veću količinu morfijuma. [60]

 

JULIJE  VOLF  (Wolf Gyula, Kalocsa – Kaloča, 8.V 1887 – Subotica, 7.VIII 1954) diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine. Radio je posle završenih studija na Prvoj univerzitetskoj ginekološkoj klinici (1909), na univerzitetskoj Klinici za dečje bolesti (1910),  te na Odelenju za unutrašnje bolesti i Odelenju za hirurške bolesti Jevrejske bolnice u Budimpešti (1910). Od januara 1911. do oktobra 1913.godine  radio je na Klinici za dečje bolesti Žigmond i Adel (Zsigmond és Adel Gyermekkórház) u  Brodiju (Broddy – Galicija).

Od novembra 1913.godine pa do kraja života neprekidno je radio u Subotici. Posle Prvog svetskog rata bio je lekar sa privatnom lekarskom praksom, lekar-konsultant,  a kasnije stalni lekar u Jevrejskoj bolnici u Subotici.

Specijalizacija  iz pedijatrije priznata mu je rešenjem Ministarstva za narodno zdravlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1925. godine (Z. br. 37715/925).[61]

Tokom 1943. godine je deportovan, a 1945.godine  se vratio u Suboticu. Otvaranjem Odelenja za dečje bolesti u subotičkoj bolnici postavljen je za prvog načelnika tog Odelenja 1947. godine.[62]

Bio je dr J. Volf jedan od prvih pedijatara u Vojvodini, veoma aktivan i stručan. Objavio je nekoliko radova u stručnim časopisima. [63]

 

KARLO  HERMAN   (Hermann Károly, Matesalka-Mátészalka, županija Satmar-Szatmár, 16.X 1887- Subotica, 17.XII 1940) po završetku srednjeg školskog obrazovanja u Nađkarolju (Nagykároly, Mađarska) pohađao je Medicinski fakultet Univerziteta u Koložvaru (Kolozsvár) i Budimpešti (Budapest) gde je i diplomirao 1910.godine.

Nakon položenog diplomskog ispita dolazi u Suboticu i radi kao sekundarni (pomoćni) lekar u Gradskoj opštoj bolnici (od novembra 1910. do novembra 1911.godine), zatim kao sekundarni lekar u Garnizonskoj bolnici u Zagrebu (od novembra 1911. do maja 1912.godine). Odlazi u Budimpeštu gde je u Bolnici sv. Ladislava (Szent László kórház) od maja 1912. do februara 1913.godine. Tokom Prvog svetskog rata je u raznim vojnim sanitetskim ustanovama, a po završetku rata vraća se u Suboticu 1918. godine, otvara privatnu ordinaciju , ali je raspoređen da radi i u Epidemiološkoj bolnici.[64]

Radi usavršavanja boravi na klinikama za rentgenologiju u Beču (Wien), Berlinu, Lajpzigu (Leipzig) i Parizu (Paris). Učestvuje na stručnim sastancima u Pragu (Praha), Berlinu, Nojhajmu (Neuheim) i  Beogradu.

Kada je 1923. godine otvorena Jevrejska bolnica u Subotici on  postaje konsultant,  a kasnije i stalni lekar internista ove bolnice. [65] Bio je poznat u gradu ali i šire kao jedan od najobrazovanijih lekara – imao je dobro teoretsko znanje, pratio je savremenu medicinsku nauku, bio je priznati  praktičar i poznati  specijalista za rentgenologiju i internu medicinu. Za njega se znalo u lekarskim krugovima medicinskih centara Evrope jer je objavljivao stručne radove u mađarskim, nemačkim, francuskim i engleskim medicinskim časopisima,  kao i u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo.[66] Godine 1934. bio je primljen za redovnog člana Akademije medicinskih i prirodnih nauka  u Haleu (Halle). Održao je veći broj referata u Udruženju lekara Subotice i Srpskom lekarskom društvu u Beogradu. Učestvovao je u pripremi gostovanja profesora Alberta Sent Đerđija (Szent-Györgyi Albert, 1893-1986) koji je 1934.godine održao predavanje „O otkriću C vitamina“ u Lekarskom društvu u Beogradu.[67]

Manje je poznat kao novelista i pesnik. Svoje radove iz književnosti povremeno je objavljivao u književnim časopisima , a preveo je radove nekoliko jugoslovenskih pesnika (Svetislava Stefanovića, Jovana Dučića), te  engleskih, francuskih i nemačkih pesnika na mađarski jezik. [68]

            PAVLE  ABELSBERG  (Abelsberg Pál, Bačka Palanka, 25.III 1892 – Subotica, 16.V 1959) završio je osnovnu školu u rodnom mestu, gimnaziju u Somboru,  a Medicinski fakultet na Univerzitetu u Budimpešti (Budapest) 1919. godine.

Sa radom je počeo u Temišvaru (Temesvár) kao hirurg. Prešao je, zatim, u Budimpeštu gde je radio na poliklinikama za unutrašnje bolesti, za hirurgiju, ginekologiju i akušerstvo,  te na poliklinikama za očne i kožno-venerične bolesti (od jula 1920. do septembra  1921.godine). Specijalizaciju iz otorinolaringologije obavljao je na Klinici u Beču (Wien) kod profesora Nojmana (Neumann),  a specijalistički ispit položio na Klinici za otorinolaringologiju u Berlinu 1923. godine.

Došao je u Suboticu 1924.godine i počeo raditi kao privatni lekar. Zaposlio se i radio u Jevrejskoj bolnici osnovanoj  1923.godine. Uspešno je vršio operativne zahvate iz svoje specijalnosti. Često je vršio endoskopske preglede instrumentom za endoskopiju i bronhografiju koji je doneo iz Beča.

Za vreme Drugog svetskog rata bio je u logoru , a po završetku rata nastavio je sa privatnom praksom ali i  radom u Gradskoj bolnici od 1946. godine kao načelnik Odelenja za otorinolaringologiju. Bio je poznat kao dobar dijagnostičar i odličan otohirurg.[69]

ADOLF  SINGER  (Subotica, 15.II 1897 – Subotica, 18.XI 1941) završio je osnovnu školu i gimnaziju u Subotici. Počeo je studije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1915. godine,  ali ih prekida zbog prevremene mobilizacije izbijanjem Prvog svetskog rata. Sa činom sanitetskog potporučnika upućen je bio posle kratke obuke na austrijsko-italijanski front. Po završetku rata nastavio je studije u Zagrebu i Pragu (Praha) gde je diplomirao 1924.godine.  U Beču (Wien) je radio kao specijalizant tokom 1924. i 1925. godine. Specijalistički ispit iz interne medicine priznat mu je rešenjem Ministarstva za narodno zdravlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1925. godine (br. 39556/16.X.925).

Radio je u svojoj privatnoj ordinaciji u Subotici i svojim je  radom postao  „za široku narodnu masu simbol i otelotvorenje humanosti i ljudskosti“. Podržavao je i pomagao radnička udruženja, bio je saradnik časopisa Híd (Most) i jedan od inicijatora osnivanja „ Radničke samopomoći“ u Subotici (1928). Radi usavršavanja iz struke odlazio je na mnoge klinike širom Evrope (Mađarska, Čehoslovačka, Austrija, Švajcarska, Francuska). Zbog svojih naprednih ideja bio je nekoliko meseci u zatvoru.

Vršio je dužnost sekretara Sekcije lekara Subotice-Društva lekara iz Vojvodine (1927-1929), sekretara Sekcije lekara iz Subotice u okviru Lekarske komore (1930-1933) i sekretara Lekarskog sindikata Jugoslavije Srpskog lekarskog društva u Subotici (1937), odnosno Podružnice Srpskog lekarskog društva u Subotici (1939).

U aprilskom ratu 1941.godine zarobljen je kao sanitetski oficir ali je uspeo da pobegne. Za vreme masovnih hapšenja u Subotici i okolini uhvaćen je, zatvoren i osuđen na smrt novembra 1941. u Subotici.[70]

 

Adolf Singer

AUREL MILKO ( Milkó Aurél, Subotica, 24.VI 1900 – Subotica, 18.V  1985) završio je osnovnu i srednju školu u Subotici,  a medicinske studije na Univerzitetu u Beču (Wien) 1926.godine. Radio je na  Prvoj internoj klinici u Beču (juli-decembar 1926) i na Prvoj internoj klinici u Budimpešti (Budapest) od januara 1926. do februara 1928. kada je otišao u Davos (Švajcarska) gde je do jula 1930. bio asistent profesora Gustava Maurera u Guardaval-Sanatorijumu za plućne bolesti i tuberkolozu. Tu je završio specijalizaciju iz ftiziologije. Sa prof. Maurerom radio je na usavršavanju jedne specijalne metode operativnog zahvata u bolesnika sa tuberkolozom pluća – na usavršavanju tehnike intrapleuralne pneumolize. Poboljšao je i oblik igle za intratorakalnu injekciju i radio na novom postupku za sterilizaciju torakoskopa kako bi se otklonila oštećenja koja nastaju pri sterilizaciji formalinom. [71]

Po povratku u Subotici  radio je  kao privatni lekar  i kao honorarni lekar u ambulanti Direkcije državnih železnica u Subotici. Bio je i lekar-konsultant u Jevrejskoj bolnici koja se 1935/36.godine  preselila iz svojih starih prostorija ( iz zgrade u tzv.“baštenskom“ delu grada u prostorije Sanatorijama „Park“). [72]

Tokom 1944.godine  bio je odveden  na prinudni rad u Mađarsku, zatim u Nemačku. Dolaskom savezničke vojske u Nemačku 1945.godine određen je da radi u bolnici za logoraše , ali je  zbog slabog zdravlja  uskoro upućen u Suboticu na lečenje. Po ozdravljenju radio je na Internom odelenju Gradske bolnice u Subotici koje se nalazilo u jednospratnom paviljonu „B“. Kada je 1948/49. godine doneta odluka da se bolesnici sa tuberkulozom odvojeno  leče u prizemnom delu paviljona , čime je osnovao posebno Odelenje za lečenje ovih bolesnika, dr A. Milko je postavljen za načelnika tog Odelenja. Tokom 1952/53.godine  ovo Odelenje se preselilo u paviljon „F“ i time su potpuno  bili odvojeni bolesnici sa tuberkulozom pluća od ostalih sa unutrašnjim obolenjima. Pod rukovodstvom dr  A. Milka Odelenje je postepeno uspunjavalo uslove koje zahteva takva institucija: otvoren je Kabinet za rentgenologiju i mali Klinički laboratorij.[73]

Bio je dr A. Milko ugledan član Lekarskog društva u Subotici, član Redakcijskog odbora Medicinskog pregleda i stručni savetnik pri Sekretarijatu za narodno zdravlje NR Srbije.

Objavio je nekoliko zapaženih stručnih radova.[74]

 

 

ŠANDOR  ŠTAJNFELD ( Steinfeld Šandor, Subotica, 5.XI 1905 – Subotica, 24.VI 1972 ) završio je nižu i srednju školu u Subotici i upisao se 1923.godine  na Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Kao mladi student priključio se naprednom pokretu omladine zbog čega su njegovi studenski dani često bili prekidani , a on udaljavan  sa fakulteta i kažnjavan od strane Državnog suda  – pa čak i zatvaran. Sve je to usporavalo njegovo redovno studiranje koje je uz mnoge neugodnosti i teškoća završio tek 1938. godine.

Službovao je u Domu zdravlja i u Gradskoj bolnici u Subotici,  a  od 1939. do 1941.godine  je  radio u privatnom Senatorijumu dr Artura Holendera ( Holländer Artur, 1902 – ? ) u Novom Sadu. Mobilisan je početkom Drugog svetskog rata i kao vojnik odveden u zarobljeništvo. [75]

Posle završetka rata vraća se u Suboticu i tokom 1945. i 1946.godine  rukovodi  Sanitarno – epidemiološkom  stanicom. Tih godina izabran je za pomoćnika u Povereništvu za narodno zdravlje pri Gradskom narodnom odboru u Subotici. Krajem 1945.godine  obnovio je zajedno sa dr Vladetom Savićem ( 1901-1984 ) rad Lekarske organizacije u Subotici – Sekciju lekara pri Sindikatu zdravstvenih radnika (kasnije Podružnica Srpskog lekarskog društva u Subotici) i bio izabran za prvog sekretara Sekcije. [76]

Specijalizovao je dermatovenerologiju i ispit položio 1951.godine na Klinici za kožno-venerične bolesti Medicinskog fakulteta u Beogradu. Godine 1952. imenovan je za načelnika Odelenja za kožne i venerične bolesti Gradske bolnice u Subotici. Rad na Odelenju je podigao na zavidan nivo. Učestvovao je na stručnim sastancima u zemlji i inostranstvu, objavio je nekoliko stručnih radova i ukazivao na značaj zrdavstvenog , naročito seksualnog vaspitanja omladine,  pa je i napisao nekoliko radova i knjiga iz ove oblasti.[77]

 

 

            ANTUN  LIHT  ( Licht Antal, Subotice, 23.III 1914 – Subotica, 26.IV 1981 ) pohađao je osnovnu i srednju školu u rodnom mestu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1939.godine. Kao vojnik na odsluženju vojnog roka dospeo je u zarobljeništvo u Drugom svetskom ratu.

U Suboticu se vratio iz zarobljeništva 1945.godine  i te godine je , prema Zakonu o civilnoj mobilizaciji stručnog kadra , otišao  u Makedoniju gde je radio na sanaciji malaričnih predela. Godine 1946. postavljen je za rukovodioca Sanitarno-epidomiološke stanice,  a 1952.godine  za upravnika ove Stanice. Vršio je dužnost sanitarnog inspektora od 1948. do 1962. godine. [78].

Sanitarno-epidemiološka stanica dobija 1958.godine  naziv Higijenski zavod i zbog povećanog obima posla dolazi do proširenja Zavoda – izgrađena je nova dvospratna moderna zgrada koja je tada bila primer dobro organizovane ustanove preventivnog tipa. Već 1962.godine  Zavod dobija novo ime – Zavod za zdravstvenu zaštitu. Otvoreno je u okviru Zavoda nekoliko odelenja i pošto je postao ustanova sa samostalnim finasiranjem, Zavod je mogao ozbiljnije i obuhvatnije da vodi preventivnu službu, unapređuje i poboljšava higijenu rada,  školsku i komunalnu higijenu,  kao i zdravstveno prosećivanje stanovništva.

Sâm dr A. Liht završio je specijalizacije iz epidemiologije, higijene i socijalne medicine sa organizacijom zdravstvene službe. Uspostavio je saradnju sa Naučnom institucijom “Robert Koch“ u Berlinu gde je boravio na usavršavanju. Sa svojim saradnicama posvetio se izučavanju ameba (1965) i toksoplazmoze (1966). Svojim je radom  udario  temelje epidemiologije, parazitologije i higijene u našem gradu. [79]

Bavio se i zdavstvenim prosvećivanjem stanovništva i vaspitnim merama dece i roditelja. Pokrenuo je 1952.god. časopis za zdravstveno prosvećivanje Egészség      (Zdravlje) čiji je glavni urednik bio sve odlaska u penziju 1972.godine.  Učestvovao je na mnogim stručnim manifestacijama i objavio veliki broj radova. [80] Aktivan je bio kao društvenopolitički radnik. Po odlasku u penziju radio je jedno vreme u Nemačkoj na poziv vlasnika pojedinih gerontoloških domova u kojima je vršio dužnost zdravstvenog savetnika.

 

 

ĐORĐE  ŠEFER ( Subotica, 6.III 1926 – Subotica, 23. VIII 1972) Završio je osnovno i srednje školsko obrazovanje u Subotici, a diplomirao je na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu 1952.godine.  Kao lekar prve posleratne generacije vraća se u svoj rodni grad. Obavezni lekarski staž obavljao je u subotičkoj bolnici , a zatim se opredelio  za specijalizaciju ftiziologije koju završava 1957.godine u Beogradu.[81]

Kako je tuberkoloza pluća u to vreme bila veoma raširena bolest, dr Đ. Šefer se svojim predanim radom i uz dr A. Milka, načelnika Odelenja za plućne bolesti i tuberkolozu a svoga mentora, stalno usavršavao.[82]

Za vreme rukovođenja dr A. Milka ovim Odelenjem pored mnogih novina u lečenju bolesnika osnovani su Klinička (1959) i Specijalna bakteriološka laboratorija (1960-1962) na samom Odelenju , a dr Đ. Šefer je bio postavljen za šefa laboratorija i na toj dužnosti ostao je sve do svoje smrti. U Bakteriološkoj laboratoriji (glavni laborant je  viši medicinski tehničar Simo Suvajac) vršila su se ispitivanja i uzgajanje Kochovog bacila u ispljuvku. Bila je to prva Laboratorija takve vrste i namene u Vojvodini.[83] Klinička laboratorija (glavni laborant je  hemijski tehničar Janja Dimitrijević) –  se 1972.godine  spojila sa Centralnom kliničkom biohemijskom laboratorijom u novoj zgradi bolnice, a Bakteriološka laboratorija je i dalje ostala u sastavu Odelenja za grudne bolesti i tuberkolozu. Kada se Odelenje preselilo u nove prostorije (adaptirani paviljon „C“) početkom 1973. godine laboratorija je dobila moderno sređene prostorije i savremene aparate za ispitivanje i pregled ispljuvka, urina i drugih telesnih tečnosti na prisustvo i uzgajanje bacila tuberkoloze. [84]

Dr Đ. Šefer je od 1963.godine  često zamenjivao dr A. Milka na mestu načelnika Odelenja zbog njegovog lošeg zrdavstvenog stanja,  pa je 1966. godine bio i imenovan za načelnika Odelenja.

Zbog visokog stručnog rada na Odelenju, lekari su imali dobru saradnju sa Institutima za plućne bolesti i tuberkolozu u Sremskoj  Kamenici i Golniku, bili su domaćini Ftizioloških dana koji su se tradicionalno održavali na Paliću.

Dr Đ. Šefer je bio predsednik Upravnog odbora bolnice (1967) i predsednik Saveta bolnice (1968-1969). U ovom periodu gradila se nova bolnička zgrada,  a on je imao vidnog udela u toj izgradnji. Radio je u organizaciji Crvenog krsta gde se borio za poboljšanje socijalnih prilika svojih bolesnika.[85]

 

***

Na kraju treba reći da su i drugi subotički lekari-Jevreji takođe doprineli na svoj način razvoju medicinske misli i zdravstvene službe u Subotici, ali oni nisu  spomenuti jer autor nije imao dovoljno relevatnih podataka iz njihove biografije.

 

 

 

ÖSSZEFOGLALÓ

 

Szabadkai zsidó születésű orvosok érdemei városunk XIX. és XX. század                                                                          egészségügyében

 

A munka néhány szabadkai zsidó születésű orvos rövid élatrajzát tartalmazza , akik munkásságukkal hozzájárultak városunk egészségügye fejlesztéséhez. Meg kell jegyezni, hogy a többi megemlítésre méltó, zsidó születésű orvos  életrajzi adatai hiánya folytán sajnos kimaradt a munkából.

 

ZUSAMMENFASSUNG

 

Beiträge jüdischer Ärzte aus Subotica zum Gesundheitswesen der Stadt im  XIX. und      XX. Jahrhunderts

 

 

Im Text befinden sich die kurzen Biographien einiger Ärzte jüdischen Herkunfts aus Subotica, die durch ihre Tätigkeit zur Entwicklung des Gesundheitswesens der Stadt Subotica beigebracht haben. Es muss angeführt werden, dass mehrere nennenswerte jüdische Ärzte, wegen Mangel von biographischen Daten, leider in diesem Aufsatz unerwähnt geblieben sind.

[1] Jelić Dušan, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada. Rukovet, god. 40, br. 4-5 (1994). st. 2-76. Šosberger P., Prilozi istoriji zdravstvene kulture grada Novog Sada (učešće Jevreja u zdravstvu Novog Sada 1693-1942), Medicinski pregled, god. 38, br. 3-4 (1985), st. 211-215

[2] Jelić, nav. delo. st. 2-76. Šosberger, nav. delo, st. 211-215.  Iványi Istvan, Szabadka szabad királyi város története. II rész, Szabadka, 1892, st. 332

[3] isto

[4] Jelić, nav. delo. st. 2-76

[5] isto

[6] Doboš Janoš,  Diplomatičko-kodikološki prikaz Privilegije komorske varoši Sent Marije iz  1743. godine, Koreni (svedočenje vekova), knj. I, Istorijski Arhiv Subotica, Subotica, 1991, st 43

Dimitrijević Mirjana, Večiti ugovor Magistata Subotice sa ugarskom kraljevskom komorom iz 1743. godine, Koreni, knj. I, st. 61

[7]   Ulmer Gašpar, Privilegija Slobodnom kraljevskom gradu Marija Tereziopol iz 1779. godine, Koreni, knj. I, st. 81. Iványi, nav. delo, st. 42

[8] Iványi, nav. delo, st. 218

[9] Tombácz-Topolyai I., Zdravstvena služba grada Subotice tragom prohujalih vekova, Zbornik radova I naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – Sekcija SAP Vojvodine,  Subotica, 1969, st. 61-68

[10] Grmek –Dražen M., Inauguralne disertacije hrvatskih, srpskih i slovenačkih liječnika (1660-1869), Starine, knj. 43,  Zagreb, 1951. st. 97-245. Na Medicinskom fakultetu u Beču od 1749. do 1785.godine, odnosno u  Pešti od 1770. do 1785. godine,  student je dobijao diplomu posle  pet  godina slušanja predavanja i odrađenih vežbi, posle  dva  položena rigorozna ispita, napisane disertacije i njene odbrane na tzv. Svečanoj raspravi (Dispuratio solemnis). Car Josip II (1741-1790) reformisao je 1785.godine  nastavu, vreme studija je  četiri godine, pisanje disertacije je ukinuto, pišu se  tri  istorije bolesti i polaže se usmeni i praktični ispit. Godine 1810. ponovo se uvode raniji propisi, nešto izmenjeni: pišu se  dve  istorije bolesti, polažu se rigorozni ispiti, javno se brane disertacije na latinskom jeziku a od 1830. godine  na mađarskom jeziku  ;  naziv „chirurgiae doctor“ dobija se nakon  dve  „operacije na lešu“. Godine 1848. ukida se pisanje disertacija ,  a 1872.godine , odnosno 1876.godine,  uvodi se polaganje  tri  rigorozna ispita i student dobija naziv „doctor medicinae universalis“. Szinnyei J. Magyar írók élete és munkái. IX kötet. Budapest, 1903. Szentgyörgyi I., Bažant Eva, Bašić-Palković Nevenka, Subotička bibliografija (1764-1869), knj. I. Subotica, 1988.

[11] Licht A., Kolera u Subotici 1831. godine, Glasnik Higijenskog instituta, sv. 3 (1956), st. 109-113.

[12]  Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005), Subotica, 2005, st. 29

[13]  A helybeli orvos-gyógyszerész első havi gyűlése, Szabadkai Ellenőr, 1880.X.3.

[14] Grmek-Dražen M., Inauguralne disertacije hrvatskih, srpskih i slovenačkih liječnika (1660-1863), Starine, knj. 43, Zagreb 1951, st. 97-245. Szentgyörgyi I., Bažant Eva, Bašić-Palković Nevenka, Subotička bibliografija (1764-1869), knj. I , Subotica, 1988

[15] Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS, F: 2, Gradsko veće Subotica (1861-1918), 192/polg. 1862.

[16] isto

[17] IAS, F: 2, Gradsko veće Subotica (1861-1918), 482/polg. 1862.

[18] IAS, F: 2,  zapisnici Skupštine iz 1869. godine, odluka br. 160.

[19] IAS, F: 2, 10476/polg 1878.

[20] Pančić I., Kolera u Subotici 1873. godine, Subotica, 1991. IAS, F: 2, 5021/polg. 1873.

[21] Helybeli és vidéki hírek,  Bácskai Ellenőr, 1881.XII.4.

[22] Magyar írók élete és munkái,  XIV kötet, I füzet, Budapest, 1910.

[23] IAS, F: 2, 1143/pol. 1869.

[24] Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005). Subotica, 2005.

[25] Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[26] Helybeli hírek, Szabadkai Ellenőr, 1879. IV.20.

[27] isto

[28] Helybeli hírek, A helybeli orvos—gyógyszerész egylet első havi gyűlése, Bácskai Ellenőr, 1880.X.3.

[29] IAS, F: 2, zapisnik Skupštine iz 1888. godine, odluka br. 241 od 16.VI.1888.

[30] A szabadkai városi kórház, Bácskai Ellenőr, 1889.III.24. IAS, F: 2, pred. br. 2118/tan. 1890.

[31] isto

[32] isto

[33] IAS, F: 2, zapisnik Skupštine iz 1890. godine, odluka br. 194 od 29.VI.1890.

[34] IAS, F:47, 1003. Imenik zubnih lekara, zubnih tehničara, babica, privatnih i gradskih lekara od  1922-1937. godine i neki podaci o lekarima od 1887. godine.

[35] Isto. Köznépünk egészségi állapota, Bácskai Ellenőr, 1881.X.23.

[36] IAS, F: 2, I-24/1885 i zapisnici Skupštine iz 1884. godine, odluka br. 313 od 5.X.1884.

[37] IAS, F: 47, 1003. Köznépünk egészségi állapota. Bácskai Ellenőr, 1881.X.23.

Helybeli hírek, Dr Wilheim Adolf közkórházi főorvost ajánlották kinevezésére, Bácskai Ellenőr, 1895.IV.4.

[38] Libman Emil, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara. Subotica, 1997.

[39] Isto. Libman, Istaknuti lekari Subotice (1792-1992), Subotica, 2003.

[40] isto

[41] IAS, F: 47, 1003.

[42] Isto. Barta dr Antal, orvos-sebész- szemész- szülész-tudor Szabadkán, Bácskai Ellenőr, 1887.V.22.

[43] IAS, F: 2, br. XV-74/1896. Mentőállomás az önkéntes tűzoltó laktanyán van elhelyezve, Bácskai Ellenőr, 1898.X.16.

[44] Tráchom iskolák, Szabadka és vidéke, 1903.XII.25.

[45] IAS, F: 2, 695/eln. 1894.

[46] IAS, F: 47, XXI-29/1919

[47] Kalozsi T. Dömötör Miksa, Szabadkai sajto 1848-1914. Szabadka, 1973:411-412.

[48] Isto. IAS, F: 2, 201/eln. 1904.

[49] A diphteritisz gyógyítása, Bácskai Ellenőr, 1894.IX.30.

[50]  Isto. Steinfeld Š., Dr Dömötör Miksa, pionir preventive i  lečenja difterije serumom, Zbornik radova IV naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – SAP Vojvodina, Sombor 1972, st. 169-173

[51] Szentgyörgyi  I., Bažant Eva, Subotička bibliografija, knj. II, (1870-1918), Novi Sad- Subotica,1993.

Dömötör M., A „serumokról”, Melléklet a Bácskai Ellenőr 1895. évi 103-ik számához (1895.XII.25).

[52] Dömötör M., A tráchoma operatív gyógykezeléséről, Szabadkai Közlöny, 1904.XI.27.

[53] Sente M., Istorijat otorinolaringologije u Subotici. Subotica, 1997.

[54] Isto. Ujvári P., Magyar zsidó lexikon, Budapest 1929. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica 1938.

[55] Ujvári, nav. delo.

[56] Sente,  nav. delo. Šomlo Olga, Istorija Jevrejske bolnice „Dr Singer Bernárd” u Subotici, Zbornik radova I naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije- Sekcija za SAP Vojvodinu, Subotica, 1989, st. 91-103.

[57] IAS, F: 47. 1003.  Tizenhét órai szenvedés után meghalt dr Wilheim Imre a Park szanatórium főorvosa. Napló, 1930.IX. 20.

[58] IAS, F: 47.1003. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[59] A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[60] Tizenhét órai szenvedés után meghalt dr Wilheim Imre a Park szanatórium főorvosa, Napló, 1930.IX. 20.

[61] IAS, F: 47, inv. br. 1003. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[62] Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005). Subotica, 2005.

[63] Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[64] Ujvári P., Magyar zsidó lexikon. Budapest, 1929.  IAS, F: 47, inv. br. 1003. Peter László. Új magyar irodalmi lexikon. Budapest, 1994. Sztrazimir Oszkár. A legújabb kor lexikona. Budapest, 1934. IAS, F: 47,  X-43/1919

[65] A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[66] Bibliografija Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo (1918-1941). Beograd, 1948. Libman E. Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[67] Gubás J. Szent-Györgyi Albert, Szerb tudományos kapcsolatai. Orvosi hetilap, vol. 134, No 48 (1993). st. 2658-2659

[68] Ambrus Balázs. (pseudonim Karla Hermana), Koszorú versek, Budapest, 1918.

[69] Sente, nav. delo. IAS, F:047.1003.

 

[70] Damjanović P., Preporod na ravnicama Bačke. Subotica, 1990, st.349-350.  IAS, F: 47.1003. Libman, Lekarska društva u Subotici, st. 55-76

[71] IAS, F:47. 1003. Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 92-95

[72] Tizenötéves szuboticai zsidó kórház (1923-1938), Subotica, 1938.

[73] Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 92-95

[74] Libman E. Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005), Subotica, 2008.

[75] … prim dr Šandor Štajnfeld ( in memoriam ). Zbornik radova IV naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – Sekcija za SAP Vojvodinu. Sombor, 1972, st. 173-174. Steinitz T., Dr Steinfeld Sándor emlékénak, Üzenet 2 (8-9), Szabadka, 1972. st. 435-436

[76] Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 104-107. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005).

[77] isto

[78] … Arhivski podaci Zavoda za zaštitu zdravlja Subotica

Libman E. Instaknuti lekari Subotice (1792-1992). Subotica, 2003. st. 129-134.

[79] Isto, st. 129-134.

[80] Medicinska bibliografija FNR Jugoslavije (1944-1953). Beograd, !955.

Libman E. Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[81] Arhivski podaci Opšte bolnice u Subotici.

[82] Podaci  Roberta Šefera , sina Đ. Šefera.

[83] Podaci Sime Suvajca, bivšeg glavnog laboranta Laboratorije Odelenja za grudne bolesti i tuberkolozu.

[84] isto

[85] Arhivski podaci Opšte bolnice u Subotici. Podaci Šefer Roberta, sina Đ. Šefera.

 

Pečati (nekih) subotičkih privrednika, 1918-1941

Urania,radnja za proizvodnju igračaka

Urania je bila radnja za proizvodnju igračaka, galanterijske robe i mehanička radionica.  Registrovali su je 1928. godine Armin Grünfeld   /GRINFELD (GRÜNFELD) ARMIN, Armin, r.1877. Subotica, Jevrej. Nacvajler, 1944. AJ,F:179.619 52 4. / sa suprugom Katicom, rođenom Halbrohr, na adresi Trg Fra Jesa 9. (IAS, F:86. 244. Ce VII 109)

I

 

IAS, F:86. 244. Ce VII 109

Facebook stranica Istorijskog arhiva Subotica

https://www.facebook.com/istorijskiarhiv.subotica/

hp photosmart 720

hp photosmart 720

hp photosmart 720

hp photosmart 720

hp photosmart 720

hp photosmart 720

Jožef Palinkaš

Emil Vojnović

hp photosmart 720

hp photosmart 720

hp photosmart 720

Staniša Neorčić (1868-1926)

Staniša Neorčić, 1868-1926

prepis iz Bunjevačkih novina od (br. 18) od 30.4.1926.
„Posle ujedinjenja, kada je nastupilo vreme za političko opredeljivanje, pokojni Staniša Neorčić stavio se na čelo za akciju, da se Bunjevci opredele za onu političku orijentaciju, koja ukazuje da se stvori stranka sa braćom Srbima zajednički, kao što je bilo u vreme Mađara. Ova akcije je stvorila Zemljodilska kasina, među čijim osnivačima je bio jedan od najjačih stubova pokojni Staniša Neorčić.“

a WIKIPEDIA kaže:https://hr.wikipedia.org/wiki/Stani%C5%A1a_Neor%C4%8Di%C4%87

Staniša Neorčić

Staniša Neorčić je bačkihrvatski književnik. Pisao je prigodne pučke pjesme.

Nazočio je osnivačkoj skupštini stranke koju je osnovao Beno Sudarević 13. lipnja 1906., uoči samih izbora. Nazočio je zajedno s bilježnikom Fabijanom Malagurskim, kojeg su zamolili neka im bude odvjetnik, Vranju Sudarevića kojeg su zamolili neka bude predsjednik, a sudjelovanje u novoj stranci ponudili su osim to dvoje, odvjetnički pisari Stipan Matijević i Josip Vojnić Hajdukov. Osnivačkoj su sjednici još nazočili Pajo Kulundžić, Andrija Pletikosić i drugi. ^[1]

Svojim djelima je ušao u antologiju poezije bunjevačkih Hrvata iz 1971., sastavljača Geze Kikića, u izdanju Matice hrvatske.

 

a HRVATSKA RIJEČ kaže:http://www.hrvatskarijec.rs/vest/A657/Stanisa-Neorcic:-RODU/

Staniša Neorčić: RODU

20.02.2004 00:00, Rubrika: Kultura, Broj: 55
Iz antologije poezije Bunjevačkih Hrvata Geze Kikića

Stupaj naprid, mili rode!

Drž se knjige i slobode

Da i na nas sunce sine,

Da nestane pomrčine.

Što je naše nek nam milo

Kao što je majki bilo

Kad nas mlikom odgojila

I Bunjevcem porodila.

Budmo složni dok nas traje!

Tako ćemo dostić raja

Ako ćemo ljubit svoje,

A poštivat tuđe što je.

Dakle, složno draga braćo,

Dok je nas i našeg traga,

Ljubav nek nam bude žarka

Jer nas rodi slavna majk

Staniša Neorčić je rođen 1868., a preminuo 1926. godine. Bio je podrijetlom iz siromašne subotičke obitelji iz Gata, a nakon svršene pučke škole izučio je brijački zanat, kojim se bavio sve dok nije postao član uprave Pučke gazdačke banke i bankarski činovnik. Vrsni orator, Neorčić je taj dar obilato koristio u manifestiranju svoga domoljublja i političkog angažmana. Usprkos političkoj bliskosti s istomišljenicima mađarske buržoazije i peštanske vlade u sputavanju političkih težnji hrvatskog pučanstva u Subotici i okolici, Neorčić je svojim osobnim radom i umješnim političkim govorima stekao nemalu popularnost i povjerenje građanstva. Kao talentirani pučki pjesnik (na tragu prvog takve vrste u našem korpusu – Šime Ivića) zadobio je naklonost predstavnika vlasti, ali je te pogodnosti koristio za poboljšavanje egzistencijalnih uvjeta mnogih bunjevačkih Hrvata. Posebice se isticao u pjesmama socijalnoga naboja (»Poslidnja utiha sidoga radnika«, primjerice).

a BUNJEVCI kažedu: http://www.bunjevci.net/knjizevnost/11

Staniša Neorčić

Rođen je 1868. godine na periferiji Subotice – Gatu. Umro je u Subotici 1926. godine. Rodom je iz skromne građanske porodice. Završijo je osnovnu škulu, da bi kasnije očo na zanat za berbera. No, ovim se nije bavijo dugo. Kad je otvoren prvi bankarski zavod u Subotici, on prilazi na misto bankarskog činovnika.
Bijo je izrazito dobar govornik, što je obilato koristijo u političkoj borbi za bunjevačkog gradonačelnika Lazu Mamužića. Što ga je jasno svrstalo na stranu mađarske buržoazije, prije svega u sputavanju ideja nacijonalnog bunjevačkog priporoda, ko i političke borbe za ostvarivanje svoji prava. Ko vešt političar, prije manipulator masa, Neorčić nije navuko mržnju naroda na se. Čak suprotno, svit ga je cinijo i volijo.Uživo je punu naklonost garadonačelnika, a pogodnosti tim stečene, koristijo je uda bi pomogo mnogim bunjevacima.
Piso je poeziju i bijo je saradnik skoro svi novina u Subotici. Ai i unatoč tom nije objavljena ni jedna njegova posebna zbirka.
Piso je lirske i epske pisme, inspirisane narodnim rodoljubljem, socijalnom borbom protiv izrabljivanja nadničara: Poslidnja utiha sidog radnika. Piso je i satirične pisme: Pokalde, Jel te nane?

i još malo literature o Staniši:  file:///C:/Users/DIR20130305/Downloads/8_Skenderovic_CSP_2012_1.pdf

ROBERT SKENDEROVIĆ,  Oblikovanje bunjevačkog političkog identiteta u Bačkoj tijekom druge polovine XIX. stoljeća

Sin Staniše – Paja Neorčić se 1926. godine obratio gradskim vlastima – Senatu. Kako je nasledio zemljište 2 lanca zemlje pored Bajmočkog puta, dao ga je percelisati i namenio za gradnju kuća. Ali, da bi se stanovnici tog novog naselja lakše pronalazili on predlaže i ime za taj deo – “Naseljište Staniše Neorčića Tepše”. Kako Paja ističe, njegov je “pokojni otac bio pripoznat u Subotici, a što više vladin je čovek bio od početka do njegove smrti”. Sve je to izgleda bio dovoljno gradskim ocima pa se oni 1927. doneli Odluku da ispune Pajinu želju, i nazvali taj deo “Naseobina Staniše Neorčića Tepše”. https://mixsu.wordpress.com/danas-crveno-selo-je-nekada-bila-naseobina-stanise-neorcica-tepse/?fbclid=IwAR20rST6ZMMsTMYnGub2IyMiQhUcf_mJyeSmmfS2jjSn_z5Rh4S4XCSDVrc

Školske prilike, 1918-1941

Odlomak iz monografije: Nastanak i razvoj predškolstva u Subotici, PU Naša radost, Subotica, 2004.

autorov radni deo, pdf:ZABAVISTA

Školske prilike su pouzdan pokazatelj duhovnog stanja u društvu, njegove brige za sopstvenu budućnost, ekonomskih mogućnosti države, postojanja ili nepostojanja osmišljene, planirane, kontinuirane kulturne akcije države, ostvarenog civilizacijskog pomaka. Isto tako, to se odnosi i na svaku pojedinačnu mikro celinu, kakva je bila Subotica i njena okolina. Na tom nivou se mogu uočiti lokalne specifičnosti, koje se ipak uklapaju u glavne tokove i procese inicirane iz državnog centra, Odlika severozapadnih krajeva, bivših teritorija Monarhije, pa tako i subotičkog, pripojenih novoj državi, bila je njihova relativna viša razvijenost, kako u ekonomskom tako i u kulturnom pogledu, u odnosu na centralne i jugoistočne delove nove države. Ta podloga je u startu garantovala njihove solidnije polazne osnove u novouspostavljenim državno-političkim okvirima.

Jedan od primarnih zadataka državne administracije u Vojvodini bio je rad na širenju državne ideologije, njenoj “nacionalizaciji” ili uspostavljanju i jačanju “slovenske” dominacije, kako u političkom, ekonomskom, demografskom tako i prosvetno-kulturnom životu. Kao nasleđe nekadašnje mađarske države na teritorijama koje su ušle u sastav nove države postojao je dobro organizovan i razgranat sistem zabavišta i škola. Kroz njih je bio širen mađarski državni program, mađarski nacionalni uticaj i vršena mađarizacija. Tako se pred nove vlasti postavio zadatak da iskoriste postojeće materijalne resurse, školske objekte i drugo, ali uz uklanjanje mađarskog uticaja .

Obdanište Radničke samopomoći

Metodi takve akcije su bili široki, od ukidanja mađarskog prosvetnog zakonodavstva, ograničavanja i smanjivanja mogućnosti upotrebe mađarskog jezika do otpuštanja mađarskog nastavnog kadra koje nije pristalo na polaganje zakletve kralju.

 

hemeroteka: http://www.hrvatskarijec.rs/vest/A11541/Su%C2%ADbo%C2%ADti%C2%ADca-kao-ko%C2%ADli%C2%ADjev%C2%ADka–predskol%C2%ADskog-od%C2%ADgo%C2%ADja/

Subotica 1918-1941, osnovni parametri

 

Teritorija grada Subotice u međuratnom periodu prostirala se na površini od 140.611 k.j. što odgovara 809,166 kv. km. Po podacima iz 1927. godine od ove površine “unutarnji” grad zauzimao je 1.992 k.j, kupalište Palić 1.812 k.j, a pustare, t.j. periferija grada Subotice (salaši), zauzimale su površinu od 136.807 k.j. Razlike između “unutarnjeg grada” i “salaša” su bile velike. “Centar Subotice imade karakter grada, dok okolina ovog centra i periferija imaju sve osobine sela.” U unutrašnjem gradu (centru), koji se delio na XII kvartova, bilo je 9.200 kuća i približno 60.000 stanovnika, a na spoljašnjem delu, koji su činila 24 naselja (Bajski vinogradi, Bikovo, Čikerija, Tavankut, Hajdukovo, Kelebija, Šupljak, Zobnatica, itd.) bilo je 8.015 kuća i 43.000 stanovnika.

Po podacima gradonačelnika na osnovu popisa 1931. godine, stanovništvo je brojalo ukupno 100 058.  Od toga je bilo 53 835 jugoslovena, 1 230 drugih južnih slovena,
41 401 Mađara ( u koje se ubrajaju gotovo svi Jevreji – 3 758), 2 865 Nemaca,  727 drugih, itd.

U Gradu je na osnovu prvih podataka toga popisa bilo 8931 kuća i 193 drugih objekata, te  50 660 stanovnika. Na  salašima i okolnim naseljima 9846 kuća i 128 drugih objekata  te 49 441 stanovnika. (F 47. I 1381 1932)

U 1932. po popisu vozila stanje je bilo sledeće: motocikala – 32, fijakera – 63, taxi vozila -23, autobusa – 4, luksuznih  automobila – 55. 

Tada su putevi bili 82 % neizgrađeni, kolnika je bilo 34% izgrađenih a 66%  neizgrađenih,vodovoda nije bilo, subotičani su imali 665 telefona, 2480 radio aparata.

 

U 1939. popisano je 8460 konja, od toga 8210 poljoprivrednih, 122 fijakerska i
128 industrijskih.

Molba Lifka Aleksandra radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije

Molba Lifka Aleksandra radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije. IAS, F:57.5344/1939

NAČELNIK SREZA SUBOTIČKOG

SUBOTICA

primljeno 12.6.1939

Bb. 5344

Predmet: Lifka Aleksandar – moli prijem u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije.

Kraljevskoj Banskoj Upravi

Upravnom odeljenju

Novi Sad

Molbu Lifke Aleksandra iz Subotice, kojom moli prijem u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije na osnovu čl. 13 Zakona o državljanstvu, čast mi je u smislu čl. 16 citranog Zakona dostaviti sa molbom na nadležnost.

U smislu raspisa Naslova II 20099/31, 20037/31, 26678/30 te Pov. br. 2649/35 za imenovanog se dostavljaju sledeći podaci:

Lifka Aleksandar po zanimanju je trgovac, oženjen, bez dece, sa stanom u Subotici Ivana Antunovića ul. br. 5.

Rođen je 30. maja 1886. u Brašo /Rumunija/.

Državljanin je češki sa zavičajnim pravom u opštini Žatcu.

Državljanstvo traži na osnovu čl. 13. Zakona o državljanstvu.

Molbu radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije podneo je 23. maja 1939. godine, a na teritoriji naše Kraljevine boravi od 1908. g.

Zajamčen mu je prijem u članstvo Grada Subotice.

Nema otpust iz dosadašnjeg državljanstva.

Ostalim dokumentima dokazao je: da je punoletan, da je dobrog moralnog i političkog vladanja i da može izdržavati sebe i svoju porodicu.

Po poreklu je Čeh.

Poseduje češki pasoš br. 1284/36 izdat od strane čehoslovačkog konzulata u Beogradu, koji je priložen uz ovu molbu.

U državljanstvu ga sledi supruga Jelisaveta rođ. Bek.

U pogledu zajamčenja zavičajnosti ne postoje nedostatci formalnog značaja.

Kod kuće se služi nemačkim jezikom, naš jezik ne poznaje.

Žena mu Bek Jelisaveta pripada jevrejskoj narodnosti i slabo poznaje naš jezik. Nije član nijednog udruženja u zemlji.U nacionalnom pogledu, pre ujedinjenja nije se isticao.

Nema nepokretnog imanja;  poseduje kapital od 400 000 din.

Nema veze sa sumnjivim ili anacionalnim elementima.

Nije optirao za koju stranu državu.

Kako imenovani boravi u Subotici više od 30 godina, ovde je sebi stvorio ekzistenciju za život svoj i svoje porodice, te je udovoqio svim propisanim naređenjima, smatramo da bi njegovu molbu trebalo uvažiti.

 

Sreski načelnik, Momirović

Zavičajnost Josipa Rufa

Podaci o o zavičajnosti Josipa Rufa. IAS, F:57.944/1934

GRADSKO POGLAVARSTVO SUBOTICA

II br.3103/1934

12.januara 1935. g.

Subotica

Predmet:Ruf Josipa članstvo

Na d.br.944/1934

 

Sreskom načelstvu

S u b o t i c a

 

U povrtaku akta izveštavate se, da je otac imenovanog, pok. Ruf Mor, po zanimanju fabrikant, bio rođen u Novom Vrbasu 1868. g., odakle se 1890 otselio u Sentu, gde je boravio do svoje smrti 1902, te je tamo glasom uverenja gradskog poglavarstva u Senti br. prot. 285/929 stekao zavičajno pravo na osnovu čl. 10. z.čl. XXII 1866, koje je nasledio njegov zakoniti sin Josip na osnovu čl.6 cit. zak. do samostalnog sticanja  ovdašnje zavičajnosti na osnovu čl. 10. cit. zakona usled neprekidnog boravka u Subotici od 1909. godine i doprinošenja ovogradskim teretima.

Imenovani nije podneo molbu radi sticanja stranog državljanstva putem opcije.

 

Po nalogu pretsednika

savetnik:  M.Babić

Izveštaj sreskog načelnika Subotice o stanju u srezu 1937. godine

Izveštaj sreskog načelnika o stanju u srezu. IAS, F:57. 8267/1937

НАЧЕЛСТВО СРЕЗА СУБОТИЧКОГ

БР. 8267/1937

29.9.1937.

СУБОТИЦА

Наредба Г. Министра унутрашњих послова о опхођењу чиновника и упутство о испитивању народних потреба, извештај.

На II бр. 42611 од 29.6.1935. године

КРАЉЕВСКОЈ БАНСКОЈ УПРАВИ ДУНАВСКЕ БАНОВИНЕ

II Управно одељење

НОВИ САД

У вези предметне наредбе Г. Министра унутрашњих послова К. Бр. 902. од 27.6.1935. године, част ми је поднети извештај за минуло тромесечје у следећем:

Чиновништво

Чиновништво среског начелства у свему одговара свом чиновничком позиву. У пословању су марљиви и поуздани, а у приватном животу су коректни.

У минулом тромесечју није било притужаба на рад или приватни живот службеника среског начелства, па према томе није вођен никакав дисциплински поступак против било кога од службеника среског начелства.

Sa memoranduma firme „Rothmann Imre“

Привредна питања

Привредни живот у Суботици нема оног замаха, који би неумњиво обележавао, или боље рећи који би требао да обележава, привредни просперитет једног града од преко 100 000 становника.

Разлози те привредне стагнације су углавном проузроковани граничним положајем самога града, као и пољопривреддним обележјем града и грађанства и непосредне околине.

Усред граничног положаја град Суботица нема залеђа, што би помогло подстицају и промакнућу привредног живота. А услед интензивног развоја Новог Сада на свим подручјима јавног и социалног живота, Суботица као привредни центар слаби и све више губи од својег привредног тржишта, јер привреда са својим капиталима увек гравитира центру привредног и друштвеног живота, обзиром на повољнији пласман привредних капитала. Према томе и привредни живот је у знатном проценту ограничен на сам факат да је Суботица окружена и низом градова и већих места, у којима привреда и привредни живот углавном подмирују потребе тамошњег живља, дакле, да су ти градови и села довољни за подмирење оних потреба, које су неопходне самим грађанима, настањеним у истим насељима, онда се да јасно видети, да привредни просперитет Суботице нема ружичасте ауспиције и да ће град, у колико не дође до привредног срозавања, привредно стагнирати.У томе је и један од галвних разлога да већи привредни капитали беже из ове средине у крајеве, где капитали могу власницима да обезбеде максимални профит. 

Други разлог привредног мртвила Суботице је у пољопривредном карактеру града, опште је позната чињеница, да у Суботици живи око 70% становништва, које се бави пољопривредом. У своме привређивању тај елемент је везан за земљу, а у битностима овисан о природним појавама и променама, он се устаљује у свом карактеру привредне зараде и не тежи интензивирању промакнућа капиталистичког начина пољопривредне производње. Поред тога, традицијом везани, непиступачни су културним тековинама и културном прогресу, ради чега са скепсом гледају на сваки навум рационализације пољопривреде.

Стога је од несумњиве важности дизанње културног живота овдашњих пољопривредника ради рационализације пољопривредем што би значило веома много у плусу у погледу националне привреде и националног дохотка.

Социјална питања

Констатацијом факата, да је овај град и његова непосредна околина обележена по свом привредном карактеру као пољопривредни град, можемо уочити и да нема оних несразмера у класним супротностима, које су обележје у већим индустријским градовима и центрима.

radnici Rothmanna

Покрети радника појединих индустријских и занатских предузећа, уперени према послодавцима имају карактер више организациони, но карактер социјалног бунта. Радништво је углавном задаовољно у погледу материјалних награда, тражи само солиднији и увиђавнији став својих послодаваца. То се јасно оцртало у сукобима, који су се десили у појединим предузећима између послодаваца и немештеника. Десило се да су ступили у штрајк радници исте бранше индустријских или занатских предузећа, али је било радника, који нису хтели да обуставе рад у предузећу где су послодавци показали више смисла за социјално и хумано разумевање својих намештеника. Из тога се да извести, да класни покрети радника имају своју етику и да радништво није слепо оруђе у рукама својих екстремних агитатора. С тога и мере и закони и уредбе, које су донете у павцу регулисања међусобних односа послодаваца и намештеника, треба да буду сповођене и у  свему правилно примењиване, да би се и тим путем  допринело ублажавању класних и социалних супротности класа и сталежа. 

Релативно повољно материјално благостање ове средине, не даје забринутости и погледу исхране и опскрбе сиротиње. Сиротиња овде није социални проблем, јер се може радом опскрбити у погледу ексистенцијалног минимума. Сваки радно спсобан радник може наћи себи привредне зараде. Долазе у питање беспомоћни и слаби, за њих се старају разна хумана и културна удружења, као и сама општина.

Социално хигијенска питања

По свом географско хигијенском положају Суботица је град који изискује интензивније мере социјалне хигијене.

Знатан је број грађана са плућним обољењима. Узроци су наслеђе, исхрана и станбени услови. Потребне су ради тога, инситуције где би се грађани свих сталежа могли лечити. А исто тако потребно је, да се ови крајеви што више пошумљавају племенитим биљкама, да би се ваздух што више очистио од теше и опаке прашине. Услед несповедене канализације прети опасност лаког ширења заразних болести, нарочито тифуса.

dr Milan Stojadinović i Ivan Ivković Ivandekić gradonačelnik, 1937.

Још једна опака зараза влада Суботицом, то је трахома. Требало би дићи у Суботици антитрахоматску станицу, где би се исто тако бесплатно лечили сви болесници те заразне болести.

Срески начелник, В. Момировић

 

 

 

 

Subotica 1929. O vodama

Ministarstvo trgovine i industrije, Odeljenje za industriju i zanatstvo, započelo je 1928. godine jednu anketu, i tražilo da trgovačka udruženja na nju daju odgovore. U prepisu su data prvo pitanja Ministarstva a zatim i odgovori subotičkog Udruženja trgovaca i industrijalaca.  F:235.28.112/1929.

Udruženje trgovaca i industrijalaca u Subotici  br.112/1929 Subotica, 12.avgusta 1929.

MINISTARSTVU TRGOVINE I INDUSTRIJE

Odeljenju za industriju i zanatstvo

…

15./  Kakvu pijaću vodu imate i odakle? Imate li vodovod i odakle? Kakva je pijaća voda po tvrdoći? Da li bi se mpglo i odakle uvećati pijaća voda?

15./ Grad Subotica nema vodovod, već stanovništvo dobija dobru pijaću vodu iz arteskih i kopanih bunara. Broj javnih arteskih /bušenih/ bunara iznaša – 52. Oni su 40-80 m, dočim su kopani bunari 6-8 m. duboki. Voda, koju ovi bunari daju, dobra je i za pranje rublja i kuvanje pasulja.

Tvrdoća vode arteskih bunara iznaša 12-15 nemačkih stepena, dočim je tvrdoća vode kopanih bunara različita.

Reka nema, već ima sledećih jezera: Kelebijsko jezero od 133 kat. jutra, Palićko jezero od 997 kat. jutara, Krvavo jezero, Slano ajezero i Ludaško jezero od 546 kat. jutara površine. Sem toga ima i dva potoka i to: potok Bega, kao odvodnja navedenih jezera i potok Krivaja za odvodnju vazdušnih taloga u južnom delu Subotice. Oba ova potoka imaju veze jedino sa Tisom, u koju utiču.

Od značaja je jedino jezero Palić, kao hladno, alkalično i slano jezero. Voda toga jezera je lekovita, okus iste je slan i alkaličan.

Tvrdoća pijaće vode biće dostavljena tome Ministarstvu i sa strane grada Subotice, kome je takođe upućen predmetni dopis toga Ministarstva.

Maurice Van Seebeck

IZ ANALITIČKIH OPISA F:47. I Veliki beležnik

F:47. I 173/1923
Molba Maurice Van Seebeck iz San Franciska upućena gradonačelniku da mu se
pomogne u istraživanju genealogije, pošto je saznao za podatke da se to porodično prezime javljalo u ovim krajevima.                                                                       L:1, nemački

PROSLAVA 250. OBLJETNICE DOSELJAVANJA VEĆE SKUPINE BUNJEVACA (1686-1936)

http://www.matica.hr/hr/339/PROSLAVA%20250.%20OBLJETNICE%20DOSELJAVANJA%20VE%C4%86E%20SKUPINE%20BUNJEVACA%20(1686-1936)/

 

 

Dr Lajoš Hovanj, SLIV JEZERA PALIĆ

IZDAVAČI:
Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár –
Povijesni arhiv Subotica
za Izdavača: Stevan Mačković prof.istorije
Pokret STUB Subotica
za Izdavača: Zvonimir Stantić politikolog
Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:
Pokrajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj Novi Sad
Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice
Likovno rešenje korica: Nora Evetović akad.slikar
Slika na koricama „Bencze Ferenc/Ferenc Bence: Palicsi
tópart/Obala palićkog jezera, 1891. Ulje, platno, 52 x 95 cm“ nalazi
se u: Градски музеј Суботица – Szabadkai Városi Múzeum –
Gradski muzej Subotica

1. UVOD
„…rukovati (ili upravljati) hidrotehničkim sistemommože se samo sa stanjem koje se zaista ostvaruje, a merodavne podatke daju o njemu merenja (tačnije
rečeno, neprekidna registrovanja)” (Dr. Georgije Hajdin)
Ova knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije pod naslovom Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka tih promena odbranjena 4. juna 2008-e godine na Građevinskom fakultetu u Subotici pred
komisijom dr Srđan Kolaković, dr Georgije Hajdin, dr Miodrag Spasojević i dr Radomir Kapor.
Cilj istraživanja promena stanja sliva Palićkog jezera je razmatranje kriterijuma za utvrđivanje mreža osmatranja proticaja, u vezi upravljanja voda na slivovima sličnim Palićkom jezeru. Na severnom delu Bačke nalazi se sliv Palićkog jezera, čiju granicu definišu visinske, geološke i hidrografske karakteristike okoline jezera, te strujanje podzemne vode na ovom području (Prilozi I-1–I-2, prilozi se nalaze na priloženom CD-u). Pregledom dokumenata istorijskih arhiva iz Subotice (Gradski muzej, Istorijski arhiv), Budimpešte (Hadtörténeti Intézet és Múzeum, Hadtörténelmi Térképtár; Magyar Országos Levéltár; Országos Széchényi Könyvtár Térképtára) i Estergoma (Esztergom u Mađarskoj; Környezetgazdálkodási Intézet, Magyar Környezetvédelmi és Vízügyi Múzeum), zbirke projekata subotičkih preduzeća (Građevinski fakultet, Institut za građevinarstvo SAP Vojvodine, Javno komunalno preduzeće „Vodovod i kanalizacija”, Republički geodetski zavod, Vodoprivredno preduzeće Dunav-Tisa-Dunav „Severna Bačka”, Zavod za geotehniku, Zavod za urbanizam, Zavod za vodoprivredu), objavljenih radova i obilaskom terena (tokom izvođenja raznih objekata) izrađena je Hronologija promena stanja sliva Palićkog jezera (čine je 600 strana teksta i 2475 strana priloga) – sastavni deo disertacije, sa navodima izvora informacija (od kojih, na kraju ove knjige izdvojena korišćena stručna literatura, studije i projekti). U Hronologiji je do početka izgradnje novog prečistača kanalizacione vode grada, tokom leta 2005. godine, dat pregled vodoprivrednih radova.
Originalni podaci u vezi voda na slivu Palićkog jezera potiču sa kraja XVII veka, a najraniji podaci, koje su sačuvali navodi  kasnijih radova, iz XV/XVI veka. Površinske vode sliva su se
menjale tokom analiziranog perioda vremena. Radi identifikacije površinskih voda u Aneksu 1 je dat njihov kratak prikaz, a na prilozima I-2–I-3 obeležena njihova lokacija.
Sa hidrološko-hidrauličkog stanovišta homogenim periodom sliva Palićkog jezera smatra se stanje nepromenjenih uslova doticaja vode na sliv i oticaja sa sliva. Pregledom izvedenih radova utvrđeni su hidrotehnički radovi kapitalni za razdvajanje homogenih perioda sliva: izolovanje dela sliva za odvod vode u jezero, pa time i prestanak rada odvodnog kanala Paulova bara (1470/1526), izgradnja kanala Bege (12. april/14. jun 1817) i Kelebijskog kanala (19. april 1848), godišnji dovod vode na sliv jezera, iz bušenih bunara sistema vodovoda, sa barem 3% zapremine jezera (1. januar 1963), tokom preuređenja jezera početak ispuštanja vode iz jezera (1. avgust 1971) i završetak punjenja vodom uređenog jezera (8. mart 1977), te izgradnja kanala Orom-Palić (11. jul 1995). Prema tome, utvrđeno je 8 homogenih perioda sliva Palićkog jezera: do 1470/1526. godine, 1470/1526-12.4/14.6.1817, 12.4/14.6.1817-19.4.1848, 19.4.1848- 1.1.1963, 1.1.1963-1.8.1971, 1.8.1971-8.3.1977, 8.3.1977- 11.7.1995. i od 11. jula 1995. godine. Tokom svakog homogenog perioda analizirani su podaci u vezi
definisanja granica sliva. Za utvrđivanje stanja površinskih voda i Palićkog jezera korišćeni su rezultati geomehaničkih bušotina (Aneks 2) i veza nivoa, površine i zapremine vode Palićkog jezera (Aneks 3).
Upoređenjem promena stanja za sve homogene periode utvrđena je granica sliva Palićkog jezera, dat je predlog za uspostavljanje sistema osmatranja proticaja dovoda vode u jezero i
odvoda voda iz jezera (bez razmatranja uticaja promena padavina na slivu), pa su izvedeni zaključci u vezi uticaja regulacionih radova na stanje sliva Palićkog jezera. Na kraju, dat je spisak radova u vezi utvrđivanja sličnih sistema osmatranja, čiji rezultati će se koristiti tokom savremenog modelisanja slivova površinskih voda sličnih Palićkom jezeru.

SLIV JEZERA PALIĆ

Dr Lajoš Hovanj

SLIV JEZERA PALIĆ

Subotica, 2016.

IZDAVAČI:

Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár – Povijesni arhiv Subotica

Za izdavača: Stevan Mačković, prof.istorije

Pokret STUB Subotica

Za izdavača: Zvonimir Stantić, politikolog

Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:

Pokrajinski sekretarijat za nauku I tehnološki razvoj, Novi Sad

Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice

Štampa: FUTURA,Petrovaradin

Rezime:

SLIV PALIĆKOG JEZERA

Ova knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije pod naslovom Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka tih promena odbranjene 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici. U knjizi su prikazani rezultati pregleda dokumenata istorijskih arhiva iz Subotice, Budimpešte i Estergoma (Mađarska), zbirke projekata subotičkih preduzeća, objavljenih radova i iskustva stečena obilaskom terena u vezi stanja okoline Palićkog jezera. (Na osnovu podataka izrađena je Hronologija promena stanja sliva Palićkog jezera – sastavni deo disertacije, sa navodima izvora informacija, od kojih su, na kraju ove knjige, izdvojeni korišćena stručna literatura, studije i projekti. Čine ih 600 strana teksta i 2.475 strana priloga.) Originalni podaci u vezi voda na slivu Palićkog jezera potiču sa kraja XVII veka, a najraniji podaci, koji su sačuvani u kasnijim radovima, potiču iz XV/XVI veka.

Sahidrološko-hidrauličkog stanovišta homogenim periodom sliva Palićkog jezera smatra se stanje nepromenjenih uslova doticaja vode na sliv i oticaja sa sliva. Pregledom izvedenih radova utvrđeni su hidrotehnički radovi kapitalni za razdvajanje homogenih perioda sliva. Utvrđenoje osam homogenih perioda sliva Palićkog jezera:

do 1470/1526. godine, 1470/1526-12. 4/14.6.1817, 12.4/14.6.1817-19.4.1848, 19.4.1848-1.1.1963, 1.1.1963-1.8.1971, 1.8.1971-8.3.1977, 8.3.1977-11.7.1995. i od 11. jula 1995. godine.

Površinske vode sliva su se menjale tokom analiziranog vremenskog perioda. Radi identifikacije površinskih voda u Aneksu 1 je dat njihov kratak prikaz, a na prilozima I-2–I-3 obeležena njihova lokacija. Za utvrđivanje stanja površinskih voda i Palićkog jezera korišćeni su rezultati geomehaničkih bušotina (Aneks 2) i veza nivoa, površine i zapremine vode Palićkog jezera (Aneks 3).

Tokom svakog homogenog perioda analizirani su podaci u vezi definisanja granica sliva. Analizom stanja površinskih voda na neurbanizovanom i na urbanizovanom delu sliva, tokom homogenih perioda definisane su lokacije izvorišta i trase potoka, te lokacije i karakteristike stajaćih voda. Prikazom radova na koritu Palićkog jezera utvrđeni su nivogram i promena zapremine vode u jezeru tokom homogenih perioda.

Na osnovu visinskih, geoloških i hidrografskih karakteristika okoline Palićkog jezera, te promene osmatranih nivoa podzemne vode na ovom području, procenjena je granica sliva jezera.

Bez razmatranja uticaja promena padavina na slivu, dat je predlog sistema za osmatranje dovoda vode u jezero i odvoda vode iz jezera.

Na kraju su izvedeni zaključci u vezi istraživanja promena stanja sliva Palićkog jezera i – u skladu sa ciljevima istraživanja – razmatrani kriterijumi za utvrđivanje mreža osmatranja proticaja, s ciljem upravljanja vodama na slivovima sličnim Palićkom jezeru.

 

Összefoglaló:

A PALICSI-TÓ VÍZGYŰJTŐ TERÜLETE

 

Ez a könyv a 2008. június 4-én a szabadkai Építőmérnöki Karon megvédett, A Palicsi-tó vízgyűjtő területének a XVII. század végétől máig történt változásainak áttekintése és e változások okainak nyomozása című doktorátus alapján készült. A könyvben bemutatásra kerültek a szabadkai, budapesti és esztergomi történelmi levéltárak dokumentumai, a szabadkai vállalatok tervdokumentációi, a megjelentetett munkák és a Palicsi-tó környékének jelenlegi állapotával foglalkozó terepszemlék. (Mindezek alapján elkészült a diszertáció részét képező Palicsi-tó vízgyűjtőjének változásait bemutató időrend, amiből a könyv végén a felhasznált szakirodalom, tanulmányok és tervek jegyzéke olvasható. Az időrend terjedelme 600 oldal szöveg és 2475 oldal melléklet.) A Palicsi-tó vízgyűjtő területére vonatkozó korabeli adatok a XVII. század végéről maradtak fenn, a későbbi munkákban említett legkorábbi adatok pedig a XV. és XVI. század fordulójáról valók.

A Palicsi-tó vízgyűjtő területének hidrológiai és hidraulikai kritériumok szerinti homogén időszakának jellemzője, hogy a vízgyűjtő területre azonos körülmények között juthat a víz, ill. innen azonos körülmények között folyhat el. Az elvégzett rendezési munkálatok áttekintésével sikerült megállapítani a homogén időszakokat elválasztó kapitális vízépítési beavatkozásokat. A Palicsi-tó vízgyűjtő területének így nyolc homogén időszaka ismerhető meg: az 1470/1526-ig, az 1470/1526-tól 1817. április 12./június 6-ig, az 1817. április 12./június 6-tól 1848. április 19-ig, az 1848. április 19-től 1963. január 1-ig, az 1963. január 1-től 1971. augusztus 1-ig, az 1971. augusztus 1-től 1977. március 8-ig, az 1977. március 8-tól 1995. július 11-ig tartott és 1995. július 11-től jelenleg is tartó.

A kivizsgált időszak folyamán a vízgyűjtő terület felszíni vizei megváltoztak. Azonosításukat az 1. függelék rövid jellemzésükkel segíti, az I-2–I-3. mellékletek pedig helyüket jelölik. A felszíni vizek és a Palicsi-tó állapotának megállapításához a talajmechanikai furatok eredményeit (2. függelék) és a Palicsi-tó vízszintjének, felületének és köbtartalmának az összefüggését (3. függelék) használtuk.

Minden homogén időszakban elemeztük azokat az adatokat, amikkel felbecsülhetővé vált a vízgyűjtó terület határa. A nem urbanizált és az urbanizált terület felszíni vizeinek elemzésével minden homogén időszakban azonosítottuk a patakok forrásvidékét és nyomvonalát, ill. az állóvizek helyét és jellemzőit. A Palicsi-tó medrében történt rendezési munkálatok áttekintésével megállapítottuk a tónak a homogén időszak folyamán volt vízszintjének és köbtartalmának a változását.

A Palicsi-tó környékének terepszinti, talajtani és vízrajzi jellemzői, ill. a talajvizek szintének a változásai alapján azonosítottuk a tó vízgyűjtő területének a határát.

A csapadéknak a vízgyűjtő területen okozott hatásának elemzése nélkül javaslat készült annak a rendszernek a kialakítására, amellyel követhető a tavat tápláló és a tóból elvezetett vizek mennyisége.

A munka végén a Palicsi-tó vízgyűjtő területének változásait kutató elemzés záradékai olvashatók és – a munka céljának megfelelően – azok a kritériumok vannak áttekintve, amelyekkel kialakíthatók a Palicsi-tó vízgyűjtő területéhez hasonló vízgyűjtőkön is a vízhozam mérésére vonatkozó megfigyelési hálózatok.

 

O AUTORU

(Foto: Mihalj Sobonja)

Lajoš Hovanj (Hovány Lajos) je rođen 18. januara 1955. u Gunarošu, opština Bačka Topola, Republika Srbija. U Gunarošu je završio osnovnu školu, a u Bačkoj Topoli gimnaziju prirodno-matematičkog smera.

Na Građevinski fakultet u Beogradu upisao se školske 1974/75. godine, a na istom fakultetu diplomirao je 13. juna 1979. godine. Diplomski rad Hidraulička analiza preliva i donjeg ispusta na gravitacionoj brani iz predmeta Hidraulika uspešno je odbranio. Te godine za najbolji uspeh tokom studija dobio je nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Oktobra 1982. godine upisao se na poslediplomske studije Građevinskog fakulteta u Beogradu (odsek Hidrotehnički, pododsek Hidraulika). Magistarski rad Eksperimentalno istraživanje sabirnog kanala sa obostranim i čeonim prelivanjem u njega, namenjen evakuaciji velikih voda iz malih akumulacija uspešno je odbranio 28. januara 1987. godine. I na poslediplomskoj nastavi imao je najbolji uspeh tokom studija među kandidatima koji su te godine odbranili magistarski rad i dobio je odgovarajuću nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Doktorsku disetraciju je odbranio 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici, na temu Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka promena tih promena.

Po diplomiranju, od juna 1979. godine do avgusta 1982. godine radio je u Isntitutu za građevinarstvo SAPV u Subotici kao projektant, a od školske 1980/81. godine do septembra 1982. godine radio je honorarno na Građevinskom fakultetu i Višoj tehničkoj školi u Subotici. Od 1. septembra 1982. godine radi na Građevinskom fakultetu u Subotici i to kao asistent, od školske 1988/89. godine do školske 1993/94. godine kao profesor Više škole, a od školske 2008/9. godine kao docent.

Objavio je tri knjige kao jedini autor, tri knjiga sa koautorima, i 172 naučna i stručna rada.

 

Vizitka Alojzija Stepinca

U fondu IAS, F:028. PUČKA KASINA (F.28 PUČKA KASINA – SUBOTICA (1878-1947),1878-1947. Osnovni podaci o fondu: Količina: knj.7; k. 3; 0,66 m. Jezik građe: hrvatski, srpski
Stepen sređenosti: sređen. Informativna sredstva: sumarni inventar sa širim podacima o fondu. Kategorizacija: / Osnovne karakteristike sadržaja građe: Arhivska građa sadrži pravila „Pučke kasine“, popis članova i časnika; personalne spise; pečat društva, spise u vezi sa zadužbinama: fond Marije Sudarević-Malagurski i fond za stipendiranje siromašnih studenata; spise o korisnicima stipendija i nagrađivanjem siromašnih učenika; zapisnike vođene na pojedinim sednicama, izveštaje o radu, pozivnice i programe
itd.74 )sačuvana je prepiska i sa dr Alojzijem Stepincom iz 1934. godine.

 

SLIV JEZERA PALIĆ

 

U drugoj polovini juna pojaviće se nova knjiga jednog od najistaknutijih subotičkih hidrologa dr Lajoša Hovanja – SLIV JEZERA PALIĆ. Reč je njegovoj dopunjenoj doktorskoj tezi koja u ovom obliku iznosi 300 stranica a bogate priloge donosi na pratećem DVD –u.

Dr. Hovány Lajosnak, az egyik legjelentősebb szabadkai hidrológusnak, a Palicsi-tó vízgyűjtő területéről írt legújabb könyve június végén jelenik meg. A könyv a szerző doktori értekezésének bővített változata. A 300 oldalas könyvet gazdag mellékletek díszitik, melyek DVD-n tekinthetők meg.

 

Dr Lajoš Hovanj

 

SLIV JEZERA PALIĆ

_______________

Subotica, 2016.

IZDAVAČI:

 

Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár – Povijesni arhiv Subotica

Za izdavača: Stevan Mačković, prof.istorije

 

Pokret STUB Subotica

Za izdavača: Zvonimir Stantić, politikolog

 

Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:

 

Pokrajinski sekretarijat za nauku I tehnološki razvoj, Novi Sad

Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice

 

Štampa: FUTURA,Petrovaradin

 

Rezime:

SLIV PALIĆKOG JEZERA

 

Ova knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije pod naslovom Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka tih promena odbranjene 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici. U knjizi su prikazani rezultati pregleda dokumenata istorijskih arhiva iz Subotice, Budimpešte i Estergoma (Mađarska), zbirke projekata subotičkih preduzeća, objavljenih radova i iskustva stečena obilaskom terena u vezi stanja okoline Palićkog jezera. (Na osnovu podataka izrađena je Hronologija promena stanja sliva Palićkog jezera – sastavni deo disertacije, sa navodima izvora informacija, od kojih su, na kraju ove knjige, izdvojeni korišćena stručna literatura, studije i projekti. Čine ih 600 strana teksta i 2.475 strana priloga.) Originalni podaci u vezi voda na slivu Palićkog jezera potiču sa kraja XVII veka, a najraniji podaci, koji su sačuvani u kasnijim radovima, potiču iz XV/XVI veka.

Sahidrološko-hidrauličkog stanovišta homogenim periodom sliva Palićkog jezera smatra se stanje nepromenjenih uslova doticaja vode na sliv i oticaja sa sliva. Pregledom izvedenih radova utvrđeni su hidrotehnički radovi kapitalni za razdvajanje homogenih perioda sliva. Utvrđenoje osam homogenih perioda sliva Palićkog jezera:

do 1470/1526. godine, 1470/1526-12. 4/14.6.1817, 12.4/14.6.1817-19.4.1848, 19.4.1848-1.1.1963, 1.1.1963-1.8.1971, 1.8.1971-8.3.1977, 8.3.1977-11.7.1995. i od 11. jula 1995. godine.

Površinske vode sliva su se menjale tokom analiziranog vremenskog perioda. Radi identifikacije površinskih voda u Aneksu 1 je dat njihov kratak prikaz, a na prilozima I-2–I-3 obeležena njihova lokacija. Za utvrđivanje stanja površinskih voda i Palićkog jezera korišćeni su rezultati geomehaničkih bušotina (Aneks 2) i veza nivoa, površine i zapremine vode Palićkog jezera (Aneks 3).

Tokom svakog homogenog perioda analizirani su podaci u vezi definisanja granica sliva. Analizom stanja površinskih voda na neurbanizovanom i na urbanizovanom delu sliva, tokom homogenih perioda definisane su lokacije izvorišta i trase potoka, te lokacije i karakteristike stajaćih voda. Prikazom radova na koritu Palićkog jezera utvrđeni su nivogram i promena zapremine vode u jezeru tokom homogenih perioda.

Na osnovu visinskih, geoloških i hidrografskih karakteristika okoline Palićkog jezera, te promene osmatranih nivoa podzemne vode na ovom području, procenjena je granica sliva jezera.

Bez razmatranja uticaja promena padavina na slivu, dat je predlog sistema za osmatranje dovoda vode u jezero i odvoda vode iz jezera.

Na kraju su izvedeni zaključci u vezi istraživanja promena stanja sliva Palićkog jezera i – u skladu sa ciljevima istraživanja – razmatrani kriterijumi za utvrđivanje mreža osmatranja proticaja, s ciljem upravljanja vodama na slivovima sličnim Palićkom jezeru.

 

Összefoglaló:

A PALICSI-TÓ VÍZGYŰJTŐ TERÜLETE

 

Ez a könyv a 2008. június 4-én a szabadkai Építőmérnöki Karon megvédett, A Palicsi-tó vízgyűjtő területének a XVII. század végétől máig történt változásainak áttekintése és e változások okainak nyomozása című doktorátus alapján készült. A könyvben bemutatásra kerültek a szabadkai, budapesti és esztergomi történelmi levéltárak dokumentumai, a szabadkai vállalatok tervdokumentációi, a megjelentetett munkák és a Palicsi-tó környékének jelenlegi állapotával foglalkozó terepszemlék. (Mindezek alapján elkészült a diszertáció részét képező Palicsi-tó vízgyűjtőjének változásait bemutató időrend, amiből a könyv végén a felhasznált szakirodalom, tanulmányok és tervek jegyzéke olvasható. Az időrend terjedelme 600 oldal szöveg és 2475 oldal melléklet.) A Palicsi-tó vízgyűjtő területére vonatkozó korabeli adatok a XVII. század végéről maradtak fenn, a későbbi munkákban említett legkorábbi adatok pedig a XV. és XVI. század fordulójáról valók.

A Palicsi-tó vízgyűjtő területének hidrológiai és hidraulikai kritériumok szerinti homogén időszakának jellemzője, hogy a vízgyűjtő területre azonos körülmények között juthat a víz, ill. innen azonos körülmények között folyhat el. Az elvégzett rendezési munkálatok áttekintésével sikerült megállapítani a homogén időszakokat elválasztó kapitális vízépítési beavatkozásokat. A Palicsi-tó vízgyűjtő területének így nyolc homogén időszaka ismerhető meg: az 1470/1526-ig, az 1470/1526-tól 1817. április 12./június 6-ig, az 1817. április 12./június 6-tól 1848. április 19-ig, az 1848. április 19-től 1963. január 1-ig, az 1963. január 1-től 1971. augusztus 1-ig, az 1971. augusztus 1-től 1977. március 8-ig, az 1977. március 8-tól 1995. július 11-ig tartott és 1995. július 11-től jelenleg is tartó.

A kivizsgált időszak folyamán a vízgyűjtő terület felszíni vizei megváltoztak. Azonosításukat az 1. függelék rövid jellemzésükkel segíti, az I-2–I-3. mellékletek pedig helyüket jelölik. A felszíni vizek és a Palicsi-tó állapotának megállapításához a talajmechanikai furatok eredményeit (2. függelék) és a Palicsi-tó vízszintjének, felületének és köbtartalmának az összefüggését (3. függelék) használtuk.

Minden homogén időszakban elemeztük azokat az adatokat, amikkel felbecsülhetővé vált a vízgyűjtó terület határa. A nem urbanizált és az urbanizált terület felszíni vizeinek elemzésével minden homogén időszakban azonosítottuk a patakok forrásvidékét és nyomvonalát, ill. az állóvizek helyét és jellemzőit. A Palicsi-tó medrében történt rendezési munkálatok áttekintésével megállapítottuk a tónak a homogén időszak folyamán volt vízszintjének és köbtartalmának a változását.

A Palicsi-tó környékének terepszinti, talajtani és vízrajzi jellemzői, ill. a talajvizek szintének a változásai alapján azonosítottuk a tó vízgyűjtő területének a határát.

A csapadéknak a vízgyűjtő területen okozott hatásának elemzése nélkül javaslat készült annak a rendszernek a kialakítására, amellyel követhető a tavat tápláló és a tóból elvezetett vizek mennyisége.

A munka végén a Palicsi-tó vízgyűjtő területének változásait kutató elemzés záradékai olvashatók és – a munka céljának megfelelően – azok a kritériumok vannak áttekintve, amelyekkel kialakíthatók a Palicsi-tó vízgyűjtő területéhez hasonló vízgyűjtőkön is a vízhozam mérésére vonatkozó megfigyelési hálózatok.

 

O AUTORU

(Foto: Mihalj Sobonja)

Lajoš Hovanj (Hovány Lajos) je rođen 18. januara 1955. u Gunarošu, opština Bačka Topola, Republika Srbija. U Gunarošu je završio osnovnu školu, a u Bačkoj Topoli gimnaziju prirodno-matematičkog smera.

Na Građevinski fakultet u Beogradu upisao se školske 1974/75. godine, a na istom fakultetu diplomirao je 13. juna 1979. godine. Diplomski rad Hidraulička analiza preliva i donjeg ispusta na gravitacionoj brani iz predmeta Hidraulika uspešno je odbranio. Te godine za najbolji uspeh tokom studija dobio je nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Oktobra 1982. godine upisao se na poslediplomske studije Građevinskog fakulteta u Beogradu (odsek Hidrotehnički, pododsek Hidraulika). Magistarski rad Eksperimentalno istraživanje sabirnog kanala sa obostranim i čeonim prelivanjem u njega, namenjen evakuaciji velikih voda iz malih akumulacija uspešno je odbranio 28. januara 1987. godine. I na poslediplomskoj nastavi imao je najbolji uspeh tokom studija među kandidatima koji su te godine odbranili magistarski rad i dobio je odgovarajuću nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Doktorsku disetraciju je odbranio 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici, na temu Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka promena tih promena.

Po diplomiranju, od juna 1979. godine do avgusta 1982. godine radio je u Isntitutu za građevinarstvo SAPV u Subotici kao projektant, a od školske 1980/81. godine do septembra 1982. godine radio je honorarno na Građevinskom fakultetu i Višoj tehničkoj školi u Subotici. Od 1. septembra 1982. godine radi na Građevinskom fakultetu u Subotici i to kao asistent, od školske 1988/89. godine do školske 1993/94. godine kao profesor Više škole, a od školske 2008/9. godine kao docent.

Objavio je tri knjige kao jedini autor, tri knjiga sa koautorima, i 172 naučna i stručna rada.

 

Seidner Sándor – Samu i njegova fabrika

„SAJDNEROVA TVORNICA ŽELJEZNOG I BAKRENOG NAMEŠTAJA D.D.“

Samuilo Sajdner je 4.05.1914. dobio obrtnicu  kao bravar za metalni nameštaj.

Nakon rata 22.11. 1919. godine firmu osniva kao deoničarsko društvo  a upisana u registar
Ct VIII tek 25.09.1920. godine.Glavnica iznosi 250 000 kruna, podeljena je u 250 deonica. Osnivač, čije ime je i nosila firma, Samuilo Sajdner (Seidner Sándor – Šamu), obrtnicu je dobio još 1914. godine, kada je otvario i svoju gvožđarsko bravarsku radnju. Postojeću radionicu sa inventarom unosi kao svoj udeo u novosonovano deoničko društvo. Tako je dobio pravo na 20 % osnovnog kapitala, odnosno 50 deonica. Trgovac Žigmund Bano (Báno Zsigmund) je imao 40, Mikloš Breder (Bröder Miklos) trgovac – 30, Đula Breder (Bröder Gyula) trgovac – 37, Isidor Klajn (Klein Isidor) trgovac – 40, Lipot Breder ((Bröder Lipot) trgovac – 40, Birkas Jolan – 1, dr Havas Emil, novinar – 1, dr Fenjveš Ferenc, novinar – 1 i Štajner Marton 1 komad deonice. Uočljivo je da je to skup akcionara različitih stručnih profila ali isključivo jevrejskog porekla.
Preduzeće je izrađivalo nameštaj od bakra i gvožđa i opremu za domaćinsta. Nalazilo se na adresi Zrinjski trg 23.
Po navodima lokalne štampe, imalo je dosta moderne mašine a zapošljavalo je najviše do 16 stalnih radnika1031 i po tome spadala u manje pogone, koji se i nisu uklapali u norme za fabričke radnje, industriju. „Sajdnerova tvornica“ je proizvodila do 10 vagona robe godišnje kojom je snabdevala tržište u celoj zemlji. Imala je solidnu uposlenost, tako je u 1927. radila sa 90% kapaciteta.

Ova firma je dopunjavala bogatu ponudu subotičkih proizvođača metalnog nameštaja
i proizvoda od metala.
U 1931. godini nalazimo podatak da je već prestala sa radom i brisana iz registra. 1033

O NJEGOŠEVU iz Arhiva

Nekoliko podataka o naselju NJEGOŠEVO  link https://www.google.rs/maps/place/Njegoševo

–  U 1928. godini Agrarna zajednica u Žedniku uputila je molbu Velikom županu da se             ime naselja Žednik promeni u Njegoševo, pošto se Žednik javlja na staroj karti iz 1789. a to ne odgovara današnjem nacionalnom duhu, ali da je odbijena (predmet IAS, F:47.Gr.                  1382/1928 )

1930.

– 1938. godine jedna osnovna škola u Dolnjem Verušiću nosila ime  Petar Petrović  Njegoš (signatura predmeta   IAS, F:22.II 1511/1938)

– u literaturi  – Milica Marković, Geografsko istorijski imenik naselja Vojvodine, stoji da je neselje Veliki Jaroš, pored Bačke Topole 1933. promenilo ime i postalo Njeguševo                    (1933) odnosno Njegoševo (1959) te da ga nosi do danas.

– U IAS sačuvan je fond  F:108. Narodni odbor opštine – Njegoševo (1946-1955)

https://hr.wikipedia.org/wiki/Njego%C5%A1evo

 

Alba M. Kuntić

Alba M. Kuntić, advokat i student na Sorboni

Alba M. Kuntić ( Subotica 8.12.1907. – 1997.) Otac Mihailo/Mijo.

Upisao Pravni fakultet u Subotici 1927. gde i diplomira 1931. U 1930. sekretar JUGOSLOVENSKOG AKADEMSKOG PEVAČKOG DRUŠTVO ISA BAJIĆ koje je delovalo na fakultetu.

citat: http://www.pecat.co.rs/2010/09/manjinska-prestrojavanja-u-madarskoj/

KO SU BUNJEVCI
Na pitanje ko su zapravo Bunjevci, pravi odgovor mogu dati oni sami. Najbolje je osloniti se na napise uvaženih bunjevačkih pregalnika. Prvi pisani dokument: … „od biskupa Martina Brajkovića, 1700. godine koji Bunjevce predstavlja kao poseban etnos donosi Alba M. Kuntić (1907-1997), rodom iz Subotice, u svojoj knjizi „Počeci borbe za preporod bačkih Bunjevaca“. Kuntić o biskupu Brajkoviću, između ostalog, piše ovako: „Ovaj učeni čovek, jugoslovenske krvi i jezika (…) govori o catholici Valachi  alias Bunievczi, i u potpisu ih odvaja od catholicum Croatorum i od Valachorum  schismaticorum! Iz ovog zapisa jasno se vidi da biskup Brajković posebno navodi katoličke Bunjevce i ne meša ih sa katoličkim Hrvatima niti sa pravoslavnim Srbima. O poreklu Bunjevaca Alba M. Kuntić beleži: Dalmatinska Zagora bila je postojbina svih Bunjevaca pre njihovog seljenja, jednim delom – u krajeve nekadašnje Mađarske, uglavnom u Bačku, i drugim delom – u Liku i Hrvatsko primorje. (…) O tome da su Bunjevci direktni potomci Vlaha i Morlaka ima mnogo dokaza kod raznih  italijanskih, nemačkih i jugoslovenskih pisaca, kao i u raznim listinama, službenim statistikama i izveštajima. (…) Većina Vlaha iz dinarskih planina slovenizovana je još pre početka 14. veka.
Kada su Bunjevci naselili Bačku?
O tome Kuntić ovako govori: „Doseljavanja je, svakako bilo i pre seobe u 1622. godini, u razmaku između te seobe i seoba 1687. pa i docnije, ali su ona bila mnogo manjeg obima (…) Seoba pod Markovićem i Vidakovićem (1687) samo je dovršila onaj veliki južnoslovenski pokret, koji je do tada već stoleće i potrajao“.
Poznati subotički advokat, pisac, sastavljač rečnika i prevodilac Ambrozije (Boza) Šarčević (1820-1899) u „Otvorenom  listu jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju“, objavljenom u bunjevačkom  listu „Neven“ 1886. godine, o nazivu svoga naroda piše sledeće: „I bunjevačko ime dalo je povoda raznom nagađanju. Neki bunjevačko ime od „Bune“ jedne bosanske rieke, neki pak od riči „bune“ (ustanak) dovode. Od moje strane držim za ispravnu rič „buna“, ali  ne onako kao što gdikoji drže, da dolazi otuda, što su se Bunjevci digli protiv vire, nego su se digli protiv turske sile, kad je ovde carska vojska gonila Turke, ustali su na oružje u toj nadi da će i knjima vojska u pomoć doći, ali prevareni u ovoj nadi izsele se sa 18 duhovnika i pod predvođenjem Anđela Šarčevića duhovnika, posli zauzeća grada Budima 1686. godine u opljačkanoj Bačkoj u pustom mistu Subotici tako zvani Bunjevci (sic dicti Bunyones) nasele se.“
Uvaženi kalački biskup Ivan Antunović (1815 – 1888), bunjevački prosvetitelj i pokretač nedeljnika „Bunjevačke i šokačke novine“ (1870 – 1872) i njegovog priloga (1871 – 1872), potonjeg samostalnog lista „Bunjevačka i šokačka vila“ (1873 – 1876), u svojoj knjizi „Rasprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih“, štampanoj u Beču 1882, o imenu svoga naroda beleži: „ … da je Bunjevac il Šokac. Ovo je ime nosio i do današnjeg dana zadržao.“

Danica, Kalendar za 1937. godinu, jasno odvaja Bunjevce i Šokce kao posebnu nacionalnu zajednicu u odnosu na Hrvate

KROATIZACIJA BUNJEVACA
Bunjevci su svoj maternji jezik uvek nazivali bunjevačkim. Primera radi, Mijo Mandić (1857-1945) rodom iz Kaćmara (u Bačkoj na jugu Mađarske), u uvodnom članku prvog broja lista „Neven“ 1884, kao glavni urednik i izdavač, svojim čitaocima obraća se ovako: „Glavni cilj, svrha Nevena jest – pravim pučkim jezikom – bunjevačko ilirskim  naričjem – u kršćanskom duhu zabavno poučavati puk banjevački i šokački“. Boza Šarčević o jezičkom pitanju beleži sledeće: „Što se književnog jezika tiče, hrvatska književnost se malo razlikovala, ali sada su Hrvati primili srbski jezik za književni, i od to doba Bunjevci i Šokci razumeju hrvatski kao svoj sobstveni jezik. Bunjevci i Šokci služe se latinskim, a Srbi ćirilovskim slovima. Šarčević ovde ukazuje na činjenicu kako su Hrvati 1850. u Beču za književni jezik prihvatili Vukov novoštokavski istočnohercegovački dijalekat, što je u stvari, srpski jezik!“
O vezi između Srba i Bunjevaca Šarčević u gore pomenutom pismu upućenom Močariju piše ovo: „U obće uzevši imate pravo, što Bunjevce i Šokce nazivate katoličkim Srbima, s kojima su oni jedno tilo, jedna krv(…) Inače osim vire u jeziku, porodičnom životu, običajima razlike nema, samo što Bunjevci u govoru u gdikojim ričima služe se „i“ gdi Srbi „e“ upotrebljavaju. Šokci pak krajnje slogove riči otežu.“
O konstantnim pokušajima kroatizacije Bunjevaca tokom  20. veka, Nevenka Bašić – Palković u februarskom broju „Bunjevačkih novina“ za 2007. godinu, objavljuje sledeće: „Mijo Mandić u Pravom bunjevačkom kalendaru za 1934 – 1936. godinu, upozorava da su take prohrvatske težnje jednog dila bunjevačke inteligencije loše za Bunjevce ko narod koji ima svoju posebnu prošlost, istoriju, tradiciju, običaje, narodnu književnost i stvaralaštvo, a bili su poznati pod imenima: Bunjevci, katolički Raci (Srbi), Iliri, Dalmati i katolički Vlasi…!“
Uprkos pokušajima nasilne asimilacije, otvorenog i grubog pripajanja bunjevačkog naroda hrvatskoj nacionalnoj zajednici, kratko podsećanje u ovom tekstu na trajanje bunjevačke etničke manjine u bajskom „trouglu“, kazuje da Bunjevci u svojoj istoriji nikada nisu bili, niti će biti – bunjevački Hrvati!

U 1939. moli stipendiju da nastavi školovanje, stekne doktorat na Sorboni. Odbijen jer je advokat a ne siromah.

Nakon 1945. evidentera se po narodnosti kao SRBIN.

 

 

Molba za nastavak studija na Sorboni, 1939.

Henrik Bachrach, veleposednik

Henrik Bachrach (1862-1931), Jevrej, oženjen Ilonom Halbrohr (BAHRAH rođ. HALBROR ILONA, r.26.10.1872. Subotica, Šalamon, Hajzler Roza. Aušvic, 1.4.1944, (Vp.2573/1946).
MUS,242/1947; AJ,F:179.628 187 801; ISJ, 2.) , imao je 1921. godine posed od 500 lanaca zemlje na Žedniku. Od gradskih vlasti tražio je dozvolu za držanje lovačkog oružja jer je izložen opasnosti kao i njegovo imanje.

https://translate.google.rs :

Henry Bachrach (1862-1931), a Jew, married Ilona Halbrohr (Bahr b. HALBROR ILONA, r.26.10.1872. Subotica, Salamon, Hajzler Roza. Auschwitz, 01.04.1944, (Vp.2573 / 1946).
MUS 242/1947; AJ, F: 179 628 187 801; ISJ 2), had posed in 1921 from 500 acres of land on Zednik. From the city authorities sought permission to hold hunting weapons because exposed to the danger and his property.

Trgovina gvožđem i prometno d.d.

situacioni nacrt trgovačke radnje (Jelačićeva 2)  1925. godine.

BARZEL,TRGOVINA GVOŽĐEM I PROMETNO D.D.“

„Ovo društvo je osnovano 25.11.1921. godine na gl. skupštini za konstituisanje. Istom prilikom prihvaćena su i osnovna  pravila  po kojima je sedište društva grad Subotica. Svrha poduzeća je:

1) kupovanje i preprodaja železne robe,ekonomskih strojeva i sastavnih delova  kao  i ostalih artikala koji spadaju u krug trgovine gvožđem.

2) posredovanje kod sklapanje trgovačkih posla

3) osnivanje trgovačkih i drugih poduzeća odnosno tvrtki i sudelovanje kod osnivanja i poslovanja istih.“[1]

Glavnica je bila podeljena u 2 000 deonica pojedinačne  vrednosti 100 kruna. Osnivači su bili: „Eskontna banka za Vojvodinu d.d.“, koju je zastupao Julije Vojnić, sa 200 deonica i sa 100 deonica lično, „Trgovačko prometno d.d.“, koje zastupa Franjo Levi ( i on je bio akcionar „Eskontne banke za Vojvodinu d.d.“) sa 200 deonica i 100 lično, Konrad  Rudolf ( i on je imao akcije  „Eskontne banke za Vojvodinu d.d.“) sa 100 deonica, Sima Milodanović posednik sa 100, Aleksandar Rosenfeld „gvožđar“ sa 500, Dušan Stojković „kućevlasnik“ sa 100, Jakov Berger vlasnik mlina sa 500, Rokuš  Maričić bankarski činovnik sa 100 deonica. Ime firme je bilo „Trgovina gvožđem i prometno d.d.“ Skupština deoničara je  1922. godine donela odluku da se naziv dopunu sa imenom „Barzel“ (Barcel); ali tu izmenu „Ministarstvo trgovine i industrije“, 1923. godine nije odobrilo. Mada se interno koristio naziv „Barzel“, zvanično registrovano ime je do 1930. godine ostalo samo „Trgovina gvožđem  i prometno  d.d.“.[2]

Adresa firme je bila Jelačičeva (danas Matka Vukovića) ulica  2.[3] Osnivački kapital je već 1921. godine izražen u domaćoj valutu – 500 000 dinara, 2 000 komada deonica po 250 dinara. U 1936. godini on se duplira, povećava na 1 000 000 dinara izdavanjem novih 2 000 deonica.

Prokuristi firme su bila dva brata Rosenfeld, Armin i Ignjat.[4]

Pored ostalih artikala u prodaji je imala i proizvode tada najpoznatijeg proizvođača  vinogradarskih prskalica, francuskog preduzeća „Vermorel“, koje je zastupala u zemlji. Godišnje su prodavali 3-4 000 takvih prskalica.[5]

O uspešnom poslovanju govori i to što je društvo delilo dividende, 1933. godine u iznosu od  3% na deonicu, 1934. – 5%,  1935. –  6%. U 1940. godini nabavljala je robu i od „Kranjske industrijske družbe“ livnice  iz Jesenica. Tada je prodavala 1 kg  eksera  za  8, „paljene“ žice za 7,6 a pocinkovane za 9,3 dinara po kilogramu.[6]

Nakon  rata i prelaska firme u državnu svojinu, ulazi u sastav preduzeća „Gvožđar“.

DEO MONOGRAFIJE Stevan Mačković, INDUSTRIJA  I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941), Istorijski arhiv Subotica, Edicija: Posebna izdanja, SUBOTICA, 2004.

 

[1]IAS, F:86. Registar CT VIII/171

[2]U  molbi Ministarstvu, 1923. godine, Uprava firme piše: „Pošto  je upotreba reči „Barzel“ koja na jevrejskom jeziku označava gvožđe, sa trgovačkog stanovišta vrlo značajna po nas, to nam je čast zamoliti da se naziv našeg društva na to ime preregistruje“  Ali stigao je negativan odgovor i do daljeg, odnosno 1930. godine, taj se naziv  nije smeo upotrebljavati.

[3]Kuća procenjena na 900 000 dinara bila je 1937. godine opterećena kreditom od 500 000 dinara. IAS, F:43. ?

[4]IAS,F:235.34.274/1933

[5]IAS,F:235.33.678/1931

[6]AV, F:126, VIII 36033/1940

 

Pravni fakultet, 1932.,posmrtnica

U prepisci dekana subotičkog Pravnog fakulteta (F:228.88.540) sačuvana je i posmrtnica predstojnika Veterinarskog fakulteta u Zagrebu, dr Vinka Marochino-a.

link https://billiongraves.com/grave/Vinko-Marochino/13118792

Kada se od tenisa nije moglo živeti, teniski trener – siromah (1930)

Da se od tenisa nije moglo živeti, svedoči nam dokument iz 1930. godine. Tada se gradskim vlastima obratio Bela Florian teniski trener. On je stanovao na Paliću (Horgoški put 53).Na Paliću, kao turističkom mestu od kraja XIX veka, postojali su teniski tereni. Traži da mu se izda „siromašna svedočba“ jer je „potpuno siromah, bez pokretnom ili nepokretnog imanja. Kako je ipak odustao od molbe, predmet se arhivira.

Josif Ruf (Ruff Jozséf)

 

JOSIP RUF  (Senta 4.3.1895. – ?)

               Josip Ruf (Ruff Jozséf) je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Rođen u Senti 4.3.1895. godine. Po podacima za izdavanje uverenja o državljanstvu bio je visok 180 cm, plave kose i plavih očiju, bez karakterističnih znakova.Na tadašnjem tržištu su se posebno dobro plasirale  njegove karamele, a bomboni pod imenom „Negro“ zadržali su se u proizvodnji sve do danas.

Mavro (Mor) Ruf, Josipov otac, Jevrej, bio je putujući trgovac – prodavao je kožu, duvan i vunu. U Senti, gde se doselio sa porodicom i gde je Josip i rođen, kapital stečen trgovačkim poslovima ulaže u proizvodnju sirćeta. Mavro vodi preduzeće u Senti sve do  smrti 1902. godine, kada ga je na tom položaju nasledila supruga, subotička Jevrejka Serena, rođ. Šrajber. Ona se sa decom 1909. godine preseljava u Suboticu, gde će se od 1911. godine baviti trgovinom bombona i artikala od šećera, prodajući i robu svoga šuraka Julija Brumera.[1]

Dozvolu za izradu bombona dobija 1916. godine i tako svojim preduzetničkim  duhom, rođačkim i drugim poslovnim vezama, utire put za svoja dva sina Josipa i Adolfa,[2] koji 1917. godine takođe dobijaju dozvolu za izradu i prodaju artikala od šećera i u tim ratnim vremenima, kada je promet šećerom bio strogo kontrolisan, a njegova nabavka povezana sa nizom teškoća. Oni kreću sa malom manufakturnom radionicom za izradu bombona.

Josip Ruf  se sa proizvodnjom bombona upoznao i kod svoga tetka Brumera, sa kojim je odlazio i u Nemačku, da bi bi pratili razvoj tehnologije u ovoj struci.

Nakon bratovljeve smrti, kao jedini vlasnik firme „Braća Ruff“ u 1922. godini se javlja Josip. U narednom periodu firma će biti registrovana kao javno trgovačko društvo do 1928. godine, da bi od 1930. do 1931. godine postojala kao deoničko društvo, a kasnije imala oblik javnog trgovačkog društva i inokosne firme. Oba Josipova zeta, dr Mirko Telč (Teltsch), advokat i Karlo Bajnhauer (Beinhauer), špediterski  preduzimač[3], učestvovaće svojim kapitalom u čitavom periodu postojanja firme. Kao deoničari, u kratkom periodu  postojanja tog oblika preduzeća, javljaju se i sledeće ličnosti: Dušan Manojlović, dr Bošan Samu, Mavro  Augenfeld iz Vinkovaca, otac Mici Augenfeld – prve Josipove žene, Gašpar Telč, trgovac iz Sombora i drugi.

Prosperitet „Braće Ruff“ je bio brz i očigledan. Od male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike bombona i čokolade prošlo je samo desetak godina.

 

Najveću investiciju realizuje u jeku ekonomske krize 1931. godine. Tada na parceli u dvorištu u Štosovoj br. 6 novcem od miraza (500.000 dinara) supruge Mici Augensfeld[4] završava nov moderno opremljen dvospratni pogon.[5] „Činjenica da je firma tada bila u stanju da podigne tako skupu zgradu dokazuje da nije osećala posledice privredne krize i da njena konjuktura nije bila pogođena…“[6] Time je u narednom periodu firma u Subotici raspolagala ukupno sa 1.712 kvadratnih metara poslovnog prostora. I taj podatak dovoljno govori o poslovnoj snalažljivosti i sposobnosti Josipa Rufa, i uspešnosti poslovanja njegove firme. Uz takve preduslove ne čudi dalji uspešan razvoj poslovanja „Braće Ruff“.

U 1927. godini fabrika ima maksimalni kapacitet od 15 vagona šećerne robe i čokolade, ima iskorištenost od 70%, i zapošljava 55 radnika.

Sa razvojem firme unapređivana je i tehnička opremljenost pogona – od prvih polovnih uređaja za proizvodnju čokolade, nabavljenih iz Austrije, do modernih mašina uvezenih iz Nemačke i Švajcarske. Iz Švajcarske su 1928. godine uvezli mašinu „valjaricu“ za čokolade, vrednosti 7.125 Sf, a iz Nemačke mašinu marke „Henkel“, takođe za čokoladu,  vrednosti 4.250 RM.[7]

 

Tada je firma zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Sposobni su bili da konkurišu skoro svim sličnim preduzećima u zemlji. Imali su svoje prodavnice u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku.

 

O ličnom bogatstvu Josipa Rufa govore i podaci da je 1932. godine kupio 132. k.j. prvoklasne oranice na Verušiću i opremio moderno gazdinstvo, razvivši voćarsku proizvodnju višanja, ali i kvalitetnu mlekarsku farmu, sa koje je sveže mleko koristila i njegova fabrika. Tim postupkom je podignut kvalitet čokolade. Gajio je i šećernu repu, koja se prerađivala u Crvenki, odakle je obezbeđivao deo potreba za šećerom.[8] Pored toga  je posedovao najamne palate u Subotici („Rufova palata“ – Manojlovićeva ulica 6) i Beogradu, sredstva na deviznim računima u inostranstvu, za koja je mogao da kupi još dve slične fabrike ili najmanje 260 k.j. oranice. Rufov standard ilustruje i to da je u periodu od 1929. do 1933. godine posedovao automobile marke „Citroen“, „Opel“ i „Ford“. Motorna vozila su u gradu bila retkost. U Subotici je 1939. godine bilo tek 194 automobila – 40 teretnih i  154 putnička.[9]

U godinama pred rat, zbog otežanog  snabdevanja sirovinama, fabrika smanjuje  proizvodnju, a pod mađarskom okupacionom vlašću od 1.10.1942. godine, pošto joj  je  obustavljeno snabdevanje šećerom, prestaje sa radom. Josip Ruf, kao i veliki broj drugih subotičkih Jevreja biva interniran, mada je pokušao prelaskom u katoličku veru izbeći progone, zlostavljanje i oduzimanje imovine, čemu su Jevreji bili izloženi.

Nakon uspostavljanja nove vlasti Rufova fabrika, uz ostale nekretnine, biva decembra 1946. nacionalizovana (Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946. godine).[10] Pristupa se obnavljanju objekata, kojima je u bombardovanjima  krajem rata naneta velika šteta, i pokretanju proizvodnje.

Ime  „Tvornica čokolade i bombona Pionir“ preduzeće je dobilo 1.11.1948. godine Rešenjem Vlade NR Srbije i kao takvo upisano je u registar.

Iskustvo i bogato znanje vezano za izradu bombona i čokolade bivšeg vlasnika  Josipa Rufa dobro je došlo u vremenu izrazitog nedostatka kvalifikovanih kadrova, pa je on imenovan 1947. godine da vrši funkciju tehničkog rukovodioca fabrike. Ali, kasniji razvoj događaja potvrdiće da u novim društvenim uslovima za bivše „kapitaliste“ nije bilo mesta.  Porodica  Ruf  ostaje u Jugoslaviji do 1950. godine, kada se iseljava u Izrael.[11] Porodica Ruf  je, kako je to nalagao postupak iseljavanja, morala da ispuni izjave o odricanju od jugoslovenskog državljanstva i oni to čine oktobra 1950. godine. Nakon toga su im i preostale nekretnine bile nacionalizovane kao stranim državljanima.[12]

Sa useljeničkom vizom, poput većine preživelih subotičkih Jevreja, u velikom talasu  iseljavanja 1949-1950. godine i oni odlaze u Izrael.[13]

Porodica  Josipa Rufa iselila se marta 1950. godine. No, već aprila 1952. Josip daje ovlasti subotičkom advokatu Ivanu Malagurskom da ga zastupa u cilju njegovog povratka u Jugoslaviju. U molbi za izdavanje mišljenja o povratku „…u cilju snaženja nacionalne  privrede…“ [14] navodi: „Pošto se u mome novom zavičaju ne mogu naviknuti, niti na ovdašnji način života i običaje, a niti  mi pogoduje ovdašnja klima, a pored toga osećam u pravom smislu bolest i čežnju za mojom bivšom domovinom…“ i dalje „…obzirom na moju  bolećivu naklonost i čežnju za mojim starim zavičajem, tako i obzirom da mi ovdašnja klima, način života i ishrane oštećuju zdravlje, kao i da sam duboko uveren da ću mojim stručnim znanjem i veštinom koristiti i mnogo doprineti razvoju i proizvodnji čokolade, bombona razne vrste…“  Ali, na zahtev mesnih vlasti, iz „Pionira“ stiže za bivšeg vlasnika obeshrabrujući odgovor. U njemu se ističe kako je to preduzeće, kada je Ruf obavljao dužnost tehničkog direktora, proizvodilo samo 6 vrsta proizvoda, a sada već preko 60, što dokazuje osposobljenost niza stučnjaka za vođenje pogona, te ono nema potrebu da angažuje Rufa. Ta epizoda svedoči o arogantnosti novih upravljača fabrikom, ali još više o velikoj vezanosti Rufa za svoju fabriku i problemima prilagođavanja na koje su on, a verovatno i mnogi drugi subotički Jevreji nailazili u Izraelu. Iz Izraela se porodica Ruf  iselila u Brazil.

Kao naslednici u ostavinskoj raspravi vođenoj 1954. godine, nakon proglašenja 1947. godine Ruže Ruf umrlom, javljaju se Josip Ruf (iz Brazila, Sao Paolo) i Telč Andrija (iz Zagreba), sin Ružine sestre Margite. Predmet nasledstva su bile naknadno pronađene nekretnine u vlasništvu pokojnice u Beogradu – kuće u Jevremovoj 61 i Baruhovoj 37.[15]

 

 

[1] Julije Brumer (Subotica 1870-1944  Aušvic). Roditelji su mu bili Andrija  i Katarin Basler. IAS, F:68, XVI 672/1950. On je osnivač „Prve subotičke tvornice bombona i čokolade“ (od 1904). vidi: Gašpar Ulmer, Tvornica čokolade i bombona „Braća Ruff“ Subotica (1917-1946), 65 godina „Pionira“ (1917-1982) st.60.

[2] Adolf  Ruf je rođen 1890. u Novom Sadu, gde se  tada nalazila porodica Ruf, a umro je 9.10.1921. godine u Subotici. Bolovao je od srčane mane, zbog koje je bio oslobođen vojne obaveza. Zabeleženo je i da je istupio iz jevrejske i prešao u  rimokatoličku veru. Braća su imala i dve sestre – Margitu (Senta  1903 – Aušvic 1944) i Rožiku (Ružu, 1898 – ?). Margita je bila supruga advokata dr Telč Mirka

(Telsch Imre) IAS, F:57.965/1934. Mirko Telč je rođen 1891. godine u Somboru, otac Gašpar, mati Berta Grinfeld. On 1952. godine želi da izvadi dozvolu za proizvodnju „kresnica“ (prskalica?). IAS, F:68, I 1008/1952.

[3] Bajnhauer Karlo (Subotica 1886- Aušvic 1944). U ratu je bio mobilisan u 86. puk, odlikovan je u činu poručnika. Da je bio solidno situiran govori i to, što je posedovao nekoliko nekretnina – kuću u Carinarskoj 9 i sa suprugom po jednu polovinu kuće u Štosovoj 6 i na Daničićevom putu 6. Ruža Ruf je bila vlasnica i kuće na Trgu Eduarda Erioa 5/a. I ona (Ruža Ruf 1898-1944) je stradala u logoru Aušvic.

[4] Mici (Marija) Augensfeld  je bila kćerka  Mavra Augensfelda, veletrgovca hranom iz Vinkovaca. Sa njom je Josip imao dva sina – Ivana i Đorđa. Ona umire 1934. godine.

[5] IAS, F:47.1246.III 2273/1931.

[6] Ulmer, nav. delo, st. 68

[7] IAS, F:235.27.298/1928.

[8]Ulmer, nav. delo,  71.

[9] IAS, F:57.4343/1939.

[10] Ulmer, nav. delo, st. 83

[11] Druga Josipova supruga je bila Ana Sabo (1909 – ?),  sa kojom je 1937. godine dobio kćerku Katicu. Sa prvom ženom Marijom rođ. Augenfeld imao je dva sina – Ivana i Đorđa. Njih je posle smrti prve supruge čuvala dadilja Ana Sabo, sa kojom će sklopiti brak.

[12] IAS, F:68. V 1185/1950. Sinovi Ivan i Đorđe imali su na svom imenu po 1/2  kuće  u  Vladimira Nazora 6 – 8, i u Matije Gupca 31. IAS, F:68, XVI 638/1950.  Josipu  je stavljena u državno vlasništvo i nekretnina na putu Jovana Mikića 6. IAS. F:68, XVI 940/1950.

[13] Ulmer, st. 93. O iseljavanju subotičkih Jevreja vidi: Dušan Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih  Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, Jevrejski istorijski muzej,  Zbornik  5,  st. 175.

[14] IAS,F:68,I 650/1952.

[15] IAS,F:68, 1411/1955.

 

 

 

 

 

 

 

O starim vremenima, Subotici i Arhivu

Dajč Herman, Palić

Crtice iz građe, analitički opis. IAS, F:47. III 215/1930 Molba Dajč Hermana da na svom placu na Paliću, Splitska aleja 19, postavi kiosk za          prodaju. Negativna senatska odluka. Prilog: 2 t…

Izvor: Dajč Herman, Palić

Dajč Herman, Palić

Crtice iz građe, analitički opis.

IAS, F:47. III 215/1930

Molba Dajč Hermana da na svom placu na Paliću, Splitska aleja 19, postavi kiosk za          prodaju. Negativna senatska odluka. Prilog: 2 tehnička nacrta                              l:5

Susedi su mu bili advokat dr Jako Fischer i direktor Opšte Kreditne banke d.d. dr Eugen Krishaber (1877-Aušvic 1944).

Broj umrle dece 1934.

Vitalna statistika 1934.

364/935 mat.

rođenih	Umrlih ukupno	Umrlo dece		Uzrok smrti umrle dece
		0-1 god.	1-14- god.	Bolest organa za varenje	Bolest organa za disanje	Tuberkuloza
2 494	1 842	503	121	42	117	32
Subotica, 19.04.1935

Svaka 5 (peta) beba nije preživela prvu godinu.

Mortalitet dece do 1 godine je bio čak 20,16%!

Lepotice Subotice, 1924.

List Nova Pošta, nezavisan opšteslovenski informativni dnevnik, 23.03.19224. na 2 strani, doneo je vest o rezultatima konkurs za izbor lepotice grada. 

Градска Штампарија и Књиговезница

„NARODNA ŠTAMPARIJA“ (Jovana Krnjca)  („GRADSKA ŠTAMPARIJA“)

Gradskim vlastima se 1920. godine obraća  Jovan  Krnjac [1] sa molbom da mu obezbede odgovarajuće prostorije u kojima bi nastavio da vodi svoju štampariju koju želi da  prenese  iz  Budimpešte.  Smeštaj  je  pronađen  u  gradskoj  najamnoj   palati  u   podrumskim prostorijama. (Pozorišna,danas Branislava  Nušića)  2.) Štampala  je niz novina i kancelarijski materijal. Krnjac  je  na samom početku rada  zapao  u  finansijske  teškoće  i  nije  mogao  da izmiruje zakup gradskim vlastima.[2]  Opterećen dugovanjima on 1923. godine prodaje  svoju firmu „Gradskoj štedionici“ koja će time postati vlasnik štamparije koja će se ubuduće zvati „Gradska  štamparija“. Krnjac je ostao zaposlen kao glavni mašinista. Pod novom upravom,  štamparija će raditi na poslovima za gradsku administraciju. Zapošljavaše 20 do 30 radnika. Njen kapital je 1924. procenjen na 300 000 dinara  da  bi se  naredne povisio  za  140 000 a  1939. godine  za  još  50 000 dinara. Godišnji kapacitet je iznosio do 150 vagona papirne robe. Štamparijom je na  početku  rada  upravljao  Ilija  Lepedat, direktor Gradske Štedionice [3] zatim od 1927. godine Stevan Marjanović.

beleške:

[1] Jovan Krnjac je rođen 1875. godine u Pančevu. Po zanimanju je bio štampar. On je bio konzul srpske države u Budimpešti i vodio  je štampariju pod imenom „Serbska  štamparija – Szerb  nyomda“.  Po dolasku u Suboticu, na Paliću je držao pod zakup „Malu gostionu“, ali već 1920. duguje velike sume gradu. IAS,F:47. XI 250/1920. Umro  je  u Subotici 1938. i iza sebe nije ostavio nikakve imovine, samo dugove, zaostatak poreza koji se nije mogao naplatiti.IAS, F:47.14.171G.V.VII 301/193935. i F:47. XV 240/1920

[2] IAS, F:47. 250/1920. Krnjac je i  kasnije  zapadao  u  finansijske teškoće. Tokom  1930. godine kada je držao  u zakup  „Malu gostionu“ na Paliću, Gradsko Poglavarstvo vodi prepisku sa njim  da  izmiri dugovanja.  IAS, F:47.136.

[3] Ilija Lepedat, (Subotica, 1884. – ?)  Bio je kao tumač u  srpskoj  vojsci, 1919-1921  komesar  za  sekvestar  novčanih zavoda, 1921-1922 finansijski senator u  gr.  Senatu, 1923.  direktor Gradske štedionice. U 1945. godini se venčao sa Terezijom Vajda.

 

Bilo pa prošlo…

SUBOTICA I POPISI / STATISTIKA PUČANSTVA

(1910, 1919, 1921, 1931, (1941, 1948, 1953),  

– popise treba tumačiti samo uz historijske konkretne okvire u kojima su popisi obavljani

– Država obavlja POPISE – vladajuća ideologija se jasno vidi i u tom velikom poslu

– podaci iz njih se moraju sagledavati i promišljati upravo u tim relacijama

– Prilikom popisa postavlja se  veliki broj pitanja i tako dobivaju obavještenja o brojnim karakteristikama pučanstva.

– Da li će se i kako u statističkim istraživanjima postaviti pitanje o narodnosti, zavisi u prvom redu od društvenog uređenja i politike po nacionalnom pitanju koja se u određenoj zemlji vodi.

– U Kraljevini Ugarskoj prvi moderni opći popis vršen je 1880. godine, a zatim 1890, 1900, 1910.

Teritorija Subotice se praktično nije mijenjala, od Slobodnog kraljevskog grada Maria Theresiopolis, kada je pored užeg grada obuhvaćala 12 pustara do današnjeg okvira kada u  Grad spada i 14 okolnih naselja.

1910, Szabadka, Magyar Királyság

– zlatno doba Subotice, Gradska kuća, cvjeta napredak,

– MAĐARIZACIJA = asimilicija, politički Mađari, identitet  podunavskih Hrvata shvaćana je  kod Mađara kao njihova slabost, odnosno nacionalna nezrelost, pa su ih oni tretirali kao egyebek (ostale), odnosno kao kulturno nerazvijenu etničku zajednicu koja će se prije ili kasnije asimilirati u mađarsku naciju.

– popisi iz 1890, 1900, 1910. godine se smatraju se samo djelomično točnim, iz razloga što se nije vršio po etničkom sastavu ili striktno po maternjem jeziku, nego takođe po

„jeziku koji je obično u upotrebi“ 

– pitanje je bilo i o vjeroispovesti

Ukupno 94.610 stanovnika, 93 232 ( 94 610 sa vojskom)

Mađarski = 55.587

Bunjevački = 33.247 markirani fusnotom «Bunjevci, Šokci i Dalmatinci», što je bio stav

tadašnje mađarske politike prema manjinama).

Srpski = 3.514

NJemački = 1.913

Slovački = 100

Vlaški (Rumunski) = 60

Hrvatski = 39

Rusinski = 7

 

58,7 % Mađara

1918

kraj rata, velika isčekivanja, „bratska srpska oslobodilačka vojska”

– sve se prelamalo kroz prizmu nacionalnog problema

– priznati samo Srbi, Slovenci, Hrvati / jedan TROIMEN – troplemeni narod

– da li je to bio projekat proširivanja Srbije ili spajanja starih dijelova i stvaranja nove državne zajednice, kako se smatralo zvanično

1919, Subotica, KSHS

Historijski arhiv Subotica (HAS), F:47. I  22/1919

Statistika lokalnog-gradskog popisa obavljenog 1919. godine. Podaci su izraženi u tri kategorije, po maternjem jeziku (na osnovu koga su razvrstavani u narodnost), po zanimanju, i po vjeri. Ukupan broj je  iznosio 101 286, od toga:

jezik/narodnost

Bunjevaca           65 135,

Srba                         8 737,

Mađara                 19 870,

Njemaca                4 251,

Židova   3 293.

zanimanje:

zemljodilci                         79 593 (78,58%)

obrtnici                                  4 249

trgovci                                    1 242

činovnici                                2 491

diplomirani                             458 (0,45%)

razni                                      13 253

po vjeri :                                                                             

rimokatholika                  87 655

prav. vjere                             8 582

1. kath.                     122

izr.                                             3 363

ev.ref.                                     1 267

1. ev.      297

1921

– prije donošenja Vidovdanskog ustava, prije potpisivanja Trianonskog ugovora

U Jugoslavenskom popisu stanovništva od 1921.godine bila su postavljena samo pitanja o maternjem jeziku i vjerospovesti. U obradi ova dva pitanja nisu ukrštena, tako da je grupa srpskohrvatskog jezika ostala neraščlanjena. 

– Popisi 1921. i 1931. godine sprovedeni su i podaci su obradjeni po koncepciji „prisutnog stanovništva“, dok rezultati ostala tri popisa /1948, 1953. i 1961/ daju podatke po koncepciji „stalnog stanovništva“, tj. prema mestu utalnog stanovanja svakog stanovnika, bez obzira gde se u kritičnom momentu popisa zatekao.

PO PRETHODNIM            PO KONAČNIM

broj svih prisutnih stanovnika                   101 709          90 961

pol                         – muški                                   49 024

– ženski                                                  52 685

državljanstvo  – Kraljevine SHS                    71 860

– strano                                                      993

– još neodlučeno                                28 856

vjeroisposvest  – pravoslavna                                          6 835

– rimo katolička                                   89 107

– grčko katolička                                235

– evengelistička                                                  1 047

– muslimanska                                     233

– izraelska                                                 3 883

– druga                                                           351

– bez konfesije                                       18

maternji jezik – srpski ili hrvatski                                 70 737

– slovenski                                                 348

– drugi slavenski                             523

– rumunski                                                   40

– italijanski                                            19

– njemački                                                2 349

– mađarski                                              27 561

– arnautski                                                    24

– drugi                                                           108

1931, Subotica, Kraljevina Jugoslavija

– diktatura uvedena 6.1.1929. kada Kralj uvodi diktaturu, apsolutističku vlast, zabranjuje rad strankama

– popis 1931. daje podatke samo prema vjeroispovesti, iako je u popisnom materijalu bilo postavljeno pitanje o narodnosti. Međutim to je bilo samo formalno predviđeno jer su sve jugoslavenske narodnosti morale biti iskazane kao jedna cjelina, odnosno kao jedina narodnost „jugoslavenska“. Podaci po narodnosti nisu ni objavljivani ni obrađivani.

U popisu stanovništva 1931. godine postavljeno je pitanje o narodnosti, a zadržano je pitanje o maternjem jeziku. Međutim, uputstvima za popis bilo je predviđeno da se Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, kao i nacionalno neopredeljeni muslimani popisuju kao Jugoslaveni po narodnosti, dok su pripadnici drugih narodnosti navodili svoju narodnost.

 

Popis izvršen 31.03.1931.  /  2.9.1931. Oktroirani ustav

 

 

 

                                                                Subotica  

                vjeroispovest

ukupno                                100 058            102 133                        

pravoslavni                            9 993

rimo katolika                       84 268

evangelista                            1 274

muslimana                            235

ostalo                                   4 288

                jezik maternji

srpskohrvatski                  53 835  (Srbi  10 054 + Bunjevci   44 892 + Hrvati  900 = 55 846

ostali slavenski    1 230

mađarski                             41 401

njemački                                2 865

arnautski                                  109

makedonski                            618

 

                         podaci o narodnosti samo su izvedeni

F:57.6135/1938   ( iz 1931.)

Srbi       10 054

Bunjevci   44 892

Hrvati        900

Slovenci      310

Čehoslovaci   365

Rusi          672

Mađari     39 108

Njemci       1 961

Jevreji     3 739

Ostalih       132

=========

102 133

 

                                                                                posle 1945

– PARTIJSKA DRŽAVA

U svim poslijeratnim popisima stanovništva postavljeno je pitanje o narodnosti u duhu Ustavom garantovane  dosledno sprovodjene politike apsolutne ravnopravnosti  slobodnog nacionalnog opredeljenja pripadnika svih narodnosti i nacionalnih grupa koje žive u Jugoslaviji.

S obzirom na subjektivni kriterijum u davanju izjave o narodnosti, pri popisu stanovništva I96I. godine, prilikom revizije popisne gradje, nisu vršene nikakve ispravke, već je u slučaju kada se dati odgovor nije mogao razvrstati, stavljeno „nepoznato“. Ukoliko su građani Jugoslavije naveli neku pokrajinsku pripadnost (Hercegovac, Dalmatinac, Bunjevac i slično) svrstani su u grupu „Jugoslaveni nacionalno neopredeljeni“, 

 

.

 

 

Obdanište Radničke samopomoći 1925.

PREDMETI O KOMUNALNOJ HIGIJENI (1918-1926) IZ ARHIVSKE GRAĐE

PREDMETI O KOMUNALNOJ HIGIJENI (1918-1926) IZ ARHIVSKE GRAĐE:

F:47 II  78/1919. Dopis Ministarstva trgovine i industrije, Velikom županu Subotice, o potrebi osnivanja      „ženskih radeničkih škola“ u severnim oslobođenim krajevima.

MIJO MANDIĆ

Poziv Miji Mandiću, gradskom odborniku, da učestvuje u radu na sastavljanju regrutnog spiska mladića 1901. godišta.

 

Izveštaj Stipana Kovač Striko, gradskog vrtlara, o uređivanju parkova i ulica.

Naredba o popisu dece od 6 do 12 godina, radi uvođenja u školske evidencije i upisa u      škole.            l:8

F: 047. XV 239/1921. Josipu Tumbasu, “preduzimaču za javnu čistoću”, Senat naređuje čišćenje nužnika u palićkom radničkom oporavilištu. l: 1, srp.

F: 047. XVI 31/1921. Čistač Josip Tumbas uz podršku državnog veterinara Grge Čovića predlaže Senatu popravak starih kola za odvoženje strvina i nabavku jednih novih, savremenijih. l: 12, srp. mađ.

F: 047. XVI 17/1923. Slava Konjičke podoficirske škole je 19.2.1923. god. Tom prilikom izvešće paradni marš u krugu kasarne (Karantin barake na Senćanskom putu) i na ulici pred kasarnom. Zato mole grad da se ta ulica očisti. l: 1, srp.

F: 047. XV 141/1920. Senat poziva Gradskog velikog kapetana Mihajla Racka da spreči uništavanje parkova i zelenila, kao i hvatanje pasa lutalica. l: 2, srp. mađ.

F: 047. XV 141/1920.Senat poziva Gradskog velikog kapetana Mihajla Racka da spreči uništavanje parkova i zelenila, kao i hvatanje pasa lutalica. l: 2, srp. mađ.

F: 047. XV 327/1920. Senat zadužuje Inžinjerski ured za nabavku piljene drvene građe za popravak ograda subotičkih parkova. l: 5, srp.

F: 047. XVI 49/1920. Senat donosi odluku o obnavljanju parkova i prskanju parka pred železničkom stanicom iz vodooda državne železnice. l: 7, srp, mađ

F: 047. XV 126/1921. Dekan Pravnog fakulteta moli da se park pred fakultetom uredi, ali Senat odgovara da to nije posao grada.  l: 2, srp.

F: 047. XV 184/1921. Senat određuje da se poprave stubovi i ograda u parku ispred glavne pošte.  l: 1, srp.

F: 047. XVI 66/1922. Senat donosi odluku da se ofarbaju sve ograde gradskih parkova (Kralja Petra, baruna Trenka, fra Jese, sv. Ćirila i Metoda). l: 12, srp.

F: 047. XVIII 18/1923. Inžinjerski ured predlaže Senatu da se izvrše popravke u kupalištu Palić za 130.000 dinara, te da se raspiše licitacija za poslove, Žigmond Štern (Stern Zsigmond) radi molerske poslove, Mijo Gabrić radi na premeštaju javnog nužnika, Mihajlo Pletl radi krovopokrivačke poslove, Matija Slezak pravi 40 klupa za park, Geza Šimonji radi limarske i vodoinstalaterske poslove, Lipota Medak bravarske poslove. Radovi se obavljaju na hotelima, kupkama, paviljonima, kupatilima, bunarima, stanovima, ogradama itd.

F: 047. XVI 25/1924.  Senat dozvoljava Inžinjerskom uredu čišćenje bunara u parku pred Gradskom kućom potrebnog za polivanje parka.  l: 2, srp.

F: 047. XVI 57/1924. Senat odlučuje da se Palićki put do kraja vinograda i Vinogradska cesta priključe gradskim ulicama u pogledu čišćenja, parkiranja i sadnje drveća. l: 4, srp.

F: 047. XVI 22/1924. Senat upućuje dopis Direkciji državnih železnica u Subotici sa molbom da se i dalje za polivanje Parka kralja Petra dobiva potrebna količina vode. Subotici je dnevno potrebno 3 m vode. U odgovoru Direkcije državnih železnica stoji da su spremni tu kubikažu isporučivati gradu samo ujutro po ceni od 9 dinara na dan. U 1924. god. grad je koristio taj vodovod samo 60 dana, što je 180 m za celu godinu. Od 1920-1927. god. (bez 1924. god.) grad je trošio 100 l vode dnevno u periodu od 3 meseca što je 9 m vode. Od 1920-27. god. ukupan dug grada za utrošenu vodu iznosi 693 dinara. Senat odobrava da se ta svota isplati Direkciji državnih železnica. l: 17, srp.

757. F:47. I 89/1921. Predlog Stevana Rigoa u ime OSJSS da se radi na popravci najamnih stanova i „ćuprija“ u gradu, kao i da se javni klozeti čiste samo noću.      l:6

F: 047. XV 198/1928. Inženjersko odelenje izveštava Senat da je sve spremno za podizanje muzičkog paviljona na Karađorđevom trgu ili parku za što bi bilo potrebno 75000 dinara .Ali računovođstvo izjavljuje da za to nema pokrića.               List:1,srp.

F: 047. XVI 8/1928. Na molbu pošte ,telegrafa telefona Senat naređuje uređenje parka pred zgradom pošte u ulici Skotusa Viatora. Taj posao se poverava gradskom baštovanu Lajči Domokosu.

F: 047. XVI 72/1928. Senat naređuje popravak 14 klupa u Dudavoj šumi i u Parku kralja Petra.Prilaže se skica „mustre za klupe u javnim parkovima gr.Subotice“. Popravke izvodi firma Mije Novakovića, a kod tesara Franje Kalmara nabavlja se 40 novih klupa.

F: 047. XVI 98/1928. Pravoslavni paroh Izidor Ludaić traži od Senata da mu se proda đubre iz gradskih jama na trgu Fra Jese, Na uglu Antunovićeve ulice i parka kralja Petra, te u ulicama: Manojlovićevoj, Vilsonovoj, Paje Kujunđića i Crnojevićoj, Senat odobrava prodaju đubreta za avgust, septembar i oktobar 1928.god.za 1500 dinara i njegovo odvoženje do tzv.Male bašte kod kasarne 3. konjičkog puka.                       List:3,srp.

F: 047. XV 126/1929. Za popravak ograda gradskih parkova (Park kralja Petra, Park prwed centralnom poštom, Park na trgu Fra Jese, Park na trgu sv. Ćirila i Metoda, Park na obilićevom vencu, kod crkve sv.Đurđa, kod crkve sv.Roke, Park na zrinjskom trgu) Senat određuje 4466 dinara, a posao poverava Građevinskom odelenju.

F: 047. XV 333/1929. Zbog nedostatka sredstava Senat odbija predlog nabavke motorne pumpe za polivanje Parka kralja Petra u 1929. god. Tako su ujedno odbijeni i predlozi Subotičke električne željeznice i osvetlenja d.d. kao i ponuda Specialfabrik moderner pumpen Ernst Vogel Štokerana (Stockeran)kod Beča (Wien).                                  List:9,srp.

37.	F:47. I  1/1925

Gradonačelnički izveštaji Proširenom senatu  za period januar – oktobar 1925. godine. Izveštaji pojedinih gradskih ustanova za taj period; Gradske kapetanije, Državnog Gradskog veterinarskog ureda, gradske blagajne, Sanitetske uprave Grada Subotice.         

L:24

41.	F:47. I   12/1925

Dopis Ministarstva trgovine i industrije sa informacijom da se u Parizu aprila 1925. održava Međunarodna izložba za umetnički obrt i pozivom da Grad Subotica dostavi planove regulacije svoje varoši, fotografije parkova i sanatorijuma, lepših i uređenijih državnih i privatnih zgrada.  Uslovi i Program predviđene izložbe.

Škole između dva rata

F:22

Sve škole koje su se nalazile van teritorije građavinskih reona i to:

1. Miloš Obilić, Čavolj 207
2. Kraljević Marko, Hajdukovo 663
3. Zmaj Ognjeni Vuk, Hajdukovo 48
4. Car Lazar, Hajdukovo 130
5. Devet Jugovića, Hajdukovo 491
6. Zmaj Jiran Jiranović, Palićke ugarnice 69
7. Knez Miloš, Stara Torina 103
8. Kajmak čalan, Stara Torina 366
9. Vuk Karad žić, Stara Torina 540
10. Narodne Gusle, Stara Torina 678
11. Pajo Bačić, Bikovo 201
12. Ilo Kujund žić, Bikovo 260
13. Knez Mihajlo,  Šupljak 365
14. Ica Čurčić Malagurski, Bikovo 43
15. Đura Jakšić, Gornji Verušić 215
16. Kumanovo, Donji Verušić 173
17. Franjo Sudarević, Donji Verušić 123
18. Bozo  Šar čević, Donji Verušić 334
19. Petar Petrović Njegoš, Donji Verušić 50

 

Muzealna izložba života subotičkih Srba od starine pa do danas, 11.11.1933.

IAS, F:28.8.185/1933

Štrosmajerova ulica 1985.

iz Zbirke fotografija IAS